Veče.
Frka se stišala.Uspavala sam svog Anđela.
Posmatram nekakva svetla u daljini sa prozora roditeljske kuće.
Nije kao na bulevaru.Neki bi rekli da je ovde idiličnije.
Prostrana kuća i dvorište.Bašta prekrivena snegom.Toplina porodice.
Što se mene tiče,više volim buku,tranvaje i svetla grada.
Volim da gledam u sva ta iz daljine malecna svetla i mislim kako se baš u nekom od njih krije on.Taj koji će me osvojiti.
Večaras gledam u zvezde.Vidim tek po koju.Skrivaju se iza oblaka koji ih nemilosrdno zadržavaju i ne dopuštaju da izađu na pozornicu.
Razmišljam o ljubavi.
Nekoliko puta sam u svojim postovima napomenula da ne volim tako da je zovem.
Ljubav je nekakvo uzvišeno osećanje.Za nju čak ni reč ne bi trebala da postoji.Niti jedna je nije dostojna.
Ona je veličanstvena.
Kada se pojavi,osećamo se kao da je neko na nas posuo nekakav čaroban prah i bacio čini.
Opijeni smo
Mi više nismo mi.
Menjamo se.
Činimo stvari koje nismo činili sve dok nas čarolija zahvatila nije.
Izgovaramo reči nakon kojih se pitamo da li smo ih zaista mi izrekli.
Sve postaje nekako čudno.
Odjednom nam više ništa nije potrebno.
Važna nam je samo ta osoba.
Sve ostalo postaje luksuz.
Ništa nam više ne treba.
Sve izgleda divno.
Što se mene tiče,trebalo bi me zatvoriti u vreme kada se zaljubim.
Gubim tlo pod nogama.
Maštam.
Sanjarim.
Veličam.
Napadam .
Tražim više.
Ništa mi nije dovoljno.
Ne umem da budem:
Uzdržana
Misteriozna
Ne umem da taktiziram
Ne umem igre da igram
Greška,znam.
Baš kao i što znam da su mnogi pobegli zbog toga.
Uplašili se?Možda.Neznam.
Više volim da kažem da me nisu dovoljno voleli.
E sada,ima i onih koji su ostali.
Držali se čvrsto.
Govorili kako me vole.
Čak i kada sam ja to prestajala da činim.
Njih sam ostavljala ja.
Izgleda da sam večito tražila tog nekog,koji nije ni savršen ni idealan ni bajkovit.
Tražila sam nekoga ko će me voleti jednako kao i ja njega.
Tražila sam da nas taj prah čarolije zavrti zajedno u krug i da mu se prepustimo.
Nekoga ko će me voleti uprkos svemu.
Čak i kada bih pomislila da sam ga našla,ispostavilo bi se da on to nije.
A onda sam prestala da verujem...
Da se nadam.
Da tražim.
Da molim.
Sada čekam da taj neko pronađe mene.
Uhvati me za ruku.
Pospe na mene prah čarolije.
I povedeme me nepoznatom stazom.
Stazom na kojoj čini se nikada nisam šetala(iako mi se pričinjavalo da jesam).
Stazom ljubavi.
Može taj neko i da pobegne,neću ga osuđivati.
Želim samo da mi je pokaže.
Da omirišem pupoljke na toj stazi.
Dlanovima bistru vodu dotaknem.
Vidim zvezde,makar i u daljini.
Osetim prah čarolije.
Ukoliko se to dogodi.
Ništa više važno neće biti.
Spoznaja ja ključ ka sreći.
Čujem kako me Anđeo doziva.Odlazim kod nje.Čaroliju sam stvorila u mislima tako da sam je gotovo osetila.Kao da me dotakla....eh kako mašta može stvarnost da dotakne.Makar i na tren jedan.Taj tren vredi više nego pola života.
Hvala vam što ste tu.Ovaj post posvećujem Marcuantoniu uz želju da se vrati na blog.
Pre podne.
Posmatram kako se sunce promolilo kroz oblake i miluje jele obuČene u snežno bele odežde.
Mama mi uporno zvoca kako više treba da jedem.Moj Andjeo me tera da jedem jabuku od stiropora i ne odustaje da je stavi u usta svakoga trenutka kada se okrenem.
Razmišljam već nekoliko dana o temi,koju se pomalo probojavam da začnem.
Vremenom sam naučila da prihvatam druge baš onakvima kakvi jesu.
Dugo je vremena bilo potrebno za to.Sa nekim stvarima nisam mogla da se pomirim.Smetale su mi.Napominjala bi im to,oni se zbog toga ljutili.Samo sam želela dobro.Madjutim vremenom sam počela da se pitam da li je to dobro što želim zaista ispravno.Osudjivala i kritikovala nisam nikada.I sada sam mišljanja da onaj ko se usudi da osuđuje najpre treba da pogleda sebe i sopstveni život,zatim kaže sebi kako nikada nije napravio u životu niti jednu grešku ,pa tek onda izrekne osudu.
Niko od nas nije savšen.Svi grešimo.Medjutim ukoliko to činimo vodeći se putem koji nam nalaže sopstveno srce,to se prašta.
Ljudski je praštati,drugima ali i sebi.
Izvinjenje je takođe delo Božansko.
Očaj,bes i svađe nikuda nas ne vode osim u sopstvenu provaliju u koju možemo da tonemo samo dublje.
Druge treba prihvatiti,baš takve kakvi jesu.Sa svim svojim vrlinama i manama.To ćemo postići onda kada shvatimo da su i oni nas takve prihvatili.Ukoliko to uspemo da učinimo postajemo vlasnici velikog bogatstva koje nikada nećemo izgubiti.
Moje je pak mišljenje da pre nego što prihvatimo druge takvima kakvi jesu,treba da prihvatimo sebe upravo ovkvima kakvim jesmo.
To je za mene bila mukotrpna borba.
Slušala sam druge i pitala se šta to samnom nije u redu.Zašto sam baš ja takva?Zbog čega se razlikujem?U čemu grešim?Šta treba da uradim da se promenim?
Vremenom sam shvatila da sebe menjamo i oblikujemo onako kako sami želimo i onda kada mi to želimo.Nikakvi saveti tu ne pomažu.Nikakve pohvale.Kritike.
Samo naše srce udruženo sa dušom.
Upravo onda kada sam naučila da prihvatam druge i ne menjam ih ni po koju cenu,volim ih baš takve kakve jesu,unikatne,jedinstvene...
Upravo tada sam počela i da volim sebe.
Ne krijem se ja ni iza kakvih maski,kako je ovde neko napomenuo.
Naprotiv,ponekada i suviše nudim svoja osećanja na dlanu ne mareći za opasnosti koje vrebaju.
Sve što napišem je istina.Bilo da se radi o fuirističkim tekstovima u kojima Mars i svaštarnik ne igraju važnu ulogu već poimanje društva,bilo da čarobnim štapićem stvaram sopstveni svet(svako ima prava da piše na svoj način,uostalom bilo bi dosadno kada bi svi pisali istim stilom i potpuno ogoljeno),bilo da pišem o sebi lično,kao što sada činim.Sve to sam ja.
Dakle,kada sam naučila da prihvatam druge ,naučila sam da volim i sebe.
Nije to bilo lako.
