Moram Vam priznati da mi jutro nije počelo niti malo zabavno.Grozni mailovi.Još gore poruke...Reših da sebe častim jednom dobrom kupovinom,probazam po prodavnicama i udahnem malo svežeg vazduha ( dobro,barem do tržnog centra ).
Razgledam sve te krpice (koje pri tom obožavam ) i sve one boje mi se nekako stapaju pred očima.Probam hiljadu stvari.Hoću sve.Ne želim ništa.
Sa sestrom se toliko razmenjujem poruka da mi se telefon ugasio pa sam morala da ga punim na štandu.Kraj ljubavi znači i beskrajnu priču kako i zašto.Najbolje je kada razgovarate sa nekim ko Vas razume bolje od Vas samih.
Razmišljam kako se čudno sećam.Tuga me je ponovo posetila.Ali ovoga puta sam joj širom otvorila vrata i poželela joj dobrodošlicu.Shvatila sam da me je toliko posećivala da mi je vremenom postala prijateljica.Sada je više i ne teram.Razgovaram sa njom.Gostim je.Kao da mi više ništa ne može.
Žene koje prođu razvod zaista mogu da se pohvale da su potpuno oblikovane kao osobe.Samostalne.Ponekada toliko samostalne da to plaši.
Stiže mi jedna poruka od sestre u kojoj kaže da sam ojačala,da mi sada niko ne može ništa.Da muškarci takve žene ne vole.A onda još jedna da će žene uskoro zameniti muškarce jer im ovi nisu više potrebni.
Sada sklupčana na sofi,raščupane kose i bosih nogu,razmišljam šta će meni ustvari muškarac?
Da zarađuje?
Da mi radi nešto po kući? ( menja sijalice i kači lustere jer ono drugo žene obavljaju) .
Da mi zvoca gde sam bila i šta sam radila?
Da mi kopa po telefonu u nadi da će pronaći nekakvu poruku iz praistorijskih vremena pa da se zakači za nju kada se posvađamo?
Dalje na listi neznam šta bih izdvojila,budući da i tako sve radim sama.
Ljubav i sex.
Ostalo je to,istina.Za to mi jeste potreban muškarac ali ne i brak.Stege.Obaveze.Okovi.Svakodnevnica.Kuvanje.Pranje.
Kada se sve oduzme muškarac mi i treba samo zbog ljubavi i sexa.Dobro,može i odvojeno ako baš mora iako poželjno nije.Sa nekim se stvarima moramo na vreme pomiriti.
Ne mora da zarađuje.
Ne mora da kači sijalice i lustere.
Još manje mora da mi zvoca i patetiše oko praistorisjkih ljubavi.
Što se kuvanja tiče,više ne kuvam.Retko,zaprvo.Samo ponekad i samo za svog Anđela.Ni za sebe više.
Ne moram da tako često obavljam poslove po kući,budući da mi niti malo ne smeta da moji razbacani rukopisi prekrivaju podove čitavog stana ako je potrebno a ona činija za salatu uporno stoji na šanku u nadi da će je neko skloniti u ormar.
Sada kada sam završila sa brakovima i nebeskim ljubavima,muškarci će mi biti potrebni samo za to.Ljubav.
Moja sestra je u pravu.Mislim da smo davno zamenile muškarce ,naročito Mi žene koje se same snalazimo.Moderne amzonke.Da.To smo mi razvedene žene.
Dok se ne razvedeš ili ne udaš i očekuješ nešto od Tog nekoga po meni si otprilike pola osobe.Nakon razvoda i raspada života u deliće shvataš da te u životu ništa ali ništa više ne može povrediti ( izuzećemo bolesti i smrtne slučajeve)
Na bol si otupeo.Više ga i ne osećaš.
Volela bih da budem delić,samo delić kao moja sestra.Ako je iko ikada imao uzore,ona je meni uzor.Svakoga dana od nje učim.Svakoga dana me časti izjavama od kojih mi dah zastaje.Nikada ali nikada ne greši.Što ne znači da mi bode oči i guši me već samo napomene,pa me onda pusti da odživim svoje.
Moderne amazonke su žene kojima su muškarci potrebni samo za sex.
Žena sam koja voli jednom u životu.Zašto onda dalje komplikovati stvari?
Živeću,uživaću i nikada,nikada se udati neću.Neću ni da čitave dane provodim sa varjačom u ruci.I ...da pre ću kupiti suknjicu nego 5 kg mesa.
Upravo sada jedem sladoled,razmišljam kako bih trebala da nalakiram nokte ali ipak odustajem.Ne mora večeras.Sama sam.
Dolazim na blog.Razmišljam.Ukoliko se pojavi na blogu neka sveže razvedena žena i pati nikada joj neću reći da je patetična niti jadna.Neću je terati da ne pati.Sve to mora da prođe ,inače ne bi ni postala žena.
Samo ću se nasmešiti i reći joj "Mila,dobro je što patiš.Znači da si još uvek živa."
