Šetkam se po tržnom centru Ušće.Promatram žene koje su se uparadirale kao da su krenule na proslavu nekakvu.Volim i ja visoke potpetice,mogu čak i da spavam u njima ali da li su one zaista ne ophodne za bazanje po trznom centru? Čini se kao da je citav grad baš sada dosao ovde.
Ovoga puta nisam ovde svojevoljno.Buduci da sam svoje useljenje privela kraju ostalo je par preko potrebnih radova završnice.Moji su roditelji došli da mi priskoče u pomoć.
Mama me je častila raznim kritikama,ne želim da ih izlažem sada ovde ali rečenica koja mi nikako ne izbija iz glave je sledeća " Ja sam dokazala svetu.A ti ,ti si pokazala ko si takodje"
Pretpostavljate,reč je o razvodu.
Kada sam došla na blog jedna osoba mi je rekla sledeće " Sve će to proći.Proćiće i razvod .Ali zapamti,uvek će na tebe gledati kao na nekakvu ženu sa greškom.Kao da ti na čelu pise da si se razvela.Kao da si baš ti učinila nešto loše".
Isprva sam mislila da nije tako.Da razvedene žene započinju novi život.Ali sada se polako uveravam da je ta osoba imala pravo (ukoliko čita pozdravljam je) .
" Razvodiš se.Ni prva ni poslednja " Koliko sam samo imala puta priliku da to čujem.Ali je zaista tako? Istina svaki drugi brak se razvodi,sto i jeste zalosno ali da li se posmatranje razvedene zene od strane drustva promenilo?
Cini se da i u svetu medija,interneta i ostale virtuele,raketa,aviona i cega jos sve ne nikada nismo bili blizi pra pra istoriji.
Sta moze zena nakon razvoda da ocekuje? Narocito ukoliko odluci da se vise ne udaje?
Precutne procene? Javne kritike ? Analize ?
Zasto je bas ona morala da se razvede?
Razveden muskarac posmatra se kao prilika.Kako i ne bi.Ipak se na posletku ozenio,dobija na ceni .Ako se razveo Boze moj.Jednostavno nije islo.
Razvedena zena je nesto sasvim drugo.
Njen se svaki korak i pokret osudjuju.Po ulici je pitaju kada ce drugo dete a ona saginje glavu ne zeleci da kaze da nema vise ni braka a ne drugog deteta.
Advokati je gledaju tugaljivo.Kao da ce citavog zivota biti osudjena da jede koprive.
U firmama pricaju u njenom odsustvu.Najbolje je tako.Sta razvedena zena zna ? Da je nesto znala ne bi se ni razvela.
Sto se muskaraca tice,moram ovoga puta da ih pohvalim.Oni nemaju predrasude kao zene.Mozda upravo zbog toga mogu lakse sa njima da komuniciram.
Sada pricam o prijateljima.Sto se veza tice,ne zelim da komentarisem.Za to bi mi bio potreban novi post.Nekoliko postova.
Da li je razvedena zena zaista zena sa greskom i koliko jos brakova treba da se razvedu da bi se ona prihvatila kao ravnopravna sa ostalim svetom ? Kao normalno bice koje je samo promenilo svoju volju ili prihvatilo nametnutu ?
Upravo zbog toga sam odlucila da se moj najnoviji roman bavi ovom temom.Pogledom drustva na razvedenu zenu.
" Sat vremena interneta to vam je 160 din ".
" Molim "? pitam zacudjeno.Manje sam i na Kipru placala .
Na posletku vadim novcanice i znate sta,nije mi zao.Nisu to uludo bacenih nekoliko novcanica.Uspela sam da kupim samo malo mira.To je priznacete najvaznije.
Kud si posla Marija?
Ponovo medju hijene da te rastrgnu ? Zašto si se tako doterala?
Zar ne vidiš da su to iste one koje su te do nedavno pohvalama obasipale? Lepezama od zavisti hladile!
Šta ćeš tamo?
I tako te čekaju! Slade se tvojom tugom kao kakvom kockom šećera. Raspredaju o tebi kao da si grešnica kakva!
Zašto si se tako odenula? Bisere stavila?
Zar ne znas da je izvajano telo uvek telo bludnice ? Ono se ne može sakriti tim nakaradnim odeždama koje kreiraju slepci ne bi li žene naružili.
Takvo se telo ne može krpama sakriti.Ono je osudjeno! Sramota!
-Nisu me rodili za kuću!
Nisu te rodili ni za čeljušti.Ista nas je majka rodila a opet ja sam nekako uspela da isplivam .
-Misliš li da si sa varjačom isplivala? Misliš li da si na nebu ako si se u šerpe zatrpala?
Jesam Marija.Ja sam uspela.Ti si ta koja je osudjena.Zar ne vidiš? Veštice te svakodnevno na balu dočekuju.Likuju tvom jadu! Mene slave!
Ti si se Marija grešna rodila.Možda to ima nekakve veza sa tvojim imenom. Tvojim oblinama.Neznam! Uvek si takva bila! Ništa se nisi promenila!
A živela bih ja tvoj zivot.Oh ,da!Živela bih rado.Prevrtala se u strastima i od istih ginula.Mamila uzdahe i osmehe udvarača ! Menjala šerpe za parfeme.Varjače za haljine!Ali ne bih tron za stub srama.
-Da li je greh to što sam ga volela?
Greh je Marija.Danas je greh voleti! Kuda dospeju oni koji vole? U blato,kalj,žabokrečinu?
Gde završe?
-Neznam sestro.To mi ti kaži.Zar ti ne voliš?Zar se nisi udala iz ljubavi? Zar te svi ne slave kao princezu kakvu? Zar te pohvalama ne obasipaju?Zar nisi ti,upravo ti ona koja me je mnogim lekcijama naucila?
Lekcijama uče oni koji ne umeju Marija.Ja sam dobila ugled.Ti si dobila slobodu.Jedno sa drugim ne idu.
Zasto si se tako našminkala? Šta će ti te štikletine? Misliš li da će ti se diviti ?
-On dolazi!
Ah,on dolazi! Uvaženi prokletnik ! Pa šta ćeš sada Marija? Da mu se pred noge ponovo baciš ?U zagrljaj pojuriš? Vaša je prica davno ispričana.Ne treba ti!
Oteraj ga!
Bestidnik!
- I hoću! Ali želim da me vidi ovakvu,baš ovakvu!
Pusti to Marija.Ne umeš ti da odoliš .Ti si požudom opletena! Od čežnje stvorena!
Ne otvaraj mu! Šta će ti?
-Čula si i ti zvono?
Jesam .Nemoj da mu otvoriš! Neka kleči ispred,u prašini.I tako mu je tamo i mesto!
Ovaj odlomak iz romana U ČELJUŠTIMA NEMIRA posvećujem najhrabrijoj ženi koju poznajem i koja mi je nepresušna inspiracija sestrici Vili sa duplim krilima.
Odlazi !
Ne trazi me vise ! Ti gospodaru tuge ! Ubico vecnosti ! Bezi !
Sta zelis od mene sada ? Osmeh ? Telo ? Pohvalu ?
Secas li se kako si me Boginjom nazivao ? Secas li se svih onim pisma koje si mi slao ? Reci kojima si me obasipao ?
Zasto si ponovo dosao taman kada sam te zaboravila?
Zoves me da idemo na tu veceru ! Kako te samo nije sramota ! Sta cu ja tamo? Hajde kazi mi ? Mislis li da pripadam tom svetu ? Svetu tvojih paradnih prijatelja?
Mislis li da cu ponovo moci da se vestacki osmehujem ? Da gledam one izvitoperene ,ugladjene zenetine kako miluju laznim dodirima svoje ljubavnike ? Mislis li da cu ponovo moci da budem drugorazredna glumica ?
Zbog cega? Zarad ljubavi koja vise ne postoji ? Zarad ugleda ?
Sta je uopste ugled danas ? Gomila lazi i obmana pomesanim sa varkama i trikovima koje se ispreplicu u jednoj casi?
Za to sam ti ja i sluzila! Za prikazivanje! Kao da sam nekakva maramica kojom mases pa je onda zguzvas i odbacis po potrebi ?
Cemu to sve ,otrovnice?Cemu kada si nasu ljubav prodao tako jeftino ? Za saku dodira.Malo novog,neispitanog koje se u staro pretvara za samo nekoliko minuta!
Bezi sada !Odlazi !Pre nego sto uzmem ovu vazu i gadjam te!
Idi i prodaj se ponovo.Ovoga puta bez mene.Nisam ti ja potrebna.
I ne gledaj me vise tako!
Ne govori mi da sam lepa!
Nisam ja lepa dragi moj,lepa je ova sto stoji pred tobom.
Ja sam sada potpuno druga zena!
Odlomak iz mog najnovijeg romana U CELJUSTIMA NEMIRA.
Jutro je ponovo nekako polu sivo.Svetlost koja dopire kroz prozore ne blješti.To mi se dopada.Mnogi ne vole ovakvo vreme ali ovo je moje vreme.Spravljam ledenu kafu i gledam po ormaru razmišljajući šta da obučem budući da moram da idem po bolovanje .Ponovo.Mini suknju koju sam izvadila vraćam instiktivno u ormar.Možda nije prikladna.Možda bi bolje bilo da obučem pantalone.Ipak idem kod lekara.Reći će gde se ova sredila a dolazi po bolovanje.Iako svi znamo da ga uzimam samo da me ne bi otpustili budući da su to učinili sa barem 70% firme.
I eto...ponovo mi se provlači ta tema koja me muči danima.Moram prinati da mi je jučerašnji post casper poslužio kao inspiracija ali kada bolje razmislim ova se tema provlači kroz sve moje postove koje sam napisala predhodnih dana.
Dakle,koliko treba da menjamo sebe zbog drugih ili u ljubavi?
Ako sagledamo malo bolje primetićemo da u gotovo svakoj stvari koju učinimo treba da se prilagođavamo kako se ne daj Bože ne bi od drugih razlikovali i uklopili se.
Što se tiče ljubavi promene su najdrastičnije.Taktika.To je ono što moramo da primenjujemo želeli to ili ne.Ko nas pita.Važno je da budemo neumoljivi,neodoljivi,mistični,nedostižni,da ne iskazujemo ljubav previše ,da ostanemo gordi,tobože sebi dosledni .Ali da li je zaista tako?Da li tako ostajemo sebi dosledni ili se prilagođavamo drugima? Ponovo taktika.Igra mačke i miša.Zašto?Zato što bi muškari večno da osvajaju a žene da se prave da su osvojene iako su zaprvo one te koje uvek osvoje na ovaj ili onaj način ?
U ljubavi prilagođavanje možda najviše dolazi do izražaja ali taktike se mogu zapaziti u svakodnevnim situacijama .Pa i u najsitnijim i najbanalnijim stvarima,odnosu sa drugima,sa prijateljima,rodbinom čak i potpunim strancima ( koliko ste puta rekli neistinu potpunom strancu iako ste bili uvereni da ga nikada više nećete sresti? )
U želji da ispadnemo hrabri,ne ranjivi,smeli,odvažni navlačimo maske,branimo se štitovima,uvijamo u čaršafe...taktiziramo .To se zove život.Taktiziranje je staro koliko i ljudski rod.Ono nema veze sa ovim vremenom.
Možda prilagođavanje u mnogome ima veze sa društvenim pravilima,normama,zakonima,pa nažalost i običajima koji su nam nametnuti.
Možda sa njima nema toliko veze koliko ima veze sa time kako ćemo se prikazati.Kakvi ćemo ispasti u očima drugih.
Taktike su smišljale žene kako bi ulovile muževe ( još uvek to rade).Taktike se smišljaju na radnim mestima.Taktike se primenjuju u svakodnevnim situacijama.
Međutim nikada se nismo zapitali koliko u želji da se prilagodimo drugima gubimo sebe?
Ne treba biti preterano iskren da ne bi bili povređeni.
Ne treba suviše iskazivati ljubav kako ne bi partnera izgubili.
Ne treba iskazivati sopstvene slabosti kako ne bi izgledali jadni...
Osećam da bih mogla da nabrajam do sutra.
Pitanje je jednostavno .Gde smo tu mi? Pravi mi?
Dakle ja sada ne pišem o prilagođavanju sebe zbog partnera ja pišem o prilagođavanju sebe za rad sveta.
Koliko gubimo sebe da bi se iskazali pred svetom i prilagodili mu se?
Ostati svoj,potpuno svoj danas je govoto nemoguće ali malo samo malo bi trebali da se potrudimo pa učinimo nešto iz srca a ne zarad prilagođavanja.
Čovek živi u društvu.Ne može protiv njega.Ali ne bi trebalo da ide ni protiv sebe.Uostalom kao što sam i sama nekoliko puta naglasila najvažnije je kako se osećamo onda kada poskidamo sve maske i maknemo šitove.
Važno je da se upravo tada osećamo slobodno a ne zarobljeno.
Dovršavam kafu i širom otvaram prozore.Smešim se.Mini suknju ću ipak da obučem
Premorena nakom spremanja i opremanja stana rešila sam da veče provedem u miru uz kokice ,u mom omiljenom kutku gledajući "Prijatelje".Komšiju sam srela.Kako i ne bih nakon što sam sto puta išla tamo vamo. Po aromatične sveće,namernice,u apoteku,da izbacujem kutije...Rekao mi je da ih ostavim pred stanom i da će ih on izbaciti.Galantno nema šta.
Kako god,taman što sam sela i opustila se ( prijatelji nikako da počnu) oglašava se zvuk na mom mobilnom telefonu.Nepoznat broj.Vidim da nije iz zemlje.Nije ni Kipar.U prvom trenutku razmišljam da li da se javim.Verovatno je greška.Onaj glasić u glavi mi na posletku govori da se ipak javim.
Jedno " Hi " bilo je sasvim dovoljno da me sruči na stolicu.
Ne,ne volim kada mi prošlost kuca na vrata.To kao da nam se dešava u inat!Ruku na srce sama sam je tražila.Pre nekoliko nedelja sam se raspitivala o njemu,danas sam čak pisala i post u kome sam ga pominjala.U životu se sve nekako namesti...prizivamo stvari.Zaboravljamo pa se čudimo kada nam se dogode.
Ali to nije bilo ko. To je on.Neznam kako se odvijao njegov život proteklih godina.
"Tražila si me" kaže pomalo zbunjeno.
"Ja...samo...samo sam želela da znam kako si" to je bilo prvo što mi je palo na pamet.
"Nismo se dugo čuli" kaže pa zastaje.
Ćutimo.Odjednom ne želim ništa da znam.Ne,ne ni da li je oženjen ni da li ima decu.Ništa.Želim samo da zadržim sliku dva mlada bića koja su noćima sedela pokraj mora i volela se.Samo to.Po tome želim da ga pamtim.Po neizmernoj ljubavi .Hoću da se obriše sve što se izdešavalo nakon toga.Sve.PoBogu i ja sam se u među vremenu udala i dobila devojčicu.Zašto bi on bio kriv ako se oženio? Ali onda bi prešli u neku drugu dimenziju.Neki drugi život koji postoji Van mog uma.Van sećanja.Ne želim da znam.
"Imaš devojčicu" kaže iznenada.Srce počinje ubrzano da mi lupa.
"Kako...?"
