Večeras kada sunce zađe sa trona,
Kada tama tiho,nečujno dođe
Neću se uvući u najlepšu haljinu
Neću obuti omiljene cipele
Neću te pitati da li me voliš
Umesto haljine u krpe odevena
Stopala bosa i zgrčena
Kosa duga i umršena
Večeras ću se praviti da nisam tvoja
Neću te gledati onako požudno,bezobrazno
Neću ti osmehe krasti
Neću slušati šta mi govoriš
Umesto pogleda šapat tihi
Tek po koja reč,ne bi li znao da sam živa
Dodir da shvatiš da nestvarna nisam
Večeras ću ti u snove doći
Otimati ti najslađe trenutke
Buditi te
Činiti te nemirnim
Tražiti srce tvoje
Pa se sa njim vešto igrati
Večeras i samo večeras
Neću da slušam slatke reči
Neću da osetim požudne dodire
Neću da te istražujem
Možda je dovoljna reč dve
Koja će osušiti moje suze
Načiniti me ponovo živom
Večeras kada nemiri dođu
Zaključaću srce svoje
Neću ti dopustiti da me za kosu vučeš
Da mi prislanjaš usne na uvo
Neću te pustiti ni da mi se diviš
Zato sam se krpama odenula
Da ti ne budem lepa
Da me ne prizivaš
Ne tražiš
Ne sanjaš
Večeras vino neću piti
Neću ni tugu prolivati
Snevaću u tišni
Večeras u zvezdama neću tražiti tvoj lik
Neću ni tamu šarati nadom
Neću dopustiti čežnji i žudnji da mi se prikradu u telo
Umesto na kolenima na vrhovima prstiju
Tanano ću se provlačiti u tvoju dušu
Da me osetiš,tek ne bi li shvatio da postojim
Da me dodirneš srcem
Večeras kada svi u san pođu
Onda kada tišina ovlada a strahovi izađu pred svoje dvorove
Kada spustim sve štitove i potpuno se otkrijem
Kada me sumnje ponovo posete
Bosa ću tronom hoditi ja i šapnuti ti
Večeras ,samo večeras,
Ne pričaj mi o ljubavi.
Hvala Vam što ste tu.
Nekada davno živela je jedna devojčica.
Crne kose, uplašenog pogleda,debeljuškastih butina.
Na sebi je obično imala izbledele farmerice,široke majce,patike.
U rancu večito baletanke i barem jednu knjigu bajki.
Ta devojčica se retko,veoma retko smešila.Sve je shvatala suviše ozbiljno.
Govorili su joj da ne treba tako.Da život čine osmesi.
Nije marila za to.
Živela je za ljubav.Čekala princa.Verovala u bajke.Nadala se.
Prekrivala se prekrivačem satkanih od snova,nade,želja.
Umivala lepim rečima iščitanim u knjigama.
Verovala da će jednoga dana te lepe reči biti upućene njoj.Baš njoj.
Nije izlazila često sa vršnjacima.
Posmatrala ih je sa tarase kada bi od obaveza imala vremena.
Igrala je balet.Svirala klavir.Pisala pesme.
Verovala.
Verovala da negde tamo,postoji neko ko je čeka.
Neko ko će je voleti i sa kim će podeliti život.
Neko ko se rodio baš zbog nje.
Neko ko je zacrtan u zvezdama.
Stvoren u snovima.
Neko ko je voli,samo ga ona još uvek ne poznaje.
Ništa nije dalo pomutiti njenu veru.
Živela je u potpuno svom svetu,blizu a opet tako daleko od drugih.
Jedne večeri se pogledala u ogledalo.
Osoba koju je videla u odrazu nije se mogla prepoznati ni po čemu.
Lokne prefarbane u zlatnu boju.
Butine omršavele.
Na nogama visoke potpetice.
Pogled gord,ponosan.
Lažan osmeh.
Na glavi kruna od nemira.
Staklići od sumnji i strahova ponosno na njoj blistaju.
Menjaju boje.
Blješte.
Lepa je ta žena.
Lepša od one crne uplašene devojčice.
Zgodnija.
Ponosnija.
Nasmejanija.
Bajke više ne čita.U njih ne veruje.
Snove više ne sanja jer je shvatila da se od njih gine.
Prestala je da želi ,jer je naučila da sopstvene želje mogu da unište.
Tek ponekada,ponekada pogled joj odluta,zagleda se u daljinu...
I onda se može nazreti,tek nazreti pogled one stidljive devojčice
A onda se ponovo vraća onaj gord,zaštitnički.
Onaj iz kog sevaju munje.
Osmesi.
Ne,nije taj pogled lažan.
Naprotiv.
Upravo taj pogled stvarinji je od pogleda one uplašene devojčice.
Taj pogled stvorio je život.
Onaj je pogled stvarala mašta.
Ta je devojčica davno nestala,sa njom i pogled.
Isprale ga suze
Obrisalo vreme
Sagoreli snovi
Ova žena....
Naučila je da više ne veruje
Tako se bolje živi.
Sakuplja kosu u punđu.
Prekršta noge.
I ne pokušava da više pronađe niti obris pogleda one devojčice.
Ne želi to.
Taj ju je pogled skupo koštao.
Hvala Vam što me čitate.
Noć.
Bulevar je obavijen tamom.Čini se da je večeras tama naša drugarica.
Misli mogu da lome.Da savijaju.Da oblikuju.Da peku.
Čujem ih.Ne želim to.Prekrivam uši dlanovima pa onda dlanove u kosu zarivam.
Imam osećaj kao da igraju balet.
Kao da plešu na pozornici i zarivaju špiceve u daske.
Kao da igraju po muzici koja iz pozadine svira.
Želim da ih uhvatim.
Trčim za njima praveći piruete,arabeske,plijee.
Ne umem da ih sustignem.
Uspeju uvek da mi umaknu.
Kao prokletstvo nekakvo.
Predstava.
Imam osećaj kao da čitav svoj život posmatram iz daljine.
Iz sedišta publike.
Kao da gledam film nekakav.
Kao da ja nisam ja.
Kao da čekam da se završi.
Da poene prebrojim.
Snove dosanjam.
Isplatim račune.
Povučem crtu.
Kao da će nov život krenuti.
Kao da će se sve promeniti.
Kao da ja više neću biti ja.
Da ću biti neka druga ja.
Odvažnija
Snažnija
Tajanstvenija
Kao da više neću mariti
Da ću se sa sudbinom pomiriti
Šta je sudba do krčag tuge?
Koja se sliva niz noći duge
Koja se topi
Kalja
Nestaje
Nemir nam stvara
I onda...tiho u noći
Ćini se kao da ćeš doći
Pa te tražim
Zovem
Mislima oblikujem
Nestvarno dodirujem
Ne,nisi ti to
To mi se samo učinilo
Onda se preispitujem
Analiziram
Tragam
Ne,više to nisam ni ja
Princeza nemira večeras je na tronu
Ponosno se smeši
Pogleda u nebo uperenog
Telo svoje dodiruje
I ponosno uzvikuje
To sam samo ja
Nikada ,nikada ničija
Kudim se mislima
Mazim se snovima
Dozivam strahovima
Jer ja sam ja
Strepnjom okovana
Tugom okićena
Požudom ukaljana
Ja...neka druga ja
Od života stvorena.