Gledam u garderobu razbacanu po stanu,smešim se i kažem sebi-neka,sutra ću pospremiti.Moderna amazonka ne brine o kući.Brine o sopstvenim potrebama.
Njoj ne treba vitez već lutak iz izloga koji će povremeno da je obiđe.
Stiže mi još jedan poruka i smejem se na sav glas.Eto,muškarac mi čak ni za smeh nije potreban.
Sve Vas pozdravljam.
Ovaj post će biti prvi moj post koji ću nakon nekog vremena obrisati i nastaviti da pišem u svom stilu.Dobro,budući da moje misli proizilaze iz srca desiće se možda na napišem nešto što ne bi trebalo ali nikada mi nije bila namera niti će biti da uvredim ili osudim ma koga u mojim postovima.
Marcoantonie i Tanjana su se upoznali na blogu.Blog ih je spojio.Blog ih je i razdvojio.
Preneli su njihovu ljubav sa bloga na javu i ...da...bila je prava,istinska,čarobna.Otud svi moji tekstovi srcem napisani poput magije,čarolije,hipnoze,transa,opčinjene...
Sve je bilo tako kako je napisano.Uveličano? Ne! Na javi je bilo veće.
Kao i sve u životu i ljubav ima svoj kraj,pa i ova naša.Najlepša,vanvremenska i vanzemaljska.
Oni koji su očekivali da ću sada da pljujem,blatim i kritikujem Marka pogrešili su.ZaBoga pa on je čovek koji mi je pokazao šta je najveća ljubav koju sam u životu osetila.On me je naučio da volim.Na tome ću mu biti večno zahvalna.Zato za njega imam samo reči hvale.
Što se nikova tiče ima ovde nekih sa 5 nikova i 10 blogova pa nikome ništa.Marko nikada nije nikoga prozivao niti vređao u postovima.To treba da se gleda. To je važno.To se broji.
On se pojavio kada mi je najviše trebao ,bio je pored mene.Nešto se međutim u medjuvremenu dogodilo.Mislila sam da se on promenio.Promenila sam se ja. Ojačala.Osnažila.I naučila sam da idem dalje , bez njega( ako je to moguće uopšte...).
On je moj vitez i ja ću ga na neki način uvek voleti.Tako je sada.Tako će i biti.Želim mu sve najbolje u životu.Želim mu da ostane isti kakav je sada.Nikada da se ne promeni .
Ljubav Marcantonia i Tanjane bila je najveća na blogu (mislim i na javi ali ne smem da kažem da ne zvučim prepotentno). Želim da tako i ostane.Zato sam ga pustila i otišla.
Kada nekoga voliš treba da mu podariš slobodu.
Nije mi sve jedno.Naprotiv.Međutim nešto se čudno u meni dešava.Nisam besna.Nisam razočarana.
Srećna sam!Srećna sam jer me je naučio da volim.Sada više ništa važno nije.
Nikome neću reći da je bio u pravu.Naročito onima koji su govorili da je naša ljubav pogrešna.Ona se dogodila u pravo vreme i trebala je da se dogodi.Bilo je to najlepše vreme u mome životu.
Nekada ljude treba da ostavite da spoznaju neke stvari sami.Upravo to je uradila i moja sestra Vila.Ona me je mnogo čemu naučila.Nastavlja da to čini iz dana u dan i na tome sam joj beskrajno zahvalna.
Treba pustiti druge i ne suditi im.Niko bezgrešan nije.
Marko rekao si mi da misliš da me interesuju mišljanja drugih.Sada ti javno kažem da me ne interesuju.Postupam kako mi srce kaže.Ništa mi drugo važno nije.
Zli jezici sada se verovatno pitaju kako je kraj ljubavi kada je najveća?
Magija ne traje večno,baš kao ni čarolija.Upravo zbog toga su tako posebne i hipnotišu.
Marcoantonie,tebi želim svaku sreću.Zaslužuješ je.Bilo je kako biti mora.To ne biramo mi.Sve je unapred predodređeno.Zahvaljujem ti se na ljubavi koju si mi pružio.
Svaki moj tekst o ljubavi je tebi posvećen i ostaće kao lepa uspomena.Ti si Taj moj neki.Eto.
Napisani su srcem.To znaš.
Ovo sam objašnjenje dugovala blogerima,budući da je naša ljubav otpočela ovde,vidno,pred očima javnosti.
Nikada te zaboraviti neću.Seti se,ja sam tvoja amjlija.Ali....sada mogu dalje sama.
U mome srcu ćeš uvek zauzimati posebno mesto i uvek će tako biti.
Sve Vas pozdravljam!
Budući da je ovo sedmi mesec kako sam zagazila u ovaj virtuelan svet ,sve češće se pitam da li je dobro što sam to učinila? Da li je dobro što sam one večeri,pre nekoliko meseci,otkucala post i pritisnula dugme OBJAVI?
