Znaš kakva sam
Mogu da se pojavim onda kada najmanje to očekuješ
Mogu da Ti provučem ruke kroz kosu,povučem tvoju glavu tik na moje grudi
Mogu i da Ti se lagano spustim uz krilo
Zabacim glavu u nazad pa te čvrsto privučem k sebi
Ko smo uopšte mi ?
Dva stranca koja stoje pred kapijom ljubavi
Kapija zatvorena
Šifra nam ne poznata
Promenili su je
Nismo to želeli
Ponekad imam osećaj da sama stojim pred kapijom
Ponekad da pred njom stojiš sam Ti
Ponekad,samo ponekad nam se pogledi ukrste pa se setimo šta se nalazi iza kapije
Neki potpuno drugi svet
Svet kome sada ne pripadamo
Svet u kome nas sada ne bi drugi ni prepoznali
Zagledali bi nas
Rekli bi vidi ove,ovi nama ne pripadaju
Ne nose na svojim srcima pečat ljubavi
Možda bi nas i prozvali,rekli to su oni gubitnici
Oni što su se na večnu ljubav kleli
Oni što su se udobno smestili u svoju kući ljubavi
A onda je razrušili
Stojimo pred kapijom i gledamo se
Pogledi nam umorni
Rekli bi toliko toga,ne govorimo ništa
Ćutimo
Prolaznici nas posmatraju u čudu
Pitaju,šta ovu rade danima pred kapijom ljubavi kada im niko ne otvara
Ne obaziremo se
Uporno pokušavam da provučem ključ kroz bravu,ne ide
Ti pokušavaš da svojim lažima srušiš ogradu,ne ide
Ponekad,samo ponekad zamišljam kako bi bilo da se ponovo nažemo iza te kapije
Kako bi bilo da me ljubiš dok se spuštamo na pod
Da nam se tela prepliću
Dodiri susreću
Da se ponovo ponosno smešimo stanovnicima grada ljubavi
Šta je ostalo sada od naše ljubavi ?
Po koja glupa reč ?
Lažan osmeh ?
Beznačajan susret ?
Pitam se da li su ti ljudi pred kapijom isti oni koji su zvezde brojali ?
Upisivali se u knjigu večnih ljubavnika ?
Nemilice trošili paklice obećanja ?
Ili su samo stranca dva
Koja su se slučajno susrela
I zstala pred kapijom ljubavi ?
Pijem jutarnju kafu.Posmatram bulevare kako se protežu kroz stopala podignuta na ogradu.Dopuštam da mi povetarac miluje lice.Razmišljam.
Jedno od mojih pravila u ljubavi jeste da nikada ne budem sa lepim muškarcem.Dobro,sada ne mislim na slatke,simpatične...nego na one baš baš lepe.
Bila sam u srednnjoj sa jednim takvim.Shvatila ubrzo da on nije samno samnom nego i sa čitavom školom.Sa svim devojkama.Nije on sa njima bio u vezi.Nije on bio njihov.Ali one su bile njegove.Mogao je bude sa kojom god je želeo.Ja sam to znala.Nije mi se dopalo.Baš kao što mi se nije dopalo ni to što je obožavao da tapšemo njegovoj lepoti.Tada sam takvu odluku donela.
Po toj logici ne bih trebala ni da se petljam sa uspešnima.I oni umisle da mogu da imaju koga i kada žele.Žene im postaju rutina.Mogu da imaju sve.Više se čak ni dobro ne zabavljaju.No,dobro iz nekog razloga ovih se muškaraca još uvek ne odričem.
E sada čitav svoj život ja sam volela da muškarac bude stariji od mene( i bili su uglavnom sem muža vršnjaka ).Sve te priče,da me čuva kao malo vode na dlanu( dok ne isparim :),da sam samo njegova princeza bla bla bla.Greška.
Koliko sam samo propustila šansi zbog tog mog šablona kojim sam se rukovodila ?
Koliko uopšte propustimo šansi zbog rutina,ustaljenih običaja,nepisanih pravila ?
Ponekada smo toliko ograničeni.Plašimo se svega novog pa se krijemo iza starog.Ne dopuštamo sebi rizike.Ne ulazimo u avanture.
To Vam je kao da uporno gledate jedan program na malom ekranu iako znate da imate još barem 50 ak.Ali Vi uporno zapnete i gledate samo taj.
E takva sam bila ja.
U restoranima uvek proverena jela.
U ljubavi muškaci po šablonu.
U šetnji proverene baletanke.
Pre neki dan sam rešila da potpuno izađem iz svih okvira.Da pokidam ramove i skinem okove.
Da promenim sopstveni šablon.
Zašto bih ostala u njemu ? Nije čak ni provereno dobar.
Opet,to mi nije smetalo da čitav život po njemu oblikujem.
Ali sada sam rešila da ga razbijem !
Anđeo se uporno penje na stolove i trijumfuje.Grli me i smeši se.
Biće ovo lep dan.
Želim i Vama takođe lep i prijatan dan.
Ja i samo ja mogu da izađem napolje po ovakvom vremenu u majci na bretele i japankama.Bez jakne.Neka mi jeza obliva čitavo telo.
Volim svežinu.Volim kada se vazduh raščisti nakon kiše.Kao da se sa njim razbistre i moje misli.
Gledam ljude kako protiču.Neke od žena ponosno šetaju preplanuo ten.Shvatam da je jun uveliko na pragu a ja kao da sam još uvek zaglavljena u januaru.
Nekada sam planirala letovanja u aprilu,sada više ne planiram ni šta ću da radim večeras.
Sve kao da je stalo.Kao da protiče mimo mene.
Nekada mi je i dan izgledao duži a sada minuti cure kao pesak na peščanom satu.
Pitam se kada sam to prestala da igram u predstavi sopstvenog života i postanem njen posmatrač.
Stranac u publici koji ravnodušno posmatra.Ne izražava ushićenje,tugu.
Ne zanima ga šta kako će predstava dalje da se odvija.Nije ga briga da li su glumci dobri ili samo vešto blefiraju.
Nije ga briga ni za rekvizite na sceni koji tako vešto smenjuju kiše,sunce,sneg,more...tako da ponekada pomislite da je stvarno.Ali nije.Zamena nikada ne može biti original.
Kao da živim kopiju sopstvenog života.
Lošu kopiju,sa sve onim razložnim mrljama koje ti ne daju da vidiš slova koja su trebala da budu ispisana.
Kao da uporno prevlačim belilom u nadi da ću prekriti mrlje.Ali ne ide.Belo nikada ne može potpuno da preksrije crno.Čak i da to učini jednim delom,mrlje se nadziru.Tu su.Vidimo ih.
A onda pokušavam da zamenim papir.
Izvučem čist.Nov.Bez ičega na njemu.
Prodavci kažu da papira više nema..Da je sve uveliko rasprodato.
Da sam zakasnila.
Kada to prestanemo da živimo naše živote i počemo da ih posmatramo kao nekakve vozove koji protiču pokraj nas ?Mašemo im a ne možemo nikako da ih zaustavimo.
Kada shvatimo da smo zbačeni sa koloseka ali i dalje u vozu te čekamo da se isti na šine vrati ?
Da stojimo u mestu a sve oko nas se okreće ?
Kada smo to počeli da živimo loše kopije sopstvenih života ?
Gledam u onaj papir sa mrljama.Možda je i bolje tako.Ne savršeno uvek izgleda bolje nego prazno.
Možda ne treba da uporno pokušavamo da prevlačimo belilom u nadi da ćemo zataškati,prekriti,zaboraviti...
Možda jednostavno treba da naučimo da živimo sa tim mrljama.Prihvatimo ih takve kakve jesu i prestanemo da tražimo nove kopije.Bolje kopije.
Možda i kao onaj stranac u publici treba da ustanemo i aplaudiramo iako nam se predstava dopala nije.
Napokon ona je ipak naša.
Reprize nema nikada.
Ulazim u stan i hitro navlačim jedan od onih džempera koji izgledaju kao da su za 2 broja veći a zaprvo su naš broj.Gledam u reke automobila koje se ukrštaju.
Osmehom tugu prekrivam.
Vešto me uvlačiš u nekakve lavirinte
Postavljaš na sopstvene izjave navodnike
Izvrćeš reči,prevrćeš ih,smeštaš u
Vreme
Prostor
Razne neke dimenzije
Izvodiš trikove kao kakav mađioničar
Bacaš ih pa ih kao kakve loptice u vazduhu obrćeš
A ja ponovo odlazim
Ovoga puta sa kapljicama kiše
Koje su mi Te u život i donele
Pa se sklanjam pod njih dok mi lice kvase
Upijam žedna svaku od njih
Osećam se kao da sam upala u nekakav grafikon
Prost a komplikovan
Nestvaran a moguć
Nerazumljiv opet shvatljiv
Zurim zapetljana u linije
U svakoj od njih po jedno objašnjenje
U svakoj od njih si Ti
Stojiš,smešiš se,gledaš me
Pitaš
Tražiš
Zoveš
Ne odazivam se
Pokušavam da pronađem tačku u kojoj se naše duše ukrštaju
Preplićem linije
Presecam ih
Vešto nove dopisujem
Ne ide
One kao da se uporno mimoilaze
Možda su nekada i bile tu,na grafikonu
Možda sam ih samo umislila
Sama dopisala dok si skrivao pogled
Možda sam ih skrajala čučeći u hodnicima tvoga srca
Pitam se...
Da li i sam u te hodnike zalaziš ?
Da li uspomene pronalaziš ?
Da li je svaka od njih udobno smeštena,okačena na zidu
Uramljena
Dugi su hodnici srca Tvoga
Tamni
Hladni
Jezivi
Ali postoji ono maleno,skriveno mesto
Ono pokraj ormara u koji odlažu se sećanja stara
U njemu sam ja
Uporno pokušavam da ta ista sećanja premestim,izmestim,ponovo namestim
Ne ide
Ostaju ista takva,ne promenjena
Ne okrnjena
Pa onda trčim niz te hodnike
Sa vencom na glavi od ne dosanjanih snova
U susret mi hode
Vere
Nade
Strahovi
Želje
Ljubavi nema nigde
Znaš li Ti šta je to kada te tako snažno zdrma u grudima ?