Gasim svetlo.Nestaje i onaj odsjaj na prozoru.Tama.Tama u tišini.Takoje najbolje.
Kasno popodne koje se polako pretvara u veče.
Šetam sa Milicom po Delta Cuty ju i razgledam prodavnice odeće kao u ,kako jednom anam reče galeriji.Cene su se ponovo vinule a meni plata ovoga puta kasni samo mesec dana tako da nisam uspela da kupim ni ešarpu.Ne treba bazati po prodavnicama kada niste pri novcu.
Pričamo o svemu i svačemu.Na posletku,sve se svodi na muškarce.Pitam je zbog čega muškarci misle da su baš oni neuhvatljivi? Zašto su oni kao nešto nedodirljivi?
Milica se smeši. "Tanjana pa tebe ni muž nije uspeo da uhvati ti si..."
Zastaje za trenutak razmišljajući da li da nastavi.Znam šta želi da kaže ali se nadam da to neće učiniti.
"Osim...njega" tiho progovara. Gutam knedlu a pogled mi skreće u stranu.
On.Ne,nikada se nisam usudila da pišem o njemu.Nikada! Bojala sam se da mu naglas ime izgovorim.Danas,u samo jednom danu pomenuli su mi ga i Milica i muž.Upoznala sam ga kada sam imala 21 god.On 23.Sve se odvijalo na Kipru.Prava ljubav.Ona baš prava.Nevina.Neiskvarena.Iskrena.Prava.Opet, nemoguća.Ne želim sada o razlozima.Teški su i ogromni.Možda su upravo oni činili tu ljubav toliko snažnom.Neznam.Petljali smo se 5 godina a onda kada smo raskinuli on se provlačio kroz sve moje veze do zaključenja braka.Tu je bio kraj.Šta god da se dešavalo uvek sam se vraćala njemu.Uvek.I uvek na Kipar.A on...uvek me je dočekivao pa iznova kao da ništa nije bilo.Kao da se podrazumevalo da budemo zajedno.Kao da drugačije nije moglo.Nemoguća ljubav kažem Vam.Nemoguća! Opet najveća.Poslednji put sam ga čula pre tri godine.Nazvao me je samo da pita kako sam.Rekao je da će me uvek voleti.Ma gde bila i ma šta radila.Sećam se bila sam na poslu.Izašla sam iz kancalarije da udahnem vazduh pa onda nisam uspela da se pomerim sa mesta pola sata nakon što smo završili razgovor.
Sećam se i kako se napio ( inače ne pije nikada) veče pred moju svadbu.Zvao me je i plakao.Sve mi slike sada kroz glavu prolaze.Kako je kuvao za mene.Češljao me.Brisao mi suze...Ne ,ne....Ne želim ni da mislim o njemu,ni ime da mu pomenem.Ne!
Ti si volela samo njega.Dobila sam danas poruku od muža.Gluposti,nisam te prevarila...Znam da nisi.Ali si volela samo njega i to je činjenica.Sada imamo dete.Njega treba staviti na prvo mesto.Šta je bilo bilo je,bio je moj odgovor.
Sada Milica...
"Pa nije me uhvatio ni on.Nismo se venčali!" spremno odgovaram.
Milica ćuti.Gleda me onim njenim pogledom od koga i u sebe uspem da posumnjam.
"Da,niste se venčali" kaže nekako tužno.
I onda shvatam.Ja i jesam kao nekakav vetar.Često želim da privučem muškarce samo zato da bih videla da li mogu da ih osvojim.Slavim ljubav.Živim za nju.
Teško da sam povetarac.Ukoliko je tako onda nisam svoja.Moj život je statičan i ja kao da nisam ja.Ne umem u miru da živim.
Možda su bure i uragani prava reč za mene.Može Taj neko da bude pored mene ali to nikako ne znači da sam njegova i da mu pripadam.
Kao nekakva pahulja koja se istopi čim dodirne dlan. Kap kiše koja pada na vreo asfalt.Suza koja klizi niz obraz.
Ponekada pomislim da je trebalo da se rodim kao muškarac.Žene me i onako nikada razumele nisu ( čast izuzecima) .
Možda sam ja i rođena da budem sama.Izvan kaveza.Izvan okvira.Izvan granica.Da volim Tog nekog u tišini dok sanjam na javi i pišem.
Dok brojim zvezde i tražim u njima njegov lik.Dok čekam i žudim.
Vetar može da ponese,zavrti te u vihoru,mozak ti pomeri.Ali nikada ,nikada ne možeš da ga uhvatiš.
"Hej,pričaj mi o Tom tvom,čitam te svaki dan.Čini se da je savršen.Ako ti nećeš da se udaš za njega ja hoću!" spašava me Milica.
Smešim se.Zahvalno je gledam.Nastavljam priču o Tom mom.Smejemo se.Kikoćemo.Zabavljamo.
A onda...vraćam se kući.Izlazim iz tranvaja i ubrzavam korake.Želim da što pre stignem kući.
Odmah uzimam telefon u ruke i zovem.Ne znam zbog čega.Mobilni sam čitavo vreme nosila sa sobom.Mogla sam i ranije.Zovem ga.Sekretarica na Grčkom objavljuje da taj broj ne postoji.
Hvata me panika.Ne postoji? Kako? Nemoguće.Prvi put da nije dostupan! Prvi put za deset godina.
Onda zovem drugaricu sa Kipra i ispitujem situaciju.
"Želeo je da dođe u Srbiju da se ne bi udala.Odselio se u Ameriku!Niko više nezna gde je on "
Suze mi klize niz lice.Samo sam želela da mu čujem glas.Samo da vidim kako je.Ne zato što ga volim .Zaboga nismo se videli jedno 4 godine ako ne i više.Želim samo da znam da li je dobro.
Prekidam vezu.Ponovo zovem.Ponovo sekretarica.Čujem telefonski signal.
Možda je tako bolje.
Osećam lupanje srca.Ovo poglavlje sam davno završila.Nikada nije trebalo da ga ponovo otvaram i kopam po sećanjima.Sećanja mogu da unište.
Sve moje priče imaju srećan kraj tako da se blogerima izvinjavam na malom odstupanju.
Rano popodne.
Zamislite,javili su da postoji mogućnost da Persefonina zabava bude otkazana! Strašno! Ne mogu nigde da je pronađu.Nema je danima! Uspostavila sam sa njom komunikaciju.Rekla mi da se zabava održi bez nje.Svašta.Zabava bez domaćice.Ne ide to.Ko zna šta će se još do večeras izdešavati!
Ovaj moj me strašno nervira.Stalno ide na Jupiter .Vraća se.Nestaje.Kaže mi da dođem kod njega na Jupiter.Ne mogu.Ja volim svoj narod.Eto bio je na kratko i ponovo otišao.Mislim znam da je tamo na visokoj funkciji ali ja sam ljubav njegova.Kaže mi da sam kao ja ljubomorna a ovamo ga nervira što na zabavu idem sa našim predstavnikom.Svašta.Šta ćete,nikada muškarce nisam razumela a opet nekako oni su mi uvek i najbolji prijatelji i bolje me od žena razumeju.Kako je to moguće neznam.
