Princeza nemira

Dobro moje,

Glava mi na jastuku

Mir u srcu

Spokoj u duši

Nemiri su ove večeri otišli

I nije to čudo,znaš

Terala sam ih od sebe

Kudila ih

Proklinjala

Bili su uporni

Nije lako biti njihova princeza

Nije lako ni njihovim činima se povlađivati

Pišem ti ovo,u nadi da ćeš pročitati

Znam da hoćeš

Znam

Nije lako pronaći ljubav u današnjem svetu okrutnosti i sujete

Nije lako opstati u istoj 

To je poput nekakve bistre vode koja preti da će se zamutiti

Ne može,Dobro moje

Kroz bistru morsku vodu vidi se jasno sve

Korali skriveni u dubinama

Biseri koji leže u školjkama

Tvoj lik

Pokušavala sam da se oduprem

Da sumnjama srce okujem

Pokušavala sam da pobegnem

Ne mogu,Dobro moje

I vidiš sada, po prvi put nije me više briga

Ni šta će ko reći

Ni šta će ko pomisliti

Ni šta će o nama suditi

Ni kakve će izgovore nuditi

Ti i ja

To smo samo mi

Stvoreni od ljubavi

Tako će uvek biti

Idem u snove

Nakon što redove ispišem ove

I samo još nešto....

Da ,ti si me naučio šta je

Da.ti si mi pokazao kako se daje

I kako se voli

Do smrti

Ti i samo Ti

Dobro moje

Nemoraš mi čak ništa ni odgovoriti

Jer znam da tvoje srce kuca samo za mene.

Ne budite me nemiri,

Odlazite od mene

Ponovo ste nezvani došli

Ne pitate za red

Ne najavljujete se

Opet mi dušu okovali

Ne budite me nemiri,

Baš kada mislila sam da daleko ste otišli

Da ste me konačno napustili

I dopustili mi da mirno snevam

Spokoj u duši kad osetih

Ne budite me nemiri,

Nisam ja Vaša prijateljica

Sestrom me zovete

Slavite kao  princezu kakvu

Dušu mi kupujete

Možda Vi mene samo plašite

Želite da pomislim da ste mi prijetlji

Da bez Vas ne mogu

Da Vas trebam kao vazduh

Možda mi zato dolazite

Pakosno mi se smešite

Grlite me iako se izmičem

Tugom mi noći bojite.

Ne budite me nemiri,

Neću se više obazirati

I onda kada me jurite

I kada me strahom nudite

I kada mi plašt od sumnji odevate

I kada mi krunu na glavu postavljate

Ne budite me nemiri,

Neću ja Vaše društvo večeras

Neću da me tražite

Neću da me zovete

Neću da pesme mi sričete

Pojavite se kao nekakvom čarolijom

Činite mrežu kojom srce mi obavijate

Stežete

Grčite

Nemom me ostavljate

Ne budite me nemiri,

Neću ja Vaše društvo večeras

Osmehom ću Vas oterati

U kosu milinu uplesti

Ljubazno Vas ispratiti

Znam da dolazite sa mesecom

Onda kada zvezde tek treba da izađu

Onda kada se strah sa tugom igra

A duša  strepi da će biti prodana

I odlazite već jednom od mene

Ne zovite me princezom svojom

Ne postavljajte me na tron

Ne sklanjajte mi štit

Barem večeras

Samo večeras

Nemojte mi dušu kupiti

Ona nije na prodaju

Svanulo je jutro.

Ništa lepše kada se žena probudi i shvati da bore na njenom licu nije ublažila antirid krema nego osmesi.Vremenom sam naučila da je meni najvažnije da neko ume da me nasmeje.

Princeza nemira ovoga jutra skida krunu i zadovoljno se smeši.Nemiri će se vratiti,znam.Možda već za nekoliko sati.Oni uvek dolaze u nekakvim grupicama.Pakosno se smeše i uporno tvrde da su mi prijatelji i da bez njih ne mogu.Ali sada su otišli izgleda na pauzu za doručak i ja uživam u pravom prolećnom danu.

Nakon razgovora sa mojoj sestrom vilom sa duplim krilima i iščitavanja Vaših komentara,shvatam da koliko neznam o muškarcima ,izgleda još više neznam ništa o ženama.

Dakle,rekoh Vam žene uporno nešto očekuju i planiraju budućnost.Po meni planovi ubijaju ljubav.Da li zaista možemo da volimo nekoga a da sa njim ne očekujemo nikakvu budućnost?Šta je uopšte budućnost?Ko može da zna šta ona donosi i ko se usuđuje da je planira?

Mi žene,naravno.Ja,kraljica drame videla sam budućnost na početku svake svoje veze.Pre nego što bih uspela i da se poljubim sa nekim ( rekoh Vam jednom uvek sam ja birala tako da sam i planirala) .Sve sam ja to u mojoj glavi uspela da iskonstruišem.Budućnost je naravno išla do svadbe.Živeli do kraja života srećno ,dobili decu...kao u bajci.

Problem je nastajao kada sam shvatila da od toga nema ništa pa sam onda proklinjala sudbinu i ronila suze sve dok se drugi ne pojavi.A onda...ponovo iz početka.

Zašto moramo da planiramo budućnost sa nekim ako ga volimo? Zar ne shvatamo da ljubav ne trpi predodređenost.Da mi,obični smrtnici zaprvo niti jedan dan ne možemo da isplaniramo?Verujte mi na reč,niti jedan jedini dan.

Sve te potrebe,sitnice,planovi,analize,sumnje,strahovi...nagrizaju ljubav do njenom potpunog uništenja.

Lično ja verujem da je to nama ženama urođeno.Od kako se rodimo nakljukaju nas bajkama ( barem sam ih ja pročitala sve sa police Narodne biblioteke) i time da na vreme moramo da se udamo kako ne bi ostale ne daj Bože usedelice.Ukoliko pređemo 30 tu a  nismo se udale onda smo baba devojke koje niko neće.Ukolko ostanemo u braku završimo sa varjačom i snovima koji se  krčkaju u loncu na umerenoj temperaturi.

Šta ukoliko se razvedemo?Da li tada odmah treba da krenemo u lov na narednog mladoženju kako ne bi ne daj Bože završile same?

I posle braka i brodoloma i tvrdnje da nam muškarci više ne trebaju ni za šta drugo osim za krevet po potrebi, priča iz bajki polako krene da rovari po našem umu i podmuklo se zavlači u srce.

Možda je tako zato što verujemo da će nas roditelji i prijatelji već za nekoliko meseci nakon razvoda pitati da li smo našle nekoga ,kako slučajno ne bi završile kao očajnice same.

Zašto je ženi uopšte potreban brak da bi bila potpuna?Žena kao da nije žena ukoliko ne nosi burmu i pravi pite i kolače.

Ja lično,shvatila sam da ne želim nikada više da planiram sa voljenom osobom ni sutrašnji dan a kamo li budućnost.Istina,pomalo je i meni samoj čudno ali onoga trenutka kada sam skontala da mi drugi brak ne treba kao da sam skinula nekakav teret sa svojih leđa.

Sada tek vidim koliko planovi nas smrtnike obavezuju,uništavaju,nagruzaju,troše.

Bez njih i društvenih normi bili bi sasvim drugačiji.Imam samo jedan naziv za to drugačiji.Slobodni.Da,bili bi slobodni.

Ovako večito obitavamo ako ne u kavezima onda u nekakvim višespratnicama prepunih ljudi koji večito postavljaju nekakva pravila.

Ljudi su ti koji su izmislili zakone i pravila.Bog je taj koji nam je podario ljubav.

Što se mene tiče,tek kada su nestala pravila uspela sam da spoznam pravu sebe.I sada Taj neko može da bude tu ili ne mora.Svoje se slobode nikada više ne odričem.

