Kada ruke nam se sklope gubim se.Saplićem.Zaplićem.Ne umem da ti vidim čak ni lice.
Kada usne na moje spustiš nestajem.Selim se u nestvarno.Ponese me vrtlog čarolije pa onda svakim delićem sebe osećam priče koje mi njima kazivaš.
Kada telom prekrijem tvoje nema me.Sebe ne prepoznajem.Ja više nisam ja.Kao da posmatram iz daljine.Pa se onda iz daljine čudim otkud svi ti pokreti mojim telom izvedeni.
Tako ti utičeš na mene.
Osećam da su našu ljubav stavili na neki test.Strašne sudove sa dvorova davnih vekova.Dželate koji krvoločno čekaju da presudu izvrše.
Kao da nam nisu verovali kada smo im govorili.Kao da ne veruju našim pokretima Mislima koje jedno drugom šaljemo iz dana u dan.Srcima koja su spojena pa zajedno počivaju negde daleko od naših tela.
Pa sada sve treba da dokazujemo,Iskazujemo.Objašnjavamo.Pravdamo.Demantujemo.
Mogu ja to...nije mi teško.
Mogu i pred strašne dušmane izaći glave uzdugnute.Mogu im pod noge baciti naše snove.Mogu i jačinom gromova i munja našu ljubav meriti.Mogu ih pobiti osmehom voljene žene.
Mogu svojom ljubavlju sve tvrđave porušiti.Carstva osiromašiti.Mora i reke osušiti.
Mogu se ja i sa dušmanima boriti.Mogu ih otrovati krvlju svojom našom ljubavi protkanom.
Mogu ih zalediti pogledom zaljubljene žene koja ne poznaje granice pa ih vešto obiti o njene stene.
Mogu sa Anđelima pakt sklopiti da čekaju nas jednom negde,tamo na nekom boljem mestu.,sviju pod krila svoja,nikada nas od njih ne otrgnu.
Mogu sakupiti sve ove dane naše razdvojenosti pa ih uvezati kanapom u vreću,kroz prozor izbaciti.
Mogu se boriti i sa kišama.Sušiti ih vatrama strasti što niz naša tela se prelamaju.
Mogu i vetrove umiriti šapatom tihim sa tvojih usana na jastuku kraj mene izreknutih.
Mogu ja biti tvoja iako ničija nisam.U srce ti se zaplesti pa iz njega nikada ne izaći.
Mogu ti pokretima tela svog najstrašnije tajne otkrivati.
Sve ja to mogu...
Da li ti to...možeš podneti ?
Šetam tržnim centrom.Vidim da se rasprodaja priprema.Isprobavam neke haljinice,šorčiće...ništa mi se specijalno ne dopada.Ništa me ne privlači.Treba mi nekakav izazov.Da učinim ono što nikada nisam.Nešto novo.Promene.Koliko ih imam to ih više priželjkujem.
Razmišljam kako ljudi kao da ne dozvoljavaju da budeš srećan.Patnja se prihvata.Sreća nikako.
Onaj ko ume da živi je nemoralan.Rasipan.Zašto bi majka jednog deteta mogla da nosi mini suknju ili troši novac na krpice ? Pobogu pa rodila je dete i sada stop sa životom.Sećam se kako mi je muž govorio "Ti si sada udata žena" kao da zbog toga treba da prestanem da živim.
Svako ima da ponudi neki savet.Nagovesti kako nije dobro što si srećan.Razvela se ( ne svojom voljom ) prihvatila slobodu .Nikako ! To ne može !Ona je prolupala što je dobila svoje parče mira.
To je jedna od ljudskih osobina kojih se gnušam.Ukoliko vidimo da je neko srećan uporno pokušavamo da mu kažemo da bude oprezan.Jer zašto bi Bože moj bio srećan.Otud i one izreke tipa ko visoko leti nisko pada,sreća je lepa dok se čeka...i niz drugih.
Zašto bi neko bio srećan kada mi nismo ?
Kvazi moralisti napadaju,osuđuju,vređaju...sve samo u cilju da dokažeš da ne možeš da se raduješ.
Ako umeš da izađeš i provedeš se nisi dobra majka.Ako kupiš nešto za sebe ne brineš o detetu.
Ne smem ni da napišem šta nastupa ukoliko izađeš sa nekim.
Čemu sve to ?Zar nije smisao života koji niti malo lak nije da ga ulepšavamo što je više moguće ?
Te žene,žene koje su vekovima unatrag pa sve do danas umele da ugode sebi žive svoje živote su nazivane najpogrdnijim imenima.Preljubnice,kurtizane...kako još sve ne.
Mnogi međutim zaboravljaju da su takve žene istoriju pisale,da su ostajale zabeležene.
Da su uspevale carstva da osiromaše,ratove da pokrenu,stene da pomere.
Svim tim ženama jedno je svojstveno.Umele su da žive ne obazirujući se na svet.Da uživaju u raskoši,opstaju u bedi,napajaju sopstvena čula,zadovoljavaju sopstvene potrebe.
Zar ih treba kriviti ?
Zar ih treba osuđivati ?
Zar pre nego što uperimo u nekoga prst najpre ne treba da ga okrenemo ka sebi i zapitamo se da li umemo da živimo sopstvene živote i da li je kasno da to naučimo da činimo ?
Takve žene mogla bih kao mnogi da nazovem žene sa greškom ali ja ću ih nazvati VELIKE ŽENE.
Nakon svega što mi se izdešavalo jedno sam naučila-da uživam što je više moguće ,makar me to i života koštalo !
Sve Vas pozdravljam i želim Vam laku noć.
Htedoh da ti ispričam jednu priču.Priču u kojoj su glavni junaci poljubci koji se šunjaju našim telima.Istražuju skrivena mesta.
Htedoh da ti pripovedim jednu bajku u kojoj ti i ja smo u onom "Živeli srećno do kraja života" koje se nalazi na samom kraju teksta.
Htedoh da ti pesmu opevam.Rečima ti trzaje u srcu mamim.Na licu grčeve ocrtavam.
Htedoh ali neću.
Svoje sam misli poslala večeras u zamak srca tvoga.
U njemu još hiljade drugih.Gužva nekakva.Takmičenje.Nadticanje.Jurnjava.Grabež.Pometnja čitava.
Moje su misli u bele odežde odenute.Od čežljivih snova satkane.Uzdasima proštepane.
One se ne igraju.Ne zapovedaju.Ne izriču laži slatke,medom obasute.
Moje misli knjigu obećanja ne ispisuju.O ogradu očekivanja se ne sapliću.Na livadu planova ne svraćaju.
One se samo vešto skrivaju od strela otrovnih što šalju im Bogovi ljubavi zapovednički.
Štite od obmana želja koje nameće razum mučki.
Moje su misli hitre,koračaju tiho,jedva čujno.Zalaze u najskrivenija mesta srca tvoga.
Dolaze krišom na prstima.Odlaze pompezno ostavljajući za sobom tragove suza ne isplakanih,žudnje što se kroz um provlači pa ga na najslađe muke postavlja.
Ne bore se one sa tim tvojim drugim mislima,što u zamku srca tvoga zauzimaju počasna mesta.Ne sede sa njima na uzvišenim položajima.Ne ispijaju vina od potreba spravljena.
One ih naprotiv miliju,smeše im se,polako iz pod svoje okrilje uzimaju.Pod nevidljiv plašt postavljaju.
Polagano,ne nametljivo na vrhovima prstiju uvlače se u odaje zamka velelepnog kog srce je tvoje godpodar,i smeše detinje iskrenim osmehom.
Ne ,neću ti večeras pričati.Neću ti ni slovo ispisati.Neću te željom orobiti.
Samo...samo ću poslati misli svoje u zamak srca tvoga.Pa nek u njemu noćas snevaju,najlepše pesme opevaju,neka te strastima odevaju,na mekom jastuju čežnje snevaju.
Pa nek izjutra nestanu u oblacima,čekaju da tamo pošalješ i ti misli svoje,pa se sa njima zauvek sjedine,ispare i pretvore se u kišne kapljice koje čitavim svetom šetaju i nikada,nikada ne nestaju.
Ne čujem vetar,čuje on mene.
Ne čujem kišu,kišne kapljice igraju ples oko mene kao kakve balerine.Pa se sapliću,zapliću,tope na telu,umivaju mi lice.Gase usana žeđ.
Ne čujem gromove i munje što mi sobu osvetljavaju.Senkama se igraju.Viču tvoje ime.
Čujem...tišinu.
Dobro mi znanu.Drugaricu nemirnih noći.Sestru beskrajnih misli.
Kažu ljudi najgora je tišina
Pitam se zašto je onda meni dobra vila
Uz nju umem da snevam,da volim,da među oblake se vinem
Tišinom ispisujem tvoje ime
Beležim tvoje dodire
U tišinu umem slike da upletem
U svakoj od njih nas dvoje
Smešimo se,tražimo,dozivamo,skrivamo,mamimo,volimo
Tišinom i zvezde dosežem
Novoj se zori radujem
Stvaram nove oblike onoga što smo imali
Onoga što bili smo mi
Tišinom plodove ubiram
Njima se sladim,sokove upijam
Tišinom te prizivam
Njom ti i pesmu opevam
Tišina...
U njoj smo se skrili
Kao da nikada nismo ni bili
Kao da našu ljubav smo snili
Jorganom tuge je prekrili
Tišinom ja sve umem
Umem i tamu da razumem
Umem da vešto isklešem reči
Obojim žudnju što kao kruna blista
Nasmejem tugu
Ugasim nemir
Pustim te da lutaš u beskraju
Tišinom brojim misli svoje
Slavim ih
Sakupljam
Uzdižem
Zavlačim ti ih u srce
Tišinom ispisujem tvoje ime
Šetam se kejom.Gledam u Savu.Ispisujem šta ću da izreknem na parnici u sredu.Nisam uzela advokata.Bolje se osećam kada sama iznosim sopstveno mišljenje.Od srede će se život podeliti.Ja tebi ono.Ti meni ovo.Gde su nestala sva ona obećanja ? Zakletve ?Planovi ? Ljubav ?
Misli mi lutaju ka promociji knjige na kojoj sam sinoć bila.Svaka ponaosob pesma je prožela moju dušu.Recenzent,žena kojoj se neizmerno divim i kojoj sam zahvalna što me je pozvala je u obraćanju prisutnima izjavila da se takva ljubavna poezija,poezija u kojoj se prošlost i budućnost ogledaju u ogledalu sadanjosti danas izgubila.Da gotovo da je i nema.
Razmišljam u kakvom vremenu živimo.Niko više kao da nema sluha za ljubav.Za lepo.Sve što je lepo se omalovažava.Ismeva.Smatra patetičnim.Kritikuje.Osuđuje.Ne gleda.Pored lepih stvari prolazimo jednostavno okrećući glavu.Kao da će nas povrediti ukoliko pogledamo u njih.
Sa druge strane divimo se glupostima koje oči bodu.Prepiskama.Omalovažavanju.Blaćenju.Uvek imamo da izjavimo nešto ružno.Lepo gotovo nikada.
Kao da smo izgubili sopstvene živote pa nam trebaju tuđi da ih živimo.Sve ono što ne umemo sebi da kažemo i te kako umemo drugima.Tu smo vešti na račima.
Kao da zaboravljamo da stvaramo.Oblikujemo.Ostavljamo nekakve tragove za sobom.Načinimo nešto naše.
Zagazili smo duboko u glupost.Bespotrebno .Nevažno.
Privlače nam pažnju zlodela.Nikako dela.
Znam da je sve danas instant pa i ljubavi ( da ne kažem veze ) ali to je jednostavno posledica ovog vremena.Nemamo strpljenja ni za šta.Volje za borbom.Plutamo po površini.Davimo se u lažnom moralu.Ispijamo sujetu .Orijentišemo se na zlobu.
Gde je tu ono nešto lepo ?
To lepo kao da po pravilu zaobilazimo.Teramo kao nekakvu bolest.
Izgubili smo svaki osećaj za lepo.
To smatram bolešću ovoga doba.
Dajte mi malo lepog,na kašičicu samo.Nahraniću se i biću sita danima.
To su bila samo neka moja zapažanja i razmišljanja ovoga jutra nikako pametovanja ili mudrovanja.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan !
Nemoj večeras ono znamo se ,ne znamo se
Kriješ se ,pojavljuješ se
Odlaziš,dolaziš
Volimo se,ne volimo se
Igraj večeras pošteno
Pa se prikaži ponosno
Nemoj da te moj pogled prži
Reči bodu
Usne na muke bacaju
Budi večeras fer
Ne glumataj zavodnika
Iskusnog vojskovođu
Putnika nemernika
Prevejanog ljubavnika
Budi ono što nisi
I ako se pretvarati moraš
Daj mi ključ od odaja Tvojih misli
Samo onih u kojima sam ja
Pa me provedi njima ponosno
Prošetaj samnom do trona
Nek budem na njemu jedan tren
Pređi mi šakom preko tela
Otkopčaj mi čežnju
Dok ti u krilo padam
Uzdahe Tvoje kupujem
Pa mi podari trzaj
Grč slatki
Neka se ocrta na usnama mojim
Lutam Tvojim mislima
Put mi dobro poznat
Znaš li koliko si puta već nasilnički pokušavao da me izbaciš ?
Znaš li koliko puta sam sama bežala ?