"Raspitao sam se.Imamo zajedničke prijatelje.Sećaš se?"
"Ali oni mi nisu..."
"Znam.Rekao sam im da ti ništa ne kažu. Želeo sam da ja to učinim"
Osećam da drhtim.Obrazi su mi vreli.Želim samo da nestanem.Narušeno je sve.Slika je narušena.Nismo više oni bezbrižni klinci.Ne smejemo se.Ništa nije isto.
"Ti?" pitam gotovo ne čujno.
Ćuti.
"Imam i ja devojčicu.Rodila se prošle godine."
Računam u sebi.Kada smo se poslednji put videli,čuli,koliko je prošlo od tada...Sa kim se oženio pitam se.Pa onda kopam po prošlosti ne bih li neku našla.Neku sa Kipra.Možda je poznajem.Možda je Srpkinja.Ne,ne verujem.Konstruišem slike u sopstvenoj glavi.
"Oduvek si želeo devojčicu" jedino je što uspevam da kažem.Potpuno glupo.Neprikladno.
"Sada je oboje imamo" kaže tužno.
Ne znam da li da ga pitam.Zašto? Čemu?Šta ima veze koja je ako nisam ja?
Sve one slike mi prolaze kroz misli kao bljeskovi nekakvi.Onaj stan.Naš stan.Kako smo ga nameštali.Smejali se.Kupali se.Pričali.Sedeli sa prijateljima...
"Ko je ona?" odvažujem se da pitam.A onda nestrpljivo grizem usnu.
"Ne poznaješ je.Veoma je mlada.Iz moje je zemlje.Pusti sada to.Kako si ti?"
"Razvodim se" kažem glasno.Kao da je to nešto lepo.Kao da sam baš želela da on to sazna.
Ćuti.
"Znao sam.Vama je to tek tako.Znaš li ti šta je brak?To je nešto najvažnije!"
Nalazim se kao u nekakvom čudu.Znam ja dobro šta je brak.To i liči na njega.Sada će da počne kako nemamo pojma.Kako brakove treba da ugovaraju porodice...
"Čekaj malo!Nisam ja želela da se razvedem!"
"Razvela si se zbog mene?" pita zbunjeno.
Razmišljam šta da kažem.Nisam ja muža prevarila ali je znao za njega.Pronašao je slike.Uvek me je na to podsećao iako se sve odvijalo pre braka.Kao da mi nikada nije oprostio što sam ga volela.Kao da je znao koliko je sve to bilo snažno. Kao da se naša ljubav uplitala u sve.Kao da je uvek lebdela nad brakom.
"Rekoh ti,nisam se zbog tebe razvela.Nisam se ni zvanično razvela još uvek.Nisi ti centar sveta!"
"Tvog jesam"
"Gluposti.Nismo se čuli više od tri godine!"
"Pa šta?!"
"Pa za to vreme se odigrao čitav život!"
"Ti si ta koja je otišla sa Kipra.Ti si ta koja je našla verenika,muža..."
"Čemu ovo vodi?" pitam umorno.
Onda se prisećam kako mi je proveravao poruke u telefonu.Govorio mi kako neko ne može da voli nekoga a da ne bude niti malo ljubomoran...
"Mislila si da možeš da pobegneš.."
"Živimo na različitom krajevima sveta" kažem iznervirano.
"Ti nikako da razumeš.Možeš da odeš i na kraj sveta ali da pobegneš ne možeš.Neki ljudi zauvek ostaju u tebi"
Osećam se kao u nekom filmu.Zaboravila sam da je tako uvek pričao.Da to nije ništa novo ali za naše podneblje gotovo ne shvatljivo,patetično,jadno...Sa druge strane znam šta bi rekao kada bi znao da pišem na blogu.Da je sve to gomila gluposti i da život treba da se živi a ne da se piše.Tako je barem govorio uvek kada sam pisala romane a onda tražio da mu prevedem šta sam pisala.Šta da mu kažem? U pravu je.Nikada iz mene otišao nije .Ma koliko se trudila .A vraćala sam mu se uvek kada se nešto u mom životu izdešava.I on je uvek bio tu.Izgleda da je i sada.Nikada nije ni odlazio.Samo ja to nisam umela da shvatim.
"Ti si deo mene.I tako će uvek biti" kaže mirno.
"A sada me slušaj.Moraš da spaseš brak.Bog ti je dao priliku...'
"Kakvu priliku ?Nema prilike!Nemaš pojma šta se izdešavalo.On je..."
"On nije bitan.Bitno je dete.Ono je jedino važno.Svet se izmenio.Ljudi vode računa samo o svojim potrebama.U mojoj zemlji dete je svetinja.Daj mi broj"
"Čiji broj?"
"Broj telefona tvoga muža.Možda...možda bi bilo bolje da dođem u Srbiju.Čekaj.Moram da razmislim o tome"
"Pusti me!Pusti me!Pusti me!Ne mogu.Hoću da se rastavim.Ostavi me.Umorna sam."
"Dobro.Moj broj sada imaš.Zovi me u blio koje vreme"
"Gluposti.Imaš porodicu"
"Nema veze.Zovi me.I zapamti niko nigde otišao nije.Zar nije tako?Sećala si me se zar ne?Nije tako lako otići od ljubavi.Bio sam sa tobom"
Prekidam vezu.
Najgora stvar je kada ti prošlost pokuca na vrata a ti joj je širom otvoriš.Opet,ma koliko se trudili da se ne osvrćemo možda je ona uvek tu,u nama.Možda nikada nije ni odlazila.Možda smo se samo zavaravali.
Gledam u jednu tačku.Sklanjam činiju sa kokicama.Mislim da će mi čaša vina biti potrebnija.
Čujem zvono na vratima.To je on.Komšija.
"Nisi iznela kutije kao što si obećala...Šta ti je?Kao da si duha videla?"
"Ništa ja.."
Dajem mu kutije.
"Ostaviću te da se smiriš.Večeras ne postavljam dijagnozu.I ne zaboravi...kupi sutra krofnu.Prijaće ti."
Zahvaljujem se ne određeno.Sipam vino u čašu.Ne mogu da se priberem.
Prošlost uvek vreba.Prigrabi nas kada se najmanje nadamo. Ona stanuje u nama.Samo ponekad ponekad otključa vrata i izađe iz našeg uma.Direktno na javu.
Moram da se pohvalim da je jutro na Uscu zaista lepo i prijatno.Pijem ledenu kafu smestena u jednom posebnom kutku ,zatvorenoj terasi sa koje se prostire pogled citavog grada.Volela bih da Vam pisem o komsiji ali nisam ga srela.
Medjutim nekakve misli me progone jos od sinoc od kako sam gledala" Romea i Juliju".
Razmisljam kako danas nema vise takvih ljubavi.Vise se ni ne opisuju u knjigama niti prikazuju na velikim ili malim ekranima.Sta je ustvari velika ljubav i da li ona danas uopste postoji?
Dobro,mozda ljudima nekada nije sve bilo dostupno i na izvolte.Nisu imali internet,tv,isli po zurkama,zabavama..mozda su se manje upoznavali.Mozda su imali vise vremena za ljubav.Mozda su je vise cenili.
Moderni Romeo i Julija danas bi otprilike izgledali ovako:
Situcija br.1
On je zove na sex.Ona ga odbije.On joj kaze da ima jos milion Julija, na svakom koraku koje ce pristati.
Situacija br 2
Njemu se dopada ona.Zaljubio se.Ona mu kaze da nije dovoljno situiran.Da joj je drag i simpatican ali da ima sopstvene "kriterijume".
Situacija br.3
Dopada se i ona njemu i on njoj ali se jedno od njih dvoje ne dopadaju tasti ili svekrvi.Najbolje da se razidju.Zasto da prave probleme?