Nek pričaju da sam očajna što sam toBože sama. Mnogi su u brakovima usamljeniji nego žena koja je uspela da spozna slobodu i naučila da u njoj uživa.

Što se bajki tiče,smatram da je vreme za neke nove,moderne bajke.Niko se međutim ne usuđuje da počne da ih piše.I kako bi? To je veoma odgovoran zadatak.Bajke utiču na podsvest svake žene. Bajke kao da su muškarci izmislili.

Veče.

Tišinu lome zvuci automobila koji neumoljivo protiču bulevarom.

Gledam u svetiljke koje prikazuju čitav grad,kao na dlanu.

Čujem tek po koji zvuk tranvaja i po neki glas u daljini.

Drhtim.

Tu si.

Kao magijom nekakvom stvoren.

Kao iz dima izliven.

Kao vihorom iskovitlan.

Gledaš me onako umiljato,nežno.

U drugom trenutku bezobrazno,požudno.

Ćutiš.

Zapadam u nekakav trans.

Zaboravljam ko sam i gde sam.

Želim da ti kažem,da ti ispričam toliko toga.

Opet,nema sam.

Privlačiš glavu mojoj.

Osećam nekakvu čudnu energiju,naboj.

Hiponozu.

Ko si uopšte ti?

Da li te ja poznajem?

Da li si ti onaj što mi ostavlja poljupce u zakup?

Onaj što mi od života vodopade pravi?

Onaj što me čežnjom obasipa?

I ponovo stojim pred tobom

Razoružana potpuno

Stojim i ćutim samo.

Kažeš da ljubav ne može da se iskaže rečima

Da je VOLIM TE mala reč za ono što osećaš

Kažeš da to treba da znam

Da osetim

Ljubav se ne kupuje

Ona se kao dar dobija

Nema oblik

Drugi je običnim rečima krstili

Nema boju

Miris

Ukus

Ljubav ne možeš da uhvatiš

Ako to učiniš ona će pobeći

Možeš da je gledaš

Da joj se diviš

Da o njoj snevaš

Možeš...jedino...

Da je dodirneš

Ah,tako je malo njih uspelo da to učini

A mnogi su se perjem lažnim kitili

Opevali

Maštali

Sanjali

Dodirnuli je nisu

Ima i onih koji misle da jesu

A uspeli su da dodirnu samo njenu senku

Da se njome igraju

Da je slave

U nebesa dižu

A ona bi se povukla sa svetlošću dana i ostavljala ranjenike da se na svetlosti tope

Znaš to

Znam i ja

I opet me gledaš

Čini se srećan si

Pitaš zašto sam sumnjičava

Ćutim

A onda mi stavljaš dlan na obraz

Vidim ti nekakav odraz  u očima

Ne,nemoguće

Kao da vidim u njima svoj lik

Uzimaš me divlje

Ne pitam

Ne tražim

Predajem se

Znaš da sam tvoja

Nema u tami

Bez kruna i okova

Potpuno tvoja

Znaš i da ljubav nije na prodaju

Subotnje popodne.

Mogla sam da odem u šetnju,nađem se sa prijateljicom i prošetam po keju.Umesto toga odabrala sam da odem i kupim tonu kremica i losiona i dan posvetim sebi potpuno.

Nakon duge duge rasprave sa mojom sestricom o našim životima i tome šta treba šta ne treba,nakon čitanja vaših komentara na moj jučerašnji post o muškarcima.Shvatih jednu stvar.Izgleda da ja pojma nemam o muškarcima ništa.Baš ništa.I to javno priznajem.Kako je to  moguće pojma nemam.Bila sam u braku,bila sam verena pre toga,u dugoj vezi ali opet i opet pojma nemam.

Ipak,nameće mi se čitavog dana nešto.Zašto i žene ne mogu da žive za trenutke i uživaju u njima?Zašto sve mora da se analizira i prave planovi do kraja života? Zašto nas mora da zavrće muškarac ako želi lepe trenutke? Zar i mi žene ne možemo da želimo isto? Zar ne možemo da uživamo bez razmišljanja šta i kako će dalje biti?

