Princeza nemira

CUVARI SRCA
2011/01/26,19:07

 

        Vece.Nalazim se u lekarskoj ordinaciji.Prilazi mi nekadasnja koleginica.

"Sta ima kod tebe?Zasto si toliko smrsala".Cutim nekoliko trenutaka smrknuta lica.Njoj barem ne moram sve da objasnjavam.Pomislih.Ona vise ne radi u istoj firmi u kojoj radim ja.

Njene oci govore da nije jedan od onih prolaznika koji pitaju kako si samo reda radi.Da zeli da saslusa.Mozda uputi koji savet.

"Razvodim se!"cujem sebe kako po prvi put glasno izgovaram.

Do tada se sve cinilo kao da se desava nekome drugom.Prica puna neizvesnosti sa neizvesnim krajem.Agonija.Ali sada,sada ovako izgovoreno naglas po prvi put se cini stvarnim.

Svi prisutni iz ordinacije se okrecu u nasem pravcu.Gledaju me kao da sam ucinila nekakav zlocin.Kao da se samo ja razvodim na ovoj zemaljskoj kugli.

"Ni mi se bas ne slazemo"saopstava mi."Ali sta cemo,gura se nekako a do kada ne zna se"

Sada su svi pogledi uprti u nju.Istina ovoga puta ne tako optuzivacki ali svakako prekorni svakako.

Pozdravljam se sa koleginicom i hodam do stana tapkajuci po bljuzgavom trotoaru.

Pitam se.Da li je bolje da sam ostala u braku i "gurala" nekako ili da pak pocinjem novi zivot sa saznanjem da moje dete nece od malih  nogu osetiti toplinu porodice?

Iskrena da budem,cini se da niti jedan odgovor nije dovoljno dobar na pitanje koje sam sebi postavila.

Sta moze vratiti nase snove?Vera u sebe?Vera u druge?Vera u bolje sutra?

Ponekada zamisljam da se ljudski mozak sastoji od malecnih radionica (ili fabrika kako zelite)okom ne vidljivih ljudi koji nazivamo osecanja,pamcenje i zaborav.

To mali ljudi imaju moc da se ukoliko su dovoljno vredni zahuktaju  te proizvedu bujicu osecanja za neznost,privrzenost,potrebu za sex,osecaj pripadanja.Samo i samo ukoliko su dovoljno vredni umeju da se sva ta proizvedena osecanja u kratkom intervalu oblikuju ljubav.

Nasuprot tome isto tako mogu da budu vredni pa proizvedu tugu,jad,strah,razocaranot koji se oblikuju u ocaj.

Nekada nas samo zavaraju pa uspeju da nam ukazu nadu,

Nekada su nespretni pa nam ponude lazna osecanja umisljenosti.

Nekada pak uspeju da nam uliju toliko gorcine da ubrzo oblikuju zaborav.

U svakom slucaju izgleda da primaju dovoljno dobru platu kada im gotovo uvek poverujemo te pokleknemo pred njima.

Izvrsavamo gotovo sve sto nam narede.Kajemo se kasnije ukoliko uspemo da im se odupremo.

Korimo sebe zato sto im se povinovali nismo.

Znate li sta?Ima tu neke logike.

Gospodar tih sitnih okom nevidljivih ljudi je srce.

Buduci da niko od nas ne zeli da njegovo srce bude ranjeno,mozda bi najbolje bilo da oko njega postavimo nekakvu vojsku od ponovo tih nekih okom ne vidljivih ljudi.Tako ce u njega moci da prodre samo onaj za kog naredimo toj vojsci da ga pusti.

Tako...tako ce moci da nas povredi samo onaj kome dozvolimo da mu se priblizi.

Postavila sam tu vojsku pre nekoliko godina.Vojnici su bili zdravi,odvazni i odani.Medjutim ni oni nusu ne pogresivi.

Nekakav covek obucen u odore,nalik onima koje sveci nose,najpre je milio da ga puste unutar vojske ne bi li dobio hleb a onda...onda je tvrdio da svakome clanu vojske moze pomoci tako sto ce ih izbaviti,naci im novi posao.

Jednoga dana uspeo je da se provuce medju njih.Na blef.Prevaru.Obecanjima.

Pustili su ga,nadajuci se  najboljem.

Ucinio je da srce bude povredjeno vise nego ikada do sada.Da krvari.Komada se.Jauce.

Medjutim ti vojnici,snazni i hrabri kakve sam  odabrala usprotovili su se.Svi se udruzili i oterali zlotvora a onda se vratise i stavljase melem na otvorene rane srca.

Hrabrise ga i terase  u nove pobede.

Okliznula sam se zamisljena i pala na trotoar.Nekoliko male dece pocese da mi se smeju.

Otresoh prljavstinu i nastavih dalje uputivsi im sirok osmeh.Samo tako mogu da nastavim dalje.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu