Jutro.Magla se spustila na bulevar poput nekakvog prozirnog prekrivaca.Drvece me gleda tuzno, obuceno u belu pohabanu odecu.Ljudi koracaju ubrzano ne bi li se sto pre sklonili od hladnoce.
Pokusavam da pronadjem fasciklu u kojoj se nalaze papiri za stan ali mi vec nekoliko minuta to ne polazi za rukom.
Kako je to moguce?Stan od 37 mkv a fascikle nigde?
Pa onda kopam,trazim,rasturam,nerviram se.Fascikle nema.Kao da se namerno nekud sakrila.
Setih se serije "Slucajni partneri" koju sam gledala na pocetku osnovne.Jedna od epizoda nosila je naziv "Andjeo cuvar".Kad god je Sibil Separd pokusavala da nesto pronadje,.kao u inat ne bi uspevala zato sto se Andjeo cuvar igrao sa njom.
Razmisljam kako se slicna stvar desava i u nasim zivotima.Kad god nesto cvrsto zelimo,bas kao u inat to ne mozemo da ostvarimo istog trenutka .Kao da se neko sa nama poigrava.
Trudimo se,pokusavamo,zapinjemo svim silama ali nema.Ne ide.
Nesto kasnije,kada se strasti primire,ukoliko budemo dovoljno uporni i ne prestanemo da tragamo,ono za cim smo tragali se stidljivo promalja i dolazi u nas zivot.
Mozda tako i treba da bude.Da sve dobijemo onda kada to zelimo ne bismo mu cenu znali.
Uvereni da mozemo da dobijemo sve sto pozelimo prestali bi da tragamo.
Sta je zivot bez traganja,ispitivanja?Samo nekakva bezoblicna jednobojna figura.
Upravo zbog toga verujem da cu pronaci ono sto zelim,samo ukoliko ne budem prestala da trazim.Verujem da svako od nas poseduje Andjela cuvara koji ume da se vesto poigra sa nama i citav nas zivot pretvori u zbrku te nam s vremena na vreme podari zadatak da ga raspremimo.
Verujem i da je dobro da cak i kada je sve na mestu nesto ipak nedostaje.Previse torti i kolaca nikome dobro donelo nije.
Verujem da me moj Andjeo cuvar zaista pazi i ne dozvoljava da mi se dogodi nista sto bi me unistilo.
Verujem da taj isti Andjeo voli da se samnom cesto poigra.
Verujem da je nekada potrebno da ga "poguram" da pronadje ono sto trazim.
Verujem i da uspe da me zagrli onda kada mi je najteze i pokaze mi put.
Verujem da me nikada nece napustiti.
Osvrcem se po sobi.Gospode Boze ,nakon ove potrage moj malecni stan lici na nekakvo bojno polje!Fascikle jos uvek nema.Sada sam sebi natovarila i veliko spremanje.
A onda...bas tu na mestu na kome sam barem desetak puta pogledala vidim ivice crvene fascikle.
Uzimam je i smesim se dok gledam u daljinu.
Hvala Vam sto ste mi dokazali da Andjeo cuvar zaista postiji.
Jutro.Suncevi zraci obasjavaju sobu u kojoj spavam,preplicu se sa mrazem i hladnocom,miluju snezne tragove.Razmisljam kako me pomalo podsecaju na moj zivot.
Ili sam suvise srecna ili sam suvise tuzna.
Obasuta naletima srece ili tuge verovatno sama proizvodim lepe ili ruzne dogadjaje u sopstvenom zivotu.
Treba mi malo sredine .Da samo pijem kafu sa blagim osmehom na licu i ne razmisljam o proslosti.Ne razmisljam o buducnosti.Samo...samo o ovom trenutku.
Trenutku gde se proslost i buducnost preplicu-sadasnjosti.
Vidite,niko savrsen nije.Svi mi cinimo greske.Cinila sam ih i ja.Medjutim nisam se zbog njih kajala.Znate li zasto?Zato sto sam dok sam i cinila bila uverena da cinim ispravnu stvar?Cinila sam ih iz srca.
Umela da prastam tudje greske.Da se izvinim i priznam svoje.Da nastavim dalje bez bola u grudima i sete u srcu.
Da pravim krupne korake ne osvrcuci se u natrag.Da se borim.
Svakaka su me cudesa zadesila proteklih nekoliko meseci.Desavalo se ono sto nisam ni sanjala da bi se moglo desiti.Izgubila sam svoje snove.Pa ih trazila kao slep vid,kao majka izgubljeno dete.Kao zemlja kisu.
Onog dana kada sam dobila papire za razvod i natakla na glavu najtuzniju krunu te postala kraljica tuge,bas toga dana,gazda firme u kojoj radim me je pozvao na razgovor.
Obrisala sam suze.Nasminkala se.Obula visoke potpetice i navukla osmh na lice.
Zatim sam zahtevala radno mesto proporcionalno mojoj strucnoj smeni.
"Tesko.Znas i sama da ce u ovoj firmi uskoro ostati troje ljudi.Znas li koliko sam samo njih otpustio"?!
Njegove reci lebdele su u vazduhu. Kao da do mene dopirale nisu.
"Znam .Ali smatram da u tih troje ljudi treba da budem i ja,nakon sto sam savesno obavljala svoj posao"
Pricao je.Pricao.O krizi.O otpustanjima.O smanjenju plata.O zatvaranju objekata.
Cutala sam.Gledala ga.Razmisljala osvom braku.Suzdrzavala suze.
"I dalje smatram da to mesto zasluzujem" odlucno sam izgovorila.Jedva ali ponosno.
"Mozda te i pozovem.Medjutim ovako stoje stvari 99% nece biti nista od toga 1% ce biti"
"Ne verujem u 1% "cula sam sebe kako govorim.
"Ja verujem i u pola %" dobila sam odgovor.