Počelo je od fizičkog izgleda(tako nažalost sve počinje u materijalnom svetu).
Nekada nisam toliko bila zadovoljna sa sobom.Želela sam toliko toga da promenim.
Sada ne.Dopadam se sebi baš ovakva kakva jesam i na sebi ne bih promenila niti jednu jedinu boricu.Dopada mi se kako izgledam ali na svim izgledu i radim.Uživam u tome.Ponosna sam na njega.
Što se tiče osobina i karaktera,tu je prihvatanje bilo najteže.
Budući da sam se razlikovala od mnogih često sam imala utisak da treba da se promenim.
Patila.
Plašila se.
Brinula.
Medjutim ti ljudi koji su mene prihvatali onakvom kakva jesam su me u isto vreme naučili da volim sebe i ne menjam se.
Sada znam.
Lepa sam.
Jedinstvena.
Intelegentna.
Baš kao što je i svako od tih mojih Andjela koji mi je pomogao da to uvidim.
Upravo zbog toga biću i večno zahalna.
Naučili su me da prepoznam sebe.
Na uporno isnistiranje mog Anđela uzimam jabuku od stiropora i grizem je.
Neću se otrovati.Neke potpuno druge stvari truju dušu.
Ovaj post posvećujem svim Andejlima koji su me prihvatili baš onakvom kakva jesam.Pokušaću da ih nabrojim ,ukoliko negoa ne uzostavim neka se neljuti :Milica,Martin,Vilabezkrila,Marcoantonie,Jovan ss,Sanjarenja,Unajedina,Nesanica,Janakis,Sauky,Behappy,Stepskivuk,Persefona,Aleksandar 88,Mandrak,Mc dreamy,Filmetric,Roksana,Mesecina,Hyperblogger,Bokikojic,Anam,Anna,Mira kuflof,Domacica Tanjanakic,krilaandjela,Sanjam,Brankicavucica,Tezej,Stakler,Katy,Leo,Gasstro...ukoliko sam nekoga izostavila izvinjavam se unapred.Vi ste moji Anđeli.
Došla sam u Novi sad kod mojih roditelja.
Andjeo je uz mene.Vršlja po sobi.Skače.Kači mi se za vrat.Nemam mira niti jedan jedini minut.
Haos ponovo vlada mojim životom.
Treba da odaberem advokata.Tražim posao svakoga dana.Selim se za manje od dva meseca.
Iščitavam komentar koji mi je na tekst SNAGA LJUBAVI uputila unajedina.
"Nikada ti nećeš biti občna.Taj kreativni haos koji je uvek oko tebe čini te baš takvom kakva jesi.Daje ti boje autentičnost.Ugasila bi se da si ostala u običnoj vezi i sputala sebe da obična budeš.Tvoje bi dete gledalo praznu majku kao ljušturu.Divim ti se što si glavu podigla.Znam da će tvoj Andjeo biti ponosan na tebe a ti češ pronaći muškarca koji će te voleti sa svim tvojim bojama,haosom,baš takvu drugačiju.Unikatnu.Postoje neke ptičice koje polagano umiru makar živele u zlatnom kavezu.Uvek moraju da imaju sosptvenu slobodu i nekoga ko će leteti uz njih"
Iščitavam ove redove po nekoliko puta.
Shvatam da je unajedina u pravu.
U mom životu uvek je vladao nekakav haos bilo na poslovnom ili na emotivnom planu.
Šta god se dešavalo za pisanje sam morala da izdvajam sate.
Bila sam zbog toga osuđivana.
Govorili su mi da živim u sopstvenom svetu.
Činim gluposti koje se ne isplate.
Nisam odustajala.
Ptičice nisu za kavez makar i zlatan bio.
Bila sam u tom zlatnom kavezu.
Gledala u nebo,hranila se pisanjem.
Sanjala da letim.
Vukla i tog nekoga da leti samnom.
Ali taj neko nije imao krila.
Želeo je da stoji u mestu.
Bio zadovoljan trenutnom situacijom.
Kod mene je uvek sve moglo više,bolje,lepše.
Nikada nisam potpuno bila zadovooljna.
Maštala sam.
Planirala.
Preduzimala.
Tražila.
Optuživana bila da nikada nisam zadovoljna.
I nisam.
Ako je moglo bolje zašto da se zaustavljam u kavezu kada nebo granica nema.
Raširila sam krila i poletela u nebo.
Povukla i tog nekoga.
On je mene na zemlju zbacio.
Slomio mi krila.
Tvrdio da se leteti ne može.
Ja sam pak tvrdila da može.
Ranjenih krila sam čučala pokraj slomljenog kaveza.
Svakoga dana pokušavala da ga popravim.
Izglancam.
Očistim.
Nisam uspela.
Sada je kavez nestao.
On sa njim.
Ostala sam sa ranjenim krilima pogleda visoko ka nebu.
Polako se oporavljam.
Pokušavam da zamahnem krilima pa padam.
Ponovo pokušavam.
I neću prestajati.
Sve dok se ne vinem visoko u nebo.
Za mene granice ne postoje.
Izmislili su ih oni koji nisu umeli da se bore.
Ovaj post posvećujem unijedinoj kojoj se istovremeno zahvaljujem na komentaru koji mi je poslala.
1996.godina.Novi Sad.
Na oči polagano nanosim senku.Izvijam trepavice četkicom.Preko lica puder u prahu.Obučena sam u sako ,mini suknju i čizme sa visokom potpeticom( da,da za mladje generacije to je nekada bila dobitna odevna kombinacija,teško je sada i meni da poverujem u to ali tako je) .Treba da izadjem u omiljenu diskoteku.Subota je.Problem je,medjutim nastao kada je moja najbolja drugarica izjavila da te večeri ne želi da ide.Da ćemo naredne subote ići.Subota da se propusti?Nikako.Hitno sam pozvala dečka koji mi se dopada.Verujte,mnogo mi je vremena bilo potrebno da se odvažim na tako nešto.Učinila sam to.Rekao mi je da ne moze da izadje samnom.Da ide na neki rodjendan.Iznervirana sam listala imenik.A onda...se setila.Pozvaću dobrog druga iz razreda.Uvek se činilo da mu se pomalo dopadam ali to nikada nije izjavio.On će mi zasigurno praviti društvo.Moram večeras da izadjem.Jednostavno moram.Pristao je.Dovoljno je bilo da izgovorim samo jednu jedinu rečenicu i on je pristao da izadje samnom.Po gasu se činilo da se obradovao.Želela sam da ga pitam da li da pozovemo još nekoga od prijatelja.Neznam zbog čega,nisam to učinila.
Veče(noć ako želite)
Šetam se sa prijateljem iz odeljenja po prepunoj diskoteci.Devojke su obučene slično.Sako i suknja ili pantalone uglavnom.Visoke potpetice.Muskarci(da ne kazem decaci)na sebi imaju kožne jakne.Svi.Bez izuzetka. On mi se smesi.U njegovim očima ponos isijava.Pozdravljamo se sa prijateljima.Svi su začudjeni što nas vide zajedno.Ne obraćam pažnju na peckanja i komentare.Meni je važan on.Taj moj.Taj koji je rekao da neže doži večeras.Da će otići na nekakav rodjendan.Imala sam osećaj da će se ipak pojaviti.
