Došla sam u Novi sad kod mojih roditelja.
Andjeo je uz mene.Vršlja po sobi.Skače.Kači mi se za vrat.Nemam mira niti jedan jedini minut.
Haos ponovo vlada mojim životom.
Treba da odaberem advokata.Tražim posao svakoga dana.Selim se za manje od dva meseca.
Iščitavam komentar koji mi je na tekst SNAGA LJUBAVI uputila unajedina.
"Nikada ti nećeš biti občna.Taj kreativni haos koji je uvek oko tebe čini te baš takvom kakva jesi.Daje ti boje autentičnost.Ugasila bi se da si ostala u običnoj vezi i sputala sebe da obična budeš.Tvoje bi dete gledalo praznu majku kao ljušturu.Divim ti se što si glavu podigla.Znam da će tvoj Andjeo biti ponosan na tebe a ti češ pronaći muškarca koji će te voleti sa svim tvojim bojama,haosom,baš takvu drugačiju.Unikatnu.Postoje neke ptičice koje polagano umiru makar živele u zlatnom kavezu.Uvek moraju da imaju sosptvenu slobodu i nekoga ko će leteti uz njih"
Iščitavam ove redove po nekoliko puta.
Shvatam da je unajedina u pravu.
U mom životu uvek je vladao nekakav haos bilo na poslovnom ili na emotivnom planu.
Šta god se dešavalo za pisanje sam morala da izdvajam sate.
Bila sam zbog toga osuđivana.
Govorili su mi da živim u sopstvenom svetu.
Činim gluposti koje se ne isplate.
Nisam odustajala.
Ptičice nisu za kavez makar i zlatan bio.
Bila sam u tom zlatnom kavezu.
Gledala u nebo,hranila se pisanjem.
Sanjala da letim.
Vukla i tog nekoga da leti samnom.
Ali taj neko nije imao krila.
Želeo je da stoji u mestu.
Bio zadovoljan trenutnom situacijom.
Kod mene je uvek sve moglo više,bolje,lepše.
Nikada nisam potpuno bila zadovooljna.
Maštala sam.
Planirala.
Preduzimala.
Tražila.
Optuživana bila da nikada nisam zadovoljna.
I nisam.
Ako je moglo bolje zašto da se zaustavljam u kavezu kada nebo granica nema.
Raširila sam krila i poletela u nebo.
Povukla i tog nekoga.
On je mene na zemlju zbacio.
Slomio mi krila.
Tvrdio da se leteti ne može.
Ja sam pak tvrdila da može.
Ranjenih krila sam čučala pokraj slomljenog kaveza.
Svakoga dana pokušavala da ga popravim.
Izglancam.
Očistim.
Nisam uspela.
Sada je kavez nestao.
On sa njim.
Ostala sam sa ranjenim krilima pogleda visoko ka nebu.
Polako se oporavljam.
Pokušavam da zamahnem krilima pa padam.
Ponovo pokušavam.
I neću prestajati.
Sve dok se ne vinem visoko u nebo.
Za mene granice ne postoje.
Izmislili su ih oni koji nisu umeli da se bore.
Ovaj post posvećujem unijedinoj kojoj se istovremeno zahvaljujem na komentaru koji mi je poslala.
1996.godina.Novi Sad.
Na oči polagano nanosim senku.Izvijam trepavice četkicom.Preko lica puder u prahu.Obučena sam u sako ,mini suknju i čizme sa visokom potpeticom( da,da za mladje generacije to je nekada bila dobitna odevna kombinacija,teško je sada i meni da poverujem u to ali tako je) .Treba da izadjem u omiljenu diskoteku.Subota je.Problem je,medjutim nastao kada je moja najbolja drugarica izjavila da te večeri ne želi da ide.Da ćemo naredne subote ići.Subota da se propusti?Nikako.Hitno sam pozvala dečka koji mi se dopada.Verujte,mnogo mi je vremena bilo potrebno da se odvažim na tako nešto.Učinila sam to.Rekao mi je da ne moze da izadje samnom.Da ide na neki rodjendan.Iznervirana sam listala imenik.A onda...se setila.Pozvaću dobrog druga iz razreda.Uvek se činilo da mu se pomalo dopadam ali to nikada nije izjavio.On će mi zasigurno praviti društvo.Moram večeras da izadjem.Jednostavno moram.Pristao je.Dovoljno je bilo da izgovorim samo jednu jedinu rečenicu i on je pristao da izadje samnom.Po gasu se činilo da se obradovao.Želela sam da ga pitam da li da pozovemo još nekoga od prijatelja.Neznam zbog čega,nisam to učinila.