Teorija nikova moje sestrice Vile sa duplim krilima,po kojoj se naše ličnosti ogledaju u nikovima koji smo sami sebi nadenuli u mnogome me je inspirisala da napišem ovaj post.Ta teorija je veoma precizna.Tačna.Imena su nam smislili drugi.Nikove smo nadenuli sami sebi.Nikovi smo mi ( ukoliko ih ne menjamao svakodnevno ,čak i da je tako...)
Šta je sa postovima? Da li su naši postovi zaprvo Mi?
Da li pišemo onako kako osećamo ili da bi zadovoljili druge?
Da li naši postovi zaista sadrže deliće naše duše i njene otiske?
O ovom,virtuelnom svetu se tako često piše i govori.Sa jedne strane otuđujemo se na neki način od jave.Sa druge...upoznajemo ljude,sklapamo nova poznastva,prijateljstva,ljubavi.
I sve to samo na osnovu reči.Priznaćete,magično je.Nije važno kako neko izgleda.Gde živi.Kako se oblači.Dakle,materijalno je potpuno isključeno.Samim tim virtuelan svet jeste moćan.
Svako može u njemu da bude ono što poželi.Ali da li je zaista tako?Po meni,čak i da neko ima 6 blogova i 10 nikova njegova se duša ogleda u svakom od njih.Nemojte me pogrešno razumeti,ne zameram nikome na tome.Samo želim da kažem da od sebe ne možemo da pobegnemo ma koliko to želeli.Naročito u ovome svetu.
U ovom svetu upoznajemo i spoznajemo sami sebe.Otkrivamo ono što o sebi znali nismo.Reagujemo potpuno u nekim situacijama različito nego na javi.Sebe iznenađujemo.
Možda ovaj virtuelan svet stvara potpuno drugu sliku u o nama .Možda...možda smo tek u ovom svetu zaista saznali ko smo.Možda se to neko naše biće godinama krilo na javi pa u virtuelu ušetalo ponosno i uzdignute glave.
Koliko istine o nama ima u našim postovima,ma o čemu da pišemo?
Svako od nas piše o onome što je odabrao.Da li je to lični život,pesme,filmovi,putovanja...nije važno.Mišljenja sam da se u svakoj našoj ovde ispisanoj rečenici sadrži delić duše onakav kakav zaista jeste.
Komentari,da upravo komentari,o nama govre mnogo.Često više nego postovi.Čak i onaj komentar ostavljen reda radi govori o nama.
Neki su mi govorili da ne obraćam pažnju na to što pišu.Da to nema veze sa njima.Ne slažem se.Sve što ovde napišemo ima veze na neki način sa nama.
Naši postovi...Da li smo to mi?
To je pitanje koje mi se nameće danima.
Što se virtuelnih ljubavi tiče,nije im mesto u ovom postu.Jedino što mogu reći o njima jeste da su posebne,specijalne...baš kao i prijateljstva.
Ovde i samo ovde ništa do reči nije bitno.Ništa do srca.
Ima i onih koji rečima pokušavaju da vešto manipulišu.To je istina.Reči su najopasnije.
Reči mogu da slave.Da uzdižu.Da hrane,Da nam život udahnu.Reči mogu i da ubiju.
Mišljenja sam međutim da Ti što pokušavaju rečima da manipulišu na posletku izmanipulišu sami sebe.Reči su kao bumerang.Vraćaju se.Ne štede.Vraćaju milo za drago.I...više od toga.
Upravo ovaj virtuelan svet,sazidan je samo od reči.U njemu nema ulica,građevina,odeće,hrane,novca...samo i samo reči.
Ali da li je to samo?
Reči nas odaju.
Reči nas na tron postavljaju.
Reči od nas prosjake prave.
Reči nas bacaju u svetlost ili tamu.
Reči nas u večnost sele.
Reči nam daruju magiju.
Reči....to smo mi.Sa njima možemo sve.
Zato,ukoliko bi me neko pitao da li bih mu preporučila da uđe u ovaj virtuelan svet,bez razmišljanja bih mu odgovorila -Ne,nikako.
Da li bih sama izašla iz njega? Odgovor je isti-Ne nikako.
Konfuzno ?Da.Šta drugo očekivati od princeze nemira?
Virtuelan svet opasniji je nego što mislimo.Može da služi kao lek.Ali kao i kod svakog leka ukoliko se predoziramo izaziva kontra indikacije.
Opet,da nismo potpuno ne namerno zaronili u njega možda nikada ne bi saznali ko smo mi zaprvo i kakvi smo.I nikada ,nikada ne bi uspeli da otkrijemo skrivene deliće naše duše koji su čučali u ćošku potpuno zaboravljeni.
Na posletku,ne mogu da ne primeti da smo virtuelan svet zaprvo mi sami.Upravo onakvi kakvi zaista jesmo.Ne onakvi kakvi bi želeli da budemo.
Sve Vas pozdravljam.
Ovaj post posvećujem svim blogerima.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
