Princeza nemira

TRAŽIM ŽENU!
2011/02/11,21:09

 

   Popodne.Budući da je moj (još uvek ne zvanočno ali uskoro)bivši muž prisvojio moj auto i nema nameru da ga vrati prinuđena sam da ispitujem lepote naše zeleznice.

Voz pun puncat.Jedva da može da se uđe u njega.

Naime da Vas obavestim,karta za voz košta duplo manje nego za autobus pa su se svi prebacili na isti.A onda nose pune kese svakojakih časopisa žute štampe ,grickalica i kokakole.Što Vam otprilike dođe na isto ali neću sada da kritikujem.

Što se mene tiče više volim da se vozim vozom ako već moram.

Sedam u kupe i počinjem da čitam knjigu.

Čovek preko puta mene neprestano gleda u mene.

Sa njim je prijatelj.Razgovaraju glasno.

Ne obracam pažnju.

Započinju razgovor samnom.

Deluju zabavno.Pričamo o svemu i svačemu.

Taman ću da prekratim put,kažem sebi.

Jedan od njih kaže da ga je žena napustila pre 4 meseca.

Kaže da je sa njim ostala devojčica i da mu žena nedostaje.

Kaže da su se svadjali svakodnevno ali da je tek sada video koliko posla ima oko kuće,deteta.

Jednostavno čovek kaže da ne može bez nje.

Predlažem mu da je pozove da se pomire.

On kaže da nema nikakve šanse za to.Da je sve gotovo.

Osećam gorčinu u grlu.Bol.

"I ja ći se razvesti ".Tiho progovaram.

"Koliko ste dugo rastavljeni" ?pita me.

"Isto kao i Vi,četiri meseca"

A onda..."Ne izgledaš uopšte loše" kaže odjednom.

"Hvala.Nisam u najboljem izdanju"odgovaram mehanički.

"Da li pušiš?Moja bivša je pušila to me je nerviralo"

Odmahujem rukom.

"Prestala si?"pita.

"Nikada nisam pušila"

"Ne deluješ mi tako"

Razmišljam šta to radim da ga navedem da to pomisli.

Cupkam nogom.

Preplićem prstima.

Šaram pogledom.

Ne,ništa od toga.

"Znaš šta ,meni bi baš trebala žena.Ne da se oženim ali da živim sa njom"

Gledam ga u čudu.

"Mogli bi da razmenimo brojeve.Ko zna šta tu može da ispadne"

"Ne može ništa da ispadne.Ja volim svoju slobodu"izgovaram naprasno a onda korim sebe zato što   sam se uopšte upuštala u raspravu.

"Navaljuje da mu dam broj telefona"

Zbunjena sam.

Zar se danas poznanstva i ljubavi sklapaju u prevozu?

Zar se to više ne radi na nekakav suptilniji,romantičniji način?

Zar je ovaj svet spao na toliko niske grane?

Uostalom zar za oporavak nakon raskida nije potrebno da prodje neko vreme?

"Možeš...možeš me naći na blogu"kažem da bih se izvukla.

Želim da izađem iz kupea ali ne mogu.

Gužva je.

I onako svi zure u nas,u mene.

Voz konačno staje i ja izlazim.

Žurim.

Želim da pobegnem daleko.

Zar se žene danas zamenjuju kao maramice?

Zar se biraju po tome da li puše,umeju da kuvaju ili mese kolače?

Zar je ovaj svet stigao do svega toga?

Ako jeste ,ja onda nisam deo njega.

Nemojte se buniti što živim u svom svetu.

Ovaj mi ne odgovara.


Hvala Vam što me čitate.Sve Vas pozdravljam .
POTPUNO MOJ SVET
2011/02/11,11:06

 

Letim po bulevaru okupanim suncem kao nekakva ptica.Skakucem od coska do coska i vadim raznorazne potvrde;za stan,sa posao,za bolovanje.

Vidim kako su zene spremno docekale lepo vreme pa izvadile iz svojih ormara suknjice,sorceve,baletanke i ponosno ih reklamiraju sa osmesima na licu.

Osecam nesto u vazuduhu...hm nisam sigurna sta tacno.

Prolece?

Svezinu?

Ljubav?

Stize mi komentar od virtuelnog prijatelja Janakisa.

Sta je to sa nasom Tanjanom?Princevi,zabci,tvrdjave,cvetici...da se nije z....?

Citajuci ovaj komentar shvatila sam u cemu je problem.

Dakle zivim u nekom svom svetu.

Potpuno drugacujem od realnog

Taj moj svet je obojen duginim bojama.

U njemu nema lazi,prevare,korupcije,kradje,ismejavanja,sujete...

E sada desava se da se te dugine bolje oboje u nijanse od sive do crne.

Tada nastaje frka.

Zaprvo tada se kao nekakvom letilicom spustam u relan svet.

Taj sve mi se ne dopada.

Uporno pokusavam da ga prefarbam u dugine boje ali ne ide.

Struzem tu crnu,sivu,braon predano,svakoga dana.

Ali ne ide.

Besna sam.

To iskazujem i u svojim tekstovima kritikujucu vlast,drzavu,politiku,situaciju u zemlji...

To sam ja.

Prava ja.

Stvarna ja.

Onda shvatim da sam se dugo zadrzala u realnom svetu pa se ponovo vracam u onaj moj.

Idilican.

Bajkovit.

Saren.

Upravo zbog tog sveta zamerali su mi mnogi: mama,prijatelji,(jos uvek ne zvanicno ali uskoro )bivsi muz.

Govorili mi kako neke stvari ne zelim da vidim.

Odmahivala sam glavom i kao u inat boravila u njemu.Mom svetu.

U tom svetu je toplo.

Ususkano.

Prijatno.

Potrebno je bilo mnogo vremena da bih ga sagradila.

Ogradila od spoljeg koji je uporno zeleo da ga pokvari.

Unisti.

A onda...jednga dana..potpuno nenadano.

Taj svet se srusio do temelja.

Trazila sam ga medju oblacima,maglom.

Osecala da je tu ali da sam vid izgubila.

Ali nisam ga nasla.

Onda...odlucila sam da polako sagradim novi.

Bice tesko.Znam.

Puno vremena ce proci dok to ne budem uspela.

Ovaj realan svet kezice mi se podrugljivo i uporno smisljati kako da porusi svaku ciglu koju sam naslagala.

Nerviracu se.

Proklinjati.

Plakati.

A onda cu mu se ja iskeziti .

Mnogo ce proci vremena od jedne do druge cigle koju cu postaviti.

Ponekada nedelje.

Mesici.

Godine.

Ali znacu da se cigle vise nikada nece porusiti.

Znate li zasto?

Zato sto mi niko nece pomoci da ih slazem.

To cu uciniti potpuno sama.

Tada ce se ovaj realan svet povuci poput nekakvog osudjenog prevaranta .

A ja cu uzivati u sopstvenom.

Tek po nekada svraticu u ovaj realan.

Samo da malkice sebi zakomplikujem zivot.


Pvaj post posvecujem mom virtuelnom prijatelju Janakisu cije tekstove citam sa nekakvim cudnovatim osecanjem...i tako cesto pomislim:ovo kao da sam ja pisala!

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu