Kasno popodne.Citavog dana vetar i sunce su se smenjivali .
Razmisljam kako je slicno sa mojim zivotom.
Najlepse stvari desavaju se kada sam najtuznija a najtuznije kada sam najsrecnija.
To me ponekada pomalo plasi.
Ne dopusta mi da budem previse tuzna ili previse srecna pak.
Proveravam mail.
Poruka sa facebboka.
Moj bivsi(da ,da bas onaj iz posta DECKO KOJI MI JE POKLONIO RUZE )prihvatio me je kao prijateljicu.
Sa novim prezimenom.
Dugo sam razmisljala da li da mu posaljem poziv.
Nesto mi nije dalo mira.
To sam ucinila.
Nisam se uspanicila tada(toliko je godina proslo od kada smo se poslednji put videli).
To sam ucinila upravo danas.
Onda kada sam potvrdu dobila.
Razmisljam o tome kako ce videti moje fotografije.
Kako ce videti kako izgledam sada ,nakon desetak godina.
Videce moje prijatelje.
Sve kao na dlanu.
Sta se to sa nama ljudima dogodilo?
Da li smo poceli toliko brzo da zivimo da nemamo vremena za upoznavanje,ispitivanje?
Onu neku car .
Misticnost.
Sve nam je postalo dostupno.
Fotografije.
Prijatelji.
Zivoti.
Duse na blogu preslikavamo.
Suvise smo lenji za zavodjenje.
Suvise gordi za upoznavanje.
Nesigurni za ocaravanje.
Jednim klikom na dugme sada imamo sve.
Jednim potezom sve saznajemo.
Imamo citave zivote na dlanu.
Medjutim nikada se ne zapitamo sta smo dostupnoscu izgubili?
Lepe reci.
Iscekivanje.
Osvajanje.
Sve to strano nam je postalo.
Dobili smo sve kao na dlanu.
Opet,sve smo isto tako i izgubili.
Jednim potezom kaziprsta,vidim fotografiju na kojoj je taj moj bivsi sa decom.
Nekakva cudna jeza telo mi prozima.
Zasto li sam kopala tamo gde ne treba?
Proslost treba ostaviti zakljucanu.
Tako ce kada je otvorimo uvek biti onakva kakve je se secamo.
Otpisujem ga sa liste.
Ne zelim vise nista o njemu da znam.
Bio je deo moga zivota.
Neka tako i ostane.
Hvala Vam sto ste tu.
Jutro.Stapic zimske vile dotakao je drvece koji drhti na vetru i obojio njegove grane u snezno belu boju.
Sivo nebo igra trijumfalni ples ne zeleci da se skloni sa pozornice.
Osecam,nesto mi prozima citavo telo.
Pokusavam da zaustavim to osecanje ali to je nemoguce.
Siri se.
Jaca.
Nadvladava citavo bice moje.
Shvatam.
Ceznja.
Skrivena u srcu kao u kakvoj skoljci.
Ranjiva poput duse mlade.
Gipka poput gimnasticara.
Pojavi se s vremena da vreme tek da oglasi da zivi smo.
Pipci joj veliki.
Umeju da prigrle.
Telo mi podrhtava na vetru kao nekakva grancica.
Dlanove promrzle u dzepove stavljam.
Dusu mi greje ceznja.
Ah,kako je ceznja lepa kada joj se nada.
Kada se o njoj sneva.
Kada pod svetloscu njenom zivimo.
Neko sam vreme bez nje ostala.
Pitala se zasto je pokupila svoje kofere i od mene otisla.
Cekala zbunjena.
Plakala nocima.
A onda...bas kao u bajci nekakvoj,
prigrlila me je krilima svoijim i nasmesila se.
Prijatelj u hladnim nocima.
Kuma u ledenim zorama.
Jedna i jedina.
Neponovljiva.
Njeno velicansvo u svom sjaju beskrajnom.
Ceznja.
Ceznem,dakle postojim.
Hvala Vam sto me citate.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