Preseče
Bolom oblije
To sam ja
Kucam na vrata uporno da uz tvoga srca izađem
Izlaz ne vidim
A onda ponovo rešavam grafikon
Mrsim linije
Ne bih li pronašla rešenje
Bojim se da ću zauvek tu zarobljena ostati
Hodnicima tvoga srca lutati
Znam i sama da ništa večno nije
Da se tu negde i izlaz krije
Kao da sam svakim korakom njemu bliža
Kao da ću ga zaista jednom pronaći
Znaš li Ti koliko su dugi hodnici srca Tvoga ?
I opet trčim u beskraj
Kao da ne vidim tačku preseka
U kojoj naša se srca dodiruju
U kojoj su vrata izlaza .
Neizmerno se zahvaljujem Stalkeru,koji je dopisao srcem kraj ove pesme.Hvala Stalker !
Budim se.Protežem.Svi prozori u mom stanu su otvoreni.Toliko ih ima.Kao da sam spavala pod vedrim nebom.
Razmišljam kako...kada sam sa nekim uporno želim svoju slobodu.Mir.Sve me nekako guši.Treba mi prostor.Vreme za razmišljanje.Pisanje.
Opet kada sam sama uporno želim Tog nekog.Da se smejemo.Razgovaramo.Da nam bude lepo.
I opet ona priča o dve žene u meni.
Jedna slatka,nasmejana.Druga ledena kralica.Rospija.
Menjam ih po potrebi.
Raspoloženju.
Osobi sa kojom komuniciram.
U vezama.
Koliko lica može da ima jedan čovek ? pitam se.
Da li po potrebi može da bude :
Kralj
Prosjak
Ratnik
Mučitelj
Bednik
Ljubavnik ?
Sve to samo po potrebi.
Gde smo tu mi ?
Pravi mi ?
Oni koji su maštali
Sanjali
Tražili
Želeli
Voleli ?
Toliko smo masaka i oklopa naučili da stavljamo na sebe da smo zaboravili ko smo ustvari.
Mora tako.Ne bi drugačije uspeli da opstanemo.
Ne možeš biti :
Pošten među lopovima
Kralj među prosjacima
Trezan među pijanima
Dobar među lošima
Svakoga dana kada ustanemo,pogledamo se u ogledalo.Razmislimo koje nas obaveze očekuju.A onda koju da masku navučemo na lice.
Te su maske sada okupirale čitav prostor .Toliko da mesta za prava lica više nema.
Pa se onda pitam :
Gde smo tu pravi mi ?
Ko smo mi ?
Slučajni,zalutali putnici koji su se susreli na raskrsnicama planeta koji samo tuda treba da prođu znajući dobro da povratka nema ?
Svirači koji uporno prevlače gudala po violinama života.Melodija potpuno drugačija od nota po kojima sviraju ?
Cirkusanti koji igraju u predstavama sopstvenog života po unapred određenom scenariju ?
Prodavci lažnih osećanja ?
Zarobljenici u kandžama sopstvenog života ?
Razbojnici koji pljačkaju sopstvene želje ?
Kradljivci snova ?
Slučajni putnici koji nikako da shvate da je putanja broda unapred određena.Pa onde uzaludno preusmeravamo kormilo.Ne ide.
Koliko je potrebno da maski čovek ima da bi opstao ?
Koliko ih često menja po potrebi ?
Kada ćemo sebe uspeti da prepoznamo i da li pravo lice ikada dolazi do izražaja od silnih maski,oklopa,štitova ?
Pitam se...
Samo se pitam...
Navlačim ogrtač i gledam se u ogledalo.Koju da masku danas navučem na sebe.
Za traženje posla -vila.
Kada ga pronađem,lako ću se pretvoriti u vešticu.
Kasno popodne.Žurim.Čekam da stignem u stan.Da se odmorim.Da ne vidim nikoga.Ne čujem nikoga.Da budem u tišini.
Neki klinci mi nešto dobacuju.Upućujem im ledeni pogled.Zvižde.Nerviraju me.Sve me nervira.Želim da budem izolovana.Sama.
Sećam se da mi je pre nekoliko meseci Stepski rekao da možda i volim pomalo svoje tuge.Razmišljam.Možda ja i volim pomalo da patim.
Razmišljam ,kada i je sve u životu bilo sređeno i potaman.Kada sam bila u braku.Radila.Saznala da nosim devojčicu.Kada je sve izgledalo tako savršeno.Meni kao da je nešto nedostajalo.
Kašičica tuge.
Nikako da sve bude savršeno.Nedostajao mi je baš tag delić.Da malo patim.
Možda sam se takva i rodila.Možda sam zato uvek i birala nekakve nemoguće ljubavi.Činila ih velikim.
Možda zbog toga nikada ne umem da dam barem delić srca nekome ko to stvarno zaslužuje.
Veličala sam te ljubavi možda da bi ostali problemi izgledali manji.Što su one bile veće ,to su problemi bili sitniji.To Vam je kao da naduvavate balon pa Vam je dovoljna samo jedna malecna iglica da ga pretvori u parčiće.
I kao što sam preuveličavala ljubavi,tako sam veličala i patnju.
Da li se patnja uopšte može umisliti ?
Da li meni Taj neki stvarno nedostaje ili samo dramim u sebi svojstvenom stilu ?
Kao da uvek ali uvek obiđem one koji mi dobro žele i priklonim se onima koji žele da me unište.
Kao da biram namerno,po nekakvom šablonu.
Da znam sve unapred a ponovo ih eto biram.
Zbog čega ?