U te žene ne računam moju sestru Vilu sa duplim krilima.Nakon što sam pogledala izveštaje o predskazanjima za našu planetu, moram Vam reći da sam se dobro zamislila.Svašta nešto očekuje nas Marsovce koji za ljubav živimo.Izgleda da je ljubav veoma skupa i da neće biti baš tako kao što smo zamišljali kada smo se ovde doselili.Ali ..hm ..neću da odajem.To je ipak tajno.Sestrica mi pokazala u poverenju.Ona mi stalno predskazuje i šta će biti sa tim mojim i gotovo nikada ne pogreši.Zbog toga me je ponekada i strah da je pitam...Uradi ona to i kada je ne pitam.Na tome sam joj posebno zahvalna.
Sestra i ja morale smo da kontaktirano ministarku za iskrenost nesanicu.Pre nekoliko hiljada godina nesanica je bila ministarka za istinu na Zemlji.Ovde na Marsu dobila je drugu titulu iz potpuno razumljivih razloga.Mi Marsovci smo večito zaljubljeni.Vid nam je od ljubavi zamagljen. Smatramo da istina prava ne postoji.Istina je ono što svako od nas vidi.Dakle iskrenost samo kod nas igra ulogu.Nesanica nam je malo razjasnila oko budućnosti neke stvari.Sve kako ona kaže tako i bude .Ali polako.Ni to nesmem da odajem.
Filmetric kao što sam već napomenula ima veoma važnu ulogu.Ratnik mira.Nekada,nekada su ljudi ratovali.I kada se objavi rat svi su učestvovali.Zamislite to.Pa to je strašno.Čitav narod da strada i gine zbog tamo nekih različitomišljenika.Uh.Strašno.Sada je to drugačije organizovano.Bore se samo dva čoveka.Pa ko pobedi. Zar nije tako pravednije? Hvala Bogovima pa smo konačno i to uveli.Koliko umemo da budemo pametni mi ljudi još više umemo da budemo glupi.Veliku sreću imamo mi Marsovci što imamo filmetrica.Do sada nikada,nikada nije izgubio.Da jeste već bi bili pod vlašću Zemljana.Hvala mu.Ide u borbu naredne nedelje da nas spašava! Znam da će ponovo pobediti ali...obavestiću Vas.
Gledam u svaštarnik .Nerviram se .Na zabavu treba da krenem sa našim predstavnikom Janakisom.E vidite,on je za Mars najviše učinio.Mirnim putem .Da,slušam ga slušam ga, sve što mi govori,bez pogovora.On je moj nadređeni.Predpostavljeni kako želite.A kome na Marsu nije?Ipak to ne pokazuje u privatnom životu.Nije se uobrazio i naučio je da razdvoji privatno od poslovnog.Sama to ne umem često tako da mu se divim.Naš predstavnik naredne nedelje putuje na Zemlju.Uh.Znam da će gadno biti.Uporno on pokušava da Zemljane i nas pomiri.Čak im je lek za zlobu isporučio u velikim količinama .Ne pomaže.Oni nas ne vole i dalje.Predložio mi je i ja da krenem sa njim kao njegov pomoćnik.Nesmem.Ja se na zlobi topim kao na ringli.Uništili bi me.On kaže da ne bi.Ja kažem da bi.Pustiću ovoga puta njega da ide sam.Možda naredni put...Možda nikada...Iako ja se tu ne pitam mnogo.On je taj koji određuje.
Pre zabave treba da idem na još jedan čas.Čas bodrenja i hrabrenja.Taj čas vodi Jovan s.s.Međutim baš kao ni Persefone nema ni njega.Sve je nešto naopako krenulo.Nerviram se.
Taj moj me zove i kaže mi da će čitavu zabavu pratiti pomoću specijalnog uređaja koji nadmašuje i svaštarnik i vremeplov.Povezuje prošlost,sadašnjost i budućnost.Ovde na Marsu još uvek nemamo te uređaje.Možda je i bolje tako .Ali kud baš ona da ima? Uh! Život je težak ponekada.
Još samo tri sata a ne znamo da li će zabave biti.Sudeći po nama Marsovcima zabava na posletku uvek biva.Takvi smo mi.
Gledam u tu moju prelepu haljinu boje šampanjca Provlačim prste kroz zlatne lokne.Odjednom dolazi Taj moj.
"Rekla sam ti nikada nikada ne dolaziš dok se spremam!" umalo da ne vrištim.
"Nisam želeo ,zaista ali ovi uređaji...sve se pomešalo i prošlost i sadašnjost i budućnost..."
Smešim se.Nije važno što sam u pidžama šorcu.Nije važno ni što nemam šminku na licu.Nije važno ni što mi frizura nije uredno nameštena.Jednostavno ništa više nije važno.Važno je samo da je tu.
"Kako funkcioniše taj uređaj?" pitam ga pomalo sumnjičavo.
"Zar je to važno? Važno je da sam te voleo i u prošlosti,da te volim upravo sada i da ću te voleti u budućnosti!"
Spušta usne na moje i istog trenutka sve zaboravljam.
Posvećeno Janakisu.
Petak veče je vreme kada moj Anđeo ide kod tate.Tada imam vremena da se posvetim sebi u potpunosti.Nekako uvek krećem od fizičkog izgleda jer preko nedelje ne stižem da obavim sve što sam planirala.
Mišljenja sam da žena može možda da isijava iznutra i bude voljena ali ne može niti jedno niti drugo ukoliko se brižljivo ne neguje.
Samo mi žene znamo koliko je preparata potrebno za negu jedne žene.Farbe,kremice,losioni,serumi,gelovi,maske,depilatori,epilatori,lakovi...uh sve mi se pomuti u glavi od nabrajanja.Uopšte ne razumem kako uspevamo da kupujemo hranu pored svega toga.
Dakle nakon što sam se istuširala,namazala nokte na nogama i izmenjala jedno tri različite maske gledam se u ( tako nam popularno na blogu danas ) ogledalo i razmišlam.
Nikada,nikada nisam bila prosečna.
Nemojte me kriviti da sam suviše gorda ili nadobudna.Uobražena ili preterano samopouzdana ( ok,ovo poslednje možda i jesam ponekada)
Ne trvrdim da sam preterano lepa.
Ne tvrdim da sam preterano zgodna.
Još manje tvrdim da sam preterano pametna.
Ne tvrdim da se moja posebnost ogleda u tome da sam bolja od drugih.Ne!
Nikada se jednostavno nisam mirila sa tim da budem prosečna.
Da li preuveličavam neke stvari i da li sam to činila sa mojim ljubavima?
Smatram da nisam.U našoj zemlji je sve što je lepo patetika . Takođe sve što je lepo deluje isuviše nestvarno i nemoguće.Nisam veličala moje ljubavi i pravila filmove od njih.Neke se međutim stvari ne mogu izbeći.Samo jednom Vas u životi zadesi magija i čarolija.
Ja koja za magiju i čaroliju živim u stanju sam da prodam i sopstveno srce da bih uživala u njima.Neke se stvari jednostavno dese.Prenesu na javu i mi tu ne možemo ništa.Čini mi se da su na javi još čarobnije ali ko sam ja da sudim?
Moji postovi tipa TEŠKO JE VOLETI TANJANU nisu niti malo slučajni.Mama me ne razume.Često me ne razume ni moje voljeno biće a ne retko ni sestra vila ,osoba najsličnija meni.