"U tom slucaju ocekujem Vas poziv"
Zatim sam se nasmesila,pozdravila i krenula ka izlazu uzdignute glave ostavljajuci u vazduhu zvukove potpetica.
Danima razmisljam o ovome dogadjaju.Da li zaista treba da verujemo u pola %?Ukoliko to ne cinimo da li treba da krivimo one koji veruju?Da li je pola % dovoljno za snove?
Ne zelim da budem nikakva mucenica niti svetica medjutim odabrala sam put nade,put snova,put vere u bolje sutra.
Iskrena da budem ponekada treba poverovati u tih pola %.Ponakad ta vera uspe da nas izvuce na povrsinu .
Priznajem,ukoliko verujete u tih pola % zivot izgleda pomalo zamagljen,nejasan.
Medjutim nemojte zaboraviti da se upravo tih pola % ubrzo moze pretvoriti u onih 99%.Sve se u zivotu okrece poput nekakve cigre.
Kako dosegnuti snove ukoliko ne sanjamo?
Hvala Vam sto ste uz mene.
Podne.Moj andjeo ce ovog vikenda biti sa svojim ocem(za vasu informaciju kolima smo dosli svi zajedno iz ns-progovorili ni rec) te sam resila da se za promenu malo sebi posvetim.
Depilacija,pedikir,manikir,frizer...od cega da pocnem?Obrve!Zakljucujem kao da sam otkrila neku novu planetu.
Obilazim salone.Svi nacickani jedan do drugoga.Nazivi im uapdljivi ,ambijent topao i primamljiv.radnice nasmejane.
"Kozmeticarka tek od jedan radi" informisu me.
Po prirodi nestrpljiva resih da obidjem jos koji salon kako bi me sto pre ulepsali.Konacno , u cetvrtom po redu salonu ,koji je uredjen gotovo isto kao prva tri saopstavaju mi da ce me usluziti za pet minuta.
Listam izlizane casopise ,zatim lezem na kozmeticki krevet prekriven belim carsavom.
Dobro.Razmisljam.Ovde nista lose ne moze da mi se desi.Mogu samo lepsa da izdjem odavde.Nakon sto su me price o raznoraznim prevarama proteklih dana naterale da o svemu dobro promilslim pre nego sto nacinim neki potez, pocela sam da zivim opreznije.
Koleginica sa posla je dala novac za nov stan koji je investitor prodao jos ravno njima advadeset.Kada je pokusala da se useli u stan koji je platila sopstvenim novcem tuzili su je.
Moj otac radi u privatnoj firmi.Nesmem ni da pomenem koliko im klijenti para isplatili nisu.Bice sutra ,omiljena im je recenica.
Prijatelji mojih roditelja izdavali su poslovan prostor coveku koji pune tri god placao nije a koji je iz dana u dan lagao da ce to uciniti sutradan.Na posletku ih je on tuzio(zato sto su srusili dve cigle koje je podigao u njihovom poslovnom prostoru).
U firmi u kojoj (jos uvek)radim uhvaceno je nekoliko njih koji su krali ,krali i krali.Kojima unutrasnja kontrola nije pronasla novac koji je podmetnut kako bi se slucaj ispitao.Moje je misljenje da neki od njih nisu krivi.Da krivce treba traziti na drugoj strani.Upravo kod onih koji optuzuju.Ali ko mene pita za misljenje?
Direktora firme u kojoj radi moj prijatelj su otpustili zbog kradje .Sada su utvrdili da onaj koji je dosao nakon njega krade jos vise.
Zaista previse informacija za samo nekoliko dana.
Glad,nemastina,lose plate,visoke cene,nedostatak posla,otkazi...sve ja to razumem.Pa pobogu i ja zivim sa tim.Ali da li sve to zaista daje za pravo da se tolike kradje i prevare dogadjaju u nasoj zemlji?
Kada se na sve to doda da vise kradu oni koji vec imaju dovoljno a od sirotinje krade drzava pitam se kakva li ce struktura drustva i ekonomski polozaj u ovoj zemlji biti za nekoliko desetina godina?
Da li je nemastina dovoljan razlog za kradju ili nju kao izgovor koriste oni koji nemaju nikakvog razloga da je pocinjavaju? (Dalje)
Podne.Moj andjeo je konačno zaspao i spremam se da odem u prodavnicu i kupim hleb."Očešljaj se kada kreneš!" čujem mamu kako progovara.
Besna sam.Imam 31-nu.Valjda znam šta treba da učinim pre nego što izadjem iz kuće.Mrštim se i odlazim do ogledala.Posmatram svoj odraz.Istina kosa mi je malo razbarušena.Ali ne može uvek da bude sve tip top.Barem ne kada se osećate ovako kao ja.
Kažem mami da ću kasnije otići po hleb."Pa ja i ne jedem hleb"prkosno dodajem i uzimam časopis o lepoti koji sam nakon nekoliko punih godina pošćenja ponovo kupila ne bi li prekratila sebi put od Beograda do Novog Sada.Istina knjiga sa interesantnim sadržajem mi je već bila u torbi ali šarena naslovna stranica me je ponovo privukla.Kriva sam.Znam.Ali šta ćete svako ponekad ume da poklekne.
Listam šarene stranice.Vidim sve se danas može sve ne bi li doveli sopstveni izgled do savršenstva.Depilacija ,epilacija,ugradjivanje silikona u grudi,u listove u ...neću da kežem gde još.Nadogradja kose,transplatacija kose,izlivanje noktiju,nadogradnja istih...Pa onda botoksi,ubrizgavanje raznoraznih inekcija u cilju mladjeg izgleda,trajna šminka,stimulacija mišića,liposukcija,korekcija(da ne kažem skraćivanje)nosa,brisanje bora,podizanje jagodica,farbanje trepavica,pilinzi,čišćenja...kraj nema.