Da bih dobila svoju kašičicu tuge.Dozu.
Kada sam u nekakvoj čaroliji dovoljna mi je jedna kašičica sreće da prekrije kilograme tuge.
Zašto onda ne mogu da prekrijem ovu kašičicu barem...svakodnevnicom ?
Sve u životu radimo zbog i za sebe.
Ne mogu da se ne odam utisku da možda i patimo zato što tako želimo.
Popravljam frizuru u liftu.Ulazim u stan.Smeštam se na sofu.
Ponekada tako volim da budem sama.
Budim se.Kuvam kafu.Smeštam se na terasu.Gledam reku automobila kroz stopala.Tako sam ružno sanjala da želim samo što pre da zaboravim .Ali utisak me još uvek drži.Kao one nemani sa nekoliko pipaka i glava koji te obuhvataju iako im se otimaš.
Imam običaj da kažem da nije tako loše sanjati loš san.A onda se probuditi i shvatiti da je na javi ipak sve ok.Šta onda kada se probudimo i shvatimo da je na javi još gore ?
Nedostaje mi Anđeo.Nisam potpuna bez nje.Šta god da uradim ne valja.Najpre je bila samo kod mene,pa se on žalio kako treba da bude pola pola.Nije dete igračka,kažem ja lepo.Socijalna radnica kaže,kako se dogovorimo.Onda sam bila kriva što sam bila malo sa detetom kod mojih u NS.Ne valja ni to.Sada sam u BG,pa je on uzeo odmor pa da li može da bude kod njega.Pristala sam.Nemam ja prava da uskraćujem nikome ništa,najmanje svome detetu oca.Smatram da nije u redu to ali u ovoj državi nema zakona dok se presuda ne donese.Pa ni onda.
Osećam da mi snage ponestaje.Nije važan niti on niti razvod.Važno je dete.Pokušavam da kontrolišem nedostajenje.Ne ide.Ne mogu da je uzmem na sat,dva,jednostavno ne mogu.Neću moći da se odvojim.Onda je više nikada dati neću.
Sreća u svemu je što ona voli da bude i kod tate i kod mame.Iako je vezana za mene više.
Ne želim da nikome ništa remetim,uskraćujem.Pitam se ima li sve ovo kraja i kada će konačno biti izreknuta presuda i nešto regulisano.
A onda shvatam da sud zaprvo ništa ne reguliše.Sve reguliše život.I Anđeo naravno ,sopstvenim odlukama.
Kao da su se svi moji problemi stopili,izgubili značaj.Usitnili.I ostao samo taj jedan.
Da ništa dugo važno nije.
Ne,svakako niko više neće moći nikada da me povredi ( osim sve u vezi detata naravno ) ali po meni upavo je to odraz slabosti,ne jačine.
Jaki su oni koji umeju da pate.Oni koji uče.Oni koji su ranjivi.
Jaki su jer znaju da će patnje proći.Da će se sve završiti.
Oni koji se kriju iza bodljikavih žica i milion štitova.Oni koji ništa ne osećaju.Oni su slabi.
Dotakni me
Dotakni me samo na tren
Pa neka me više i ne bude
Neka sve oko nas nestane
Dotakni me
Vrhom prsta samo
Samo da znam da si tu
Da me budan gledaš noćima
Prekrivaš u ledenim zorama
Dotakni me
Neću se više buniti
Neću ništa ni pričati
Jer šta su reči samo
Kada sve dobro znamo
Najbolje je da ćutimo
Dotakni me
Pa me primakni lagano
Upleti ruke u kosu
Spusti glavu pokraj moje na jastuk
I gledaj me dok ćutim
Večaras ću tugu skinuti
Ogrlicu od bisera čežnje staviti
A ti je kidaj
Biser po biser
Uzdah po uzdah
Dodir po dodir
Tren po tren
Pre nego ponovo nestaneš
Večeras ću se ponovo tvojom zvati
Neću Ti ništa objašnjavati
Pa me preseci pogledom
Voli svakim pokretom
U lokne mi sreću upleti
Barem na jedan tren
Dotakni me
Vidiš da je bolje da ćutimo
Šta mi i tako znamo
Kada ne umemo da govorimo rečima
Samo jezikom ljubavi
Dotakni me
Tvoja sam ove noći
Znam da ćeš sigurno doći
Znam i da ćeš otići
Znam i da ćeš se vratiti
Izlazim iz tramvaja.Kišne kapljice polako počinju da mi kvase kosu,lice.Volim kišu.Ali više volim da je posmatram kako pada dok sedim pokraj prozora.
Nije da baš volim da mi uništi sveže isfeniranu frizuru.Ubrzavam korake.Ulazim u stan.Oblačim šorc i majcu.Vezujem rep.Stajem pod klimu da se rashladim.
Prisećam se...ne,ne želim ničega da se prisećam.Ako sve utvare moraju da dođu na bal vampira kada se mesec pojavi ,ne moraju sada.Još uvek je dan.
Šta se dešava nakon kraja jedne ljubavi ?
Kada sa nekim prekinemo,raskinemo,završimo...da li to onda znači da smo zaista slobodni ?
Čini se ako je ljubav bila prava da svaki put njenim završetkom delić duše umanjuje.
Šta vredi što nam je telo slobodno kada je duša okovana ?