Svi bi nekakvu carobnu veliku ljubav a zaprvo ne zelimo niti da pomislimo da se za nju borimo.Pod borbom u ovom slucaju prvenstveno mislim na odricanje.Ko se danas cega odrice?Svi smo nevoljni.Smatramo da nije dovoljno vredno.Ne trudimo se.Odustajemo pri prvoj prepreci.Jer zasto bi se borili kada ce neko drugi naici brzo bas kao sto je otisla ta osoba.Ljubav se vise ne slavi.Ljubav je jadna danas.Smesna.Mesa se sa mnogim osecanjima.Kao da je postala pomalo i sramota.Zasto?Svi smo snazni i veliki.Ne moze ljubav da nas slomi.Zavaravamo sami sebe a mislimo da zavaravamo druge.
E sada,ne mogu da ovde uvidim jos jednu stvar.Sve te velike ljubavi mozda su bile velike bas zbog toga sto su na neki nacin bile zabranjene.Nemoguce.
Kao i uvek krecem od sebe.Moja najveca ljubav bila je nemoguca.Ako mene pitate jedina stvar koja moze da me spreci je vera.Niti sam zatucana niti gajim mrznju prema pripadnicama druge vere.Naprotiv.Bog je jedan.Ljudi sve komplikuju.Ali razlike su velike.Nisam zelela da povredim druge.Mozda sam pogresila.Ali za prosloscu se ne osvrcem.Dakle mozda su sve te velike ljubavi velike samo zbog tih nekih slatkih prepreka na koje su nailazile ili nailaze.
Puno je takvih prica zakljucano.Veza ili brakova raskinuto.
Cinjenica je medjutim da smo toliko otupeli da smo pod medijima,virtuelom i ko zna jos cim prestali da ljubav smatramo kraljicom svih osecanja.Ona to i jeste samo je nazasluzeno van trona.Cuci u cosku i ceka neka bolja vremena.
Da li postoje Romeo i Julija danasnjice?
Ne bih da pametujem,ovo su samo neka moja zapaznja i razmisljanja.Ako mene pitate Romeo i Julija su danas postali instant napitak.Bas kao i sve ostalo.
Dovrsavam kafu i smesim se.Gledam u bulevare,tramvaje,prolaznike.Osecam da se konacno nalazim u svojoj kucici.
Pozdravljam Vas.
Volim kada je dan ovakav.Prohladan.Ostar.Bistar.
Razmestam garderobu,tanjire,knjige.Uh,nikako da dovrsim spremanje.Kraja nema.
Razmisljam o iskrenosti.Koliko danas iskrenost kosta?
Krenimo iz pocetka.Istina je koliko i ljudi.Za svakoga je istina drugacija.Ali vazno je nase poimanje istine dakle iskrenost.
Istina je danas jeftina.Vredi saku ne vazecih kovanica.Ljudi beze od iskrenosti.Umotavaju se u sarene kutije pa se oblepljuju trakama ne bi li sebe prezentovali drugima sto bolje i lepse.
Svi su jaki,slobodni,veliki....samo za druge.Kako svi izgledamo kada se probudimo i pogledamo u ogledalo ili kada lezemo u krevet pored ili bez nekoga pa ostanemo sami sa sobom?To je onaj jedinstveni momenat za nekoga opustajuci,za nekoga opet potpuno zastrasujuci.
Graditi oko sebe bodljikavu zicu kako ne bi dozvolili drugima da prodru do nas i povrede nas je opravdano ali umotavati se oklopima,stavljati maske i na tone sminke je nesto sasvim drugo.To cini se vodi do krize identiteta.Sve dok se jednom ne pogledamo u ogledalo i zapitamo ko smo zaprvo mi?Da li smo svoji ili onakvi kakvim zelimo da nas drugi vide.
Mozda ce neki koji budu citali ovaj tekst pomisliti kako su uvek svoji i kako se ne menjaju ali upravo Ti koji to pomisle pravdaju se sami sebi.
Dakle da li treba biti iskren u danasanjem drustvu prepunom obmana,varki i lazi?
Oduvek su me fascinirali ljudi koji imaju mnogo prijatelja ( u pozitivnom smislu).Pitam se koliko od tih prijatelja su pravi prijatelji i koliko od njih ce biti uz Vas kada Vam je najteze.
A onda pomislim...mi ljudi previse ocekujemo.Od roditelja,od supruznika,od prijatelja,od rodbine...Upravo ta nasa previsoka ocekivanja dovode do mnogih svadja,raskida,razlaza...
Svako od nas treba za sebe da se pobrine.Kada to budemo shvatili mozda cemo prestati onda da kinjimo i trazimo.Mozda cemo prestati da osudjujemo i kritikujemo i prihvatimo i ljude i dogadjaje onakvima kakvi jesu.
Koliko kosta iskrenost danas?
Kosta mnogo a jeftina je.Paradoks znam ali tako je.
Iskrenost ne treba potencirati.Ne treba od nje praviti svetlecu reklamu niti bilborde.Ona se jednostavno oseti.Onoga trenutka kada pocne da se preterano potencira pocinje da prelazi u laz.
Toliko smo zapeli da glumimo ratnike,jake,odvazne,smele,recite da zaprvo i ne vidimo sebe u pravom svetlu.
Ako mene pitate najvaznije je da se pogledamo u ogledalo onda kada smo potpuno sami,nasmesimo se i da nam se dopadne ono sto vidimo.
Kako nas drugi vide nije toliko vazno.Ljudi se menjaju.Menjamo poslove,zemlje,okruzenja,supruznike,partnere...ali sami sa sobom ostajemo.I ukoliko nismo iskreni prema sebi onda nam ne vrede ni sva oruzja,znanja i pameti ovoga sveta.
Jos malo.Jos samo malo i moj stan ce biti potpuno spremljen.Setkam se po njemu u spavacici i dzempericu pa sve posmatram radoznalo.Ispitujem.Proveravam.Divim se.A onda...gvirkam u zgradu koja se nalazi preko puta moje tek onako,bez razloga.
Smesim se.Ovaj dan je savrsen!
Premorena sam.Od brisanja.O razmeštanja.Od potpisivanja ugovora.Od prenosa prava ovoga ili onoga.Od ljudi.Od čekanja u redovima.Od raspakivanja.Od šrafljenja...
Izuvam cipele sa visokim potpetiama.Skidam košulju i navlačim belu pamučnu majcu,farmerice i japanke.Idem da malo procunjam po komšiluku i kupim sebi nešto za jelo.
Toliko sam se zamorila da jedva hodam.Pokušavam da žurim ali u jednom momentu se saplićem ( izgleda da nemam pojma da hodam u ravnim japankama) i padam na zemlju.
Kao da mi se tama pojavila pred očima.A onda...ugledah njega.Pruža mi ruku ne bi li mi pomogao da ustanem.
"Mogli bi da odemo na krofnu.Čini se da bi Vam jedna krofna baš prijala.Bledi ste.Šećer Vam je potreban" Gledam ga u čudu.Ovoga čoveka nikada u životu videla nisam.Odkud mu pravo da me zove...
"Selidbe su znate iscrpljujuće" .Dobro.Možda je iz kraja.Mislim ko me nije video.Pa petljam se po kraju čitav dan.Samo nešto iznosim,unosim...
"Dakle,dozvolićete mi da Vas odvedem...tu je blizu.Iza ćoška.Imaju najbolje krofne u gradu."
Ovaj je baš zapeo.A muškarci mi sada trebaju samo u horizontali ali kada ih lupim pesnicom u glavu( omiljena rečenica sestrice)
"Ne jedem krofne" hladno progovaram.
"Možda bi trebalo da promenite navike.Verujte mi .Lakar sam"
"Eto razloga da Vam još manje verujem" kažem smešeći se ironično.