Ovih dana zaista želim nešto da promenim na sebi.Ni sama ne znam šta ali osećam potrebu za promenom.
Niko medjutim ne pominje promene u srcu i duši.Izgleda da je izgled ono najvažnije.
Razmišljam.Da bih započela sa promenama najbolje je da uradim piling duše.Za one ne upućene(bez uvrede molim ovo uglavnom objašnjavam za pripadnike muške populacije) piling znači odstarniti sve mrtve ćelije te očititi kožu kako bi uspešno mogla da se nahrani i hidrira.Tako ću i ja.Uradiću piling duše.Iščistiti negativna osećanja i bes ,otkloniti sve ono što me čini mizernom pa ću je zatim hidrirati i nahraniti pozitivnim mislima i ljudima čistih srca koji mi snagu daju.E tada...tek će moja duša biti spremna za nova osvajanja i borbu.
Tretman ću započeti koliko toliko odmah!
E sada što se izgleda tiče promeniću boju kose,možda se malo šišnuti.Nabaciti po koji novi komad garderobe i sa mojom ispošćenom figurom od nerviranja predpostavljam da će biti pun pogodak.Neuporedivo veći neko kada bih ugradila silikone u listove ili...znate već gde.I znate šta još naoružaću se pozitivnim raspoloženjem.A to priznaćete vredi mnogo više od ma kakvog botoksa.
Smešim se sebi u ogledalu te odlučujem da poslušam mamu i odem po hleb.Odbacujem magazin o lepoti.MOžda će biti nekome drugom potreban.Kupovala sam ih dok sam mislila da se izgledom sve može promeniti.Sada ću se držati voga Britanskog voga(naravno kada budem imala novaca da ga kupim).Gledaću sve one lepe modele i neću pročitati niti jednu jedinu reč.Iz inata ,tek da se zna :)
Hvala Vam što mi dajete krila.
Pre podne.Nalazim se u brzom vozu ,na relaciji Beograd-Novi Sad.Gledam u ravnice snegom prekrivene.Braon pomesana sa belom bojom,pa sve uvijeno u sivo.Iskrena da budem niti malo idilicno ne deluje.
To mi ne smeta da idilu stvaram u sopstvenoj glavi prkoseci ovoj pred očima.
Razmilsljam da sam tako oduvek radila i u zivotu.Možda su me baš zbog toga sustizala velika razočarenja i duge tuge.
Zato što sam uvidjala da svet nije nebesko plavetnilo prošarano zvezdama.Uvidela da je put do tih zvezda trnovit.Sazidan od bola i patnje.
Da, istina je teško je popeti se na vrh ali je mnogo teže na njemu ostati.
Moj um kao da ima nekakav odbranbeni mehanizam.Pati,pati pati a onda se zainati i sva ružna sećanja zaboravi.U nekim slucajeva ih umesto zaborava pretvori u lepa,pa ih se sa osmehom priseća.
Čak i ona sećanja koja pažnju ne zavredjuju ume da uveliča,uzdigne,hvali.
I onda..kada nekome prepričavam svoj život on počinje na bajku da liči.Osoba koja pažljivo sluša poželi da se istoga momenta nadje u njemu.
Tada se smešim,hvalim kako sam umela da živim,učim,volim,pišem.Ponosna sam na sebe.
Proteklih dana,imala sam prliku(ili da kažem čast) da me naša virtuelna prjateljica a moja blog sestra volabezkrila provede kroz sopstveni život.
Pisala je ,pisala.A ja sam čitala pažljivo i upijala svaku napisanu mi reč.
Onda sam stavila prst na čelo i rekla sebi -čekaj malo i druge su žene prošle isto što prolaziš i ti.Možda i gore.Pa su opet uspele da ostanu nasmejane,lepe i pune optimizma ,vere i nade.
Verovatno i te žene imaju taj magičan čaroban štapić koji negativne dogadjaje briše iz njihovog uma i za njima ostavlja tragove od ruža.Čaroban štapić koji im uprkos tome praveći jedan zamah donosi žudnju,čežnju,želje.
Taj čaroban štapić vodi ih kroz život i daje im snagu.
Ma kakva vila bez krila.Ovu vilu ,baš kao i sve tako pozitivne žene koje krož život koračaju smelo ,uzdugnute glave,ponekad se plaše ali vešto teraju strah i pobedjuju ga stvaranjem novih iluzija,snova i postavljanjem planova za njihovo ostvarenje treba sa pravom nazvati
VILE SA DUPLIM KRILIMA.
Vece.Nalazim se u lekarskoj ordinaciji.Prilazi mi nekadasnja koleginica.
"Sta ima kod tebe?Zasto si toliko smrsala".Cutim nekoliko trenutaka smrknuta lica.Njoj barem ne moram sve da objasnjavam.Pomislih.Ona vise ne radi u istoj firmi u kojoj radim ja.
Njene oci govore da nije jedan od onih prolaznika koji pitaju kako si samo reda radi.Da zeli da saslusa.Mozda uputi koji savet.
"Razvodim se!"cujem sebe kako po prvi put glasno izgovaram.
Do tada se sve cinilo kao da se desava nekome drugom.Prica puna neizvesnosti sa neizvesnim krajem.Agonija.Ali sada,sada ovako izgovoreno naglas po prvi put se cini stvarnim.
Svi prisutni iz ordinacije se okrecu u nasem pravcu.Gledaju me kao da sam ucinila nekakav zlocin.Kao da se samo ja razvodim na ovoj zemaljskoj kugli.
"Ni mi se bas ne slazemo"saopstava mi."Ali sta cemo,gura se nekako a do kada ne zna se"
Sada su svi pogledi uprti u nju.Istina ovoga puta ne tako optuzivacki ali svakako prekorni svakako.