Šta vredi što Taj neko nije u našim životima kada je još uvek u nama ?
Treba da prođe određeni period.Idemo dalje.Nailazi neko drugi...bla bla truć.
Šta to sve vredi kada nakon svakog kraja ljubavi stavljamo lance na našu dušu i orobljujemo je ?
Šta vredi što više nemamo Tog nekog kada ga naš ume i srce poseduju ?
Pravi prekid nikada nije fizičke prirode.Odemo ,odselimo se,napustimo ga i mislimo sada to je to.Zavaravamo se.Ljubav još uvek ostaje kao stanar naše duše.
Čini se da nakon svršetka postaje podstanar.
Kao da rentira deo duše koji plaća i čeka da se iseli.
A onda zbog neplaćenih računa plaća duša.Dobrim svoji delom.
E onda se zavaravamo kako smo ojačali.Kako nas niko više neće povrediti.Okivamo dušu lancima i katancima pa ne dozvoljavamo drugima da u nju uđu.
Greška !
Jaki su samo oni koji imaju sposobnost da pokidaju lance i katance.
Mislimo ljubav je skupa.
Život bez ljubavi se plaća mnogo više.
Jaki su samo oni koji umeju da vole.
Otvaram prozore.Treba mi svetlost.On i tako samo noću dolazi.Vešto skida lance sa moje duše i u nju se zavlači.
Napomena:Ponekada pišem kao da pišem u ime svih nas.Nije tako.Nemojte mi zameriti.To su samo neka moja zapažanja i razmišljanja.
Želim Vam ugodno veče.
Danas je jedan od onih dana.Kada sam otvorila oči želela sam samo da se prekrijem jorganom preko glave i ostanem u krevetu satima.Da ne čujem nikakve zvukove.Na doručkujem.Jednostavno da ostanem u krevetu čitav dan.
Čitav jučerašnji dan provela sam spremajući stan.Anđeo je jutros trebao da dođe od tate .A onda mi je on u poslednjem trenutku javio da će ostati još jedan dan kod njega.Uzeo je odmor.Prvi put od kako se odselio me je zamolio.Iako sam ja bila ta koja sam ga molila da dodje po nju u NS zato što je nije video više od 3 nedelje.Pristala sam.Ali sada se osećam prazno.
Kao po običaju,dolazim na blog.Iščitavam Vaše tekstove.Jedno sam vreme gotovo prestala da to činim .I sada kada malo uporedim čini se da je svaki za nijansu bolji.Snažniji.
Pa se onda pitam za koga mi pišemo ?
Uvek krećem od sebe.Volim da kažem da pišem za sebe.Čak i kada pišem nekome,čak i kada bi volela da taj neko pročita pišem za sebe.
Sve je to ok ali ako pišemo za sebe zašto objavljujemo na blogu ?
Zbog čega ti tekstovi ne čuče u folderima računara ili rokovnika vidni samo za naše oči ?
Pisanje za publiku ili pisanje publici ?
Ima to svojih nekim prednosti.Čini se da se svaki put trudimo da napišemo snažnije.Ostavimo bolji utisak.Zašto ? Zato što nećemo jedini čitati.Čitaće još neko.
Da li mi zaprvo pišemo sebi i za sebe ili za publiku ?
Često sam se raspravljala sa prijateljima ovde ( namerno kažem prijateljima jer se sa onima koji to nisu ne raspravljam ) o tome za koga i zašto pišemo.Uporno tvrdila da pišem za sebe.
Sada više nisam sigurna u to.
Svi mi,pišemo pomalo i za druge.Ma o čemu pisali.Da se dopadne drugima.Čitanost nas podstiče da se trudimo.Crpemo nepresušne ideje.
Uostalom ne bi ni bilo zanimljivo da svi ti prelepi tekstovi koje sam ovde pročitala ostanu ne pročitani.
Zašto bi se onda razlikovali od zabvljača ?
Cirkusanata ?
Pevača ?
Mađioničara ?
Na posletku,mi i jesmo od svega toga po malo.
Ili kako bih volela da često istaknem...
Poslovicu na koju nas je nedavno podsetio moj prijatelj Janakis ,malo preokrenutu ali ista joj suština...
Piše onaj ko nezna.Onaj ko zna ne piše :)
Na žalost,nemam taj luksuz da ostanem u krevetu čitav dan.Tako bih želela ali to nije moguće.
Sklanjam prekrivač u stranu ,gledam u bulevare koji se ukrštaju.
Novi me dan zove.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan.
Odlazim.
Rekla sam Ti to.
Mene zaprvo nikada nije ni bilo.
Možda si me samo umislio.
Od sopstvenih fantazija načinio.
Možda sam bila samo proizvod tvojih čežnji u osamljenim noćima što svijaju se nad gradom
Kada bolje razmislim naša je ljubav bila kao vetar
Neuhvatljiva
Nevidljiva
Gotovo nečujna
Obeležena fijucima koji uzdahe stvaraju
Ponekada letnji povetarac.Blag.Milovala naše sjedinjene duše.
Ponekada uragan koji se uvija u nekakv vir,vrtlog.Nosi sve pred sobom.
Pitam se da li je taj uragan bio toliko snažan da je odneo i mene?