"Možda ne jedete krofne ali volite da kucate na kompjuteru".E ovo je vec ozbiljno.Bolje da bežim.Kako do đavola...
"Izvini ako si lekar kako sve to stigneš da vidiš ? "pitam ga iznervirano.
"I lekari umeju ponekada da se razbole.Stanujete u zgradi preko puta moje.Sasvim slučajno moja terasa gleda baš na Vašu"
Smešim se.Pomalo mi je neprijatno.
"Dakle poslušaćete me i nećete se pokajati"
Za nekoliko minuta odlazimo do poslastičarnice.Jedemo krofne.Osećam da sam se umazala ali mi ne smeta.Sedim sa potpunim strancem i razmišljam kako je lepo nekada sedeti sa muškarcem opušteno.Bez ljubavi.Bez prijateljstva.Tek onako.Zaboravila sam kako izgleda taj osećaj.To što jedem krofnu koju inače nikada ne jedem posebna je priča.
"Lepi ste kada se smejete"
"Moram da krenem" objavljujem uozbiljenog izraza lica.
"Gadan raskid?"pita me.
"Razvod" progovaram jedva čujnim glasom.
Kao da ne želim više ni reč o tome da prozborim.Kao da su sve reči istrošene.Instiktivno mu gladam u dlanove ne bih li videla da li ima burmu.Gluposti.Šta i da ima.I tako nije važno.Ovo je samo običan prolaznik.Nebitan neko.Burme nema.
"Znam tu priču.Prošao sam je.Dozvolite mi da Vas ispratim"
Uh,ovaj od persiranja ne odustaje.Kao da je sto godina stariji od mene.Grrr
"Hvala, mogu sama"
"Nisam baš siguran.Setite se kako sam Vas upoznao" !
Nevoljno pristajem.Smešim se.Blago.Iskreno.Čudan osećaj.Ovaj je čovek nebitan potpuno.Ali uspeo je da me nasmeje.
"Znate šta,moram nešto da Vam priznam" kažem izneneda.
"Osećam se kao u Melrose placesu "
"I ja sam gledao tu seriju!" Vidim kako se smeši.
"Amanda!!!" govorimo u isti glas.
"Da,ona je bila najjača." kaže po prvi put nekako ne zvanično.A onda...njegova ruka prilazi mome licu ja je instiktivno sklanjam.Gotovo da sam ga udarila.
Smeši se.
"Želeo sam samo da Vam popravim kaiš na džemperu,uvrnuo se..."
Oboje počinjemi glasno da se smejemo.Baka koja prolazi ga pita da li sam mu prijateljica.Smejemo se još jače.Onda ti je devojka.Sada već ne prestajemo.Baka odlazi.
"Vidimo se večaras!" kaže mi ovaj put se blago smešeći.
"Kako to misliš?"
"Hajde što si se odmah uplašila?Biću na terasi večeras.Znam da ću te videti tamo"
Otvara mi vrata od ulaza.Ulazim u lift sa nekakvim čudnim osećajem.
Muškarci mi sada ne trebaju.Smeh i dobar osećaj uvek! Onoga trenutka kada sam se nasmešila počeo je moj novi život i sada uživam u njemu.
"Hej zar nisi Ti rekla da ne jedeš krofne?Zar ne vidiš kako je dobro kada prekršiš pravila ?" otvara vrata i dobacuje mi.
"Znam.Prekršila sam još jedno.Ne komuniciram sa komšijama..."
"Da,baš kao u Melroce placesu" kaže i odlazi.
Gledam u njegovu siluetu.Vosok je.Mršaviji.
Ma šta i ja mislim.Ne treba mi.Zaista mi ne treba.Šta će mi?
A onda ulazim u stan i po prvi put hvatam sebe kako radoznalo virim kroz prozor terase.Nema nikoga.Ulazim u stan.
Jutro.
Budim se.Shvatam da mi je telo utrnulo od spavanja na podu.Zraci sunca su obasuli gotovo potpuno prazan stan.Uvijam stopala i hodam na prstima obilazeći prostorije.
Toliko sam volela ovaj stan.Toliko se toga izdešavalo u njemu.Opet...kao da osećam nekakvo olakšanje što odlazim.Kao da ću u njemu ostaviti sve loše što se izdešavalo i početi iznova.Iz početka.Koliko ljudi ima danas privilegiju da otpočne život iznova?
Pokušavam da se prisetim najlepših momenata ali...ne ide.Kao da sam i njih zaboravila.Kao da ih je izbrisalo sećanje.Zaključalo u nekakvom među prostoru.
Shvatam da toliko imam problema na javi da ne želim više da ih prenosim čak ni ovde.Moj život je zbrka,da .Ali uvek je tako i bilo.Bilo bi čudno da je drugačije.Ja u tom slučaju ne bih bila ja.Živeti potpuno mirno i jednolično ravno je smrti.
Lokacija stana kog sam odabrala po meni je čak bolja od one na kojoj se nalazi ovaj.Sava centar,Continental,Tržni centar Ušće...Nisam pogrešila.
Ne želim sada da ponavljam onu glupu rečenicu možda je baš tako trebalo da bude ali mišljenja sam da na posletku Bog sve nasmeti onako kako treba da bude.Naša je stvar da li to umemo da uvidimo i primetimo.
Dakle,da se nisam razvela ne bih ni došla na blog.Ne bih dobila sestru.Ne bih upoznala tu vanzemaljsku ljubav ( ma kakva bila ona meni je bilo lepo to je jedino što se računa),ne bih zamenila stan za duplo veći i ne bih.. se osećala ovako..Nemerljivo osećanje,priznaće samo onaj ko ga je iskusio.Da bi bili oslobođeni predhodno treba da budete vezani.Tek kada se odvežete osetite taj nezamenjiv miris,bezgraničan prostor.Slobodu.
Mi ljudi sebi često dajemo za pravo da osuđujemo druge ali možda više od toga da osuđujemo i kitikujemo sopstveni život.Čemu to?
Stavljamo se u ulogu Boga pa se onda Bogu molimo da nam pomogne.Ne ide to tako. Bog je u nama.U svakom deliću našega bića.On sve vidi.Bog je Taj koji nas pokreće.Taj koji nam daje snagu.
I zato...svako bi s vremena na vreme trebalo da zaviri u sopstveno biće.U one skrivene deliće njega na koje je napadala prašina vremena.
Trebalo da bi da ih očisti,raskrči,nasmeši se,shvati da svaka stvar koja se dešava u njegovom životu ima nekakvo značenje.
Ne analizira.Ne pametuje.Ne kritikuje.Na osuđuje.Ne traži.Ne moli. Jednostavno raširi krila i poleti.
Raširiti krila u današnjem svetu i vremenu nije niti malo lako.Naprotiv.Nekada nas upravo širenje krila vuče direktno na zemlju.Nekada poput leptira lepršamo samo jedan jedini dan .Razmahujemo se,šepurimo šarama.Pa onda sklapamo zauvek ista ta krila i umiremo.
Mišljenja drugih mogu da nam istančaju šare na krilima,pojačaju ih ,izoštre ali...krila ne može da raširi niko do Mi sami.
Život nije lep i lak ali...život je dar.Život je kutija želja,snova,nada,strahova,misli,ljubavi...koju samo treba širom da otvorimo i nasmešimo joj se.Nikako da je plašljivo polu otvaramo i bojažljivo zatvaramo.
Život je sloboda,ukoliko mu dopustimo da to bude.Dopustićemo mu samo ako se orijentišemo na njega i prestanemo da živimo tuđe živote.