Umesto njega srećem najbolju drugaricu.Došla je u pratnji dve druge.Kaže kako se predomislila u poslednjem trenutku.Pitam je zbog čega me nije pozvala.Kaže da nije imala vremena i gleda u dečka sa kojim sam došla."Da li ste vi..."? "Nismo mi ništa!"grubo odgovaram i nastavljam da paradiram diskotekom.
Nakon nekog vremena dolazi on.Najlepši.Najzgodniji.Najprivlačniji.U pratnji prelepe devojke plave kose.Nervozna pravim nekoliko krugova po diskoteci.Dečko sa kojim sam došla primećuje da sam nervozna.Zna on vrlo dobro ko se meni dopada.Nekoliko puta mi je napomenuo da taj ko mi se dopada nije za mene.Nisam ga slušala.
Staje nekoliko metara od mene i dečka sa kojim sam došla i smeši mi se.Grli plavušu.Nervira me.Privlačim dečka sa kojim sam došla i počinjem da ga ljubim .Mehanicki.Istrenirano.Tek toliko da iznerviram onoga ko mi se dopada.
Misija je uspela,taj koji mi se dopada prilazi mi samo nekoliko trenutaka nakon poljubca."Želiš da odemo odavde"? pita me ."Želim" izgovaram kao iz topa ,svesna da tako ne treba.Da treba da budem zagonetna.Misteriozna.Dama.Izlazim se njim.Dečko sa kojim sam došla tužno me gleda.Plavuša se izgubila negde u masi.
Šetamo oko diskoteke.Zove me da idemo kod njega.Ne pristajem.Prepiremo se.On odlazi kući svojim automobilom ,ja naručujem taksi.Dečko sa kojim sam došla sve posmatra.
Izjutra zvoni telefon. "Tanjana ja te volim.On nije za tebe.Veoma je prosto" "Ko si ti da sudis ko je za koga?Ja volim njega i bicu sa njim!"nerviram se i prekidam vezu.
Nekoliko godina kasnije decko kome sam se dopadala se oženio.Mlad prilišno.Ja jos uvek studiram .Taj koji mi se dopada vlasnik je restorana.Nije se oženio.
"Tanjana jednom sam te u zivotu poljubio i još uvek te volim" "Gluposti! Ćuti! Molim te ćuti!Ti sada porodicu imas!Dete!" "Tanjana ne možes ti odredjivati ko će koga da voli.Morao sam da se oženim.Nisam mogao da dopustim da mi život promiče samo zato što nisi želela da budeš samnom.To ne znači da te ne volim.Uvek ću te voleti" Prekidam vezu.Nerviram se.Zovem dečka koji mi se dopadao. Nismo se dugo čuli."Ja sam samo za neku avanturu"govori pre nego sto sam ga išta i pitala ."Ja nisam" kažem energično i prekidam vezu.
2011.
Dečko koji mi se dopadao se oženio i dobio dvoje dece.Dečko kome sam se ja dopadala je još uvek u srećnom braku iz koga ima ćerkicu.Ja sam u razvodu.
Zvono telefona se oglasava.
"Došao sam u Beograd.Da li možemo da se vidimo"? "Ti si ošenjen! Nemoj vise tako samnom da razgovaraš!"
"To ne znači da te ne volim" .
"U mom životu vlada haos"! besno kažem.
"Tanjana u tvom zivotu je uvek vladao haos!Znaš li zašto?Zato što nikome nikada nisi dopustila da te voli".
Prekidam vezu.Isključujem telefon.Ne želim da čujem nikakav zvuk.Ne želim nikakve reči.ćelim samo da budem sama.
Ovaj post posvećujem mladim snagama :behappy,maji ultra,katy,mesecini...od kojih učim.
Kasno popodne.
Tama polako preuzima tron .
Hladnoća se u kosti uvlači.
Zima prkosi nemilosrdno.
Odlučujem da zavirim u poštansko sanduče.Svakoga dana to činim,znate.Ne da bih pronašla hrpu računa ili reklama nego da bih otkrila da li se neizvesnosti koja je nepozvana došla u moje srce blizi kraj.
Polako stavljam ključić u bravu.Gledam u koverat sa strepnjom.Proveravam.Čitam.
Da,to je to.Poziv za sud.Sahrana braku mom.
Konačno će svemu doći kraj.
Ono što sam nekada planirala spakovano je u kofer i otišlo u nepovrat.
Život o kakvom sam sanjala nestao je.
Neizvesnost ,drugarica moja najbolja u proteklim danima.
Dva lika ima.
Sedi za okruglim stolom u visokoj stolici.Obučena u crnu odeždu.Kruna sumnje blista joj na glavi.Strepnje joj najbolje prijateljice.Visok štap joj od strahova načinjem.
Nikada se ne smeši.Ponosno stoji poput ledene kraljice i streli me pogledom.
S vremena na vreme udara o zemlju štapom, od strahova sačinjenim.
Uzima dušu moju i igra se sa njom.
Gnjeci je.Razvlači.Baca pa ponovo uzima.Kida.
Mito mi nudi za srce moje.
Kaže da joj jedino ono fali da bude zadovoljna.
Posećuje me i u snovima, predstavljajući se kao moja sestra.
Na javi tvrdi da mi je majka.
Kada zamahne plaštom crnim svojim pepeo od mene ostaje.
Molim je da ode.
Da me ostavi.
Smeši se pakosno i kaže da ce otići kada za to vreme dodje.Da još za to vreme nije.
Sa druge strane stola sedi njena sestra bliznakinja.
Istog je lika.Bele haljine.Krunu ljubavi nosi ona.Umesto štapa čaroban štapić u ruci ima.NJime prosipa prah ljubavi.Krila joj od čežnje sačinjena.
Smeši mi se.
Posećuje me onda kada mi je najpotrebnija.
Posipa na mene prah ljubavi.
Život mi snovima boji.
Kiti mi srce ružinim laticama.
Ona mi nije sestra.Nije mi ni majka.Tvrdi da je vila moja.Da će zauvek posedovati srce moje.
Da neće dopustiti da sestra joj,pobedi.
Obećava mi to.
Dve sestre se gadjaju pogledima.
Jedna drugoj otrov u vino sipaju.
Jedna drugu spasavaju.
Jedna drugoj ljubav izjavljuju.
Jedna drugu uništavaju.
Opet nekako uvek su tu.
Za istim stolom sede.
Isto vino piju.
Izgledaju potpuno isto.
Samo im odeća drugacija.
Jos uvek zurim u koverat.Otvaram ga.Sada znam.Sada je sve odredjeno.Odredjen je datum prestanka moga braka.
Možda će me zla sestra neizvesnost konačno napustiti.
Hvala Vam što ste uz mene.
Jutro.
Krenula sam u frizerski salon.
Ukoliko mislite da ću Vam sada opisati zimsku idilu ,varate se.
Zima je rešila da nam pokaže ko je gospodar.
Trotoari na bulevaru su blatnjavi i klizavi.
Braon i bela boja se stapaju u sivu.
Sneg se otresa sa krovova i pada ,zamislite gde,baš na moju glavu.
Čujem dve žene koje šetaju ispred mene kako pričaju
"Da li si kupila šećer ?"pita ona napadno našminkana .