Hodala ,lutala hodnicima prepunih lažnih slika
Iskrivljenih ogledala
Slepih ulica
Komlikovanih lavirinata
Izlaza nikada ni od kuda
Molio si ,znam,da me iz tvojih misli izbace
Preklinjao
Čitava bogatstva plaćao
Samo da me više ne bude
Da me prašina sećanja izbriše
Još uvek sam u njima protiv svoje želje
Igraj večeras pošteno
Kose mi žudnjom umršene
Haljina od snova na pod spala
Stopala bosa po trnju strasti gaze
Mislima Tvojim lutam
Od suza isplakana kristalna stena
Takni je pogledom
Sruši je dodirom
Postavi je na Tvojih misli tron
Pa nek ne lutam samo večeras
Samo večeras igraj pošteno
Gledam u svetla grada.Ne želim večeras da se ogledam.Kladim se da bih u ogledalu ugledala tugu.Pravo njeno lice.Kladim se da bi mi se ponovo nakezila.Pokazala mi zube.Dokazala da je ponovo nekako uspela da dođe na tron.
Šta je naš život ?
Kutija papirnih maramica koje na posletku budu istrošene ?
Pakla cigareta ?
Biblioteka pročitanih i ne pročitanih knjiga ?
Često se zavlačim u onaj deo sa pročitanim knjigama.Skidam prašinu sa njih pa ih ponovo iščitavam.Radnja mi dobro poznata.Likovi još bolje.
Iščitavam sve dok se listovi potpuno ne iskrzaju a korice ne promene boju.
Sve dok ta knjiga zaista više ne može da se čita.
A onda shvatim da mogu da produžim dalje,samo nekoliko koraka i naletim na nove,još uvek ne pročitane knjige .Sa interesantnijim sadržajem i inspirativnijim koricama.
Izazov
Iskušenje
Otvaram ih s vremena na vreme.Tek onako otškrinem .Pa ih onda hitro zatvaram kao da će me reči ispisane u njima opeći.
Vreme je da krenem dalje
Misli su mi umorne
Pokreti iscrpljeni
Duša sneva u nekom polu snu
Srce zauvek zarobljeno na obali ,među stenama
Gazim nekakvom mračnom stazom
Stazom bez osvetljenja
Bez putokaza
Saplićem se.Zapinjem.Padam.Podižem se.Nastavljam.
Kao po pravilu pogrešne biram
Nisu oni krivi
Kriva sam ja što izgleda uživam da patim
Da ih slavim sve dok mi dušu ne iskrzaju
Pa je u pepeo pretvore
Krenula sam dalje
Puteva na hiljade
Želje se istrošile
Vera ponosno sneva
Nada odavno na put otišla
Ništa me više ne dotiče
Mračne sile oko mene igraju ples
Kikoću se
Prepliću
Ravnodušno ih gledam kao da mi ništa nije
Kao da sam se u ledeni dvorac zatvorila
Kapije straha pred njim postavila
Ključ odaja zauvek skrila
I sada sedim u njima
Ispijam otrove prošlosti
Kruna na glavi od nemira mi blista
Nek me otruju jednom zauvek
Pa nek se probudim kao nova
Na nekom drugom mestu
Na nekoj drugoj planeti
Negde gde je prošlost zauvek izbrisana
Uvejana u snegove sadašnjosti
Potopljena u maglu budućnosti
Nek mi Anđeli krunu nemira skinu
I vinu me među oblake
Vraćam se sa promocije Pričalicinih knjiga.Torba mi prepuna svakojakih knjiga.Osim kjiga prepuna je i ponosa.Znam tačno koliko truda treba da bi se napisala jedna knjiga.I još ne znam koliko puta uvećano da bi se ista izdala.
E upravo zato sam ponosna kada god sam pozvana na promociju neke knjige.
Međutim ovog popodneva...nije to bila uobičajena promocija.
Ovog popodneva sam barem na kratko uspela da se vratim u sopstveno detinjstvo.
Setila sam se koliko sam volela bajke.Iščitavala sam ih.Gutala sa polica narodne biblioteke kao nekakvo dete šarene bonbone.Hranila se njima.
Ljudi danas svaku bajku povezuju sa živeli srećno do kraja života...Niko se nikada ne zapita koliko mudrosti ima u bajkama.Koliko istine.Koliko pouka.
Sećam se kako sam kao devojčica sve odgovore tražila u bajkama.Iščitalavala ih po nekoliko puta.
U detinjstvo ( pa čak ni u par meseci u natrag se ne bih vratila iz jednog razloga.Bila sam preterano osetljiva.Ranjiva.
Ljudi to kao da omirišu pa onda krenu da razdiru.Onda bih se povlačila u sopstveni svet i čitala bajke.One su bile moj vazduh koji udišem.
Svaki put kada pročitam Pričalicinu priču ja ponovo zakoračim u taj svet.Čist.Iskren.Ne iskvaren.Ne ukaljan zlobom i sujetom.Lažima i prevarom.Jasan.Ne nametljiv.
Ko danas uopšte piše bajke ?
Svi pišemo nekakve tekstove radi sebe,za druge,posvećene nekoj osobi kako god...
Ali ko se u ovom svetu uopšte bavi nekim delom koje ne čini samo i samo zbog sebe ?
To se ovih dana ne prestano pitam.
Ovog popodneva pronašla sam jedan od odgovora na ovo pitanje.
Za trenutak sam se vratila u ono vreme ,vreme kada sam verovala,bila nadom okupana,željama obučena.Kada ništa nije bilo ovako surovo komplikovano.Kada mi je sve izgledalo moguće.
Kada sam verovala da se i zvezde dotaći mogu.
Čast mi je i zadovoljstvo što sam posetila ovu promociju.Još veća što sam upoznala Pričalicu lično.
Zahvaljujem se ,ponosim se što poznajem nekoga ko je jedan od tako retkih ljudi ( ponekada pomislim da ih uopšte više i nema ) ko se bavi pisanjem najvažnijim bićima.Našim Anđelima .
I naravno,zahvaljujem se što ću imati šta svom Anđelu da čitam :)
Pozdravljam Pričalicu a Vama svima želim prijatan ostatak večeri.
P.S.Nije moj stil da pravim izveštaje sa promocija niti da opisujem iste ali ovome jednostavno nisam mogla da odolim.
Najviše volim kada se jutrima sama probudim.Kada shvatim da hitno ustajanje nije neophodno.Da mogu još malo da se razvlačim po krevetu.Tek onako.
Jutrima su mi misli čistije.Bistrije.Jasnije.Jutrima skidam zamagljene naočare i jasno vidim.
Ovoga jutra međutim probudila sam se sa istim onim mislima sa kojima sam sinoć u krevet pošla.
U mom životu kao da postoji nekakva neman.Dvoglava ala koje sve razara.Jede.Gricka.
Možda zbog toga što uvek biram ne moguće.Nedodirljivo.
Ali opet,kada bi ljubav birali i uspeli nad njom da kontrolu imamo onda to i ne bi ljubav bila.
Ta dvoglava ala me prati kao kakva senka zloslutna.Traži me i kada me nema.Čeka u zasedi.Povuče se na trenutke.
Tada pomislim da sam trijunfovala.Pobedila.Smešim se.
I baš kada na tron kročim eto je ponovo tu.Da mi kaže da me nije zaboravila.
Največa ljubav-paf !
Veridba-paf!
Brak-paf !
...-paf !
Kao da sudbina igra šah samnom pa me matira.Šahira.Pafira.
Gricka ta dvoglava ala sa užitkom.
Pogled joj opčinjujući.Opijam se njime.Ali tek što joj se približim iz njega munje sevaju a otrov sa usana ističe.
Možda bi trebalo da se udružim sa njom.Prihvatim je takvu kakva je.Pomilujem je.
Možda će jedino tako uspeti da ode od mene.
Kofere svoje ponese i zauvek nestane.
Slušam zvuke tramvaja koji se mešaju sa cvrkutom ptica.Gledam reke bulevara kroz stopala kako se ukrpštaju,prepliću,rastavljaju...
Dvoglava ala stoji nadamnom i pažljivo me posmatra.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep ostatak dana !
Ne volim kada mi muniti prolaze kao sekunde.Sati kao minute.Nedelje kao dani.
Ne plašim se smrti niti starenja ,plašim se brzok proteka vremena.
Odjednom sam shvatila da prolazi toliko brzo da nemam više nikakvu kontrolu nad njim.Ne mogu da prigrabim kao nekada što sam umela.
Pitam se koliko smo u stanju da prihvatimo nove izazove,učnimo nešto potpuno novo,neočekivano.
Toliko smo postali ušuškani u okrilje ustaljenih rituala svakodnevnice da od novog nekako bežimo.
Gotovo uopšte više ne rizikujemo.
Poznato.Ustaljeno.Bez ikakvih promena.Provereno.
Mislimo tako je bolje.
A onda se se izgubimo u proverenoj rutini i zaboravimo kako izgleda kada jednostvano probamo da skočimo.
Možda zato što smo uglavnom padali,razbijali noseve.Pa sa sada zavlačimo u krilo oprobanog.
Kao nekakvi roboti koju funkcionišu na gorivo istovetnog.
Što smo stariji,manje se usuđujemo da rizikujemo.
