Ponovo ste došli!
Baš kada pomislila sam da nada se rađa
Da vera kuca na vrata ,nekako dostojanstveno,jedva čujno
Ponovo ste me iznenadili !
Iako sam se zaklela da spremna ću biti
Iako sam obećala da ću Vas dočekati
Zašto ste tako okrutni nemiri?
U dvorcima satkanih od straha stanujete Vi
Hranite se dušom mojom
Opijate mislima mojim
Drugujete sa mojim srcem
I ponovo se bunite!
Kažete da ne umem gozbu da Vam priredim
Kažete da sam loša domaćica
NIkakav sluga
Zao prijatelj
Šta ste Vi od mene očekivali?
Da žudim za Vama?
Snevam u čežnji?
Dočekujem Vas sa osmehom na licu?
Možda ste me Vi sa nekim pobrkali
Sa nekakvom drugom ženom istoga lika
Iste zlatne kose
Identičnih očiju
I sada znam,pitate se Vi
Da li ste proteklih večeri samnom vino pili ?
Da li sam se smešila?
Da li sam Vas grlila ?
Da li sam Vas poljupcima darivala?
Možda samo mislite da ste se prevarili
Pa onda ispitujete
Tragate
Sumnjama mi dušu mučite
Sterpnjom mi um kujete
Ponovo ste došli nemiri!
Na bal tuge i vapaj želja
Odežde crvene navukli
Kao da Vas ja od nekud znam
Kao da ste sa nekim već drugovali
Sa prijateljima nekakvim duhom Vam sličnim
Isti me prijatelji noćas budili
Obećanja u snove donosili
Ponovo ste tu nemiri!
Džaba Vam dvorci velelepni
Pod krovom Vašim snevam ja
Vašim se šakama umivam
Kudim Vas
Kunem Vas
Teram Vas
Opet,bez Vas ne mogu ja
Večeras ću crvenu haljnu obući
Crnim se vinom častiti
Žudnju u kosu uplesti
A onda ću Vas dočekati
Spremna konačno.
Gozbu Vam čitavu prirediti
Nudite se potom,hranite,opijajte
Nazdravljajte do mile volje
Samo mi jedno obećajte
Prijatelje svoje povedite
Bez njih Vas više ne gostim
I bokal čežnje ne darivam
Bez njih ja više ne snevam
Jer moji dragi nemiri
Vaši su najbolji prijatelji strasti
Samo uz njih večeras, možete u moje srce ući
Hvala Vam što ste tu.
Jutro.
Bulevar suncem obajsan.
Čujem alarm na nekom automobilu,po koji zvuk tranvaja i zurim u susednu višespratnicu drvećem ograđenu.
Nemiri me ponovo obuzimaju.
Ročište za nedelju dana.U vazduhu napeta atmosfera.Nekoliko puta u toku dana gubim dah.
Nemam čaga da se plašim,znam.
Sve će se samo završiti.
A onda će biti lakše da nastavim dalje.Možda se odavno i završilo.Možda mi,ljudi čekamo samo nekakve događaje da bi lagali sebe da idemo dalje.
To su nam izgovori jer ne umemo da krenemo ranije pa onda zastajkujemo,osvrćemo se,ispitujemo,analiziramo i živimo u prošlosti.
Možda dalje treba krenuti istog trenutka kada se nešto dogodi a ne čekati nekakve bezvezne datume,rokove,činove.
Iskrena da budem kalendar imam.Stoji zakačen na zidu sa sve lepotama koje Pariz pruža.Opet,čini se da danima u njega nisam ni pogledala.
Prestala sam da osećam kako vreme izmiče.Kao da prolazi pokraj mene poput nekakvog voza prepunog ljudi koji vire kroz prozore a ja ih gledam u čudu i pitam se zbog čega nisam deo njih.
Kao da sam ratnik zarobljen između dve borbe.
Kao da gledam nekakakvu pozorišnu predstavu u kojoj sam samo deo neme publike.
Pa onda zurim u glumce,koji precizno izriču tekst.Rukovode se mimikom.Igraju,pevaju,ljute se raduju,svađaju,mire...sve sve tobože kao već po scenariju napisanom.
A ja ih posmatram.
I onda se čini da nikada iz tog teatra neću izaći.
Zarobljena mrakom.
Okovana zvukovima.
Zaleđena nemirima.
Da nikada neću uspeti da stanem na pozorišne daske života i zaigram.
A zamislite,jedino što sam želela bilo da je postanem glavna glumica u predstavi od sopstvenog života.
Moram da priznam da sam se za tu ulogu borila.
Tražila
Takmičila se
Učila
Sve, sve, samo da osetim kakav je osećaj igrati lavnu ulogu u sopstvenom životu.
A bilo je dana kada sam blistala na sceni.
Trijumfovala.
Smešila se.
Klanjala se publici.
Bilo je dana i kada sam aplauze dobijala.
Veselila se sa drugim glumcima nakon predstave.
Blistala u punom sjaju pod reflektorima.
Ali sada,ti dani kao da su ostali u kakvom maglovitom sećanju.
Kao da sam upala u amneziju nekakvu.
Pa se prisećam jedino trenutaka.
Ostalo sve sve čini kao u malgli nekakvoj.
Kao da gledam sebe kako sedim nepomično u publici sa nekakvim neodređenim izrazom lica.
Ćutim.
Ne tapšem.
Ne prigovaram.
Čekam da se redstava završi.
I znam da će se to uskoro dogoditi.
Znam da će me pozvati na scenu.
Znam da ću na sebi imati najlepšu haljinu i izgovarati unapred ispisan tekst.
Znam da ću dobiti aplauz,pokloniti se i nasmešiti publici.
Jedno samo neznam
Ne znam da li ću nakon predstave otići kući ili ću večito ostati da stojim na tim daskama pozorišta koje se život zove?
Osećam kako se predstava bliži kraju.
Odlučujem da izađem na pozornicu iako još uvek nemam pripremljen tekst.
Svi zure u mene.
Čudni su ti pogledi ljudi.Ledeni.Strogi.Osuđujući.
A onda započinjem.
Reč po reč,rečenica po rečenica...
Čujem aplauz,najpre prigušeni pa onda sve jači i jači.
Čini mi se da je sve to više zbog prelepe haljine koju imam na sebi.
Poklanjam se i ostajem na pozornici gledajući kako se publika razilazi.
Ostala sam potpuno sama.
Prija mi da budem u tišini.
Nema više ni reflektora.
Samo ja i tek po koji rekvizit.
I lažna zvezda što sija na ne nebu iznad pozornice kako bi što vernije dočarala scenu.
Opet,makar i sama ipak sam ja glavna glumica u predstavi sopstvenog života.
Zar nije to ono što sam želela?
Tamu potire svetlost dana.
Prepliću se i miluju.
Možda je vreme da i ja konačno krenem domu svome.
Hvala Vam što ste tu.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