Pozdravljam se sa koleginicom i hodam do stana tapkajuci po bljuzgavom trotoaru.
Pitam se.Da li je bolje da sam ostala u braku i "gurala" nekako ili da pak pocinjem novi zivot sa saznanjem da moje dete nece od malih nogu osetiti toplinu porodice?
Iskrena da budem,cini se da niti jedan odgovor nije dovoljno dobar na pitanje koje sam sebi postavila.
Sta moze vratiti nase snove?Vera u sebe?Vera u druge?Vera u bolje sutra?
Ponekada zamisljam da se ljudski mozak sastoji od malecnih radionica (ili fabrika kako zelite)okom ne vidljivih ljudi koji nazivamo osecanja,pamcenje i zaborav.
To mali ljudi imaju moc da se ukoliko su dovoljno vredni zahuktaju te proizvedu bujicu osecanja za neznost,privrzenost,potrebu za sex,osecaj pripadanja.Samo i samo ukoliko su dovoljno vredni umeju da se sva ta proizvedena osecanja u kratkom intervalu oblikuju ljubav.
Nasuprot tome isto tako mogu da budu vredni pa proizvedu tugu,jad,strah,razocaranot koji se oblikuju u ocaj.
Nekada nas samo zavaraju pa uspeju da nam ukazu nadu,
Nekada su nespretni pa nam ponude lazna osecanja umisljenosti.
Nekada pak uspeju da nam uliju toliko gorcine da ubrzo oblikuju zaborav.
U svakom slucaju izgleda da primaju dovoljno dobru platu kada im gotovo uvek poverujemo te pokleknemo pred njima.
Izvrsavamo gotovo sve sto nam narede.Kajemo se kasnije ukoliko uspemo da im se odupremo.
Korimo sebe zato sto im se povinovali nismo.
Znate li sta?Ima tu neke logike.
Gospodar tih sitnih okom nevidljivih ljudi je srce.
Buduci da niko od nas ne zeli da njegovo srce bude ranjeno,mozda bi najbolje bilo da oko njega postavimo nekakvu vojsku od ponovo tih nekih okom ne vidljivih ljudi.Tako ce u njega moci da prodre samo onaj za kog naredimo toj vojsci da ga pusti.
Tako...tako ce moci da nas povredi samo onaj kome dozvolimo da mu se priblizi.
Postavila sam tu vojsku pre nekoliko godina.Vojnici su bili zdravi,odvazni i odani.Medjutim ni oni nusu ne pogresivi.
Nekakav covek obucen u odore,nalik onima koje sveci nose,najpre je milio da ga puste unutar vojske ne bi li dobio hleb a onda...onda je tvrdio da svakome clanu vojske moze pomoci tako sto ce ih izbaviti,naci im novi posao.
Jednoga dana uspeo je da se provuce medju njih.Na blef.Prevaru.Obecanjima.
Pustili su ga,nadajuci se najboljem.
Ucinio je da srce bude povredjeno vise nego ikada do sada.Da krvari.Komada se.Jauce.
Medjutim ti vojnici,snazni i hrabri kakve sam odabrala usprotovili su se.Svi se udruzili i oterali zlotvora a onda se vratise i stavljase melem na otvorene rane srca.
Hrabrise ga i terase u nove pobede.
Okliznula sam se zamisljena i pala na trotoar.Nekoliko male dece pocese da mi se smeju.
Otresoh prljavstinu i nastavih dalje uputivsi im sirok osmeh.Samo tako mogu da nastavim dalje.
Znate li koliko vremena je potrebno da se uspava jedan andjeo? Pet,deset minuta,pola sata...verovali ili ne čitav jedan sat(dobro barem ovaj moj andjeo).
I tako...pevam ja i pevam.Izredjala sve pesmice sve dok me grlo nije izdalo a usne presušile.I...razmisljam.
Sta i kako dalje pitanje je sada?
Mnoge pozitivne osobe koje su prošetale mojim blogom i čije iskreno misljenje uvažavam su mi savetovale da na razvod gledam ovako:
Dakle,dobila sam šansu za novi zivot.I sada sve kreće iz početka.Retko ko dobije priliku za tako nešto.
Simboličar,sanjar,ponesena kao i uvek zamisljam sopstveni zivot u vidu nekakve kutije zapakovane u ukrasni papir na sred koje je svezana mašnica.
Gledam tu kutiju iz daljine.Divim joj se.Pomalo strahujem da odvežem mašnicu i otpakujem je.
Mami me.Vuče k sebi.
Medjutim sve se mislim da će ukoliko je otvorim iz nje ponovo pojaviti nekakav nakeženi čupavac.
Primičem joj se.Bojažljivo je posmatram.
Na posletku ,nestrpljiva i inpulsivna kao i uvek razvezujem mašnu(moram priznati jedva sam uspela da otpetljam čvorove :)),stržem ukrasan papir te podižem poklopac.
U njoj nekakvi spisi na otrcanim ,požutelim papirima.Pisma,zaveti ljubavi,rešenja o premeštaju radnog mesta,izbledele fotografije,pozivnice za nekadasnje venčanje.Pa sve nekakve dotrajale sijalice koje treba novim da se zamene(jer u mom zivotu nikako neko svetlo da zasija barem i baterijska lampica necu se žaliti),adresari ljudi koji mi više dragi nisu,prazne flaše i tanjiri,voda od suza smeštena u posudicu bez dna kojoj polklopac nisam pronašla uprkos mnogobrojnim pokušajima.Osmeh mog andjela.
Kutiju najpre odbacujem od sebe.Medjutim doziva me kezeci mi se u lice.Moraš me uzeti.Kao da je čujem kako progovara.Ja cu biti uvek ovde ,pratiti te u stopu dokle god to ne učinis.Ići ću za tobom preko okeana,pratiti te do kraja sveta.Sve dok me ne uzmes i prihvatis kao svoju.