Mislimo ništa više nije vredno toga da ljosnemo direktno na zemlju i zakaljamo lice u blato.
Ali u istom momentu potpuno zaboravljamo da ukoliko ne skačemo,večito stojimo u jednom mestu .Ne postoji šansa ni da se u oblake vinemo.
Samo hrabri skaču.Kukavice ostaju na litici i čekaju da vide šta će se dogoditi.Dopuštaju sebi da život posmatraju sa nekakve ustaljene visine.Potpuno jedolično.
Skrivaju se od izazova kao od zaslepljujućih zraka sunca pa navlače naočare ne bi li ih zaobišli.
Koliko smo se u životu puta usudili da učinimo nešto potpuno novo,drugačije ?
Nešto što će možda promeniti čitav naš život.
Ako i uradimo nešto takvo skloni smo da o tome prepričavamo godinama.
A vreme ne čeka.
Život ne čeka.
Sve bih dala da ponovo dođem u iskušenje da barem omirišem izazov.
Njih obično kudimo.
U stranu slanjamo.
Zapostavljamo.
Ostavljamo ih da trunu na polici čekanja.
Bežimo od njih kao od zaraze nekakve.
Oblilazimo ih.
Opet oni su tu.Svakoga dana.U svakoj minuti.
Čuče skriveni i čekaju na nas.
Potrebno je samo da pružimo ruku i prihvatimo ih.
Samo oni koji skoče mogu i da se vinu u oblake.
Sve Vas pozdravljam i želim vam prijatan ostatak dana !
Glava na jastuku
Pogled uperen ka nebu
Ruke prekrštene na grudima
Razne se misli kroz moj um provlače
Pa se onda pitam
Gde li sam to bila ?
Šta sam to snila ?
Na kom sam kraju sveta svoja krila svila?
Vetar sudbine me nosio kao nekakvo zrnce prašine
Smeštao na talase mora i okeana
Stapao u vrelini pesaka pustinje
Hladio na stenama visokoh planina,tamo gde nikada nikoga nema
Zrnce je prašine dalje lutalo
Kivitlalo se u vihorima
Gubilo u košavama
Sletalo u carstva
Dopiralo do oblaka
Hitalo kroz ritove i močvare
Šume zapuštene
Smeštalo se na trenutke u okrilje latica
Odbijalo o stene
Provejavalo niz vodopade
Uvek je to zrnce tražilo druga zrnca,prašnu
Mesto gde će se konačno smestiti
Svoje maleno gnezdo sviti
Pitalo se kako to da mu nije mesto među kamenčićima na oblama
Zrncima među plodnom zemljom
Prašnom u šljunku
Nije to zrnce tražilo nedostižno
Tražilo je samo mesto gde će senastaniti
Gde će konačno mirno biti
Na nekim je mestima duže ostajalo pa se ponadalo da je to ono mesto koje je uporno tražilo
A onda bi ga vetar ponovo odneo
Luta to zrnce i danas uporno
Kiše ga ne brišu
Snegovi ne veju
Sunce ne prži
Možda baš zato što je tako malecno
Pa uspeva da odoli svim iskušenjima nekako
Manje od pahulje
Kapljice kiše
Manje od zrnca inja
Konačno je to zrnce shvatilo
Nisu za njega carstva
Nisu ni beskrajne šume
Ono i ne pripada prašini
Toliko je malecno da se čak i sa njom nekako mimoiđe
To je zrnce ponosno sada
Zato što je shvatilo da ne može sobom da vlada
Da taj dar ne propada njemu
Da ima ko će o tome da brine
Pa da ga ponovo u visine vine
Kovitla
Baca
Miluje
Ljubav mu daruje
Sedim na podu zgrčena.Trebalo mi je dosta vremena da uspavam Anđela.
Dopada mi se jedna sopstvena osobina.Nikoga od svojih bivših ljubavi nisam nikada kriivila.
Nakon što bi se veza završila lepo bih je spakovala u dosije i zalepila na fasciklu nalepnicu lepa sećenja.To sam isključivo radila zbog sebe.Pamtila samo ono lepo.Ružno brisala kao da nikada nije ni postojalo.Kada bih nekada na trenutak želela da zavirim u taj dosije prelistavala bih stranice sećanja sa osmehom na licu.
Kako međutim,kako da se prisećam nekoga po lepom kada mi preti da će me uništiti 24h dnevno ?
Kako kada za sve pronađe kontru pa ni dete neće da odvede kod lekara kada je to potrebno?
Ne mogu.Jednostavno ne mogu.Umorna sam od svega.Isrcpljena.
Ne postoji lep ili srećan razvod.Razvod je sam po sebi grozan.Možda postoji samo pristojan razvod.Ali moj svakako to nije.