Odlazim
Stojim na nekakvoj raskrsnici sa koferima u rukama
Koferi prazni
Teški
Ruke umorne od nošenja
U njima su nekada bila lažna osećanja
Čežljivi pogledi
Reči kojima si me kupio.Koje sam sakupljala kao nekakvo blago dragoceno.Reči koje su u mome umu slike rađale.
Na njima Ti i ja.
Preplićemo se
Smejemo
Volimo
Reči koje sam smeštala u svaki delić svoga srca.Pa ih onda uvezivala.Tkala.Spravljala od njih prekrivač od oblaka.
Razmišljam zašto li nosim te kofere kada u njima nema ničega ?
Zašto ih uzaludno vuklim ?
Kao da se nadam da ću ih ponovo napuniti
Kaži mi...hoće li Ti biti lakše sada kada odem ?
Hoćeš li lepše sanjati ?
Hoće li ti se neka druga pojavljivati u snovima ?
Hoćeš li se buditi sa olakšanjem ?
Reći sebi...eto i ova je otišla..sada je bolje
Osećam snažan vetar kako mi se zanosi u lice
Prepliće kosu
Podiže haljinu koju uporno pridržavam
Koferi padaju na zemlju
Pa ih onda grčevito grabim u panici da ih silina vetra ne odnese
Kao da ću nešto izgubiti
Kao da će to nešto promeniti
Kao da ćeš se ponovo stvoriti tu ukoliko ih otvorim
Znamo da nećeš
Nikada Ti tu nisi ni bio
Bio si samo delić neba
Odsjaj mesečine u moru
Mrvica snova
Izmišljen
Zamišljen
Umišljen
Da li sam te imala u jednoj minuti,sekundi,trenutku ?
Da li je ona stotinka samo meni pripadala ?
Ovoga puta spuštam kofere
Ostavljam ih da stoje pokraj puta
Možda naiđu neki ljubavnici pa ih pokupe
Možda u njima večnost pronađu kao što mi nismo
Prolazim pokraj kofera i ne osvrćem se
Naša ljubav i jeste bila vetar
Umela je ona i kosti da ledi
Prevede preko mora
Oblaka
Prostranstva
Planina
Odlazim
Neću se nikada vratiti
A onda se odjednom stvaraš predamnom
Iskačeš iz vrtloga pa me pitaš
Zar ne znaš da vetrovi nikada ne umiru ?
Oni se možda primire
Povuku
Dozvole suncu da ih prekrije
Ali se uvek iznova vrate
A onda... nestaješ
Eto vidiš
Ponovo je ispalo da si Ti taj koji je otišao
Iako sam ja bila ta koja je kofere spakovala.
Žovot me podseća na nekakav lavirint.Moj život.
Ranije sam imala običaj da kažem da me podseća na kocku ali sada shvatam da je kocka suviše prosta .Jednostavna.
Čini se da su ti beskrajni hodnici satkani od vere,nade,očekivanja toliko ispreplitani da postoji samo jedan jedini izlaz,koji možda nikada neću pronaći.
Tereni su posuti trnjem o koje se neprestano bodem.Stopala su mi krvava ali nastavljam da hodam. Kao po nekakvom vrućem pesku.Staklićima koji me neprestano bockaju.
Kada sam bila mlađa neprestano sam sanjala jedan te isti san.
Lavirint koji ima četri izlaza.
Jedan je vodio do pustinjskog peska.
Drugi na more.
Treći na kaktuse.
Četvrti na poljanu.
Znala sam da izlazi postoje ali sam ih uporno tražila.Kao da sam ih gledala kroz nekakvo staklo.Znala da su mi tik pred nosom a opet sam nailazila na slepe ulice.Udarala o zidove.Tek što bih došla do jednog.Nešto me je snažno vuklo u vraćalo nazad.
U snu nikada nisa uspela da pronađem niti jedan uzlaz.
Da li je tako i u životu ?
Da li je život lavirint kojim neprestano koračamo i trudimo se da pronađemo nekakva rešenja dilema,problema,želja,očekivanja...?
Da li postoje više izlaza ili samo jedan jedini čije se senke obijaju o zidove pa projektuju lažna vrata ?
Ko smo Mi ?Mrvice u kosmosu ? Prah prašine koji se zavarava da je čitav univerzum ?
Ponekada pomislim da niko ne može stvari da preuveliča kao mi ljudi.
Kada se problemi završe shvatimo da je sve bilo u našoj glavi.Da smo sve sami isprojektovali,uveličali,ubacili u potpuno drugu dimenziju.
Svi smo rođenjem ubačeni u lavirint.
Toliko smo se puta zavarali da u ruci imamo mapu koja vodi do izlaza.
Toliko puta pokušali da je kupimo.
Toliko su nam puta prodali lažnu mapu sa šerenim listovima i ne tačnim rešenjem zagonetke.
Mapa je zaprvo samo u našem umu.
Smeštena u malecnom njegovom deliću .Ponosno čeka i kezi nam se u lice.
Kao da nam govori da iako ona postoji,treba da pronađemo put bez nje.
Ostaje na nama da li da je neprestano tražimo,trošimo sopstveno dušu u pokušaju potrage ili jednostavno shvatimo da je nikada nećemo pronaći i da možda baš u tome leži lepota života.
U beskonačnoj potrazi.
Pozdravljam Vas i želim Vam prijatan dan.
Ovo može samo meni da se desi.Spremila sam se.Skockala.Obula štikle ( čitaj štikletine na kojima sam se jedva ali graciozno dovukla ) i poljubila vrata književnog kluba.Taman sam se pripremila da uživam u stihovima,preskočim čitanje istih,pobegnem malo od problema koji me more kad ono šipak.Nije ovoga ponedeljka.Narednog je.
Premotavam film u glavi.Shvatam da sam dobila preko maila program.Možda sam ga ja i pročitala ali sam u sopstvenom umu iskonstruisala kako mi odgovara i radila po svom.
A onda shvatam da to radim čitav život.Smeštam u svoj um nekakvu sliku koja možda nema veze sa realnošću pa se nerviram ukoliko se ne realizuje.Mrštim.
Možda to i jeste najveći problem.To što me ponekada ( da ne kažem gotovo nikada ) ne zanima svet oko mene.To što sam toliko obuzeta time da živim sopstveni život da mi ponekad upravo on promakne pred nosom a ja gledam u njega kao u nekakav avion što uzleće u oblake.
Mislim da je to generalno problem svih nas ( čast izuzecima ).Svi i sve vidimo onakvim kakvim bi želeli da to bude.Veoma često i tu neku osobu koja je sa nama.Nismo mi sa njom zbog toga što je ona takva kakva je.Mi smo sa njom jer bi želeli da ona bude onakvom kakvom je zamislimo.
A onda slede razočarenja,depresije,kuknjave,patnje...
Onda skrajamo u našim umovima nekakvu slku.Savršenu sliku o našim životima.Ne shvatamo da je život izvan okvira njenog rama.Da se ne odvija unutar njega.
I onda zapinjemo pa zapinjemo da ga smestimo u taj ram ali ne ide nikako.Sve pokušavamo da to učinimo ali nikada ne probamo da polomimo ram,razdelimo ga i pustimo život da uđe u to što smo u umu stvorili.Da se pomalo ispreplete sa tim.Možda bi tada nešto uspelo da se ostvari od onoga što smo zamišljali.
Ali ne.Ponovo ne.Ta savršena slika je u našim umovima netaknuta.Možda smo u njoj zamislili porodicu.Posao koji bi voleli da obavljamo.Kuću kakvu bi želeli da imamo.Možda samo nekoga ko će nas voleti i koga ćemo mi voleti.Možda sve to zajedno.
Nikako da shvatimo da je život sve što nam se dešava izvan tog ukletog rama koji nam tako često kreše krila i dovodi nas do ivice ludila.
Sva naša razočarenja potiču iz te savršene slike.Zato je i nazivam ukletom.
To Vam je kao da gledate da neko pred vašim očima živi život baš onakav kakav ste zamislili.Gledate to pred sobom a ne možete da imate.
Pa onda ide ona priča.Tražim posao.Stan.Ljubav.Ali nikako da se uklopi sve istovremeno.Čak i da se uklopi nešto uvek fali.A zašto bi se uopšte uklopilo ?Zato što smo sve to naslikali na tom platnu u našim umovima.Pa nas onda nervira ako život razlije temperu i umesto srca naprimer postavi mrlju.
Kada se te slike jedanput otresemo.Kada bi izmislili nešto čime bismo mogli da je obrišemo.Ili kada bismo jednostavno shvatili da život nema veze sa onim što stvaramo u našim umovima ( uprkos propovedanoj kreativnoj vizualizaciji i razmeni pozitivnih energija bla bla truć )
Život se odvija van naših umova.A mi to možemo ili da prihvatimo ili da zauvek gledamo u tu sliku.Savršenu sliku.Ukletu sliku.
Sliku koja nam se kezi u lice kada nam je najteže.
Za život nije dovoljna jedna slika.Potrebna su prostranstva i poljane.Mora i planine po kojima se iscrtavaju dugine boje.Nije dovoljna jedna mala,malecna slika u okviru čijeg rama želimo da živimo.
Dobih još jedan dan odmora.Ima da izbacim tu ukletu sliku iz glave barem na jedan jedini dan.Inače ću ponovo da lupim nos o zatvorena vrata ( ovoga puta ne književnog kluba ).
Sve Vas pozdravljam i želim Vam prijatno veče.
Umorna sam od svega.
Od lažnih ljubavi
Lažnih prijatelja
Lažnih obećanja
Želim da čitav svoj život zamenim
Da sve bude novo,drugačije,bolje
Da zaboravim sve što se izdešavalo
Da kliknem na dugme i obrišem sve
Jedino da tu ostane moj Anđeo
U životu nas uvek dočeka ono od čega bežimo
Ne živimo život kakav smo odabrali
Živimo život kakav nam je ponuđen
Osvrnem se ponekad na misli one malene devojčice koja je nosile mamine štikle i maštala
Šta sam tada želela
Brak ?
Porodicu ?
Da postanem poslovna uspešna žena ?
Šta sam od toga dobila ?
Ništa
Pitam se kada to postajemo roboti ?
U kome momentu života nam se um i srce preklapaju i ugrađuju u oklopnu masku koja funkcioniše na obaveze i rituale svakodnevnice ?
Kada to prestanemo da se pitamo šta smo želeli i počnemo da odrađujemo život,ne da ga živimo ?
U kom trenutku zaboravimo šta smo želeli i prestanemo da se nadamo ?