Samo ja mogu ,i čak i iz meni samoj nepoznatih razloga da tek onako iznenada ,potpuno ne predviđeno učinim neku stvar ili promenim osećanje.
Mogu u jednom danu da se zagrejem ili ohladim.Mogu da mučim sebe i prolazim kroz raznorazne patnje ili da jednostavno kliknem ,završim priču i nikada ne u nju ne vratim.
Shvatila sam da je teško mene razmeti,još teže voleti.Teško je opstati samnom i kao prijatelj .Možda.Ne znam.Iako prihvatam ljude takve kakvi jesu i nikada ,nikada ne želim i da pokušam da ih promenim.Svako je na svoj način poseban.
To što stavljam sebe ispred svih nije za ponos.Ali naučila sam da ukoliko to ne učinim niko to neće učiniti umesto mene.
Ne krijem emocije.
Ne sudim.
Ne kritikujem.
Ne vređam.
Ali prosečna nikada i nikako.
Možda upravo i baš zbog te moje težnje da ne budem prosečna moj život liči na nekakvu buru sa uraganima koji pred sobom ruše,kidaju,razaraju.Ponekada i samo proteknu bez posledica znatnih.
Možda sam zbog toga prihvatala sve šanse i pokušavala da ih veličam i pretvorim u još veće.
Možda sam zbog toga lutala po stranim zemljama i tražila se u raznoraznim kulturama.
Neznam.
Možda sam upravo zbog toga shvatila da moram da imam sopstveni mir i budem donekle sama.
Osobe kao ja se nikada nikada potpuno sa nekim ne razmeju.
Uvek postoji ona malecna nit koja Vas razdvaja od ostalih.
Nesmem ni da pomislim kako me posmatraju osobe sa kojima nisam bliska i koje dovoljno ne poznajem,barem toliko da mogu da predvide neke stvari.
Jer mene niko zaprvo ne poznaje.I mislim da će veoma teško biti da to ikada iko učini.
To se izgleda zove sve samo ne prosečna.
Gledam u svoje ogoljeno telo.Toliko sam godina pazila na liniju i zbrajala kalorije da mi je čitav život u tome prošao.
Tek sada kada sam izgleda brinula o svemu osim o kalorijama,potpuno mi se sviđa ono što u ogledalu vidim i mogu sam ponosom da kažem da sam sobom zadovoljna.
Što se ostalog tiče,budući da sam ukapirala da me je veoma teško razumeti i voleti,znam da postoje osobe u mom životu koje se svakodnevno trude i daju sve od sebe.To mi je potpuno dovoljno.
Taj neki,treba da razume samo trenutak koji se kao nekakvim čudom u maguju pretvara.Meni ništa nije potrebno drugo.Ta magija rađa se sama po sebi i tu nema šta mnogo da se razume.
Zato sam i odlučila da živim sama.Izgleda da je jedino sloboda veća od ljubavi.
Znam da će mnogi misliti da je ovaj post možda preterano zbrkan kao i često moje misli.Mišljenja sam da je upravo on jedan od najpreglednijih do sada napisanih.
Ovaj post posvećujem Milici i sestrici Vili sa duplim krilima koje su uz mene i onda kada me ne razumeju i koje me vole i onda kada ne misle da ispravno postupam.
Jutro.
Budim se kao u nekakvom bunilu.Telo mi je potpuno onemoćalo.Duša kao da se sa njim stopila.
Kako se osećam manje od nedelju dana pred parnicu?
Tužno.Uplašeno.Iscrpljeno.Zbunjeno.
Ne umem da opišem.Jedno poglavlje moga života će se zatvoriti.Mnogi kažu da ću započeti novi život.Ja opet mislim da je sve to samo zavaravanje.Da je taj tzv.novi život samo nastavak starog,sa svim repovima koji on sa sobom vuče.
Mnogi su mi poželeli ostvarenje svih mojih snova.Zahvaljujem se od srca.Ali pomalo je čudno,znate.Ja više snova i nemam.
Teško je kada se snovi rasprše u deliće.Dogodilo mi se to jedanput nakon raskida veridbe na Kipru,pre braka.Dugo,zaista dugo trebalo mi je da ponovo složim deliće mozaika.Ako me pitate,čini se da taj mozaik nikada nije nakon toga bio potpun.
Živela sam,planirala,pomalo se nadala,udala.Onda sam pomislila da sam se prevarila.Da je mozaik ipak tu.Da se sklopio sam od sebe.Da nije bilo potrebe da ja nameštam deliće.
U jednom trenutku,većina kockica je bila tu.Pomislila sam da čak može čitav da se sklopi.Pažljivo sam ga promatrala,kao da nisam mogla sasvim da poverujem da se slika nekako slaže i dobija oblik.
Sve je bilo kao u snu nekakvom.
Onda...polako...svaka kockica mozaika počela je najpre da menja mesto a onda da se udaljava od mozaika.Uporno sam pokušavala da je vratim.Uglavim.Zalepim.
Zatim su počele da se menjaju boje kocikica.Od duginih do tmurno sivih.Da variraju. Svetle na suncu.Tamne na kiši.Potpuno se manjaju na vetru.
Uprkos svim mojim pokušajima shvatila sam da se mozaik nikada više neće oblikovati u sliku.Previše kockica nedostaje.Neke su nepovratno izgubile boju.Neke su promenile oblik.Smanjile se,iskrzale.
I sada se pitate kako to mogu da budem u jednom trenutku preterano srećna u drugom preterano tužna.
Pitam se i ja.Čudno je malo kada ti se dešavaju u životu najteža i najlepša stvar pa ih onda nekako ispreplićeš.Imaš osećaj kao da od dva mozaika pokušavaš da sklopiš jednu sliku.
Onda se uporno trudiš ali ne ide.Moj život sada ne liči na mozaik.Više liči na nekakav ekran kompjutera na kome se slike menjaju munjevitom brzinom iz sekunde u sekundu.
Uporno pokušavam da proučim jednu ,makar na nekoliko minuta.Ne uspevam.
Ako me pitate da li još uvek verujem u snove? Ne verujem.Ne pokušavam više da sklopim nikakav mozaik.Ne očekujem od života da to uradi umesto mene.
Želim samo da osetim svaki oblik,veličinu i boju kockice istog rasutih izvan okvira.Želim da ih dodirnem i osetim njihovu glatku ili rapavu površinu.
Posmatram taj okvir.Nekako je izbledeo,kao da je dugo stajao na kiši.Kao da je vreme počelo da ga briše.
A onda shvatam .Nije taj okvir ono što čini život.Kockice...one su te koje ga čine.Svaka od njih simbolizuje po jedan trenutak.Loš ili lep. Jedan jedini trenutak. Upravo ti trenuci život čine.
Gledam u nedovršen mozaik.Kockica tek po neka.Razbacane su na nekakvog sivoj površini.Nemaju dodira jedna sa drugom.Kao da je svaka izvučena iz nekakvog drugog mozaika.
Onda shvatam da osnova u okviru nije sive boje.Ona je zaprvo ružičasta samo mi se ponekad učini...kao da mi se vid zamagli.Ta osnova je ružičasta.NJu čini moj Anđeo.Sve ostalo je manje važno.Nadam se da će njen život složiti potpuniji mozaik.Lepši.Svetlijih boja.