Brišem suze i blago se smešim.
Uzimam kutiju i obavijam ruke oko nje.Jos uvek ne mogu da izvadim fotografije,dotrajale sijalice,tanjire,flaše,adresare,pisma,posudu sa vodicom od suza,požutele papire.Oni su još uvek tu.Deo su mog zivote želela to ili ne.Doćiće vreme i kada ću se polako opraštati od njih.Tada ću konačno naći poklopac one posudice.Upaliti baterijsku lampu ,napuniti tanjire i podignuti čašu u vis.
Do tada,jedino što sam izvukla iz kutije i čvrsto zgrabila te prigrabila i smestila uz svoje srce jeste osmeh moga andjela.
Hvala Vam što me čitate.
Dragi moji,
Tokom zaivota na Kipru uvidela sam da niko ne slavi slavu te da se imendani slave vise nego rodjendani.Bila sam pomalo tuzna.Svi imaju svoje svece zastitnike.Nekoga ko ih cuva,kome podizu casu u zdravlje.
Jednog suncanog popodneva odlucila sam da odem u jedan od njihovih manastira i raspitam se da li postoiji moja imenjakinja kao svetica.Zaprvo pronasla sam je u crkvenom kalendaru.Medjutim interesovalo me je da li mogu da saznam nesto vise o njoj.
Dok sam setala medju gomilom fresaka raznoraznih svetaca, potpuno opcinjena, stidljivo sam upitala prodavca "Tatjana,da li mogu da kupim ikonu svete Tatjane"
Nasmesio mi se i pruzio mi u ruku ikonu prelepe mlade zene zlatne kose.
Uzela sam je u ruku,cvrsto je stegnula i od tada i ja pocela da slavim ovaj dan.Dobila sam zivotnu zastitinicu.
Pokusala sam da ponesto otkrijem o njoj a sada zelim da topodelim i sa vama.
SVETA TATJANA JE BILA RIMSKA HRISCANKA I DJAKONISA PRI CRKVI S POCETKA III VEKA.CAR ALAKSANDAR SEVERIN JE U CAST SVOJE POBOZNE MAJKE U SVOM DVORU DRZAO STATUE ISUSA I APOLONA.MEDJUTIM NJEGOVI DOGLAVNICI SU MIMIO CAREVOG ZNANJA PROGANJALI HRISCANE.JEDNOGA DANA PRAVNIK ULPIJAN JE UHVATIO TATJANU I NAREDIO JOJ DA PRINESE ZVRTVU APOLONU.kADA SE ONA POMOLILA PRED STATUOM ZEMLJOTRES JE UNISTIO IDOLA I DEO HRAMA.TADA SU TATJANU IZVELI NA MUCENJE.MEDJUTIM ONA JE MOLILA BOGA ZA SVOJE MUCITELJE.ONI SU JE SIBALI,SAKATILI...ALI SVAKE VECERI ANDJELI SU DOLAZILI I TAMNJICU U KOJOJ JE BILA SMESTENA I SVAKOGA JUTRA IZLAZILA JE PRED MUCITELJA ZDRAVA I CELIVANA.ZATIM SU JE BACILI PRED GLADNOG LAVA.ALI LAV JOJ SE UMILJAVAO A ONA GA GLADILA PO GLAVI.KADA SU VIDELI DA NE MOGU PROTIV NJE ODSEKLI SU JOJ KOSU JER SU VEROVALI DA JE U NJOJ BILA SKRIVENA VRADZBINA I NA POSLETKU JE POSEKLI MACEM ZAJEDNO SA NJENIM OCEM 259 GODINE.
Sveta Tatjana inace se smatra i zastitnicom ucenika i studenata i slavi se kao praznik u Rusiji.
Hriscani je slave 25 januara po starom i 12 januara po novom crkvenom kalendaru.
Od kako sam saznala za nju ovaj dan slavim kao svoj imendan.
Eto sada sam vam i svoje pravo ime otkrila.
Podizem casu i nazdravljam u cast Svete Tatjane zastitinice moje.
Sneg.Idila-nikako.Ubadam stiklama kroz njega i pravim rupice.Dobro rupetine,kako god zelite. Nasminkala sam se.Obukla omiljenu odecu.Napravila frizuru i sada hodam.Hodam ka socijalnom centru.Mestu na kome ce se na neki nacin odrediti buducnost moje raspadnute porodice.
On dolazi u hodnik, nekoliko minuta nakon mene.Rezervisan je.Sedimo na klupi jedno pored drugog kao dva kakva stranca.Mlada,veoma lepa zena proziva nasa imena i ulazimo u kancalariju.
Pitanja pocinju.Sve od pocetka.Citavi nasi zivoti.Toga sam se najvise i plasila.Koliko neko moze da isprica za samo nekoliko minuta i onaj treci proceni da je to ispravno?
On prica.Bujica reci silazi sa njegovih usana.Smesim se iako moje srce obavija tuga.
Ukoliko se i razvedemo,mislim.Ne zelim ovakve stvari.Zelim da to bude civilizovano.
Istina, od kako je otisao ovo je prvi put da imam prilku da ga gledam u oci dok razgovaramo.
To je dobro.Barem i ovako.Pred nekim drugim.
Nastavlja da prica.Ne mogu da dodjem do reci od njegovih misljenja,shvatanja stvari iz njegovog ugla .Optuzbi.
Zatim se izjasnjavam ja.Mirno.Stalozeno.Potirem u jednom mahu sve njegove optuzbe.
Socijalna radnica me podrzava.
Govorim da cu se boriti do presude sa zopstvenu porodicu.Za sopstveno dete.
"Zelim samo da se razvedem.da dobijem taj papir i zavrsim sa tim" cujem ga kako izgovara.
Zatim govori nesto strasno.Osudjuje me kao majku.
