Ovaj dan protekao je za mene u miru.Nema poruka ( dobro ima od sestre) ,nema mailova,nema poziva.Sve je nekako čudno mirno.Preterano mirno.
Razmišljam malo o sopstvenom životu.Kod mene se sve dešavalo neverovatno brzim tokom.Verila sam se da bih pobegla od najveće ljubavi (one o kojoj se ne usuđujem da pišem) ,a onda sam samo dva meseca nakon raskida veridbe upoznala muža.Udala sam se još brže.Onda sam zapala u čaroliju,hipnozu kako već želite,čemu ste i sami bili svedoci.
Što se tiče te najveće ljubavi ona je na meni ostavila velikog traga.
U verenika nisam bila preterano zaljubljena ali sećam kako sam nedeljama sedela u stanu na Kipru i nisam mogla da se saberem.Zbog čega?Da li zato što sam isplanirala život pa se planovi raspali-ne umem da objasnim.
Kada se odselio moj muž bilo mi je najteže.Zbog deteta.Zbog toga što sa bila ubeđena da će moj brak da traje večno.Zbog toga što je idila moga života narušena.
Sada,samo dan nakon što sam sa oblaka sletela na zemlju čini se kao da uopšte nisam tužna.Zaprvo kao da se sa bolom više ne borim.Igramo u istom ritmu polagano.Po prvi put mu namigujem.Prkosim.Ne smeta mi.A onda kao da i on prihvata igru pa se gubi na trenutke,nestaje.Mami me.
Reći ćete to je zato što ljubav nije bila prava.Greška! Bila je najveća iako je najkraće trajala.
A onda se pitam da li je bilo tako zato što je bila okovana nekakvom magučnom strašću.Strasti su djavolji saveznici.Sve što je neumereno pripada djavolu.
Ali poznato je da bih ja i dušu đavolu prodala za takve trenutke.
Ok,istina je da žene često mešaju strast i ljubav dok muškarci to vešto umeju da odvoje.
Svi kažu da strast nije ljubav ali da li prava ljubav postoji bez strasti?
Ne postoji! Zasigurno ne postoji.
Neke su žene možda stvorene za idilične porodične atmosfere.Druge su pak rođene za hipnoze i čarolije.Šteta samo što mi je dugo trebalo da to shvatim.
Istina je da kazem hop pre nego sto skočim i jurišam kroz crveno.Da ne mogu da se skrasim i sednem nego srljam.
Istina je i da se regenerišem veoma brzo i krećem u nove pobede.
Volim sebe upravo takvu kakva jesam i ništa ne bih menjala kod sebe.
Razvod me je osnažio.Ljubav nakon njega još više.Postala sam potpuno druga žena.Zato je baš i dobro što se sve tako izdešavalo.
Istina je da se osećam kao mačka na usijanom limenom krovu ali ova mačka ima 9 života i uvek,uvek se dočeka na noge.
Sve Vas pozdravljam.
Jutro.
Gledam kako ljudi uporno nekud žure sa kesama u rukama.Grančice na lipama se pomeraju tek onako,jedva primetno ne bi li objavile prisustvo povetarca.
Sama sam.Godi mi to.Vraćam se nekako u period osnovne i srednje škole.Često sam bila sama.Nisam imala ni vremena za igru.Opet,toliko sam se plašila da ću sama ostati da sam se od takvih misli branila stvaranjem savršenih slika u sopstvenoj glavi.
U periodu pre braka,kada sam živela sama,opet sam večito tragala za nekakvom srećom.Smislom nekakvim.Tim nekim koji će se pojaviti .Kao da sama nisam potpuna.Kao da mi je bio potreban neko da me dopuni kao ličnost.
U braku sam shvatila da nisam potpuna i svoja kada sam sa nekim.Da volim samoću.Izgleda da sam se vremenom toliko navukla na nju da bez nje više ne mogu.
Potreban mi je mir.Da budem sama sa sopstvenim mislima.Da se sa njima stapam.U njih uranjam.Da pišem.
Ponekad ,samo ponekad poželim da je Taj neki pored mene.Da me dodirne,proveri možda da li sam živa povremeno.Ali onda mi je ponovo spokoj potreban.
Osećam se kao na nekakvom ringišpilu.Sve se životne situacije ponavljaju.Vrtim se u krug.
Čini se kao da sam na onome ringišpilu čija se sedišta podižu visoko,u nebo.Pa se s vremena na vreme prepliću i onda onako iznenada zaustavljaju.
Kao da su ta sedišta potpuno ne bezbedna,ne osigurana.Pa onda ispadam iz njih i treskam o zemlju .Pa se ponovo podižem i kupujem kartu za novu vožnju.
Karte su skupe.Novaca nemam.Opet,izdvajam za još jednu,još samo jednu.
Toliko godina potrage za Tim nekim i onda saznanje da mi nikada nije bio potreban.Barem ne da sedi na sedištu do mene i vrti se u krug zajedno samnom.
Ako se i pojavi ,neka to bude onda kada se ringišpil najjače zavrti ,onda kad kada uspem rukom da dodirnem delić neba.Onda kada mi vetar umrsi kosu pa ne uspem da vidim ništa pred sobom.
A onda...neka ponovo nestane.
Često imam osećaj da na ringišpilu na kome se vrtim ima tek nekoliko ljudi.Ponekada nam se sedišta susretnu,tek onako,neodređeno.
A onda se rastavljaju i nastavljaju sopstvenim putem,u potpuno istom krugu.
Ako već znamo kako izgleda vožnja i prošli smo toliko krugova,zbog čega onda uporno stojimo u redu i nestrpljivo čekamo da kupimo karte za novu vožnju?
Ovoga puta izlazim iz kolone.
Posmatram kako se ringišpil pokreće i ljude na njemu.Gledam kako se sedišta podižu,vrte,dodiruju.I po prvi put,ne želim da sedim na jednom od njih.
Stojim kraj njega još neko vreme a onda se udaljavam.
Shvatam da ne mogu daleko.Kud god da odem naići ću na ringišpil.
Ali neko vreme,barem neko,prolaziću između njih i sa spokojem posmatrati kako se vrte.
Kartu ovoga puta neću kupiti.
Bulevar miriše na proleće.Sunce ga je dotaklo tek vrhom svojih zraka.
Gledam u njega ruku prekrštenih na grudima i konačno osećam nekakav spokoj.
Upravo mi je taj spokoj preko potreban.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