"Zamisli nisam,dobro si me podsetila.Idem sada u prodavnicu pa ću da kupim"
"Šećer da kupiš?Nema šanse.Šećera nema nigde.Da li si videla koliko košta sada"?
"ćećer ko šećer ne mžze mnogo da košta."
"Koliko?"uporna je.
"Zar nije bio oko 60 ak,70 ak din"?
"E draga moja,pa kada si ti poslednji put kupovala šećer"?
"Onda kada sam potrošila predhodnu kesicu"
"Mora da ti pijes kafu bez sećera"
"Da ti kažem ,po tri kašikice stavljam u nju"
"Onda je to zbog toga sto živiš sama" zaključuje napadno našminkana žena.
Ulazim u prodavnicu.Ljudi se svadjaju.Traze šećer od prodavačice.Ona pak tvrdi da nije kriva što je stigao samo jedan paket.
Većina njih nosi i po nekoliko kesa sećera u korpi .
Razmišljam šta će ljudima toliki šećer?Da nisu najednom rešili da budu poslastičari? Da nisu rešili da gorak zivot zaslade tako sto će u hranu stavljati sećer?Da se možda ne boje ponovnog poskupljanja pa su ponovo rešili da prave skladišta.
Ne,ne krivim ja ljude,verujte mi.
Jedan političar na televiziji uporno govori da je sećer u našoj zemlji najjeftiniji "Pa to je samo 1 evro" kaže sa osmehom na licu.
Možda i jeste tako ali zaboravlja da je plata 200e tako da nam je i taj jedan evro puno.
Ponovo se vraćamo na staro.
Redovi.
Guzve.
Kupovina za ne daj Bože.
Strah od upornog povećanja cena.
Nemaština.
Kada bolje razmislim od staroga nikada ni odmakli nismo.Samo smo se zavaravali da živimo u nekakvoj bašti koja svakoga dana napreduje .
Shvatili smo da je napredovao jedino korov.
Ružama punim trnja je ta basta obasuta.
Bodemo se o to trnje i krvavi nastavljamo da je zalivamo.
U daljini vidimo tek po koji procvetali cvet.
Ostalo samo sasušena trava ili polomljenje stabljike.
Uporno je okopavamo,svako svoj deo.
Ona je iznova sve nesredjenija.
Zemlja suva od lažnog sunca.
Mokra od suza.
Zavejana od obećanja.
Sedimo i čekamo.
Svako ispred svoga cveta.
Čekamo da mu barem boju latica nazremo.
Ne vidimo je.
Police na kojima stoji sećer su prazne.
Ljudi sada pomahnitalo žure ne bi li ugrabili zamrznut grašak koji je na akciji.
Izlazim iz prodavnice praznih ruku.
Napraviću lepu frizuru.
Ako nema sećera,neka barem sama sebi budem šećerlema.
Liniju ću svakako sačuvati.
Hvala Vam što ste tu.Hvala i novim blogerima koji su se od skora pridružili ovome blogu.
Na svaštarnicima su objavili uzbunu.Izgleda da će danas Zemljani ponovo pokušati da napadnu.Ne razumem zašto im je toliko stalo da nas unište.Nije fer.Pre nekoliko stotina godina svi smo bili isti narod.Živeli na Zemlji.Ali njiihovi preci su bili baš takvi kakvi su oni danas.Nasilni.Bez ikakvog osećaja.Za ljubav.Za lepo.Predanja u vremeplovu govore da su jedno vreme morali i da plaćaju za ljubav.Pa to je strašno.Za tako uzvišeno osećanje mesečni račun.Nije samo to u pitanju.Kazne su se plaćale i za lepe reči.Lepe gestove.Moja pra pra cukun baka zamalo u zatvor da zaglavi zbog istih.Ali nebojte se.Nije.
Oko 3100 godine,grupica ljudi je organozovala pobunu.Ta grupica zagovarala je pristojno ponašanje,lepe reči.Ljubav.Ta je grupica zaprvo živela za ljubav i od ljubavi.
Ovaj naš Mars ,bio je samo turistička destinacija.Medjutim grupica je bila uporna.Konačno nekolicina se iselila ovde.To su naši preci.
Od tada zemljani pokušavaju da nas unište.Istina imaju moderniju tehnologiju od nas.Medjutim to im nije ,na našu srecu, pošlo za rukom.
Gledam neke video zapise iz vremeplova.Moja pra pra cukun baka je izgledala isto kao ja.Nekada davno ljudi su verovali u reinkarnaciju.Medjutim ,sebični kao i obično,shvatili smo da nije dovoljno samo da se duše sele.Tada je nastalo masovno kloniranje.Iako čar leži u tome da bude što više raznovrsnih ljudi i lica,mi ljudi(pa čak i mi Marsovci) odlučili smo se za klonove.Vezu sa budućnšću.Nastavak nas samih.Tako sada večno živimo.Čim nastupi smrt kloniraju nas i za nekoliko godina ponovo se radjamo.Eto zašto više ne moramo da imamo decu.I onako nas ima previše.
Romaticari,kakvi smo uvek bili,odlučili smo da prekinemo (naši preci zaprvo ali nema veze) trediciju da žene nose ista odela i frizure.
Ne,tako nesto za nas je nedopustivo!Zato su nasi Blagosloveni preci rešili da ponovo nosimo duge haljine,kao u Rimljanskom dobu.
Da.Bila je tu skupština i zasedanja iz koje epohe će se odeća nositi ali izabran je taj period.
Iskrena da buden to je bilo toliko davno da neznam ni kako su se tragovi sačuvali.Nemojte da zaboravite one magnate koji s vremena na vreme obrišu sećanja iz vremeplova...pa tako ni sami neznamo šta je i kada bilo i ne možemo da se vratimo u to vreme.
Pitate se kako ovde na Marsu funkcioniše život?
Vidite mi ovde za ljubav i od ljubavi živimo.
Sklapanje poznanstava i spajanje ljudi glavna nam je preokupacija.
Ništa se ne plaća novcem.Samo lepimm rečima.Gestovima.
Moj dragi će danas doći kod mene.Znate li koje je njegovo zanimanje?Komunicira sa ostalim planetama i pregovara oko toga da se neki njihovi meštani presele ovde ne bi li nas bilo što više.
To je veoma važno zanimanje, znate.Ponosna sam na njega.
Uostalom možda jednom uspemo da nadmašimo Zemljane i sredimo ih.
Uh!Znam da ne bi trebalo tako da govorim.Samo se ponekad razbesnim.
Tako se nešto neće dogoditi u skorije vreme.Njih ima mnogo više.
Taman kada pomislimo da je sve ok,pojave se i razaraju.Dzabe im te njihove letilice kojima mogu da stignu na sve planete kada polako izumiru.
Zloba ih nagriza.Svadjaju se oko kloniranja.Koliko će puta koga klonirati da bi jedan čovek nadvladao ostale .Tako da sada polako svi počinju da lice jedni na druge.Dogovaraju se i medjusobno uništavaju klonove.To je strašno.
Nedaju se oni medjutim.Vidite koja je godina i koliko svadja a oni još uvek traju.
Kako je krenulo moraćemo na Veneru uskoro.
Kažu da je tamo neki fin narod.Oni kažu da umeju da vole samo telesno i fizički.Mislim gluposti.Ali dobro.Svaka planeta za sebe.