Ništa u životu nije savršeno
Nikada neće ni biti
Ne težim ja ka savršenstvu
Skladnosti
Znam da ih nikeda nema
Težim ka nekakvim osećanjima
Da prestanem da se osećam kao nekakva mikrotalasna koja zvukom obaveštava da je kraj još jednog dana
Zavaravamo se da smo stekli nekakva iskustva ako napunimo određene godine
Pa mislimo da sve znamo
Očekujemo previše pa se razočaravamo
Večito nešto tražimo
A onda u jednom trenutku dolazi i ta rečenica,toliko čuta sa mojih usana
Život je trenutak
Šta je onda sve ostalo ?
Pepeo ?
Ekran bez slike ?
Kućica bez puža ?
Ko nam je ukrao snove ? pitam se
Ko ih je ukrao meni ?
Da li sam konačno shvatila da nikada nije ni trebalo da ih imam ?
Da su oni samo šarena laža
Papirić u kome nema bonbone
Interesantne korice knjige praznih listova
Sada više ne sanjam
I ne nadam se
I ponekad...samo ponekad
Setim se kakve sam planove kovala
Sa kakvim uverenjima živela
Kako se nadala
Verovala
Čitav jedan život imala u onoj malecnoj moždanoj vijugi
Crtici
I onda je sve nestalo
Kao da se film prekinuo
Pozorišna predstava okončana bez aplauza
Svi otišli kućama
U publici ostala samo ja
Glumci mi dobro znani
Scenario uporno pratim u programu koji sam kupila na ulazu u pozorište za jeftine pare
Ali shvatam da su me prevarili,ništa se ne odvija po pogramu
Ili sam možda samo promašila predstavu
A onda se zavese sklapaju
Čuje pljesak mojih dlanova
Samo mojih
Gase reflektori
I sve nestaje
Oluja.
Znaš li Ti kako kišne kapi u mom novom stanu udaraju o prozore,obijaju se o krov,čuju kao da preti smak sveta ?
Znaš li kako se munje poigravaju ,prepliću,sudaraju,odbijaju,pa onda vešto iscrtavaju Tvoj lik ?
Umorna sam od svega
Od ispisanih reči
Pročitanih reči
Ispričanih priča
Svih nevolja koje su me zadesile u istom momentu pa me vijaju kao nekakvog zločinca
Umorna sam od borbe
Od saplitanja
Udaranja o kamenje
Znala sam da ćeš doći sa kišnim kapima
Ti kao da si u nekakvoj zaveri protiv mene
Ulaziš kroz polu odškrinut prozor na mome srcu a ja Te puštam
Umesto da ga lepo zatvorim !
Zabravim !
Kako ću ?
I kada sam to učinila provalio si
Pronašao šifru,ključ,obio bravu
Znaš šta
Oduvek si mi ličio na nekakvog prodavca lažnih osećanja
Reči
Kao piljari što se cenkaju za groš ili dva
Nudio si ih nemilice
Tobože poklanjao
Mnoge su na Tvoje laži padale
Ne i ja !
Ne umem da se cenkam !
Uvek plaćam punu cenu
Lepo se zahvalim na robi koju mi podariš i odem
Šta vredi što odem kada si Ti tu ?
Kada su se sve moje misli protiv mene urotile
Svađam se sa njima danima
Sa snovima više i ne komuniciram
Oni su sa Tobom
Mene više i ne poznaju,ne gledaju
Znam, znam sve znam
Trebalo je najpre da pitam
Koliko košta kapljica ljubavi
Ne da tako uzimam kao da imam sva bogatstva ovoga sveta
Kao da smem da dozvolim sebi luksuz i rasipam
Znam zašto sam se kod Tebe zaustavila
Na tvojoj tezgi je pisalo rasprodaja
Znaš kako sam slaba na rasprodaje ?
Kupila bih i robu sa greškom samo ukoliko je cena manja
Mislim popraviće se
Zašiti
Zakrpiti
Odseći onaj končić,onaj mali što visi i kvari čitavu stvar
I onda će biti po mojoj meri
Baš onako kako sam želela
Oh,kako li sam se samo prevarila
Robu sa greškom nikada ne možeš popraviti
Ma koliko se trudio
I kada zašiješ tragovi se poznaju
Uvek ostane ona malecna ivica končića kojA kazuje da je on tu bio
Robu sa greškom možeš samo zameniti
Ali kada to učiniš neće to biti to
Neće to biti ona prva stvar koju si ugledao sa ushićenjem
Biće to samo zamena
Znaš li kako to znam ?
I moje srce na sebi grešku ima
Susrelo se sa Tvojim na polici
Iznad je pisalo rasprodaja
Svi su zagledali,uzimali,smeškali se
A onda je Tebe neko kupio
Pa si i sam prodavac postao
A ja sam konačno sa police sišla
Do tvoje tezge došla
Uzela ljubav bez pitanja,upozorenja,cenkanja
A onda čitavim srcem svojim platila
Kiša polako prestaje
Kišne kapi odlaze
Sa njima i Ti
Znam,vratićeš se
Ponovo onako snažno udarati o prozore
Ali neću Ti više otvoriti
Nije sada više stvar u tome da li ćeš Ti uspeti da otvoriš
Brava se zaglavila sa unutrašnje strane
Moje strane
Ni Tvog ni mog srca više nema na onoj polici
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
