Kasno popodne.Lutam ulicama Novog Beograda u potrazi za kancalarijom advokata.Shvatam da se parni brojevi nalaze na jednom kraju a neparni na drugom kraju naselja.Stizu mi kritike da sam napisala nikakav tekst.Moj(jos uvek na zvanicno,ali uskoro bivsi)muz u inat ne zeli da mi dostavi potvrdu iz svoje firme i sada shvatam da sem sto prilozio nije dinar za dete tokom cetiri meseca ,zbog te potvrde necu moci ni platu da dobijem.
Konacno se vracam u stan.Ove veceri sam sama.Jos uvek sam u "Sama sebi mis"fazi i nakon penusave kupke nalivam sebi casu vina.
Razmisljam.Ne volim kako se ponasam kada se zaljubim.Zaista ne volim!
To bi otprilike izgledalo ovako.Najpre nekoliko dana razmisljam o tome da li mi se doticni gospodin dopada.
Zatim ili ga otpisem ili se desi klik pa pocne ono sto mi se nikako ne dopada.
Mastam o njemu.
Velicam ga u mislima.
Krojim zajednicku buducnost sa njim.
Vrline pretvaram u mane.
Sve gledam kroz ruzicaste naocare i sve mi odgovara ,cak i ono sto mi se nije dopadalo dok njega srela nisam tada pocinje da mi se dopada.
Ukoliko uvidim da je pokazao nekakvo interesovanja i pozvao me tu sve pocinje...
Dakle ,ja sam u svojim mislima vec stvorila sliku nase buducnosti pa se i ponasam kao da smo vec u njoj.
On jadan ne shvata u cemu se nasao a ja navaljujem,stiskam,gusim,guram i zivim buducnost u sadasnjosti.
Desava se da zbrise.
Nekada veoma elegantno i necujno a nekada na sva zvona glasno.
Onda se nerviram.
Ali to ne traje dugo.
Nerviram se vise zbog sebe.zato sto sam to dozvolila nego zato sto je on otisao.
Ubrzo ga zaboravljam ,obecavam sebi da me niko jedan period zanimati nece.
I onda...nailazi taj drugi.
Na greskama u ljubavi ne ucim.Pa se ponasam potpuno isto.
Taktika.
Da ,to je ono sto mi treba.Ali nisam drugarica sa njom bas kao ni sa balansom.
Ukoliko imam srece onda naidje onaj koji ne pobegne tako lako.
Nemojte da mislite da nije bilo takvih.Naprotiv.
Medjutim obicno sam ja terala njiih,bas onda kada bih uvidjala da su preterano zainteresovani.
Ako bih pak uspevali da prezive u mojoj blizini onda bi oni nenametljivo poceli da komanduju.
A ja se od kraljice pretvarala u slugu.
Ponovo bih tada skrojila zajednicku buducnost.
Ovoga puta cvrscu,sa stvarnim nitima ,nikako nitima satkanih od snova.
Tada bi da buducnost u mome srcu bila toliko cvrsta da je podsecala na nekakvu tvrdjavu u koju niko nije mogao da prodre.
I bas kada bih pomisljala da je tu tvrdjavu nemoguce srusiti,naisla bi vojska i svom jacinom je razorila.
Ali ne.Ja sam uvek zelela da je renoviram.Da je ponovo sagradim.Da bude toliko jaka.Napravljena od najjaceg materijala-ljubavi ciste.
Ljubavi sa temeljom poverenja i postovanja.
Dok bih je pokusavala restauraciji on bi je uporno rusio,zeleci da se raspadne u najsitnije parcice koji se nikada vise sastaviti ne mogu.
Ali ja sam se borila.Cekala.Prastala.Dozvoljavala sve i svasta.
Sve sve u cilju da tvrdavu ponovo postavim na svoje mesto.
Nekoliko puta se rusila.Jedanput pre braka pretila da se nikada vise podici nece.
Radnici priticali u pomoc.Slagali kamen na kamen.Gvozdjem je okovali.
I ...kao u bajci nekakvoj tvrdjava je zablistala poput nekakvog dvorca!
Spremala sam je,glancala,negovala,ubedjena bila da ce njen vrh nebesa dostici.
A onda....najpre se okrznuo njen delic,zatim se odronio veci deo.Kamecici poceli da padaju u talasima poput nekakve lavine.
Sve dok se potpuno nije sravnila i od nje ostala samo nekakva senka secanja.
Ljudi sada govore da je laz da je na tom mestu tvrdjava postojala.
Da je postojala samo nekakva kuca,mozda malkice raskosnija od kuca iz njenog komsiluka.
Znam da nisu u pravu.
Iako je vise nema,upravo ta senka jasno se ocrtava na goloj zemlji.
Vidim nekakav cvetic koji se polako promalja kroz zemlju i smesim se.
Tvrdjave nikada vise nece biti.