Ako odemo tamo,promenićemo ih mi.Možda nas ima manje ali nekako uspemo sve da nadvladamo.
Pre nekoliko godina,javili su da će zemlja biti uništena.Jedan Yemljanin je prebegao na drugu planetu i pokušao da šalje otrovne sastojke u njihove tablete(koje imaju umesto hrane,to dobro znate).U želji da ne propadnu,Zemljani su ga imenovali za svog predstavnika.Pa to je strašno.Ali vidite ,to je već njihova stvar.
Ja sam srećna.Obučena sam u dugu belu haljinu.U predelu grudi se provlaci zlatna traka.Na nogama imam rimljanke .Polovina kose mi je sakupljena na temenu a druga polovina slobodno pada u kovrdzama.
Smešim se.
Gledam u stvaštarnik.
Ista sam pra čukun čukun baka!
Konačno vidim da je vreme.Pritiskam dugme i on je pored mene.
Taj moj čovek.
Bez njega ne mogu.
Ovaj post posvećujem VILIBEZKRILA(koja za ljubav i od ljubavi zivi),MARCUANTONIU( koji nije više na blogu ali sam sigurna da čita),ALEKSANDRU88(koji mi je svojim komentarom pružio inspiraciju za ovaj tekst),PERSEFONI (koja je vec stanovnica Marsa ali nas ponekada obidje) i svim ljudima koji se ne plaše da vole.
Jutro.
Gazim po dubokom snegu.Kao da hodam po nekakvoj šumi.
Nerviram se što u prodavnicu nisam krenula skijama(nije da baš dobro umem da skijm ali šta ćete bolje i skije nego čupave čizmice koje efikasno izgledaju samo u izlogu prodavnice).
Grupica ljudi se prepire oko besplatnih novina.Svadja preti da se u tuču pretvori.
Ubrzavam korak koliko je to moguće ne bih li se sklonila.
"Izvinite,mogu li nešto da Vam kažem"?čujem glas iza sebe.
Okrećem se.
Sumnjičavo gledam u čoveka ranih četrdesetih.
"Izgledate zaista prelepo".
Gledam u njega zbunjeno.Ko je sada ovaj čovek?Odkud mu pravo...?pitam sebe u mislima.
A onda razmisljam...
Lepa reč.Danas ju je tako retko čuti.Lepe reči kao da smo zaboravili.Spakovali ih u kofer i poslali natrag zajedno sa prošlim vremenima.
Čudimo se kada nam ih neko izgovori.
Analiziramo zašto je to učinio.
Lepe reči izasle su iz mode.Luksuz postale.Ukoliko lepo govorimo preti nam ludačka košulja.
Ukoliko lepe reči slušamo čini nam se da su lažne,neiskrene,neistinite.
One koji lepe reči izgovaraju osudjuju.Prevarantima i zovu.
Prestali smo čak i da mislimo o lepom.
Samo obaveze.
Posao.
Računi.
Plate.
Cene.
Izbori.
Gužve.
Svadje.
Štrajkovi.
Kradje.
Lepog ni od kuda.
Pojavi se tek ponekad poput nekakvog čarobnjaka koji zatim ubrzo prognan bude.
Kao da nas može zaraziti pa da i mi ne daj Bože govorimo i mislimo lepo.
Ukoliko vredjamo iskrenim se smatramo.
Ukoliko blatimo na tron nas postavljaju.
Ukoliko niti jednu jedinu reč lepu nemamo pobedjujemo.
Neću tako.
Ne mogu tako.
Nisam ja iz te priče.
Sanjam i dalje.
Živim za lepo.
Uprkos strahovima koji mi dušu razaraju kopljima ,branim se lepim.
Gledam još uvek u čoveka, zbunjenog pogleda.
Teško je reći da jutrima mogu lepa da budem.
Kosa raščupana.
Lice umorno od neprospavanih noći.
Farmerice izbledele.
Na jakni sam verovatno ponovo promasila da zakopcam dugme(nekim čudom to opazim tek kada se vratim kući).
Lepa.Nikako.
Taj čovek je medjutim odabrao mene baš.
Da mi ulepša dan.
Ugreje dušu.
Mirisom jutro započne.
"Hvala Vam" tiho kažem smešeći se.
Koračam u suprotnom pravcu.
Znam da on gleda u mom.
Ne okrećem se.
Tražim prvi izlog ne bih li videla sopstveni odraz u ogledalu.Ne bih li videla zašto sam baš danas toliko lepa.
Verujte sve je kako sam i opisala.Zaboravila sam tamne kolutove oko očiju koji redovno gostuju na mome licu.
Kaiš od jakne koji se gotovo vuče po podu.Rascupanoj kosi(koju bih kada smo već kod toga trebalo da što pre ofarbam)
Snegom nakvašene čizmice .
Uprkos tome,taj čovek je uspeo u svojoj misiji.
Navukao mi je osmeh na lice.
Cak ću možda i pomisliti da ovoga jutra izgledam pristojno.
Ovaj post posvećujem svima onima koji se ne plaše da izgovore lepu reč i ne zaziru od iste.
Lepe reči svima su nam potrebne.
Veče.
Koracam lagano klizavim trotoarom.
Nisam ponela kisobran.Nisam stavila beretku.
Želela sam da osetim sneg.Da me dodirne svojom svežinom.
Besni prolaznici me guraju u stranu.Popreko gledaju.Mršte se.
Kako da poBogu idem lagano kada se krećem medju užurbanim ljudima?
Ne znaju oni.Da znaju, možda bi i razumeli.
Tražim ga.Tog nekog.
Stranca koji ce doći u moj život i osvojiti moje srce.
Stranca koji će uneti vedrinu u moj život.
Nekog nestvarnog.
Nadrealnog.
Vanzemaljskog.
Nekoga ko sada hoda svetom paralelnim aili ciji će se svet ,kada se pronadjemo ukrstiti sa mojim i postati jedan.
Onda će nam biti smešno pri pomisli da smo mogli da provedemo toliko godina razdvojeni, dok se poznavali nismo.
Nekoga ko će prihvatiti moje mane.
Zavoleti moje vrline.
Nekoga ko će speti da me nasmeje.
Dobih na moj tekst jedan komentar o kome neprestano razmišljam.
Na moje pitanje ‚‚Šta da žena radi kada ostane sama‚‚ komentar je glasio "Da pažljivije bira sa kime će da se zabavlja ".
Uvažavam ovaj komentar.
Ali se plašim da nisam dovoljno mudra da ga realizujem.
Kako da znamo da li je taj neki koji se pojavi onaj pravi?
Kako da prepoznamo?
Ispitamo?
Zar svi to tako ne govorimo a onda nas ljubav pogodi i nastavimo da hodamo kao kakav slepac bez štapa?
Zar onda kada smo očarani umemo da procenjujemo?
Imamo li kakvih garancija da je osoba koja je sa nama prava i da smo načinili pravi izbor?
Ljubav je kao kakva kula od karata.
Prelepa.
Veličanstvena.
U isto vreme pomalo nestvarna.
Prividno izgleda stabilno.Medjutim ukoliko izvučete samo jednu kartu,ona počinje polako da se ruši.Karte se stapaju na dno jedna za drugom sve dok od čitave kule ne ostane ravna površina.