Što se mene tiče,osnova je najbitnija.Neki su ljudi jednostavno rođeni da žive izvan okvira koje postavlja društvo i pravila koja ono nameće.Samo tako umeju da osete miris slobode.
Hvala Vam što ste tu.
Budim se rano izjutra.
Odmah se hvatam za tastaturu ne bih li misli složila.
Onda krećem da se nađem sa tobom.
Nikada nisam imala sestru a kada sem je konačno dobila rešila sam da izgleda sve nadoknadim pa sam svaki minut sa njom na vezi.
Kuckam,smešim se idem da se vidim sa tobom.
Lutam ulicama,tražim nekakvo mesto.Ne suviše izloženo.Ne previše zabačeno.
Smeštam se.
Zatim dolaziš ti.
Naručuješ kafu.Naručujem i ja.Ubrzo shvatam da ja kafu i ne pijem a naručila sam duplu,zamisli.
Ti onda počinješ da pričaš i pričaš ali me u isto vreme hipnotišeš i sve što čujem je bla bla bla.
Pričaš o nekakvim poslovnim poduhvatima,dijagramima,grafikonima,putovanjima.
Zar ne shvataš da ja kada sam sa tobom ne vidim ništa oko sebe ?
Pleteš nekakvu mrežu pa se u nju sam zaplićeš.
Govore mi da ne budem sa tobom a ja nikako ne odustajem.
Mislila sam da me lažeš pa sam uvidela da sam se prevarila.
Odjednom se sve neke sumnjive reči potvrdjuju kao istina.
I opet ti pričaš i pričaš a ja ništa ne čujem.
Gledam u tvoje oči i ponovo me hipnotišeš.
Nerviraju me ljudi,zvukovi iako ih više i ne čujem .
Ništa ne postoji za mene oko nas kao da smo se prebacili u nekakvu drugu dimenziju.
Misliš da si neuhvatljiv a ne shvataš da je mene još teže uhvatiti.
I ponovo pričaš i pričaš pa prozborim koju i pitam te šta sam ti ja?
Radost
Sreća
Svetlost
Med
Vino
A onda ponovo pričaš i ja samo čujem ono što želim da čujem.
Kažem ti da ne prestaješ da lažeš. Ako lažeš a onda laži do kraja života.
Pokušavao si nešto kao da pobegneš a vidiš i sam da ne možeš.
Nemoj više da mi pričaš jer kada sam sa tobom ništa ne čujem.
Ovakve si redove Ti nekada pisao a sada to čini moje srce.
Ne želiš sve da mi kažeš,hoćeš da ispadneš tajanstven pa na kraju sve sama provalim.
Nije to meni ništa važno ,jedino da me ti voliš.
Ubeđuješ sebe da nije tako pa onda shvataš da si nemoćan.
Tako bih volela da smo sami ali to bi bilo čini se isuviše opasno.
I opet mi nešto pričaš a ja te ljubim ne bi li prestao.
Jer možeš ti da pričaš šta želiš,ja te ništa ne čujem.
Znam ja dobro ko si ti.
I baš te takvog volim.
Ali hej! Zar ne shvataš? Kada sam sa tobom zvukovi i slike ne postoje!
Postojimo samo ti i ja.
I ovoga puta više nismo stranci.
Ne zaboravi !Ja sam tebe smuvala!
Ljubiš me onako muški,strastveno,neodoljivo.Stavljaš mi dlanove na obraze i....
Kao nekakvom čarolijom eto me u stanu i perem sudove.
Nisam li sve to samo zamišljala?
Stiže mi poruka od sestre vile i kikoćem se .Širim i prenosim sreću mom Anđelu koji uporno pokušava da izbaci sve igračke kroz terasu.
Ovaj post posvećujem mojoj Milici ( zna ona zašto ).
Jutro.
Po količini svetlosti još uvek ne mogu da nazrem kakav će dan biti.
Nekada sam čak gledala vremensku prognozu i planirala događaje po njoj.
Nakada sam gledala i mesece,datume,sate.
Sada,kao da se sve stopilo u jedno.
Kao da više nije važno ni koje je godišnje doba.
Svi pričaju oproleću a ja čak i kada izađem ne umem da ga osetim.
Jesam li ja to izgubila sposobnost raspoznavanja?
Osećaj za lepo?
Odavno sam prestala da brinem i šta ću da obučem,iako odeću kupujem u većim količinama,štedeći više novac na hrani koju bih i onako pojela za nekoliko minuta.
Prestala sam da planiram putovanja i godišnje odmore,a to sam činila uvek barem nekoliko meseci u napred.
Više ne brinem ni šta ću da kuvam za ručak sutradan iako sam to nekada redovno činila.
Nema više ni na desetine spiskova šta i kako uraditi tokom dana,nedlje,meseca.
Nema spiskova knjiga koje želim da pročitam i pisaca koji su iste napisali.
Nema više ni rasporeda sa kim ću se i kada videti.
Ne kupujem čak više ni tv program i ne zaokružujem filmove koje ću naredne nedelje pogledati ( priznajem ovo mi je nekada bila omiljena zanimacija ).
Ne razmišljam više čak ni o planiranom odmoru u firmi.
Na praznike sam odavno zaboravila.Oni za mene protiču baš kao svaki običan dan.
Zamislite,čak ni u prodavnicu više ne nosim spisak jer sam shvatila da ma koliko ga tako detaljno analiziram uvek sa njega nešto umem da zaboravim.
Časopise više ne kupujem jer sam shvatila da sam iz njih sve pročitala pa ne želim da iščitavam ponovo o načinima depilacije i tome kako uloviti muža po milioniti put.
Vesti više i ne gledam jer unapred znam njihov scenario.
Ne planiram čak više ni šta ću da kupim za kuću .Takve odluke sada donosim na prečac u minuti.
Sada se pitam
Da li sam ja prestala da živim ili sam tek sada počela da živim?
Živim za trenutke.
Sakupljam njihove deliće pa se trudim da ih bude sve više.
Ne tugujem ni kada se završe jer znam da ću imati čeka da se prisećam.
Ne tugujem ni kada ih nema,jer smatram da baš tako treba da bude.
Prepuštam im se kada ih ima jer razmišljam kako se nikada možda više neće ponoviti.
Drugujem sa zorom jer tada mogu da budem sama sa sobom.
Pozdravljam večeri jer mi tada dolaze nemiri.
I ne čekam...ne čekam više ni na šta jer znam da ništa ne može zameniti ovaj,upravo ovaj trenutak u kome se sada nalazim...
Pitam se iznova da li sam ja to prestala da živim ili sam pak tek sada naučila da to činim?
Ponekada se uštinem ne bih li se uverila da sam budna.
Hvala Vam što me čitate.
Ponovo ste došli!
Baš kada pomislila sam da nada se rađa
Da vera kuca na vrata ,nekako dostojanstveno,jedva čujno
Ponovo ste me iznenadili !
Iako sam se zaklela da spremna ću biti
Iako sam obećala da ću Vas dočekati
Zašto ste tako okrutni nemiri?
U dvorcima satkanih od straha stanujete Vi
Hranite se dušom mojom
Opijate mislima mojim
Drugujete sa mojim srcem
I ponovo se bunite!
Kažete da ne umem gozbu da Vam priredim
Kažete da sam loša domaćica
NIkakav sluga
Zao prijatelj
Šta ste Vi od mene očekivali?