Cutim.
Zena preko puta nas mu govori da nema nikakav argument za to.Da ona podnosi izvestaj.Da za to treba razlog da postoji.
Klima glavom i slaze se.Shvata da su razlozi glupi(ili se bar nadam da shvata)
Zena ga gleda pogledom punim prekora i shvatam da pobedjujem.
Da, istina na posletku uvek pobedjuje.
Odlazim bas kao sto sam i dosla.Uzdugnute glave.Srca punog ponosa.Pogleda punim tuge.
"Zelis da te povezem"?pita me nakon sto smo izasli.
Ne kratko odgovaram i ponovo stilkama bodem sneg.
Lagala bih kada bih rekla da nisam strahovala od toga sta ce se danas dogoditi u socijalnom centru.Naprotiv strepela sam.Nocima bdila.Danima se krila.
Medjutim izgleda da strah nisam mogla toliko ni da osetim.Znate li zasto ?Jednostavno je.Tuga ga je progutala.
Neki ce mi zameriti sto izlazem suvise detalja.Neki sto ih pak ne izlazem.Istina je da sam zelela ovo da podelim sa Vama koji me redovno pratite.Da Vas na neki nacin obavestim o tome sto se dogodilo.
,Jer vi,upravo Vi dali ste mi podrsku i sto je jos bitnije snagu da koracam ponosno,dostojanstveno, sve pretrpim i na posletku pobedim.
Tek da se zna razvod ne smatram niti kvalitetnim niti pobedom za ma koga. Medjutim pobedom smatram to sto uspela da istina na posletku ispliva na povrsinu.
"ISTINA.STA JE UOPSTE PRAVA ISTINA?KO ZNA PRAVU ISTINU"?
Anam
Dok sam bila mladja razmisljala sam o tome da se bavim glumom.Iskrena da budem cak sam i prijemni za fdu pripremala.Citala naglas.Setala po sobi i stavljala se u raznorazne likove.
Zatim,u poslednjem trenutku,odustala sam od te ideje.
Sama pomisao da budem makar i za jedan trenutak neko drugi ili da glumim po necijoj reziji odbila me je.
Razumem glumce.Cesto sam opisivala njihove licnosti i fascinantno im zanimanje u svojim romanima.Uprkos tome sto sam odustala od glume ne prestajem da se divim njihovoj sposobnosti da se iznova regenerisu u nove likove.
Zavidim im.Ne zbog slave koju su stekli ili novca koji poseduju (dobro,kako u kojoj zemlji razume se) vec na tome sto su jedni od retkih srecnika koji imaji sposobnost da sa pozivnicom udju u neki sasvim novi svet i barem za trenutak izadju iz ovoga.
To zlata vredi.Verujte.Upravo to vrednije je od svakog novca ili ma kog drugog materijalnog zadovoljstva.
Buduci da izlete u druge svetove smatram uzvisenim cinom i sama sam se opredelila za pisanje.U tisini.Sama.U svetu koji sama kreiram.U drustvu junaka ocrtanim po sopstvenoj meri.To me ispunjava.Daje mi snagu.
Medjutim problem nastaje kada shvatimo da i na javi treba pomalo da glumimo.
U svakodnevnom zivotu.U skoli.Tokom studiranja.Na poslu.U braku.
Istina izgleda nije dovoljno dobra.
Nemojte me pogresno razumeti.Lazi,prevare,vulgaran recnik i ponasanje-ne svakako to nisam imala na umu.Ne zasluzuju da im posvetim niti jedno jedino slovo.
Mislila sam na ona mala sitna pretvaranja koja cine zivot.
Ako izreknes tuznu istinu sazaljevace te.Ako izreknes isuvise srecnu istinu smatrace da si isuvise nadobudan ,umisljen,razmazen.
Ako istinu isuvise potenciramo rizikovacemo da ce se polagano i stidljivo pretvoriti u laz.Ako je pak skrivamo optuzice nas da smo lazovi.
Istina.Sta je uopste prava istina?Ko uopste zna sta je prava istina?
Sedim u uglu sobe ,kao da sam kaznjena i trijumfalno odlucujem:
Danas cu otici kod frizera.Nasminkacu se.Obuci svoju omiljenu haljinicu.Navuci osmeh na lice i izaci iz kuce.Glumicu.Lagacu.Slacu lazne osmehe.Pretvaracu se da sam srecna na samo jedan jedini dan.
I znate li sta?Mozda cu u to uspeti i da poverujem.
Hvala Vam sto ste mi pomogli da shvatim da na ovom svetu jos uvek ima dobrih dusa.
"NAJTEZE JE POBEDITI SEBE...DRUGE JE LAKSE"
Sanjarenja56
Kada sam bila mladja moja mama je tako cesto umela da mi izrekne recenicu "Tebi tvoja sreca stoji".Vremenom sam se pitala gde stoji?Zapisana u knjigu sudbine?Zapisana u zvezdama?Skrivena u kristalnoj kugli?
E onda mi je ta recenica dosadila.Pa sam resila da ne sedim i ne cekam vec da krenem da je trazim.
Prolazili su dani,meseci,godine potrage za onim pravim.Inpulsivna i brzopleta cesto bih dosla u situaciju da sama preuzimam inicijativu,trazim,pitam,pokrecem.
Medjutim nakon ma kog poraza(raskida veze uglavnom pa cak ponekad i padanja teskog ispita)moja mama nije prestajala da ponavlja istu recenicu.
I ja sam verovala.Ne zato sto mi ju je izrekla mama vec zato sto sam zelela da verujem u to da tamo negde postiji onaj pravi,dobar posao za mene i uspeh u istom.Da ce sve jednostavno doci ukoliko se budem trudila i bila dovoljno uporna.Ukratko ukoliko budem cvrsto verovala u sopstvene snove i ne budem dozvolila icemu da tu veru pomuti.