Neki od nas pokušavaju ponovo izgrade kulu od istih tih karata.
Uspeju da slože nekoliko redova pa onda pokunjeno odustaju i karte se ponovo ruše.
Nečije karte su pak toliko vremenom zgužvane da ne umeju da slože ni prve dve.
Neki pak uspeju da ponovo izgrade čitavu kulu,istina nesto drugačiju od predhodne ali svakoga minuta gledaju u nju sa starhom da se ponovo ne poruši.
Jedno je medjutim sigurno,niko od nas nema nikakvih garancija niti poznaje zivotnu vremensku prognozu kako bi bio dovoljno siguran koliko će vremena ta kula izdržati.
Vetar je nekada isuvise slab,pa kulu samo pomiluje.
Nekada je pak sruši iz temelja samo jednim pokušajem.
Nekada ostavi njen prvi red koji na posletku dočeka sunce.
Nikada ne mozemo znati šta nam donosi sunce a sta mesec.
Jedino sto nam ostaje jeste da uživamo u kuli dokle god možemo.
Da ne pitamo suviše.
Ne analiziramo.
Ne tražimo.
Da prihvatimo tu kulu bas takvu kakva je.
Veličanstvenu.
Imala sam takvu kulu.
Oluja ju je porušila.
Odnela svaku kartu na suprotnu stranu.
Novu kulu treba oprezno graditi.
Kartu po kartu.
Promišljati izmedju postavki karata.
Ali onda.....
Onda se to i ne zove ljubav.
Onda se u njoj ne može uživati svim čulima.
Nije ona tada jedisntvena.
Samo vašar šansi i prilika.
Rasprodaja osećanja.
Štit strahovanja od samoće.
Takvu kulu ne želim.
Želim kulu koja će se iznenadno stvoriti.
Bas kao u bajci.
Bez promišljanja i analiziranja u pratnji njihovih drugarica sumnji.
Baš takvu kulu.
Jedinstvenu.
Veličanstvenu.
Samo moju.
Kulu nove ljubavi.
Uvlačim promrzle dlanove u dzepove.
Mladić koji mi dolazi u susret me ramenom odguruje u stranu.
Naši se pogledi susreću.
Ne to nije on,pomislih.
Kada ga budem ugledala,oči mu samo videla...
Znaću...
To je onaj pravi.
Biću sigurna da je tako.
Hvala Vam što ste tu.
Jutro.
Pijem ledenu kafu i gledam svoj odraz u ogledalu.Povlacim kais bademantila i posmatram sopstveno telo.
Trideset i jedna mi je.Normalno je da s vremena na vreme proverim da li je sve na svome mestu,razumecete me.
Prisecam se kako sam razmisljala pre nekoliko godina.
Pre tridesete(mozda i pre dvadesete) citala sam u raznoraznim casopisima kako treba da nakon tridesete strogo povedemo racuna o sebi.
Dakle ,sto pre da pocnemo da koristimo kremu protiv bora(nekoliko vrsta njih,razume se,za podrucje oko ociju posebno).
Kako treba da redukujemo ishranu jer ce nam se sve sto pojedemo nakon tridesete zalepiti na telo.Pa i voda.
Porodjaja smo izgleda najvise trebale da se plasimo buduci da se nakon njega telo toliko izoblici da ga ne prepoznajemo u ogledalu.
Takodje treba dobro da pazimo na odevne kombinacije.Mini suknja adekvatna vise nije.NIkako.Ukoliko je nosi nakon trideset zena se bludnicom smatra.
Cesto cujem kako ljudi kazu da bi sve dali ne bi li se vratili u djacko doba.
Iskrena da budem to nikada ne bih ucinila.
Bila sam isuvise zbunjena.Preosetljiva.Ranjiva.Nesigurna.
Osnovnu sam provela odlazeci svakodnevno na balet i iscitavajuci bajke sa polica Narodne biblioteke. O odeci nisam marila.Mama me je cesto korila zbog toga.Ona mi je kupovala odecu.Govorila mi je da treba da stavim samo malo maskare i sjaja za usne i da cu videti kakav se efekat postize.Nisam je poslusala.
Srednju provodim u takmicenju da budem namodernija i najlepsa.Najpopularnija.Da izlazim na aktuelna mesta...citam pretezno Balzaka i Dostojevskog.Ocarana sam njima.
Fakultet prvodim u ucenju i putovanju.Vezama i vezicama nesigurnim. Brojenju kalorija.Citanju svega i svacega(pa i casopisa ako smem da priznam).
Za sve ove periode vezuje me nekakva nesigurnost.Zelja da se zakoraci u svet odraslih.
Porodjaja sam se pribojavala najvise.
Kako ce sve proci?Kakvo ce mi telo biti nakon njega?
Imala sam tesku trudnocu.Iz porodilista sam izasla u omiljenim farmericama.Dobila sam Andjela.
Nista se strasno dogodilo nije.
Zato zelim da apelujem na sve Vas,zene koje imate preko trideset.
Sada smo konacno svesne sebe.
Svojih mana ali i svojih kvaliteta.
Pustite onu pricu da zena isijava samo iznutra.
Ona je polovicno tacna.
Zena isijava iznutra ali isto tako to treba da cini i spolja(Balkan je ovo je ne zaboravite ) .
Naucite da sebi posvetite vreme,makar i pola sata tokom dana.
Naucite da sebe stavite na prvo mesto.
Naucite da je bolje da kupite suknjicu na rasprodaji nego 2 kg mesa.
Naucite da je nekada bolje provesti vece uz omiljenu knjigu nego sa losim drustvom.
Pre od svega navedenog,naucite da volite sebe ,bas takve kakve jeste i da ne dozvolite da iko tu vasu ljubav prema sebi ne pomuti.
Godine,nesigurnosti,strahova,preterane ranjivosti...su za nama.
U ovim godinama treba da uzivamo u svom liku,telu ali isto tako i iskustvu i znanju koje smo stekle.
Tridesete su godine za uzivanje.
Ponovo navlacim bademantil i zadovoljno se smesim.Telo izgleda bolje nakon porodjaja?
Kako je to moguce?
Drage moje ,sve je to stanje svesti.
P.s nemojte zaboraviti da redukujete ishranu :) i jos nesto,mini suknje se ni po koju cenu ne odricem!
Posveceno svim zenama koje su presle tridesetu.
.
Kasno popodne.
Navlacim na sebe ogrtac i sklapam poslednju stranicu knjige.
Procitala sam je.
Priznacu Vam nesto,ponovo sam se usudila i procitala jednu od onih knjiga sarenih korica i izazovnih naslova."Kada ostanes sama" od Sile O'Flenigen.
Kako da je ne procitam?Naslov me je zainteresovao.Sadrzina ispisana na koricama takodje.
Medjutim,sada,nakon zavrsetka shvatam da nikada iz ovakvih knjiga nista nauciti necu.
Ne kritikujem pisce,nemojte me pogresno razumeti. ljudi u drugim zemljama zive potpuno druagcije zivote.Ja pak imam tu ne volju da se nesvesno poredim sa glavnim junakinjama.
U ovakvim knjigama ljubav je glavna tema.
Ne tako retko i u mome zivotu.Priznajem.