Tada će sve ono što sam nabrojala bljesnuti iz kutije kao blago nekakvo.Nekada će nas svojim bljeskom zaslepiti,pa ćemo se saplesti i pasti jer od svetlosti nećemo moći da vidimo put.Nekada će nam vid izoštriti pa ćemo sa smeškom hoditi po stazama sigurnog koraka.
Samo ukoliko širom otvorimo kutiju moći ćemo da u nju primamo još svetlosti.
Tako ćemo znati da živimo.Da postojimo. Da smo konačno slobodni.
Ukoliko Vam je Bog podario Anđela ili Anđele da otvorite kutiju širom biće dvostruko lakše.
Oblačim farmerice i džemper.Uvijam kosu u punđu.Zaključavam stan.Zaključavam i deo života.Smešim se.Čini se da sam kutiju ovoga puta širom otvorila.
Sve Vas pozdravljam.
Večaras,samo još večeras prespavaću u svom omiljenem stanu.Izjutra se selim.U stanu gotovo da nema ničega od nameštaja.Sve je preneto u novi.Samo malecni malecni deo,kutak u kom je lap top ,na zemlji.Ne bih li ostala dosledna sebi pišem pesmu.Da vidimo da li ću iz stana izaći kao jedna a u novi ući kao druga osoba...
VEČERA NA DVORU NEMIRA
Večara na dvoru
Gozba svakojakih
Smešim se tek onako
Osmesima lažnim
Ne točite mi vino
Neću večeras da pijem
Neću da tugu prolivam
Neću suze da lijem
Hlade me lepezama
Uzdižu mi tron
Češljaju kosu kao vino crvenu
Nazivaju me gordom
Nisam ja nadmena
Ponizna umem biti
Prostirati se po ćilimu
Na kolenima moliti
Ne nudite me đakonijama
Ljubavi gladna sam ja
Dodira žedna
Poljubaca nezasita
Na telu haljina od čežnje
Na stopalima cipele od žudnje
U kosi traka od nemira
Upletena
Za stolom moji dvorani
I strasti
I nemiri
I ljubavnici
I zavodnici
I grešnice
I bludnice
I kurtizane prelepe
Zašto ste ponovo došli na dvor?
Zar nije pre neku noć bilo dovoljno?
Za jedan dodir
Za jedan pogled
Skupo ja plaćam život svoj
I nemojte me požudno gledati
Osmeh mi mamiti
Uzdahe darivati
Nemojte večeras u moje odaje hoditi
Želim da budem sama večeras
Kada misli moje na počinak odu
Kada telo se vine u oblake
Um kao da moj više nije
Ne tražite me!
Ne izazivajte!
Na molite besramno!
Lažno !
Nemilosrdno!
Neću večeras Vaša biti
Neću se Vašim činima prepustiti
Neću ni korak jedan uzmaknuti
Neću maštom pokleknuti
On večeras samnom nije
Sa nekom se smeje
Neku dodirima dariva
Nekoj dvorce obećava
Večera na dvoru
Dvorani se kikoću
Nazdravljaju
Opijaju se
Razvratno se ponašaju
Princeza ponosno sedi za stolom
Smeši se
Posmatra
Čašu žudnje ispija
Ovo je priča o dve žene.
Jedna od njih sanjala je oblake.Rajska ostrva.Mesec.
Nebo nikada nije bilo dovoljno plavo,oblaci dovoljno visoki.Kačila se tako često o kuku mladog meseca ali joj to nije bilo dovoljno.Želela je da mu se svije u naručju.Da sneva u njemu i nikada se ne vrati na Zemlju.
Ta je žena letela čak i kada je padala. Svaki je let za nju bio dragocen.Udarala je o zemlju snažno ali se onda snažno odupirala o stopala i ponovo usmeravala ka nebu.
Kako i ne bi? Pa nebo je njena kuća.
Na tom nebu bilo je svačega.Tamih oblaka.Gramzivih orlova.Ledene kiše.
Mislite da su je zaobilazili ? Ne nikako!
Orlovi su je rastrzali,rane joj pravili.Ledene kiše potiskivale.Tamni oblaci dušu joj prekrivali.
Ali ona je znala da tu pripada.Zemlja nikada nije bila dovoljno dobra.Dovoljno izazovna.Bila je...nekako obična.Obično za tu ženu bilo je ravno smrti.
Druga je žena bila potpuno drugačija.
Smerna.Poštena.Prizemna.
Maštala je o porodici.O mirnom životu.O suncu koje će ogrejati parče zemlje na kojoj stoji.
Nije marila za oblake.Oblaci su i tako previše visoko.Ne mogu da se dodirnu.Sve što ne može da se dodirne previše je nadrealno.Nemoguće.To joj nije trebalo.
Ona je želela samo malo mira.Nekoga ko će je voleti do smrti.Nekoga kome će samo ona biti potpuno dovoljna.Ništa im više neće trebati.
Prva,žena ,žena koja je sanjala oblake dobila je sve što je sanjala druga žena.
Svoje parče sunca.Nekoga ko je voli.Porodicu.
Shvatila je da joj je život podario nešto očemu mnogi sanjaju.Trebalo bi da bude zahvalna.Srećna.Oblaci su i tako daleko.Glupo je da sanja.Zašto da sanja o nečemu što nikada imati ne može?
Svake je večeri gledala sa žudnjom u oblake.Počela je da se pita šta se na njima dešava.Da li bi možda mogla malo da se popone i hoda po njima.
Ali kako? Traži previše! Život joj je dao nešto lepo.Porodicu.Treba da bude zadovoljna.
Kako je vreme odmicalo,oblaci su bili sve dalji a ona sve nesrećnija.
Druga žena,žena koja je sanjala porodicu,parče sunca,mir jedne se večeri vinula u oblake.
Niko je nije pozvao,pitao,jednostavno je raširila krila i vinula se.
Osećala se krivom.Ne,nije to želela od života.Nije želela da leti.Ona je želela samo malo mira.Prizemnosti.Sreće.
Ali krila su je nosila i ne pitajući je za dozvolu.Shvatila je šta je propuštala.Mazila je blake i pružala ruke ka nebu kao da je gladna.Kao da je čitavog života baš to želela .
Tu negde,između zemlje i oblaka susretoše se ove dve žene.
Ista lika,istog tela,iste kose.Različitih umova.
A onda se stadoše boriti.Čupati.Grebati.
Prva žena tvrdila je da joj je druga ukrala sreću.
Druga žena se klela da to nije želela.Da je dobila krila ni od kud.Da ništa nije planirala.Da i dalje želi samo malo mira i porodicu.
A onda su obe počele da traže jedna od druge šta joj pripada.
Prva je želela krila.Druga je želela sreću.NJihova cika pročula se nebom.
Sve do Vila i Anđela.
Vila je sišla na zemlju i obe ih prekorno pogledala.
Prvoj je ženi rekla da svaka žena ima krila ,samo da je potrebno da ima dovoljno hrabrosti da ih upotrebi.Naglasila je da svako može leteti ukoliko se ne boji pada.Ukoliko shvati da je pad izazov.Da je pad zaprvo odskočna daska za novi let.
Drugoj je ženi rekla da krila može da sklopi,da ne mora da leti.Ali ,upitala ju je, da li je sigurna da to zaista želi?Da li je sigurna da ne želi da hoda po oblacima?
Dve žene su se konačno primirile.Poslušale su Vilu.
Obe su shvatile da bez krila ne mogu.
Da su zaprvo veoma slične uprkos vidnoj razlici u željama.
Shvatile su da su pronašavši se konačno pronašle sebe.
Sada obe lete.Plutaju po oblacima i smeše se.
Ponekada se sudare,okrznu,namršte jedna drugoj ili se pak nasmeše.
Ali shvatile su da se neizmerno vole i da ništa sem toga važno nije.