Kada samo pomislim na sve te moje predhodne veze pune planova i takozvane jake i stabilne prave ljubavi. Opet,ništa se od tih planova nije ostvarilo.

Zar mi žene sve moramo kroz venčanje da posmatramo ,decu i budućnost? Ako ne posmatramo onda smo glupe,lake i nemoralne.

Svašta se nešto u mome životu izdešavalo.Uspevam ja i te kako da razaznam ko je ko a neke stvari potpuno svesno činim i uživam u njima.

Uvek kažemo vidi ga onaj,vara te,laže te,otići će.Pa šta i da vara ?Šta i da laže ?Oni drugi koji kao nisu lagali nego su bili smerni i fini sada mi prete i bacaju me u košmare.

Onoga trenutka kada mi žene naučimo da muškarci ne iskorišćavaju nas i ne igraju se sa nama nego ili to same radimo sebi ili se oni samo zavaravaju da to sa nama čine sve će biti lakše i bolje.

Od silnih analiza ne dobih ništa.

I zato,ne znam kako Vi ali ja za trenutke živim makar me života koštali.Da se udam ponovo ne planiram nikako.NIKAKO! Niti tražim mladoženju.

Za lepe trenutke živim i trudim se da ih bude što više.

I zato sestrice moja,ne razmišljaj ti meni mnogo nego uživaj! Nismo mi te koje krojimo i određujemo sudbinu .I nikada nikada ne možeš da znaš šta sutra donosi.

Taj muškarac koji misli da može mene da zavrne zavrće sam sebe.Ali ako misli da zavrće mene pustiću ga da tako misli i da mu bude lepo.Sve dok je lepo meni.

Trenutaka se ne odričem ni po koju cenu!Život bih prodala za njih!

I sestrice zapamti,oni za koje misliš da ostaju uvek odu.Oni za koje misliš da odlaze možda i ostanu.

Zaključak- pojma nemam ništa o muškarcima ali želim da tako i ostane.Ne bi mi bilo interesantno da znam sve.

Dragi moji,

Probudih se ja jutros i naravno prva stvar koju sam uradila nakon što sam se istuširala i oprala zube bila je da sam uključila kompjuter i pravac na blog.Kad ono nema bloga.Frka.Neznam kako Vi ali ja tek sada uspeh da se priključim.

Neka me panika uhvatila.Uključujem televizor i po prvi put hvatam sebe kako gledam Velikog brata.Ja koja ne podnosim rijalitije ! A onda shvatam.Ovaj blog je nekako sličan njemu.Svi smo ovde zatvoreni.Imamo neki svoj svet ,samo nama znan.Skoknemo u realnost pa se ponovo vratimo ovde..

Budući da je blog ovaj bio kao nekakva košnica poslednjih dana odlučih da prozborim koju reč o svemu tome.

Najpre da Vam kažem da Vas sve volim.Neke možda malo manje neke više ali svi ste mi dragi podjednako.

Kako svi ovde ostajemo u seocetu i niko ne odlazi nije loše da napišem nekoliko stvari.

Vaši su mi komentari dragi.Ne volim kada ih ljudi ostavljaju radi reda.Ali moram da priznam da su mi možda baš upravo Vaši komentari pomogli kada mi je najteže bilo.Čitala sam ih i ulivali su mi nadu.

Kada neko odluči da piše o svom privatnom životu u javnosti,onda treba da bude spreman na kritike.Slažem se sa tim.Onima koji misle da im nisam dozvolila da iznesu svoje mišljenje se izvinjavam.Čak mi i mama ponekada zamera na tome.Ovom prilikom ih pozivam da iznesu kada i šta god žele.Ne ljutim se.

Tri su žene koje izuzetno cenim i poštujem na ovome blogu sanjarenja,domaćica i casper.

Nikada nisam pomislila da i jedna od njih nije u pravu.Međutim mišljanja sam da nam se u životu sve dešava sa razlogom.Da u naš život pristižu osobe koje nam donose,patnju,radost,bol,tugu..To se po meni sudbina zove.Svi kroz te faze treba da prođemo.Kada mislim da neko nešto pogrešno čini pokušam da mu ukažem na to.Ali isto tako ga podržim u svakoj njegovoj odluci ( vilo sestrice znam da se potpisuješ na ovaj deo teksta) .

Ljubav je posebna priča.Ona ne poznaje niti granice niti mere niti razum.Niti sluša ,niti vidi.Zato mogu ja i sama sebi da neke stvari govorim ali protiv ljubavi ne mogu.

Možda smo baš Vila i ja iznosile najiskrenije naše živote ovde na blogu i detaljisale.Ne smatram da je to naročito dobro ali smatram da svako ima prava da piše o čemu i šta želi.

Ne kažem da sam mudra,ne opismenjujem narod,ne kritijujem,ne vređam i ne osuđujem.

Zašto? Ko sam poBogu ja da to činim? Da nemam pojma o muškarcima nemam.Da imam sačuvala bih brak.Da znam da grešim u nekim stvarima znam i to.Ali opet to činim jer za svojim srcem idem.

Nikoga ali nikoga ovde na blogu ne mrzim. Smatram da smo svi ravnopravni i jednaki i da se niko i ni po čemu ne izdvaja.

Svako od nas živi život kako može i voli.To poštujem.Mnogi koje sam izuzetno cenila su otišli odavde.Ja ne idem nikuda.Zato Vam objavljujem primirje.

Što se tiče toga da li verujem u vile? Verujem.

Bog mi je poslao jednu kada mi je bilo najgore.Ona je zamahnula čarobnim štapićem,prigrlila me svojim krilima i pomogla mi da nastavim dalje.Kritikovala me je ona privatno.Verujte mi na reč.Naročito je bila protiv nekih stvari...to ste mogli i javno da čitate.Ali me je na posletku prigrlila i rekla da radm onako kako mi srce kaže a da će ona uvek za mene biti tu.I kada budem letela i kada budem padala.

Upravo ova rečenica naučila me je da u vile verujem.Što se mene tiče,biću uvek tu ,baš kao i vila.Ako budete leteli leteću sa Vama ako budete padali pomoći ću Vam da ustanete.

Nisam ja nikakva svetica.Ja sam samo obična žena.

Objavljujem primirje i svaka kritika na moj blog je dobro došla!

Sve Vas puno pozdravljam u ime moje sestre vile sa duplim krilima i moje ime!

Veče.

Moj Anđeo je otišao kod oca.Što se mene tiče ja sam raspalila Taliju na najjače i igram po čitavom stanu pokušavajući da malo sebe dovedem u red budući da sam nedelju dana imala vremena tek post da napišem.

Mažem nokte,stavljam maskice,doterujem obrve .Sve sve samo da budem tip top.Kada bolje razmislim čitav dan pevušim u sebi,iako moram priznati dan nije bio niti malo prijatan po događajima koji ne prestaju da pristižu u paketima uvezanim crnom mašnom.

Nešto mi se čitavog dana provlači kroz glavu.Zašto žene više pate u ljubavi? Dobro, možda pate nije adekvatan izraz.Međutim ne mogu da ne primetim da smo baš mi žene sklone da sve u vezi analiziramo,proveravamo,ispitujemo.

Večito vrtimo nekakve filmove u glavi pitajući se šta i kako.Setila sam kako sam se osćala nakon raskida jedne ozbiljne veze.Danima i danima sam sve u glavi iznova prolazila,ponavljala,pitala se...Zamišljala šta bih mogla da uradim.Ako ne da se pomirim ono barem da me vidi najlepšu i najdoteraniju sa nekim ko i ne mora da bude samnom u vezi.Nekoliko puta sam čak tako nešto iskonstruisala.Čitav film .Kao da će sada on da doleti ako me vidi doteranu i sa drugim.Dobro,moram priznati jedanput je čak upalilo ali nije vredno ni pomena.