Onda sam grebla,grizla,kopala...sve samo ne bih li nekako stigla do njih.
Zatim sam se udala.I konacno nakon toliko godina rekla mami da je bila u pravu. I da verovatno svakoga sreca ceka.Samo treba da budemo dovoljno strpljivi i verujemo da cemo je susresti.
Onda...pa dovoljno je da kazem da se za tili cas sve rasprsilo a moj zivot poleteo u vazduh poput nekakve tempirane bombe koja unistava sve oko sebe.
Sada se opet borim za svoje snove.Cekam.Nadam se .Ali nisam sugurna da zaista verujem jos uvek u njih.Osecam se kao da sam ih zauvek izgubila. Kao da su se od mene sakrili namerno.
I znate sta?Po prvi put ne pokusavam da ih pronadjem.
Mozda ce oni tebe naci kada za to bude doslo vreme,sapuce mi slabasnim glasom nada na uvo.
Mozda je bolje da ih pustis da se odmore na neko vreme ili se zamene novim snovima,ne odustaje.
Mozda treba da sacekas i vidis da li je tvoja mama zaista bila u pravu.
Negde u daljini vidim srecu.Toliko je daleko da ni osmeh ne mogu da joj vidim.Trudim se.Ali oblaci me preteknu i postave se pred nju.
Medjutim ne ocajavam. Sve dok me nada cvrsto drzi za ruku i ne zeli da me pusti uprkos mojim pokusajima da joj se otrgnem.
Hvala Vam sto ste uz mene.
"STRAH JE BITKA CIJU JE POBEDU COVEK
POTREBNO DA IZDEJSTVUJE NAJPRE
SA SAMIM SOBOM"
Tanjana
Jutro.Snezni pokrivac koji je prekrio bulevar polako pocinje da se pretvara u sivu boju.Ljudske stope razbacane po njemu i tragovi guma od automobila lice na nekakvu mapu.
Sve to posmatram gledajuci kroz prozor.
Ne zelim da izlazim.Tako je lakse.Dokle god sam u svom stanu,sama,nista toliko strasno ne moze da se dogodi.
Neizvesnot.Oh kako je ona lepa kada se ljubavi nadamo.Kada je iscekujemo,trazimo.
Jednako toliko je ruzna onda kada iscekujemo krah,poraz,kraj.
Razmisljam sta treba uraditi da bismo ublazili strah koji osecamo,muku koja nam opseda dusu?
Da li treba ubediti sebe da se nista toliko strasno ne moze dogoditi,nista toliko strasno da to ne mozemo podneti?
Da li se treba pomiriti sa tim da je los ishod neminovan te da ce nakon njega krenuti nesto na bolje?
Osecam da se ne uklapam u niti jedan od mnogucih odgovora na ova pitanja.
Ispala bih ili veliki sanjar ili totalni pesimista.
Balans.Ponovo mi treba balans.Ali kako da ga dobijem kada ga moje srce ne poznaje?
Kako sebe da ubedim da ce bolje biti kada moje srce danima tuzi krade osmeh a nikako da to uspe da ucini.
Vazno je da prodje.Samo da prodje.Tesim sebe.Ali utehu ne pronalazim.
Izgleda da je potrebno da najpre sebe ubedimo u neke stvari.Sami sebi srecu obecamo i slatkis kao nagradu da bi ona jednoga dana pokucala na vrata naseg srca.
Neizvesnot,nekada lepa.Nekada sa ostrim zubima.Nikada ravnodusna.
Zatvaram prozor nakon sto sam udahnula dovoljno vazduha.Shvatam da mi to nece biti dovoljno.Navlacim na sebe bundcu i krecem u susret tek pristiglom danu.
Hvala na strpljivosti i iscitavanju redova koje napisem.
"ONO STO MI SE NE DOPADA NE VIDIM...NE ZANIMA ME"
Nesanica
"BUDI SAMA SEBI CITAV SVET"
Stepskivuk
Vece.Hodam po mokrom i klizavom trotoaru.Pahulje mi se unose u lice udruzene sa vetrom i mrse se u mojoj raspustenoj kosi.Prkosim im osmehom.Ljudi izlaze iz supermarketa noseci kese u rukama .Svi nekud zure.Posmatram ih.Deluju nekako zamisljeno,zabrinuto.Kao da moraju samo da odrade jos jedan dan zivota.Ponovo se smesim misleci kako sam trenutno van toga,van obicnih dnevnih obaveza.Njih vise i ne primecujem.Brinem neke druge brige.Ozbiljnije.
Medjutim lepo je barem na kratko ziveti zivot ne okovan dnevnim obavezama.
Pitam se koliko samo nam prodje dana u obavljanju istih.Koliko samo puta jedva cekamo da se ponovo nadjemo u krevetu i docekamo novi dan?Vedriji.Lepsi.
Rekla bih...citav jedan zivot.
Medjutim to nam ne smeta.Tek ponekad pozelimo da uradimo nesto drugacije.Nahranimo sopstvenu dusu.Ulijemo adrenalin u nase vene. Omirisemo avanturu.
A onda o toj istoj avanturi pricamo,danima,mesecima,godinama.Slavimo je.Uvelicavamo.Uzdizemo.
Koliko samo vremena treba da prodje dok se ne odlucimo na novu.
Dok se ne usudimo da smislimo plan za nju.
Nesto kasnije,prestajemo da kujemo i planove.Ne zbog toga sto ih ne mozemo ispuniti vec zbog toga sto smo isuvise lenji da to ucinimo.Ne zelimo da za rizik placamo preveliku cenu.Nismo spremni da je platimo.
Radije bih se ususkali i proklinjali zivot nego da izadjemo i borimo se.Trazimo.