Mora biti da su ljudi u pravu.
Ipak sam ja sve to samo sanjala.
Posmatram cvetic kako mi se smesi i sunce kako ga obasjava.
Ispijam casu vina do kraja.
Mrzim kada se zaljubim.
Ovaj post posvecujem mom prijatelju Suky -ju.Njegova kritika nagnala me je da ga napisem.
1995.god.
Tada sam po prvi put posetila Venaciju.Na put sam krenula sa drugaricom.Priznaću Vam u poverenju obe smo slagale roditelje da idemo na ekskurziju (ona preko moje ja preko njene škole)kada su nas ispratili na stanicu i videli da nema nikoga od dece...uh o tome nekom drugom prilikom.Važno je da smo otišle.
Trg Sv.Marka.Vidimo dečaka od najviše pet godina kako za jednu ruku drži majku a u drugoj mobilni telefon.Koračamo iza njih nekoliko minuta.Ne prestaje da priča."Vidiš,ovde i klinac ima mobilni telefon a u Srbiji...ih ko zna kada će to stiči"!kažem druagarici čežljivo.
1996.godina.
Posetila sam Rim.Shvatam da mobilni telefon imaju i konjušari oko Koleseuma .Svi samo ne ja!
Po povratku iz Rima odlazim na sastanak sa dečkom koji mi se dopadao(ukoliko ste čitali redovno moje postove da,nije to onaj dečko koji mi je poklonio ruže već onaj drugi koji se meni dopadao ali koga nikako nisam uspevala da smantam!)
Čujem zrrrrrrr."Da li je to tvoj telefon?"pita me.Okrećem se oko sebe u čudu.Kakav sad telefon?Šta je ovom dečku?Odkud bih ja telefon imala u kafiću.Možda je na nekim drogama?pitam se u sebi.Ko zna sa kim sa ja to izašla!A onda...onako šarmantan sa neodoljivim osmehom na licu,iz kožne jakne vadi mobilni telefon.Zurim u njega sa oduševljenjem.Uh kada ću ja imati takav telefon?!
1997.godina
Konačno i ja za rodjendan dobijam prvi mobilni telefon!Mogu sa ponosom da tvrdim da još uvek imam isti broj uprkos godinama koje su protekle!I to jedan od prvih u NS ,onaj što počinje na 063 5...Kako sam samo srećna!Telefon istina liči više na toster po veličini i debljini ali ja ga ipak obožavam.Pobogu,imam telefon mobilni kao u "Dinastiji".Dobila sam ga prva u razredu.Prva medju društvom.Jedna od prvih u NS!Nekoliko dana nakon što sam ga dobila zvoni mi na čašu svoj jačinom.Ne umem da ga ugasim.Pojma nemam.Svi mi se smeju.Smejem se sa njima i ja!
2011.godina.
Danas svako ali svako telefon ima!To uopšte nije strašno.Drago mi je što je tehnologija napredovala.Lično ja,koristim i internet preko mobilnig ,pa vam tako šaljem komentare,proveravam poštu,besmučno kucam poruke.Mobilni telefon mi je dobar prijatelj.Bez njega ne mogu.
Medjutim primetila sam da mobilni telefoni zaista stvaraju buku.U tramvaju,vozu,lekarskoj ordinaciji,kod advokata,kod frizera,u pošti,u banci,u kancalariji,u prodavnicama,na ulici....samo čujem zvrrrrrrrr i to najglasnije moguće.A onda dreku.Kao da neko sa nekim razgovara preko plota pa se dere iz sve snage nadjačavajući se sa sagovornikom i ne obraćajući pažnju na okolinu.Čujem ih čak i u bioskupu i u pozorištu u toku predstave...zvrrrrrrr od kog ludim.Pa onda pesme i pesmice razne,mukanja,kokodakanja,veverice,dečiji plač...ma sve što poželite samo da je što glasnije.Samo i u svakoj prilici zvrrrrrrrr
Da li su ljudi zaista prestali da vode račune kako se ponašaju od kako im je mobilni telefon dopao u ruke ili im je on samo pomogao da otkriju svoja prava lica?
Da li je toliko teško samo za trenutak pomisliti da nismo samo na ovom svetu i da ljudi oko nas nisu zainteresovani da slušaju?
Da možda ne želimo da čujemo tuđe priče,žalbe,kikotanja,svadje tolikim tonom koji preti da će nam sluh oštetiti?
Da li je toliko teško jednostavno utišati zvuk na svom mobilnom telefonu,barem za nekoliko drvca (što bih ja rekla)?
Da li smo izgubili sebe od kada smo dobili mobilne telefone?
Neki ljudi bez preglasnog zvrrrrrrr izgleda ne mogu.Makar samo da bi se pohvalili nepoznatoj okolini da imaju najnoviji model nokije koji su ponosno okačili oko vrata.
Hvala Vam što volite da me čitate.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