Ne mogu da se ne zapitam kako bi te glavne junakinje(makar i u romanima)obitavala da osim ljubavi izgube i posao?Nemaju novac za stan?Nemaju novac ni za osnovne potrebe?
Da li bi i tada samo o ljubavi raspredala spisateljica?
Glavnu junakinju je ostavio decko(da dobro ste procitali decko,ne muz) i sada depresiju leci tako sto se posvecuje svom poslu u kome je na rukovodecem polozaju.Kako bi tugu ublazila resila je da ode kod rodjake u London a nakon toga su joj ponudili posao u Parizu.Poseduje skup,lepo opremljen stan i tugu leci kupovinom.
Sta mi u Srbiji da radimo kada nas neko ostavi a pri tom nemamo ni posao?Stan?(dobro imam ga ali to je posebna prica)Osnovne potrebstine?
Sta da radimo kada smo paralisani preprekom koju je pred nas zivot postavio?
Kada ne mozemo da probleme resimo povecanim brojem radnih sati jer je ovde posao nemoguce pronaci?
Kada sakupljamo novac kako bi preziveli?
STA DA ZENA RADI KADA OSTANE SAMA?
Najpre postaje obazriva.
Veruje tek po nekom,rodteljima mozda najvise i eventualno jos jednoj osobi pride.
Novi muskarac?
Moze samo u horizontali ,ali kada ga opali pesnicom pa se prevrne(izvini vilosaduplimkrilima ovo sam od tebe uzela:)
Nova ljubav?
Tesko.
Strah zbog stare je prevelik.
Strah da ce ta nova ljubav pretvoriti u prah koji ce vetar odneti nagriza joj srce.
Sve ce doci na svoje,kazu.
Da li je tako?
Da li nakon jednog izgubljenog zivota zaista moze sve doci ikada na svoje?
Da li zena koja je ostala sama treba:
Da sazaljeva sebe?
Da se da u promet?
Da se zabavlja?
Da odtuguje?
Cini se da je odgovor ne moguce pronaci.
Mozda cu to jednoga dana i uciniti.
Do tada,uvek cu imati ove knjige sa sjajnim koricama.
Sadrzajem koji inspirise nadrealno.
Necu ih se odreci.
Pustam kosu da mi pada niz ramena i zakljucujem
Ko sam ja da sudim?
Mozda sve te junaknje imaju samo normalan zivot.
Mozda smo mi u ovoj zemlji zaboravili sta to znaci.
Hvala Vam sto ste tu.
Jutro.
Zima se vratila.
Mislila sam da smo je otpratili ali ona je ponovo zakucala na nas prag resena da nam nagovesti da ne zeli da ode.
Resila sam da ovoga jutra da po ko zna koji put okrenem nekoliko brojeva telefona koje sam pronasla u oglasima za ponudu posla.
"Dobro jutro,pronasla sam oglas na intenetu..."pokusavam da zvucim poslovno.
"Samo ukoliko niste zaposleni" sece strog zenski glas.
"Zaposlena sam ali pred otkazom" branim se.
"U tom slucaju ne moze.samo iskljucivo ne zaposleni" ne odustaje.
'Izvinite ali ovde se radi o honorarnom poslu" dosetih se "Obavlja se 3,4 casa dnevno"
"To nema nikakve veze.Morate biti potpuno nezaposleni"
Vidim da nema svrhe da se borim.Resih da okrenem drugi broj i vidim sta jos u ponudi stoji.
"Dobar dan...javljam se povodom oglasa..." ponovo zvucim nekako zvanicno.
"Mozete doci .Primljeni ste" cujem muski glas usiljeno ljubazan.
"Primljena?Ovaj, kako primljena ?Nisam Vam nista o sebi rekla" sada sam zainteresovana.
"To je u radu.Znate za marketing je potreban talenat"
"Znam to bavila sam s marketingom u jednoj tekstilnoj firmi" naglasavam.
"Nema problema.Dodjite,koliko vec danas"
Pitam za adresu,sva presrecna.
Mozda cu dobiti posao!
Mozda cu cak i platu dobijati.
Mozda cu posedovati taj luksuz pa je dobijati redovno.
"Znate,ovde dolazite samo po flajere a radno mesto nije pozicionirano"
"Kako to mislite"? pita u cudu.
"Ne znam koji deo grada cete prvo da obilazite"
"Deo grada?Ne razumem"
"Ovaj posao je znate veoma odgovoran.Vi klijenta morate da ubedite da koristi nase usluge"
"Da li cu imati neko sediste"?
"Ko jos danas u Srbiji ima sediste"?
"Zahvaljujem se na razgovoru.Dovidjenja"
"Vasa stvar.Ispustate dobru priliku"
"Znam.Hvala.Dovidjenja"
Jos jednu priliku da napadam ljude po ulicama i stanovima zasigurno cu vec dana dobiti.
Ostao je jos jedan oglas.
Razmisljam da li da okrenem broj.
Javlja se starija zena.
"Javljam se...."
"Znam.Dete vidite,ovako stoje stvari.Ovaj je oglas raspisan tek radi reda.Na te pozicije ljudi su vec primljeni.Mozete doci a ne morate"
"Hvala Vam"saopstavam sa postovanjem.
I zaista sam joj zahvalna sto me je na vreme resila muka.
Pitam se..zasto je u ovoj zemlji toliko tesko pronaci posao?
Zar vise nisu dovoljne diplome?
Znanje jezika?
Iskustvo?
Na polozaj direktora dolazi se direktno sa fakulteta sa "zanjanjem" bivseg direktora po roditeljskoj liniji(samo roditeljskoj i nikako drugacije-kriza je sada ostali rodjaci tipa tetke.stricevi...ne pomazu).
Danas je tesko dobiti posao cak i preko stranke.I daako ste narocito aktivni u vreme izbora.
Diploma ne pomaze.Mozda Vama licno da ,ali pri zaposlenju nikako.
Iskustvo nikako,jer oni bi da se poducavate po njihovom nekom sistemu i nikako ne valja ukoliko ste vec poduceni.
Tehnoloskih viskova sve vise.
Radnici se odpustaju u velikim kolicinama.
Mladi sa diplomama se bore za mesto prodavaca .
Svi nesto rade ,opet niko nista ne radi.
Kakva je ovo drzava?
U sta su nas oni koji nas "vode" pretvorili?
U nekakve robote koji kao slepi koracamo stazom zivota i bojimo se cak i da se nadamo.
U muve koje udaraju o prozore i padaju.
U bica bez nade.
Koliko ce vremena proci dok se citav ovaj sistem ne normalizuje.
Koliko god da je potrebno,mi svakako do tada zivi biti necemo.
Sada me vise i nije strah za sebe.
Naucila sam da zivim potpuno bezciljno.
Strah me je za nasu decu.
Strah me je da za robote ne izmislimo i mozak.
Hvala Vam sto ste tu.
Vece.Posmatram pahuljice kako plesu caroban ples oko svetliljke.Lepo je kada se sneg posmatra dok ste ususkani i pijete toplu cokoladu.
Citavog dana skakucem po stanu u penjuaru,tela namazanog raznoraznim kremicama i namirisanog parfemom.
Pocela sam sa detaljnim pripremama.Depilacija,frizura,pedikir,manikr,obrve...