Pitam se zašto nekada ne možemo da budemo kao muškarci i barem za gram manje razmišljamo od njih?

Sada nešto mislim koliko meni stvari može da prođe kroz glavu ukoliko mi se muškarac ne javi u dogovoreno vreme ili ne daj Bože čitav jedan dan.U stanju sam čitav scenario da pripremim.Taj scenario sastoji se od toga da odlazim tetralno i neznam šta još svega .

A onda me nazove,kaže dve reči i sve smišljeno pada u vodu.Sve se briše.I on je opet taj.Vitez na belom konju,princ iz bajke.Šta god.

E od sada više neću tako.Ima da razmišljam kao pravi muškarac.Kada se čujemo ako se čujemo dobro ako ne nema veze.Muškaraca na tone.

Nema više filmova,scenarija,zamišljenih rečenica,tetralnih odlazaka.

Ima da živim za taj tren kada smo zajedno.Uopšte me ne zanima šta se dešava pre i posle toga.Ima da uživam u raskošnim poljupcima i ne sekiram se više ni moment.

Dobro,pravila su pravila.Pažnje se ne odričem ! To nikako.Ali ostalo me više ne zanima.Tren taj samo jedan tren,dok smo zajedno i ništa mi više ne treba.

Neka ga, nek ne zove i  čitav jedan dan jedan,kažem sebi opušteno uz primese napetosti.Šta me briga,ima da uživam sa kokicama i Džordž Klunijem na ekranu.Ima li većeg užitka?

A onda,tek što sam pospremila stan,iskokala kokice i obećala sebi da ću sada kada me nazove da ga ispalim za sva vremena ,eto ga zove.Ćutim i slušam slatke reči kao omađijana.Sve on objašnjava i sve se savršeno ukapa.

Čujem sebe kako počinjem da crvrkućem.Zaboravljam na sve planove.Odbacujem kokice.Ima da se uvučem u onu prelepu haljinicu i tačka!Džordž Kluni nestaje sa ekrana i jedino što čujem je njegov glas.

Toliko želim da ga vidim.Sve sam zaboravila.

Stidljivo se smešim i cvrkućem dve najslađe reči.Novi scenario otpočinje!

Još samo danas.Samo danas.Sutra ima da razmišljam kao pravi muškarac!

Pre podne.

Sunce se razlilo čitavim gradom.Ne volim kada blješti i zaslepljuje mi vid.

Obukla sam sorc i baletanke i to bez čarapa ( nije privlačno ništa verujte ,smatram da ništa ne može da se poredi sa visokim potpeticama).Rekoh,ako meni prkosi vreme zašto ne bih i ja njemu?

Ljudi me gledaju kao da sam sa Marsa pala.Kao da sam iz kuće krenula bez odeće.Ubrzo shvatam da je toliko toplo da sam uspela da pogodim kombinaciju.

Jurim ka pisarnici u sudu prolazeći kroz kancalarije prepune ljudi.Kada mi je muž govorio da kod njega u firmi sede njih desetoro u kancalariji jedva da sam mogla da poverujem .Sada shvatam da u jednu kancalariju može da stane i više.Izgleda da je državnih ustanova toliko malo da uskoro od zaposlenih nećemo moći da uđemo u njih.Što podržavam maksimalno.Bolje zaposleni nego mi stranke koje ni onako u takvim institucijama ništa ne uradimo na vreme i kako treba.Ja lično sve bih dala da se zaposlim u državnoj instituciji.

Žena me gleda zapanjeno kao da me nikada videla nije i kao da sam došla po Marsovca nekakvog a ne po kopiju tužbe i izveštaja.