Da žudim za Vama?
Snevam u čežnji?
Dočekujem Vas sa osmehom na licu?
Možda ste me Vi sa nekim pobrkali
Sa nekakvom drugom ženom istoga lika
Iste zlatne kose
Identičnih očiju
I sada znam,pitate se Vi
Da li ste proteklih večeri samnom vino pili ?
Da li sam se smešila?
Da li sam Vas grlila ?
Da li sam Vas poljupcima darivala?
Možda samo mislite da ste se prevarili
Pa onda ispitujete
Tragate
Sumnjama mi dušu mučite
Sterpnjom mi um kujete
Ponovo ste došli nemiri!
Na bal tuge i vapaj želja
Odežde crvene navukli
Kao da Vas ja od nekud znam
Kao da ste sa nekim već drugovali
Sa prijateljima nekakvim duhom Vam sličnim
Isti me prijatelji noćas budili
Obećanja u snove donosili
Ponovo ste tu nemiri!
Džaba Vam dvorci velelepni
Pod krovom Vašim snevam ja
Vašim se šakama umivam
Kudim Vas
Kunem Vas
Teram Vas
Opet,bez Vas ne mogu ja
Večeras ću crvenu haljnu obući
Crnim se vinom častiti
Žudnju u kosu uplesti
A onda ću Vas dočekati
Spremna konačno.
Gozbu Vam čitavu prirediti
Nudite se potom,hranite,opijajte
Nazdravljajte do mile volje
Samo mi jedno obećajte
Prijatelje svoje povedite
Bez njih Vas više ne gostim
I bokal čežnje ne darivam
Bez njih ja više ne snevam
Jer moji dragi nemiri
Vaši su najbolji prijatelji strasti
Samo uz njih večeras, možete u moje srce ući
Hvala Vam što ste tu.
Jutro.
Bulevar suncem obajsan.
Čujem alarm na nekom automobilu,po koji zvuk tranvaja i zurim u susednu višespratnicu drvećem ograđenu.
Nemiri me ponovo obuzimaju.
Ročište za nedelju dana.U vazduhu napeta atmosfera.Nekoliko puta u toku dana gubim dah.
Nemam čaga da se plašim,znam.
Sve će se samo završiti.
A onda će biti lakše da nastavim dalje.Možda se odavno i završilo.Možda mi,ljudi čekamo samo nekakve događaje da bi lagali sebe da idemo dalje.
To su nam izgovori jer ne umemo da krenemo ranije pa onda zastajkujemo,osvrćemo se,ispitujemo,analiziramo i živimo u prošlosti.
Možda dalje treba krenuti istog trenutka kada se nešto dogodi a ne čekati nekakve bezvezne datume,rokove,činove.
Iskrena da budem kalendar imam.Stoji zakačen na zidu sa sve lepotama koje Pariz pruža.Opet,čini se da danima u njega nisam ni pogledala.
Prestala sam da osećam kako vreme izmiče.Kao da prolazi pokraj mene poput nekakvog voza prepunog ljudi koji vire kroz prozore a ja ih gledam u čudu i pitam se zbog čega nisam deo njih.
Kao da sam ratnik zarobljen između dve borbe.
Kao da gledam nekakakvu pozorišnu predstavu u kojoj sam samo deo neme publike.
Pa onda zurim u glumce,koji precizno izriču tekst.Rukovode se mimikom.Igraju,pevaju,ljute se raduju,svađaju,mire...sve sve tobože kao već po scenariju napisanom.
A ja ih posmatram.
I onda se čini da nikada iz tog teatra neću izaći.
Zarobljena mrakom.
Okovana zvukovima.
Zaleđena nemirima.
Da nikada neću uspeti da stanem na pozorišne daske života i zaigram.
A zamislite,jedino što sam želela bilo da je postanem glavna glumica u predstavi od sopstvenog života.
Moram da priznam da sam se za tu ulogu borila.
Tražila
Takmičila se
Učila
Sve, sve, samo da osetim kakav je osećaj igrati lavnu ulogu u sopstvenom životu.
A bilo je dana kada sam blistala na sceni.
Trijumfovala.
Smešila se.
Klanjala se publici.
Bilo je dana i kada sam aplauze dobijala.
Veselila se sa drugim glumcima nakon predstave.
Blistala u punom sjaju pod reflektorima.
Ali sada,ti dani kao da su ostali u kakvom maglovitom sećanju.
Kao da sam upala u amneziju nekakvu.
Pa se prisećam jedino trenutaka.
Ostalo sve sve čini kao u malgli nekakvoj.
Kao da gledam sebe kako sedim nepomično u publici sa nekakvim neodređenim izrazom lica.
Ćutim.
Ne tapšem.
Ne prigovaram.
Čekam da se redstava završi.
I znam da će se to uskoro dogoditi.
Znam da će me pozvati na scenu.
Znam da ću na sebi imati najlepšu haljinu i izgovarati unapred ispisan tekst.
Znam da ću dobiti aplauz,pokloniti se i nasmešiti publici.
Jedno samo neznam
Ne znam da li ću nakon predstave otići kući ili ću večito ostati da stojim na tim daskama pozorišta koje se život zove?
Osećam kako se predstava bliži kraju.
Odlučujem da izađem na pozornicu iako još uvek nemam pripremljen tekst.
Svi zure u mene.
Čudni su ti pogledi ljudi.Ledeni.Strogi.Osuđujući.
A onda započinjem.
Reč po reč,rečenica po rečenica...
Čujem aplauz,najpre prigušeni pa onda sve jači i jači.
Čini mi se da je sve to više zbog prelepe haljine koju imam na sebi.
Poklanjam se i ostajem na pozornici gledajući kako se publika razilazi.
Ostala sam potpuno sama.
Prija mi da budem u tišini.
Nema više ni reflektora.
Samo ja i tek po koji rekvizit.
I lažna zvezda što sija na ne nebu iznad pozornice kako bi što vernije dočarala scenu.
Opet,makar i sama ipak sam ja glavna glumica u predstavi sopstvenog života.
Zar nije to ono što sam želela?
Tamu potire svetlost dana.
Prepliću se i miluju.
Možda je vreme da i ja konačno krenem domu svome.
Hvala Vam što ste tu.
Popodne.
Skakućem po stanu.Čitam ponovo Vaše komentare.Dopisujem se sa sestrom ( hm na svaka dva minuta ,ona mi dođe nešto kao moje oči i uši a ponekada i ja njoj) ,drago mi biće šalje neke mailove.Smešim se i....razmišljam.
Šta žena treba da uradi kada se razvede:
1) Da odmeh krene u lov na novog mladoženju ?
2) Da se primiri,pokuša da preboli i reorganizuje sopstveni život?
3) Da konačno nauči da uživa u životu i posveti se sebi?
4) Da se dobro zabavlja i ne obazire na okolinu?
5) Da se ponovo zaljubi?
6) Da se u potpunosti posveti detetu?
7) Od svega toga po malo
Plakala sam.Tugovala.Proklinjala sudbinu.Pokušavala na sve načine da spasim svoj brak.
U jednom trenutku sam shvatila da više ne želim da budem sa mojim ( hm još uvek ne bivšim ali uskoro nadam se) mužem ali sam se borila da očuvam brak zbog deteta.