Ubrzo pocinjemo da zastupamo misljenje-nismo mi vise dovoljno mladi za avanture.Njih neka prizivaju mlade generacije.Sta ce nam avanture?Imam krov nad glavom i rucak.Oni su sasvim dovoljni.
E pa necu.Necu da budem takva u inat!
Smisljacu.Kovacu.Nadacu se.Samo da ponovo osetim miris nove avanture.
Da podsetim sebe da postijim.Da se barem jedan dan dobrovoljno kockam sa zivotom.
Necu da dozvolim zivotu da protice pored mene kao nekakva reka zakrecena muljem svakodnevnice.
Necu da tugujem i jedem kokice u krevetu dok drugi na malim ekranima "zive zivote"!
Hocu da zivim sopstveni zivot!
Pahulja mi pada na trepavicu i moj vid postaje zamaglje.
Cekaj malo,tako sve izgleda bolje.Pomislih.
Hvala Vam sto me citate i pronalazite se u mojim tekstovima.Hvala nesanici i stepskomvuku na savetima koje sam usvojila i smestila u svoje srce.
"OSLONAC SE PO MERI UZIMA"
Jovan ss
Volim da budem sama.Uzivam kada sam sama.Mozda to i jeste glavni problem u citavoj prici o mom razvodu.
Cesto sam bila osudjivana zbog te svoje osobine.Medjutim rado cu je isticati uprkos tome sto niti malo ne mislim da sam savrsena.
Naprotiv.Haoticna.Taj bi mi nadimak bolje pristajao.Citavog zivota trazim nesto vise,bolje,lepse u svemu.
Sanjam.
Kada jedan deo mojih snova odlozim u fioku i izgubim kljuc od nje.Neprestano ga trazim.Na posletku obijam,na silu ako je potrebno.Samo da se ponovo docepam sopstvenih snova jer bez njih ne mogu da zivim.
Zelim milion razlicitih stvari.Sve u isto vreme.Onda od tog miliona dovrsim samo jednu ili dve pa se radujem zbog toga.
Kraljica drame -svakako.Izdramicu i za najobicniju mogucu stvar.Analizirati.Pretresati u sopstvenoj svesti do besvesti.
Kraljica spiskova takodje.Puna mi je soba razlicitih spiskova.Sta danas kupiti.Teze za romane.Sta uraditi.Koliko na sta novca potrositi.
Cesto za sebe kazem da nemam meru.Ili nesto radim u preteranim kolicinama ili pak ne radim uopste.Balans.To je rec koju moj um ne poznaje(na to nisam ponosna tek da se zna).
Uprkos tome sto sam ranije prizeljkivala potajno da budem sa nekim sa kim cu deliti zivot ljubav trazila nisam.Jer ljubav se ne moze naci.Ili dodje po tebe ili te zaobidje.Oni koji su je iskusili jedanput u zivotu nevidjeni su srecnici.
Naucila sam da se ne treba preterano vezivati za druge.To sam uradila samo jednom prilikom a onda se taj konopac toliko zategao da nas umalo udavio nije.
Ako je po Jovanovim recima da se oslonac uzima po sopstvenoj meri,nije li onda najbolje nauciti da se oslonimo sami na sebe i nije li taj oslonac najcvrsci od svih?
Hvala Vam sto ste me prihvatili takvu kakva sam.
Podne.Izlazim iz kuce.To ne volim.Znate li zasto?Zato sto na prvom cosku potrosim 500 din na drugom 300....i tako sve dok ne ostanem bez novca.
Sve treba.Treba hrana.Treba odeca.Trebaju da se plate racuni.Frizer.Kozmetika.Izlazak sa prijateljicom.
I sve je sve skuplje i skuplje.A plate ne mrdaju.Stoje u mestu poput nekakvog drveta koje ceka da se posece.
Sreca je danas u Srbiji imati ikakav posao,pise moja virtuelna prijateljica.Znate sta?I ja mislim tako.U vremenu kada se ljudi masovno otpustaju , firme zatvaraju pronaci posao zaista pripada luksuzu.
Kriza.Svi se vade na krizu.Kao da nismo imali iste ove situacije i ranije,pre tridesetak,cetrdesetak godina.Kao da time sto je kriza proglasena a u Irskoj izjavili da sada zbog krize mogu da ide samo jednom godisnje na neko putovanja a ranije su to cinili po barem 3 puta godisnje treba svi da budemo srecni sto imamo novac da kupimo najosnovnije namernice.
Sve je to tako a niko se vise ne buni.Niko vise ne zeli ista da promeni.Verovatno zbog toga sto su nam promene donosile potpuno isti ringispil za koji smo sami kupovali karte.
Kud god da krenes naidjes na zid.Ponekad se osecam kao da zivimo u nekakvoj velikoj kocki zaglavljeni jedni sa drugima . Kada god zelimo nesto da promenimo ili ostvarimo lupamo o njene zidove.Razbijamo noseve a zatim ponovo ustajemo pa juris na drugi zid.
Prevare na sve strane.Ako zelis da se zaposlis,kupis stan,odes kod advokata...
I sve je to postalo tako normalno da se cudimo kada se nesto ne zavrsi na nasu stetu.
Bila sam u toj kocki za vreme studiranja,trazenja onog pravog,nalazenja posla.
Izlazila na trenutak iz nje na svetlost dana ali cim bih ugledala sunce kocka bi me zvala da se u nju vratim prkoseci mi.
I onda plivamo,cekamo,trazimo,nadamo se da cemo izaci iz nje ali vrata nigde.Samo minijaturni prozorcici,tek da primaju vazduh.
Izgleda da cemo mir pronaci tek kada naucimo da zivimo u toj kocki,primaknemo se tim prozorcicima i udahnemo sto vise vazduha mozemo.
Hvala onima koji vole da me citaju.Hvala i onima koji to ne vole ali ipak cine.
| « | Januar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
