Večaras,samo još večeras prespavaću u svom omiljenem stanu.Izjutra se selim.U stanu gotovo da nema ničega od nameštaja.Sve je preneto u novi.Samo malecni malecni deo,kutak u kom je lap top ,na zemlji.Ne bih li ostala dosledna sebi pišem pesmu.Da vidimo da li ću iz stana izaći kao jedna a u novi ući kao druga osoba...
VEČERA NA DVORU NEMIRA
Večara na dvoru
Gozba svakojakih
Smešim se tek onako
Osmesima lažnim
Ne točite mi vino
Neću večeras da pijem
Neću da tugu prolivam
Neću suze da lijem
Hlade me lepezama
Uzdižu mi tron
Češljaju kosu kao vino crvenu
Nazivaju me gordom
Nisam ja nadmena
Ponizna umem biti
Prostirati se po ćilimu
Na kolenima moliti
Ne nudite me đakonijama
Ljubavi gladna sam ja
Dodira žedna
Poljubaca nezasita
Na telu haljina od čežnje
Na stopalima cipele od žudnje
U kosi traka od nemira
Upletena
Za stolom moji dvorani
I strasti
I nemiri
I ljubavnici
I zavodnici
I grešnice
I bludnice
I kurtizane prelepe
Zašto ste ponovo došli na dvor?
Zar nije pre neku noć bilo dovoljno?
Za jedan dodir
Za jedan pogled
Skupo ja plaćam život svoj
I nemojte me požudno gledati
Osmeh mi mamiti
Uzdahe darivati
Nemojte večeras u moje odaje hoditi
Želim da budem sama večeras
Kada misli moje na počinak odu
Kada telo se vine u oblake
Um kao da moj više nije
Ne tražite me!
Ne izazivajte!
Na molite besramno!
Lažno !
Nemilosrdno!
Neću večeras Vaša biti
Neću se Vašim činima prepustiti
Neću ni korak jedan uzmaknuti
Neću maštom pokleknuti
On večeras samnom nije
Sa nekom se smeje
Neku dodirima dariva
Nekoj dvorce obećava
Večera na dvoru
Dvorani se kikoću
Nazdravljaju
Opijaju se
Razvratno se ponašaju
Princeza ponosno sedi za stolom
Smeši se
Posmatra
Čašu žudnje ispija
Ovo je priča o dve žene.
Jedna od njih sanjala je oblake.Rajska ostrva.Mesec.
Nebo nikada nije bilo dovoljno plavo,oblaci dovoljno visoki.Kačila se tako često o kuku mladog meseca ali joj to nije bilo dovoljno.Želela je da mu se svije u naručju.Da sneva u njemu i nikada se ne vrati na Zemlju.
Ta je žena letela čak i kada je padala. Svaki je let za nju bio dragocen.Udarala je o zemlju snažno ali se onda snažno odupirala o stopala i ponovo usmeravala ka nebu.
Kako i ne bi? Pa nebo je njena kuća.
Na tom nebu bilo je svačega.Tamih oblaka.Gramzivih orlova.Ledene kiše.
Mislite da su je zaobilazili ? Ne nikako!
Orlovi su je rastrzali,rane joj pravili.Ledene kiše potiskivale.Tamni oblaci dušu joj prekrivali.
Ali ona je znala da tu pripada.Zemlja nikada nije bila dovoljno dobra.Dovoljno izazovna.Bila je...nekako obična.Obično za tu ženu bilo je ravno smrti.
Druga je žena bila potpuno drugačija.
Smerna.Poštena.Prizemna.
Maštala je o porodici.O mirnom životu.O suncu koje će ogrejati parče zemlje na kojoj stoji.
Nije marila za oblake.Oblaci su i tako previše visoko.Ne mogu da se dodirnu.Sve što ne može da se dodirne previše je nadrealno.Nemoguće.To joj nije trebalo.
Ona je želela samo malo mira.Nekoga ko će je voleti do smrti.Nekoga kome će samo ona biti potpuno dovoljna.Ništa im više neće trebati.
Prva,žena ,žena koja je sanjala oblake dobila je sve što je sanjala druga žena.
Svoje parče sunca.Nekoga ko je voli.Porodicu.
Shvatila je da joj je život podario nešto očemu mnogi sanjaju.Trebalo bi da bude zahvalna.Srećna.Oblaci su i tako daleko.Glupo je da sanja.Zašto da sanja o nečemu što nikada imati ne može?
Svake je večeri gledala sa žudnjom u oblake.Počela je da se pita šta se na njima dešava.Da li bi možda mogla malo da se popone i hoda po njima.
Ali kako? Traži previše! Život joj je dao nešto lepo.Porodicu.Treba da bude zadovoljna.
Kako je vreme odmicalo,oblaci su bili sve dalji a ona sve nesrećnija.
Druga žena,žena koja je sanjala porodicu,parče sunca,mir jedne se večeri vinula u oblake.
Niko je nije pozvao,pitao,jednostavno je raširila krila i vinula se.
Osećala se krivom.Ne,nije to želela od života.Nije želela da leti.Ona je želela samo malo mira.Prizemnosti.Sreće.
Ali krila su je nosila i ne pitajući je za dozvolu.Shvatila je šta je propuštala.Mazila je blake i pružala ruke ka nebu kao da je gladna.Kao da je čitavog života baš to želela .
Tu negde,između zemlje i oblaka susretoše se ove dve žene.
Ista lika,istog tela,iste kose.Različitih umova.
A onda se stadoše boriti.Čupati.Grebati.
Prva žena tvrdila je da joj je druga ukrala sreću.
Druga žena se klela da to nije želela.Da je dobila krila ni od kud.Da ništa nije planirala.Da i dalje želi samo malo mira i porodicu.
A onda su obe počele da traže jedna od druge šta joj pripada.
Prva je želela krila.Druga je želela sreću.NJihova cika pročula se nebom.
Sve do Vila i Anđela.
Vila je sišla na zemlju i obe ih prekorno pogledala.
Prvoj je ženi rekla da svaka žena ima krila ,samo da je potrebno da ima dovoljno hrabrosti da ih upotrebi.Naglasila je da svako može leteti ukoliko se ne boji pada.Ukoliko shvati da je pad izazov.Da je pad zaprvo odskočna daska za novi let.
Drugoj je ženi rekla da krila može da sklopi,da ne mora da leti.Ali ,upitala ju je, da li je sigurna da to zaista želi?Da li je sigurna da ne želi da hoda po oblacima?
Dve žene su se konačno primirile.Poslušale su Vilu.
Obe su shvatile da bez krila ne mogu.
Da su zaprvo veoma slične uprkos vidnoj razlici u željama.
Shvatile su da su pronašavši se konačno pronašle sebe.
Sada obe lete.Plutaju po oblacima i smeše se.
Ponekada se sudare,okrznu,namršte jedna drugoj ili se pak nasmeše.
Ali shvatile su da se neizmerno vole i da ništa sem toga važno nije.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