Nisam baš bila sigurna ni da li želim da živim sa takvim čovekom koji je svoje lice pokazao tek nakon što se odselio ali na prvom mestu je dete rekoh sebi.
Moj brak se raspao.Ništa se tu više ne može popraviti nakon svih uvreda i pretnji koje sam ni kriva ni dužna zadobila.Najgore od svega je što uprkos tome što nikoga ni za šta ne krivim nisam uspela da dobijem niti jedan jedini razgovor u četiri oka.Pitam se kako će se pojaviti on na sudu,kada budem rekla sudiji da se 6 meseci nismo pogledali oči u oči.
Kako god,rešila sam da se branim sama.On je uzeo za advokata oca od najboljeg prijatelja .Ja ću sama.
Jedno mi pitanje prolazi kroz glavu nedeljama.
Zašto muškarci vole razvedene žene?
1) Zbog fizičkog naboja ( on je izleteo ja ulećem )?
2) Zato što na neki način žele da je zaštite?
3) Zato što misle da su razvedene žene iskusne i prošle mnogo toga?
Ne znam.
Čitajući komentare uvidela sam da su deca mnogima na prvom mestu.Podržavam to.Poštujem.
Sam Bog zna šta bih za svoje dete učinila.
Ali deca idu svojim putem.Stvaraju sopstvene porodice ( što je i normalno i razumljivo ) i ako mi ne naučimo da budemo sami sebi na prvom mestu to za nas niko neće učiniti.
Šta uraditi nakon razvoda?
Po meni,nikada se više ne venčavati ( po meni rekoh, ne sudite odmah) ,naučiti da uživate u životu ( ili se kao ja vratiti nekim starim navikama kao što je pisanje u jutarnje sate uz ledenu kafu i obavljanje sitnih rituala koji me vesele) ,posvetiti se detetu ( ovo na prvo mesto ide),Izvršiti promene u izgledu ( frizura ,odeća...).Ukoliko ste u mogućnosti promenite i mesto boravka.Posao.Sve iz početka.
Ah,da obavezno se zaljubite.
Sinoć sam na književnoj večeri slušala pesmu jednog pesnika koja je na mene ostavila najsnažniji utisak.
Bože daj mi još jednom da volim.Ljubavi sam gladan.Nek još jednom volim pa nek me pakao dočeka ( ovo je slobodan prevod,izvinjavam se...pronaći ću pesmu i ispisaću je na blogu)
Dakle ljubav obavezno.
Ali veoma oprezno.Ovoga puta širom otvorenih očiju ali čitavog srca.
Nije to lako,znate.Za to je potrebna čelična želja.Kilogram čežnje,litra žudnje i prstohvat vere.
I naravno...osoba koja će Vas oboriti sa nogu i činiti sve da se osećate kao princeza ( ili princ možda!)
Ništa manje ne zahtevajte.
Ukoliko neće,put pod noge ,na visoke potpetice pa napred u nove pohode.
Ukoliko je tako,prihvatite tu osobu bez sumnji i analiziranja,planova i strahova.Prepustite joj se.Svi smo mi ljubavi gladni.Ljubav treba konzumirati u velikim količinama.Hraniti se njom,Ispijati je.
Oni koji umeju da vole danas su retki.
Što se tiče toga zašto muškarci vole razvedene žene,verujte nisam još utvrdila.Ima vremena.
Dakle sami sebi čitav svet ( ponavljam ovu rečenicu od stepskog koju ću ponavljati do kraja života!) ,osmeh na lice i hraniti se ljubavlju.
Samo ona može da spasi čitav svet.
Sređujem ormar slušajući muziku.Skakućem i smešim se.Kao da sam ponovo živa.
Posvećeno ženama koje su u razvodu ili koje su se razvele (iako nije loše da i ostale žene pročtaju) .
Pre podne.
Mog Anđela je moja mama izvela u šetnju.Češljam se.Isprobavam odeću.
Prisećam se.
Sinoć kada sam se vraćala sa književne večeri na kojoj je sanjarenja blistala kao i obično i ponosno vodila veče,unajedina me očarala a tanjanakic bez daha ostavila, srela sam čoveka od pera sa kojim sam imala čast i zadovoljstvo da sedim za istim stolom predhodni put.
Pitao me je kako sam došla u književni klub.Objasnila sam .Preko sanjarenja koja mi je šansu ukazala i bloga.
"Mogu li da dobijem adresu...kako da pronađem Vaš blog?"
Zurim u njega u neverici.Kako sada da mu dam?Šta se sve na blogu izdešavalo.Frka.Trka.Udvaranja.Uvrede.Da li se ja to stidim? Predhodni put za isti taj blog pitao me je moj omiljeni pisac Milivoje Jožić.Uzor moj.I njega sam nekako smutila i obećala da ću mu otštampati tekstove.Sada se ponovo nalazim u istoj situaciji.
"Dakle hoću li dobiti vaš nik?"
Kiselo se smešim.Odlučujem da mu sve priznam.
"Znate,na blogu se svašta izdešavalo.Nisam sigurna da bi bilo pametno da me pronađete"
"Zbog čega tako mislite?" pita smireno.
"Puno ima toga napisanog u negativnom kontekstu.Možda previše flertovanja,četovanja.."
"Oh,pa to je dobro.Što više negativnosti to bolje za Vas.Želite da postanete pisac ? Morate da shvatite da je svaki marketing dobar.Onaj negativan još je bolji.Morate da shvatite da je najvažnije da pišete i da Vas drugi čitaju.Dopalo mi se kako pišete.Treba samo da se nasmešite i nastavite...i...da...Milivoju obavezno dajte ime bloga.Siguran sam da će mu se dopasti"
Smešim se.Zhvaljujem se.Taj čovek je u pravu.Možda sam i sama tako mislila ali trebalo mi je da mi neko potvrdi.Nisam se pokajala što sam mu sve priznala .
Jutros sam zatekla komentar jedne mi veoma drage osobe ( da nije draga ne bih reagovala) kako treba da naučim da volim sebe i skinem masku.
I onda razmišljam ,zar ja?Ja koja sam ovde stavila sebe na rendgen kako kažu i samoopisivala se u svim postovima?
Zar ja da skinem šmimku,ja koja sam toliko bila iskrena da su mi sva draga mi bića zamerila na tome?
Zar meni koja se guši u braku i dugim vezama treba muškarac da budem srećna i potpuna?
Nije tako.
Za ovaj zaključak bile su potrebne godine.Tokom tih godina tražila sam ja Tog nekoga ko će me upotpuniti.
A onda sam ga našla i shvatila da nisam potpuna ako sam sa nekim.
Pomalo je čudno ali rekoh Vam.Moje je misli teško pohvatati.
Umem da uživam potpuno sama.Ne samo bez muškarca nego potpuno sama.
Meni je potrebna određena doza samoće da bih se potpunom osetila.To sam shvatila tek tokom braka.Ja sam verovatno rođena da budem sama.
E sada,za lepa osećanja živim.To je istina. Zbog njih se kockam,njima se opijam.I to je tačno.
Ali samo u tolikoj meri u kojoj me ne uguše i kada shvatim da imam život Van njih.Sopstveni život.
Upravo zbog toga sam shvatila da ne želim drugi brak.Ne verujem u dve polovine.