Mislila sam da će vremenom biti lakše ali čini se da sve teže postaje.U ovoj zemlji ne igraju ulogu ni socijalne službe ni sudije.Svako može da radi šta želi.
A onda dođem ovde da olakšam dušu.Ispišem šta mi leži na srcu pa mi iskoče raznorazne utvare i veštice i nakače mi se još na hiljadu problema na vrat.
Ko ovde nekoga uopšte zaista poznaje da bi sudio i kritikaovao ?
Ko zna kakav je čiji život ili u kakvoj se situaciji nalazi neko ?
Jedino što možemo da znamo je ono što pročitamo ili komentarišemo.Da li je to dovoljno da se sazna sve o jednoj osobi ?Svakako da nije.
Ovde bi trebalo da se gledaju tekstvovi koje ispišemo.Ali se izgleda gledaju samo osobe.Namerno kažem ovde na ovom blogu jer verujte da na drugim blogovima nije tako.
Zato pre nego što napadete,kljucate u mozak i grizete pomislite kako čak i da tu osobu poznajete ( a ne poznajete je uopšte ) ne bi trebalo to da činite.
Što se mene tiče na utvare sam oguglala.Orijentisala sam se na dobre ljude.Prijatelje koje sam ovde stekla i na koje sam ponosna.
Bilo bi dobro da svako od nas to učini.Možda onda ovaj blog jednoga dana postane nalik drugima.
Dolaze ovde novi ljudi sa prelepim tekstovima.Zapažam da ih niko ne čita.Ili ako ih čita niko ne daje nikakav komentar.
Samo se vrte jedne te iste osobe kao na ringišpilu .Kao da niko novi nesme da dođe.
Previše mi se toga lošeg izdešavalo.Najgore je što se još uvek dešava.
Kakve je to posledice ostavilo po mene ?
Ništa me više ne dotiče.Ne pogađa.ne interesuje.
Da li mislim da je to dobro ?
Ne mislim.
Iskreno,volela bih da barem znam da još uvek umem da patim.Ali mislim da ne umem ni to.
Osvrnite se oko sebe ,pogledajte soptveni život,Obratite pažnju na prelepe teksove koji Vam možda promiču .Cenite tekstove.Pustite osobe.Svako ima svoj život i zna kako da ga živi.Nikome nisu potrebne ničije dijagnoze.
Postoje ovde osobe koje su velikog srca,uvek spremne da upute po koju lepu reč i ulepšaju dan.NJima se posebno zahvaljujem jer su ušetale u moj život onda kada mi je bilo najpotrebnije.
Ovaj članak nije nikakva najava odlaska sa bloga ili slično.
Nisu moj stil teatralni odlasci sa pompeznim povratcima.Ali i one koji to rade ne osuđujem uopšte.Svi smo različiti.To tako treba da posmatramo i da prihvatimo jedni druge baš onakvima kakvi smo i nikako drugačije.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep ostatak dana.
Volim kada mi dan započne uz jaku crnu kafu.Kada uspem da ugrabim parče mira.Odvojim vreme za sebe.Posmatram automobile i slušam njhove zvuke koji se mešaju za zvucima tramvaja.
Bliži se parnica.Vreme odmiče ubrzano.Klizi nemilice .Uvek me sve to podseća na onaj pesak koji curi niz peščani sat.Minuti,sati,dani,nedelje...sve se nekako stapa.
Osećam se čudno.Taj se razvod toliko razvlači.Čini se kao da se već davno okončao.Da sam davno otpočela neki drugi život.Novi život.Ali da sada treba samo sve da se ozvaniči.
Nekakvi događaju se odvijaju u mom životu a ja ih posmatram ne osvrćući se.Kao da se događaju nekom drugom.Kao da nisam u čitavoj toj priči.Jedino i jedino što može da me dotakne jeste u vezi mog deteta.I kao u inat upravo me to dotiče.
Nas dve otpočele smo neki drugi život.U novom stanu.Same.Vezale se jedna uz drugu.Provodimo zajedno dane i noći.
Kada se osvrnem par meseci unazad vidim izuzetno ranjivu ,iskrenu osobu.Osobu koja ume da voli i smeje se.
Ova druga ja,nova je ,potpuno je drugačija.Izgradila je oko sebe zidove,bodljikave žice,štitove .Ništa više ne može da je dotakne.
Ponekada,samo ponekada na momente izviri stara ja.Ali nova ja je dočeka i odgura u stranu.
Možda je sve to tako i trebalo da se dogoditi.Ovaj svet nije mesto za staru mene.Sanjara punog vere i ljubavi.