Cekam da dodje on.
Mastala sam o njemu ali se nikada videli nismo.
Neznam kako izgleda.
Ne poznajem ga.
Opet cini se kao da ga citavog svog zivota znam.
Oblacim sorc ,cizme i dzemper.
Nemstam frizuru i nanosim sjaj za usne .
U restoranu u kom smo se nasli vlada topla atmosfera.
Svaki je sto odeljen separeom.
Smestili smo se u onaj koji je najzavuceniji.
Tek onako,da se sklonimo od radoznalih pogleda.
Da uzivamo jedno u drugom.
Ispijamo vino dok posmatramo sneznu idilu.
Ubrzo shvatam da ne vidim dalje od njegovog lika.
Kao da niko tu osim nas ne postoji.
Onakav je kakvog sam ga i zamisljala.
Bas onako, pravi.
Za mene.
Takav i nastup ima.
Odmeren.
Odvazan .
Ponosan.
U isto je vreme i zabavan.
Zasmejava me.
Unosi vedrinu u moj zivot.
Pazljivo slusa svaku moju izgovorenu rec.
Cuti i govori bas kada to treba da cini.
Njegov me pogled hipnotise.
Ocarava.
Mami.
Smejemo se.
Grlimo.
Ljubimo.
Bas kao da smo sami.
Da nikoga oko nas nema.
Kaze mi da sam posebna.
Princeza.
Da me je cekao citav zivot.
Cutim.
Ne odajem mu da sam i ja cinila isto.
Na rastanku poljubac.
Dug.
Nestvaran.
Caroban.
Ne zelim da se ovo ikada zavrsi.
Zelim da potraje zauvek.
Bas taj,jedan jedini momenat.
Bas taj poljubac.
Osecam da mi nesto steze lice.
Izgleda da mi se maska skorila.
Ustajem iz fotelje jos uvek od sna omamljena.
Spiram masku sa lica.
Ponovo zurim u sneg sa prozora.
Topla cokolada je postala ledena.
Takav izgleda i postoiji samo u snovima.
Nije sada to vise ni vazno.
Vazno je da sam jos uvek opcinjena.
Hvala Vam sto mi dajete snagu.
Bulevar je prekriven belim prekrivacem.
Cujem zveckanje lopatica sa kojih ga otresaju.
Vidim tragove stopala svud po stazi.
Trotoar podseca na kakvu reljefnu kartu.
Nekakvo cudno osecanje mili mojim telom.
Steze ga.
Grci ga.
Uvija.
Izoblicuje.
Kada bolje razmislim mozda i nije u pitanju telo.
U pitanju je dusa.
Kao da ju je nekakvo cudoviste u kandze stavilo.
Kao da je razvlaci poput nekakvog gela.
Sa njome se poigrava.
Treska je o pod.
Ponovo uzdize da bi naredni pad bio jaci.
Osecam kako mi dlanovi trnu.
Srce se trka sa milionitim delovima sekunda.
Slabost prozima citavo bice.
Strah.
Da to je strah nekakav.
Osetim ga s vremena na vreme.
Onda kada sam na javi a ne u svom svetu.
Umem da mu se narugam.
Da ga oteram.
Zube mu pokazem.
Pretim mu da ce ga dusa i srce rastrzati.
Ali onda...bas kada sam ususkana ...
Kada pomislim da je otisao na godisnji odmor.
Ponovo je tu.
Stoji predamnom kao strasilo kakvo.
Udruzen sa svojim prijateljicama sumnjama dusu mi razara.
Guram ga od sebe.
Suocavam se sa problemima ne bih li ga naterala da ode.
Zadajem mu udarce jake.
Posipam ga prahom sacinjenim od lepih stvari.
Ne vredi.
Ponovo se pojavi.
Razvod.
Posao.
Stan.
Zar sve mora u mom zivotu da se desava bas u isto vreme?
Zar ne moze jedno po jedno?
Polagano.
Ovoga puta strah je snazan.
Ispunjava citavo bice moje.
Ledi mi dusu.
Srce u okove stavlja.
Krezi mi se u lice.
Ne zelim da me porazi.
Ne zelim da se povucem.
Ne zelim da me pobedi.
Po prvi put u zivotu resih da ga ne teram.
Da mu zube ne pokuazujem.
Da mu ne pretim.
Samo.....
Samo mu se smesim.
Milujem ga.
Hrabrim.
Kazem da cu biti uz njega sve dok je samnom.
Da cu ga najlepse ispratiti kada bude bio spreman da ode.
Hvala vam sto ste uz mene.
Koracam zustro ubrzanim koracima.
Vracam se sa "Veceri boemske poezije".
Tanane pahulje unose mi se u lice.
Ulicno osvetljenje oslikava u baricama.
Stihovi knjige koju nosim u torbi greju mi dusu.
Premotavam film unatrag.
Da.Nije to bio san.
Pozvala sam ga sedne pokraj mene i to je ucinio.
Poklonio mi je svoju knjigu sa posvetom.
Ohrabrio da citam zajedno sa ostalim pesnicima iako to nisam planirala.
Tog coveka,kome sam danas po prvi put pruzila ruku cini se poznajem citav zivot svoj.
On mi se javljao u snovima.
Savetovao me na javi.
Ohrabrivao u pokusajima.
Na semaforu crveno svetlo.
Razmisljam o njemu stavljajuci beretku.
Cini mi se da mi je vid nekako zamagljen.
Kao da se teturam polagano po trotoaru.
Odjednom...kao kakvom carolijom,prilazi mi on.
"Imate iskustva"
Ne znam da li konstatuje ili me pita.
Razmisljam.
Da li da mu kazem za deset romana koje sam napisala?
Da li da mu priznam za sve svoje pokusaje?
Da li da mu priznam da pisem blog?
Gledam u njegove oci pune pronicljivosti.
Vedrine u isto vreme.
Kako da mu ista kazem?
Sta sam ja naspram ovog coveka?
Mrva naspram pogace?
Cvet naspram bogate baste?
Kapljica naspram litara?
"Nemam" tiho odgovaram.
"Deluje kao da imate" uzvraca mi.
Osecam da mi obrazi gore od uzbudjenja.
Srce poskakuje od ponosa.
Dusa zahvalno miluje.
"Hvala" jos tise kazem.
"Znate,reci cu Vam nesto"
Slusam.
Bicu besplatno pocastvovana.
"Za satiru ne treba da izmisljate ljubavnice i ljubavnike.Ne treba da filozofirate!Dovoljno je samo da pogledate i osvrnete se oko sebe.Ona je tu oko Vas"
Smesim se.
Osvojio me je za citav zivot.
Ocarao.
Kaze da ide u suprotnom pravcu.
Pruza mi stisak ruke.
Kao omamljena nastavljam put.
Zapinjem o stiklu i padam na zemlju.
Ne ,veceras nisam pila vino.
Veceras sam opijena poezijom.
Otresam blato sa sebe i nastavljam da koracam.
Ponosna.
Ovaj post posvecujem MILIVOJU JOZICU-JOZI cijim sam prisustvom bas kao i stihovima veceras bila pocastvovana.
Najsrdacnije se zahvaljujem i Sanjarenjima sto mi je pruzila kartu za neki sasvim drugi svet.Svet kome pripadam.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