Ako je tako,ja sam rođenjem stekla obe.Potpuno sam svoja kada sam sama.
Ali ljubavi i uživanja se ne odričem ni za živu glavu.
Ta ljubav ide dotle dokle god ja znam da mogu da imam vreme samo za sebe.Ukoliko ga nemam ljubav bledi.Svetlost se gasi.
Muž me je nekoliko puta pitao zašto sam se udavala kada mi je samoća potrebna.Rekla sam mu da to ne znači da ga ne volim.Potrebno mi je da budem sama barem tri sata dnevno.Gušim se ako nije drugačije.
Moja sestra,vila,koju obožavam kaže da sam ostavila takav utisak na blogu da bez muškarca ne mogu.Da ima nečega u tome ako su me bocnule reči iz komentara.
Nije tako.Bez muškarca mogu.Ali kada volim volim.Nikakve maske nemam ni šminke.Ali možda bi bilo bolje da navučem neku jer iskrenost se ne isplati ni u kom slučaju.
Izgleda da ja toliko volim sebe i sopstveni život da to počinje da se shvata kao obrnuto.Baš onda kada toliko potencirate istinu da počinje da prelazi u laž.
Kada volim volim svesno.Znam ja dobro i ko je ko i gde sam tu ja.Uživam da volim.Uživam i u lepom.Ne zavisim od Tog nekoga međutim i ne povinujem se nikome.Radim onako kako želim i hoću.Ipak sam sebi najvažnija.
I nekim čudom sebe najviše volim.
Možda i nije to dobro toliko,ali tako je.Tu ništa ne mogu.
Čujem zvono na vratima.Anđeo mi trči u zagrljaj.Kaže mi "Mama lepa si!"
Znam to.Ali lepo je čuti.
Ovaj post posvećujem sestrici Vili sa duplim krilima i unijedinoj.Da mi niste drage obe ne bih ga napisala.Ljubim Vas.
"" "" ""
Veče.
Izuvam cipele sa štiklom i stavljam umorne noge na sofu.
Telo mi je izmučeno.Isrcpljeno.Teško.
Nekoliko puta u toku dana gubila sam dah.
Kao da se nekakvo malo stvorenje uvuklo u moja pluća i isisalo ga nekakvom pumpicom.
Razmišljam o tome kako sam se probudila vesela i razdragana a dan ispraćam kao na sahrani kakvoj.
Trudim se da razmem ,ne ide nikako
Moja raspoloženja osciluju.Prave skokove.Vrte se kao čigra nekakva.
Liče na akrobate na trapezu.
Teško je mene rezumeti.
Mnogima to nije pošlo za rukom.
Ponekada sam nejasna.
Neobjašnjiva.
Brzopleta.
Ishitrena.
Nagla.
Neumerena.
Glasna.
Menjam rasploženje iz sekinde u sekundu.
Teško je voleti Tanjanu.
Kada sam iskrena misle da lažem.
Kada ćutim misle da sam iskrena.
Umem da koketiram sa životom.
Sa samom sobom.
Ne retko se i kockam sa životom.
Još češće znam kada me lažu ali uživam dok to traje .
Želim da uzmem sve i odmah,da ništa ne propustim.
Jer život je jedan i dovoljno kratak za sve moje želje.
A uvek želim još.
I mislim da mogu još.
Sada,u ovoj fazi ,trenutno pokušavam da tupim na bol.
Da postanem imuna.
Da se trudim da ne osećam.
Da treniram svoja osećanja .
Da ih kontrolišem.
Da u sebi stvorim nekakvo novo biće koje bol odbija kao bumerang.
Da patnju teram prividom.
Onda kažem sebi da sam veliki boem koji umesto alkohola ispija lepa osećanja i opija se njima.
Živi za njih.
Dušu im prodaje.
A onda...
Kada se zavese sklope
Ljubavnici odu
Aplauzi utihnu
Pokušavam da dodirnem sebe.Sopstvenu dušu.
I opet ja,ista ja...
Toliko uvreda
Toliko pohvala
Sve u jednom danu
Toliko nerazjašnjenih računa
Aplauza
Smeha
Suza
Opet u istom danu.
Teško je mene razumeti.
Još teže voleti.
Shvatam da sam potpuni zavisnik od lepih osećanja
Da srce zbog njih stavljam na tezgu i prodajem
Nudim ga za gram osećaja čarolije
Dve su žene u meni
Srećna i nesrećna
Jedna se drugom smenjuju
Bore
Ratuju
Nekada se čak i miluju
Vole
Da,teško je mene voleti
Malo kome je to pošlo za rukom
Neki su se trudili
Neki u startu odustajali
Nekima se ljubav u mržnju pretvorila
Jedno je sigurno
Lepa osećanja ispijam kao iz nekakvog pehara
I kada znam da sam opijena ne prestajem da pijem
Sve dok ne padnem u trans zbog istih,baš kao boem nakon ispijenih litara
A onda se ponosno dižem
Brišem suze
I nastavljam dalje
Uzdugnute glave
Na visokim potpeticama
I sa prividnim osmehom na licu.
Odlazim u kupatilo
Skidam ostatak šminke i gledam sopstveni lik u ogledalu
Ne smešim se ovoga puta
Zatvaram oči i stavljam dlanove na kapke
Želim da utonem u san
Teško je mene voleti.
Hvala sestrici Vili i Jovanu S.S. Pozdravljam ih.
Osvanuo je lep i sunčan dan
Ustajem,smešim se,nanosim šminku na lice
Razmišljam šta me sve danas očekuje
Hiljde briga
Hiljade dilema
Hiljade problema
Rekla kazala
Sujete
Borbe
Ljubomore
Zavisti
Prigovaranja
Nagovaranja
Prebacivanja
Pepirki
Svađa
Nervoze
Psihoze
A onda se pojaviš ti
Ti što si u moj život došao kao nekakvom čarolijom
Ti koji si mi osmeh na lice navukao
Ti koji si me naučio kako se voli
Ti koji si me naučio da se za ljubav bori
Tražim te,smešiš se
Vidim te,zoveš me
I onda slatko ćutiš
Kao da nemir nekakav stvaraš
Slatko od ljubavi
Sumnjama okovana
Strahovima ogrnuta
Strepnje mi najblje drugarice
Šunjam se tako
U srce tvoje
Stidljivo
Polagano
Kao da hodam na vrhovima prstiju
A ti se smešiš
Čini se da me tešiš
Kažeš mi ,hej ti grešiš!
Možda sam čitavog života čekala to samo
Da jedno drugome se damo
I ples ljubavi zaigramo.
I opet ti kažem
Hiljde nemira
Hiljade uslova
Hiljade prepreka
A samo jedan Ti
Moj čovek
Ti,koji sreću mi podari
Uz tebe čitav život je san.
Smešim se ,popravljam frizuru
Čeka me lep dan.
Draga moja sestrice vilo sa duplim krilima posvećujem ovaj post Tebi i Tvom dragom biću i želim Vam srećnu godišnjicu.Znam da ne razmišljaš o braku ali ja ti ga želim od sveg srca.
Nas dve smo toliko slične da ovaj post može da bude posvećen i Tom nekom mom.Slučajnost nije namerna.Jednostavno je tako.
Želim Vam srećnu godišnjicu i još mnogo predstojećih.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