Ovaj svet je zaprvo pravo mesti za novu mene.Bez previše očekivanja.Nadanja.Planiranja.
Ponekad...dok se gledam u ogledalu,okrznem pogled stare mene.Zamišljen.Uplašen.Ali istog momenta navučem osmeh ,iz očiju počinju da mi izviru varnice.
Za samo nekoliko dana postaću i zvanično slobodna žena.
U tom me je smeru odvela raskrsnica.Jedno što ću ovoga puta uraditi biće da sa osmehom sledim njen put i kažem sebi da je taj put već bio određen.
Samo da sam ga tek sada lutajući pronašla.
Ponoviću za kraj rečenicu koju možda mnogi neće razumeti.
Jaki su oni koji umeju da pate.Oni koji kada ih udare u obraz pruže drugi.Oni koji znaju da će nakon patnje sreća doći.Oni koji umeju da vole.
Svi ostali samo prividno plutaju na površeni uvaljani u prašinu ništavila.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan.
Ti i ja bi trebalo da ćutimo
Da više ne razmenimo niti jednu jedinu reč
I tako su mi misli teške kao okovi kakvi
U svakom njihovom deliću smešiš se Ti
Onim tvojim prevejanim osmehom koji u isto vreme
Pomera stene
Isušuje mora
Razoružava sve oklope
Vidim Te u odbljesku koji igra po prozoru
Pomeraš se
Želim da Ti se primaknem
Da te za trenutak dodirnem
Nestaješ
Opet,nekako se ponovo pojavljuješ
Igraš mi pred očima kao kakva utvara
Pa za trenutak pomislim da si tu
Da me primičeš uza zid
Podižeš mi koleno
Da radimo sve što stigli nismo
Ne,ne neću više da mislim !
Rekla sam tapiju na misli !
Veto !
Želim da ih promenim
Odmorim
Pošaljem nekom drugom da se sa njima pati
Stojim na nekakvoj raskrsnici
Puteva na hiljade
Samo je jedan pravi
Ti se smešiš na startu svakog od njih
Kao da ne mogu da pobegnem
A tako bih želela
Stopala mi umorna od hoda
Vid zamagljen
Ruke teške
Konačno vidim put,jedan maleni puteljak
Nema Te tu
Bezbedno je
Oblačim novu haljinu
Cipele
Raspuštam kosu
Želim da budem nova,drugačija
Da krenem tim putem na kome Te nema
Kofere odbacujem
Sigurnim korakom hodim
Ponosno se smešim
Ali tek što sam napravila nekoliko koraka okrećem pogled ka zvezdama
U svakoj od njih si TI
Kako od Tebe pobeći ?
Ti što si mi ukrao jutra
Orobio dane
Okovao noći
Ti što si mi misli promenio
Zamenio ih nekim drugim
Ti što si me premestio u neki drugi svet
Pa učinio da se u ovom osećam kao stranac nekakav
U krunu mi zadenuo deliće bola
Protkane tamnim strastima koje um razaraju
Ti što si me u pepeo pretvorio
Pa me novu stvorio
I sada te vidim
Izlaziš iz kišnih kapljica,iz svake od njih
Spuštaš se na moje lice,telo,vrat
Natapaš me
Kažeš mi
Znaš li da kiše putuju ?
Kao skitnice kakve svetom hode
Takav sam i ja
Znaš li da se kiše i vraćaju ?
Kao dani,noći i zore
Uvek sam tu
Uvek ću tu biti
Dovoljno je samo da pogledaš
Sklopiš oči
Tu sam
Vidiš me
Da,lepo kažem
Dala bih hiljade zlatnika
Ma dala bih čitav život
Samo da svoje misli zamenim
U prah pretvorim
Poručim nove
U kojima nisi Ti
Obraz mi sneva na tvom ramenu
Kosa mi prosuta po jastuku
Ne želim da se budim
Ne,jer si gospodar snova mojih
Vladariš njima
Čučiš u onom krajičku moga uma
Onom za koji sam mislila da ne postoji
Da su ga oteli dušmani
Okovali grešnici
Pa se onda lagano spuštam u Tvoje srce
Ubrzavam ga
Šapućem Ti ime
Molitvu mesecu upućujem
Zvezde se oko njega sakupljaju
Istinu mu odaju
Ljubav je jedna zaključana tu
U kovčegu snova
Ušuškana sneva
Ključ sam izgubila
Odneli ga vetrovi
Potopile kiše
Zavejali snegovi
Misli su preteške
Reči su premale
LJubav se skrila
Svoja krila svila
Pod okriljem večnosti
| « | Jun 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
