Pokušavam da dođem do kompjutera dok mi se jedan bratanac obesio o vrat,drugi pušta muziku preglasno a moj Andjeo se uporno penje na kuhinjski sto.
Guzva.
Buka.
Trka.
Frka.
Šta bih dala za malo mira!
Onda mi u misli dolazi jučerašnje putovanje vozom i kako je otac dve devojke od otprilike dvadesetinešto godina (sestre ako sam dobro primetila) pratio u vagon i uporno im tražio mesto.
Sećam se i kako je mom(još uvek ne zvanično ali uskoro) bivšem mužu društvo bilo potrebno za sve.Čak i za odlazak u supermarket.
Pitate se kako sve ovo povezujem?
Sloboda i nezavisnost!
Dve veoma važne stvari.
Sama sam počela da živim od svoje dvadesete.
Preselila u Beograd i studirala.
Navikla sam na svoji slobodu.
Na svoj mir.
Tišinu.
Na to da izjutra pijem ledenu kafu i pišem.
Na to da uveče odgledam omiljen film uz kokice.
A onda...sam se udala.
I sve se promenilo.
Zaprvo udaja nije promenila moj život toliko koliko rođenje mog Anđela.
Moj život se pretvorio u
Buku.
Trku.
Frku.
Menjanje pelena.
Spremanje obroka.
Spremanja stana....
Onda sam tek videla koliko mir i sloboda znače.
Nisam umela da ih cenim dok sam ih imala.
Zamišljala sam idiličnu sliku porodice,toplog obroka,druge polovine moga kreveta koja je ugrejana.
Bilo je lepo dok sam za srećom tragala.
Dok sam o njoj snivala.
Sad znam trebalo je više da uživam.
Da se manje opterećujem.
Da ne analiziram i ne tražim toliko.
Da živim sa osećajem potpunosti i zadovoljstva a ne večito kao da mi nešto nedostaje.
Zato svi mi koji nemate partnera uživajte.
Usporite.
Naučite kako najpre da sami sebi budete dobro društvo.
Naučite da ispunjeno provedete čitav dan u kući ako je to potrebno.
Naučite da volite sebe.
Dokle god to ne uradite ne možete očekivati ni da će Vas drugi voleti.
Sada možda nemam partnera.
Andjela međutim imam.
Možda sam izgubila sreću.
Alo bogatstvo sam dobila.
Bogatsto koje cu uvek imati i koje mi niko oduzeti ne može.
Pa ipak ,i dalje se radujem vremenu koje ću provesti potpuno sama.
Vremenu koje ću posvetiti sebi.
Vremenu u kome ću uživatu u tome.
Onoga trenutka kada naučimo da budemo sami sa sobom naučili smo da živimo.
Hvala Vam što ste uz mene.
Pre podne.
Reših da nakon dužeg vremena tokom koga sam pretežno kupovala KFC piletinu i Kinesku hranu za poneti napravim jedan lep bogat ručak.
Tako se nađoh u super marketu.
Razgledam.
Analiziram.
Odmeramavam.
Gledam proizvode na akciji ne bih li prištedela.
Sabiram cene u sebi i kupujem namernice koje sam predhodno ispisala na papirić.
Još jedanput se presabiram i konačno dolazim na kasu.
Gledam koliko sam stvari natrpala u korpu.
Zar mi je sve to potrebno?
Imam dete koje ni dve godine još nema.
Naravno da jeste,zaključujem.
Prodavačica otkucava.Jedan proizvod,drugi...
Gospođa u redu iza mene me popreko gleda.Nervira se što valjda nemam samo hleb u korpi ne bi li što pre na red stigla.
Mrštim se na nju i vidim kako u korpi ima samo hleb i jogurt.
Bore na mom čelu se peglaju.
Odjednom mi je žao što možda ne može sebi više da priušti.
Možda bi i ona popila ledenu kafu,pila vitamine i uživala i bajaderama.
Ali nije u mogućnosti.
Dodje mi da istog momenta vratim većinu stvari koje sam stavila u korpu ali ne mogu to da učinim.Već polovina je otkucana i spremna za torbu.
"2600 dinara" kaže prodavačica ljubazno se osmehujući(zašto se osmehuju ljubazno samo kada potrosim više od hiljadu dinara?)
Rondam po novčaniku,izvlačim novčanice .
Konačno jedva sklapam potreban novac.
Od njega sam medjutim planirala da kupim i mleko za telo i losion za lice.
Sada vidim da će sve to biti nemoguća misija.
Izgleda da ako kupim jedno moram da se odreknem drugoga( nije ovde reč o luksuzu već samo o potrebi verujte)
Pružan novčanice a zatim proveravam račun(tu naviku sam tek od nedavno stekla).
Proizvodi koji su na akciji ispadoše da nisu.Akicija je verovatno davno prošla a cene ne samo što su se vratile već su gotovo dvostruko veće.
Razmišljam kako bi mnogo jeftinije bilo da sam ponovo svratila na kfc piletinu.
A onda....Gospode,političari samo pominju nekakvu potrošaku korpu.
Kako jedna plata skoro da je dovoljna za nju.
Niko ne pominje račune,kozmetiku,odeću,skolarine,letovanja,zimovanja,izlazke...
Kao da samo treba da jedemo pa i za to da nemamo!
Putujući po Evropskim metropolama uvidela sam da je hrana gotovo svuda jeftinija.
Ima li nižih plata od nasih?Nema.
Ukinuli su nam vize ali smo ostali u kavezu.
Orobljeni nemaštinom i gladju.
A opet,tržni centri puni.
Verujte mi na reč.
Svi samo razgledaju.
Sledeći put odoh ja na moju kfc piletinu.
Hvala Vam što me čitate i što ste uz mene.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