Pokušavam da se nekako provučem između zapakovanih kutija.Čitav stan je u haosu.Selidbe su najgore.Seliš čitav život.Sve stvari koje si pažljivo birao i kupovao mogu da stanu u jedan kamion.To je možda ono što najviše plaši.
"Zapakuj sada sve što je lepo i loše pa lepo otpakuj a loše zauvek ostavi zapakovano" dobih savet od veoma mi drage osobe.Volela bih kada bi tako nešto bilo moguće.Kada bi tako mogli da učinimo.
Na današnji,najveći praznik moj Anđeo nije pored mene.Tuga koju osećam je neizmerna.Kako će se sada njen život deliti? Na tatu i mamu? Na Božiće i Uskrse? Na Nove Godine i rođendane? Na raspuste i vikende? To dete je tek dve godine napunilo a treba da nauči sve da deli.
I možda baš danas,na današnji dan koji za mene ima poseban značaj jer se Ona ,moj Anđeo,rodila pre dve godine na uskrs treba da napišem koliko smo mi ljudi sebični.Čak nas ni zloba neće ubiti koliko će to učiniti sebičluk i zadovoljenje sopstvenih potreba.Dobar razvod za dete ne postoji.Postoji samo za sebične roditelje koji zadovoljavaju sopstvene potrebe.
Ne,ne volim više mog muža( koji nikako da mi bivši postane).Možda sam ga i volela dok nije pokazao svoje pravo lice nakon što se odselio. Možda sam i zamišljala nekakav život sa njim.Sada ne.Ali bih za svoje dete sve učinila.Pa i sa njim živela.Ne,zbog sopstvenih potreba.Oh ne.Moje potrebe iziskuju samoću.Tišinu.Rituale.Mir.Ali ko sam ja ? Zar nije najvažniji život detetov ? Zar nije najvažnije njegovo detinjstvo? Sada će neko reći bolje nego da dete trpi svađe.U našem braku svađa gotovo da i nije bilo.Sve je bilo kao idilično dok nije puklo.
Zbog gluposti.Beznačajne stvari.Majke njegove koja je bila protiv mene a za koju je izuzetno vezan.Na posletku i zbog stana ali neću sada o tome.
Borila sam se za svoj brak isključivo zbog svoga deteta.Ništa na sudu nije bila farsa.Opet bih to uradila.Danas bi trebalo da se testiraju ljudi pre nego što odluče da imaju decu.Ne kažem da i ja ne bih trebala da prođem taj test.Naprotiv.
Budući da našem sebičluku nema kraja možda je to jedino rešenje.Decu ne bi trebalo danas da dobije svako.
Svašta mi se izdešavalo u poslednjih par nedelja ( i meseci ako želite).Verujte niti malo prijatno.A onda i ta takozvana vanzemaljska ljubav...šta god da je bila,nebitno sada,sudnica,uvrede,pretnje,uzaludno traženje posla...
Polako sam počela da shvatam da me više ništa ne dotiče.Da bolu gledam u lice i kezim mu se sarkastično.Da me ne pogađaju one stvari zbog kojih sam ranije patila,provodila noći besane.
Da li sam počela da tupim? Neumem da objasnim.Možda sam jednostavno postala kao nekakav anti magnet,koji odbija sve što mu se približi.
Tuga mi je izgleda postala toliko uobičajena da je čak s vremena na vreme na kafu zovem.
Ne plašim se ničega više.Ništa me više ne dotiče.
Pomalo me to zastrašuje,znate.Zar ne bi trebala da se nerviram,pijem tablete za smirenje,ronim suze ? Ili sam ih pak sve isplakala?
"Da te ništa ne dotiče postignućeš samo ukoliko postaviš bodljikavu žicu oko sebe.To možeš samo ukoliko dovoljno voliš sebe.Tada te više niko ne može povrediti" kaže moja mudra sestra Vila.
Trn po trn,bodlja po bodlja,ta žica je gotovo obavijena oko mene.
I sada se sećam sebe na početku razvoda.Kukala sam,plakala sam,ridala sam.To sam i ovde na blogu činila.Neka.Tada sam verovala.Tada znala da postojim.Tada su me stvari doticale,povređivale.Uspela sam da otvorim srce samo još jedanput.Tek onako malo.
Ali sada sam ga potpuno zatvorila.I to se više desiti neće.Ne pišem o ljubavi samo.Pišem o veri,o ljubavi,o ljudima.
Taj period i nije bio tako loš.Tada sam znala da sam još uvek živa.
Sada...jedino što me povređuje je sve u vezi mog Anđela.
Sada,baš sada kada su svi sa svojim porodicama a ja moram da je samo zamišljam.Sada kada svi Hrišćani slave a ja tugujem.Sada kada se pitam da li izgradnjom bodljikave žice oko sebe počinjemo da živimo ili pak prestajemo?
Nije važno ni ko šta komentariše,niti ko šta sudi,nisu važna tuža mišljenja važno je samo da mog Anđela izvedem na pravi put.To je moja jedina misija.
Gledam u kutije.Sve je zapakovano.Spremno za istovar.Baš kao što je zapakovano i moje srce.Zapakovano i zalepljeno širokom lepljovom trakom.
Gledam u velelepni bulevar.Toliko sam ga volela.Vreme je da odem i započnem novi život.Nekim čudom ponovo na bulevaru,drugom bulevaru.
Bez preteranih radosti,sa tugama koje ne bole sa nekim novim sutra koje za mene nije važno.
Važno je samo moje dete.
I da...definitivno se farbam u crveno.
Ovaj post posvećujem mojoj sestrici Vili.Da ,sestrice,Bog te je poslao u moj život sa razlogom.
Da Vam kažem,bilo je dosta problema ovde na Marsu oko prihvatanja Hrišćanskih praznika.Zemljani su istina prešli ovde oko 3100.godine ali Savet Kosmosa je prilično strog!Oni nalažu da svaka planeta treba da ima svoga Boga.Dugo,dugo godina morali smo potajno da slavimo,skriveni u svojim kućama ( ako se tako uopšte mogu nazvati leteći bungalovi ).
Tek pre nekoliko dana naš predstavnik Janakis se izborio da se Uskrs javno slavi!
Uskrs je kao što znamo porodičan praznik ali Mi Marsovci smatramo da smo jedna porodica te smo odlučili da ga svake godine proslavljamo zajedno.Ne možemo svi,naravno.Ali naše grupice se vredno organozuju i slave sa svojim najdražima.
Ove godine čitav dan provešćemo kod domaćice Anam koja zabavu priređuje zajedno sa Beladonom Svemirkom.Imala sam tu čast da budem i sama pozvana.
Ponovo imam tu čast i zadovoljstvo da na zabavu idem upravo sa onim ko se izborio da se ovaj praznik ovde na Marsu slavi javno.Našim predstavnikom Janakisem.Moram Vam reći,iako sarađujemo imam malu tremu pa ćete razumeti ako malo mucam i lelujam rečima.Ona haljina boje šampanjca koju je trebalo da nosim na Persefoninoj zabavi još uvek je tu i čeka.
Pre nekoliko dana su mi javili da moram hitno da se selim.Zemljani su saznali da sam u stručnom timu za komunikacije sa ostalim planetama i sada moram da budem dodatno zaštićena.Svaštarnici su mi spakovani.Vremeplov takođe.Izgleda da ću morati da budem zaglavljena u stvarnosti i ovom vremenu neko vreme,što niti malo dobro nije.
Budući da i sami znate da onog Mog više nema u mom životu.Morala sam sestricu Vilu da angažujem da pošalje upite zvezdama.Izveštaji su stigli i zvezde su najavili novu ljubav.Nije želela da mi kaže kada,naravno.Zna sve ona.Zvezde uvek pošalju detaljne izveštaje.Ali nekako,ovoga puta ni meni nije bilo potrebno da znam.Ipak...hm opisala je tu moju novu ljubav u detalje!Na šta sam joj zahvalna!
Sestra Vila sa duplim krilima takođe će prisustvovati zabavi.Ona će na svečani ručak doći sa Tim svojim ..koji izgleda baš puno radi pa je jedva izdvojio vreme za nas.Ali praznik je!Najveći praznik.To je moralo tako da bude.
Postoji na Marsu jedna žena propoveda o tome šta je bilo i šta će biti.Deca je obožavaju.Srećna sam što će prisustvovati proslavi.Pričalica lično.
Milica će na proslavu doći sa premijerom! Šuška se da su u vezi ali ne usuđujem se čak ni nju da pitam ( iako mi sve kaže ).Hm ,biće da je ovo ipak nešto posebno.Kako bilo saznaće se.Sve se sazna.
I Suky će doći.Onako iskren i zabavan.Kandidat za princa iskrenosti.Da,da dobro ste čuli.Princ iskrenosti bira se narednog meseca ovde.Istina biće čupavo.Pored Sukuja tu je i Stepski tako da je mrtva trka ali videćmo ko će pobediti.
Hyperblogger ce biti uvazeni gost.Ona je izmislila eliksir za produzetak zivota.Zahvaljuju'i njoj smo jos uvek zivi.
Ako ste mislili da će se izabrati princ iskrenosti a princeza neće prevarili ste se.Za princezu iskrenosti imamo tri kandidatkinje Unaujedinu,Nesanicu i Annu.Težak izbor zaista.Po meni niko tu ne može da izgubi.Ali dobro,u pitanju su samo gledišta žirija.
Na svečanom ručku biće i savet žena koje su u stručnom timu koji je u vladi Marsa.Pogađate Sanjarenja,Domaćica i Casper.Ostalo je suvišno govoriti.
Imaću tu čast da na zabavi upoznam i Brankicuvucicu lično!Ženu ratnicu koja i te kako ume da se bori za naša prava.Što je priznaćete danas veoma teško.Jedva čekam da je upoznam!
Ne mogu da napomenem da će ovom ručku prisustvovati pravi pravcati vitez Jovan s.s.Da Vam kažem kada je on u blizini,ja se nekako bolje osećam.Ne brinem.Opuštenija sam.Jer znam da nisam sama.
Što se tiče stalkera,viteza takođe on se negde izgubio.Nismo uspeli da ga pronađemo i pošaljeno mu pozivnicu.Ali znam da će doći ukoliko bude saznao za zabavu.Ipak je vitez.
Svečanom ručku još prisustvuju: Roksana, behappy i aleksandar88 ( kao par),Maja ultra,lettlephoenix,Katy,capturedmoment,mazanjegova,mesecina,tanjanakic i mnogi drugi.
Na posletku,ne mogu da ne pomenem čoveka zbog kog smo upravu tu gde jesmo.Čoveka koji nas je izbavio i spasio našu planetu.Čoveka bez koga bi davno verovatno bili na nekoj drugoj našeg ratnika mira Filmetrica!
Uspela sam da se uvučem u haljinu boje sampanjca.Kosa mi više nije zlatna,ofarbala sam je u crveno.Obula sam sandale sa visokom tankom potpeticom .Vidim bljesak na svaštarniku i smešim se.Iako me pomalo uhvatila trema.Eto ga tu je Janakis.Pruža mi ruku,onako džentlmenski kao pravi gospodin.Krećemo na proslavu.
SVIM BLOGERIMA ŽELIM SREĆAN USKRS !
DA VAS PRATI ZDRAVLJE I ŽIVITE U MIRU I BLAGOSTANJU!
HRISTOS VOSKRESE!
Priznajem kriva sam!
Ne želim da Ti čujem ime
Ne želim da Ti vidim lik
Ne želim da mi šapućeš
Kriva sam!
Što sam Te grešnim mislima prizivala
Što sam telom požudno molila
Što sam Ti oči usnama sklapala
Kriva sam!
Nikada Te nisam slušala
Možda sam Te čak i lagala
Dodire Ti krala
Uzdahe otimala
Večeras je mesec pun
Strasti me ponovo obasule
Pa mi Te u misli dovele
Da kažem ti samo reč,dve pokretom
Slažem te poljupcem
Zavirim u tvoje oči
Kriva sam !
Čežnja rovari telom mojim
Srce želi iz grudi da iskoči
Um se preslio u neku drugu dimenziju
Grešnica ja sam priznajem !
Ako sam lagala moliću
Ako sam krala ispaštaću
Ako sam otimala grehe ću kajati
I opet ću sve iznova učiniti
Samo za jedan dodir tvoj
Samo za jedan pogled tvoj
Samo za osmeh jedan
Pa onda ponovo nestani.
Nisu krivi
Ni lanci
Ni okovi
Ni rešetke kojima zarobio si me Ti
Krivi su samo nemiri
Priznajem kriva sam!
Dušom te tražim
Srcem te zovem
Pa želim da ponovo nestaneš.
Sinoć sam gledala po ko zna koji put ( milioniti rekla bih ) "Sex i grad".Rečenica koju je izgovorila Keri mi je privukla pažnju ."Postoje muškarci koji te drže sa ruku i oni koji bi samo da te odvuku u krevet".
A onda mi pade na pamet kako mi žene sve umemo da komplikujemo.Upravo zbog tog našeg analiziranja se raspadaju veze,nestaju ljubavi.
Razmišljam o mojoj najvećoj ljubavi.Kad god se u mome životu dešavaju prekretnice nekako se uvek vratim na nju.Ta ljubav je bila skoro pa savršena.Čista.Nevina.Opet ta je ljubav od samog starta bila nemoguća.To smo znali.Tako da je bila bez planova.Opet,ti tajni planovi kao da su bujali baš zbog toga što su bili zabranjeni.Često smo ih i naglas izricali.Maštali.To je bio čovek koji je želeo i da me drži za ruku i da me ima u krevetu.Ljubav je postala toliko snažna da sam se ja u jednom trenutku uplašila i otišla.
Da li sam otišla zbog jačine ljubavi ili zbog toga što sam shvatila da neću moći da ispunim ono što sam planirala? Da ostvarim porodicu i tako zadovoljim okolinu i sebe.Neznam.Nakon toga sam se pokajala što se možda nisam više borila.Iako kada je nešto ne moguće onda je ne moguće.Znam da nisam pogrešila.
Dakle,smatram da ljubav isključivo ubijamo Mi ljudi.Ni vreme ni prostor pa ni smrt.Samo Mi ljudi.
Kada bi ljubav posmatrali baš takvu kakvu jeste,kao uzvišeno nadmoćno osećanje a ne koren za naše prohteve i planove možda bi ona i trajala večno.
Što se mene tiče planova više nema.Jedini moj plan je da izvedem dete na pravi put.Ljubav ne tražim.Nikada nisam.Ona ili sama dođe ili ne dođe.
Da li možemo nekoga da volimo a da sa tom osobom ne planiramo budućnost?Možemo! Ja sam primer.Ja koja i dan danas misli na tu sobu.
Planovi,okovi,želje,analize ....ubice su ljubavi.
Postoje žene koje neke muškarce žele samo za krevet ali im nikada to otvoreno ne kažu.Kao da je to zabranjeno.Kao da žena ne može tako nešto da poželi.
Žene su te koje komplikuju.Mi smo te koje odmah u startu uvide koji muškarac želi da nas ima u krevetu a koji bi da nas drži za ruku.Naša je stvar što to često upetljavamo.
Onoga trenutka kada budemo naučile da to razdvojimo biće sve mnogo jednostavnije i lakše.
Sve Vas pozdravljam.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