"Izvinite ali mi smo to putpuno smetnuli sa uma"  kaže mi razvlačeći usne u osmeh iako ne vidim šta je tu smešno,zaista budući da dolazim već peti put.

"Sačekaću" kažem strpljivo.

"Bojim se da će još  pa malo pauza"

Gledam na sat i pomalo mi je glupo da joj kažem da ima još čitavih dvadeset minuta do pauze i da bi za to vreme mogla roman da iskopiram.Zato odlučujem da se umirim i barem ovaj put ne polemišem.

Nakon dva sata i obavljenog posla koji se može završiti za manje od 2 minuta odlazim u prvu obližnju apoteku ne bih li kupila lek za aritmije.

"Nema ga više ne tržištu!"  ljubazno kaže apotekarka.

"Istina,Vi ste peta apoteka u koju svraćam .Ali kako to mislite nema?" 

"Jednostavno nema.Neće ga ni biti.Zabranjen je uvoz za našu zemlju" 

"Ali znate ja moram da uzimam redovnu terapiju" 

"Vi i još koliko hiljada građana" kaže mi strpljivo."Možda možete da se javite lekaru i prepiše Vam drugi lek iz iste grupe mada...to je znate zaista teško"

"Nema ga u zemlji i šta sada?" pitam zabezeknuto. Možda treba da svratim u drugu zemlju po njega?"

"Ne bi bilo loše ako imate uslova"

Htedoh da joj kažem da nikada uslova nisam imala kao baš sada i da ne znam šta ću sa novcem budući da mi plata redovno kasni po dva meseca a (uskoro) bivši se tek sada setio da da novac,manje od dve nedelje pred sud.Ali sam oćutala.Pobogu nije žena kriva za situaciju u zemlji.

E onda reših da svratim do super marketa i kupim jaja ne bih li napravila makarone sa sirom,koje nekada behu dobra investicija.Mogla sam ja na njima da živim danima.Kad ono jaja 180 din.Hm ,nemoguće!Kada je cena jaja toliko skočila? Gde sam ja živela puna dva dana tokom kojih nisam posetila  market?

Htedoh da se požalim prodavcu ali oćutah još jedanput!Nije on kriv što su se cene vinule na Mesec.Na kraju sam odlučila da jedem makarone same ,kao kada sam bila mala.Makarone i so.Tako jedino možete da osetite njihov pravi ukus.

A onda...premećem po torbi,zvoni mi telefon,baš u trenutku dok teglim kese pune vode i sokove za mog Anđela.

Da ,to je on.Taj moj.Zaboravih istog trenutka i na sud i na jaja i na lek.Osmesi mi preleću preko lica ,smenjuju se kao nekakvi blicevi na fotoaparatu.Uvijam pramen kose dok slušam i zaboravljam na sve oko sebe.Kao da sam momentalno prešla na neki drugu planetu.

U ovom zemlji može izgleda jedino da se opstane uz pomoć ljubavi.

• Mart 2012 [4]
• Februar 2012 [4]
• Januar 2012 [15]
• Oktobar 2011 [1]
• Septembar 2011 [7]
• Avgust 2011 [5]
• Jul 2011 [11]
• Jun 2011 [20]
• Maj 2011 [60]
• April 2011 [68]
• Mart 2011 [69]
• Februar 2011 [52]
• Januar 2011 [55]
• Decembar 2010 [64]
• Novembar 2010 [16]

• Generalna [451] 

• IDEMO DALJE...
• LUDACI
• POJEDINIM BLOGERIMA BLOGOGRADA
• PAZITE ŠTA I KOME PRIČATE,PIŠETE,POVERAVATE NA NETU...
• TANJANA JE KRIVA ZA SVE NEVOLJE SVETA(POSLEDNJI POST)
• BLOG KAO PROZORČIĆ
• RAZVEDENA
• KAKO STVARI FUNKCIONIŠU NA BLOGU.R.S. (II DEO)
• PRIČA BEZ REČI
• KAKO TEČE DANAŠNJE MUVANJE