Veče(noć ako želite)
Šetam se sa prijateljem iz odeljenja po prepunoj diskoteci.Devojke su obučene slično.Sako i suknja ili pantalone uglavnom.Visoke potpetice.Muskarci(da ne kazem decaci)na sebi imaju kožne jakne.Svi.Bez izuzetka. On mi se smesi.U njegovim očima ponos isijava.Pozdravljamo se sa prijateljima.Svi su začudjeni što nas vide zajedno.Ne obraćam pažnju na peckanja i komentare.Meni je važan on.Taj moj.Taj koji je rekao da neže doži večeras.Da će otići na nekakav rodjendan.Imala sam osećaj da će se ipak pojaviti.
Umesto njega srećem najbolju drugaricu.Došla je u pratnji dve druge.Kaže kako se predomislila u poslednjem trenutku.Pitam je zbog čega me nije pozvala.Kaže da nije imala vremena i gleda u dečka sa kojim sam došla."Da li ste vi..."? "Nismo mi ništa!"grubo odgovaram i nastavljam da paradiram diskotekom.
Nakon nekog vremena dolazi on.Najlepši.Najzgodniji.Najprivlačniji.U pratnji prelepe devojke plave kose.Nervozna pravim nekoliko krugova po diskoteci.Dečko sa kojim sam došla primećuje da sam nervozna.Zna on vrlo dobro ko se meni dopada.Nekoliko puta mi je napomenuo da taj ko mi se dopada nije za mene.Nisam ga slušala.
Staje nekoliko metara od mene i dečka sa kojim sam došla i smeši mi se.Grli plavušu.Nervira me.Privlačim dečka sa kojim sam došla i počinjem da ga ljubim .Mehanicki.Istrenirano.Tek toliko da iznerviram onoga ko mi se dopada.
Misija je uspela,taj koji mi se dopada prilazi mi samo nekoliko trenutaka nakon poljubca."Želiš da odemo odavde"? pita me ."Želim" izgovaram kao iz topa ,svesna da tako ne treba.Da treba da budem zagonetna.Misteriozna.Dama.Izlazim se njim.Dečko sa kojim sam došla tužno me gleda.Plavuša se izgubila negde u masi.
Šetamo oko diskoteke.Zove me da idemo kod njega.Ne pristajem.Prepiremo se.On odlazi kući svojim automobilom ,ja naručujem taksi.Dečko sa kojim sam došla sve posmatra.
Izjutra zvoni telefon. "Tanjana ja te volim.On nije za tebe.Veoma je prosto" "Ko si ti da sudis ko je za koga?Ja volim njega i bicu sa njim!"nerviram se i prekidam vezu.
Nekoliko godina kasnije decko kome sam se dopadala se oženio.Mlad prilišno.Ja jos uvek studiram .Taj koji mi se dopada vlasnik je restorana.Nije se oženio.
"Tanjana jednom sam te u zivotu poljubio i još uvek te volim" "Gluposti! Ćuti! Molim te ćuti!Ti sada porodicu imas!Dete!" "Tanjana ne možes ti odredjivati ko će koga da voli.Morao sam da se oženim.Nisam mogao da dopustim da mi život promiče samo zato što nisi želela da budeš samnom.To ne znači da te ne volim.Uvek ću te voleti" Prekidam vezu.Nerviram se.Zovem dečka koji mi se dopadao. Nismo se dugo čuli."Ja sam samo za neku avanturu"govori pre nego sto sam ga išta i pitala ."Ja nisam" kažem energično i prekidam vezu.
2011.
Dečko koji mi se dopadao se oženio i dobio dvoje dece.Dečko kome sam se ja dopadala je još uvek u srećnom braku iz koga ima ćerkicu.Ja sam u razvodu.
Zvono telefona se oglasava.
"Došao sam u Beograd.Da li možemo da se vidimo"? "Ti si ošenjen! Nemoj vise tako samnom da razgovaraš!"
"To ne znači da te ne volim" .
"U mom životu vlada haos"! besno kažem.
"Tanjana u tvom zivotu je uvek vladao haos!Znaš li zašto?Zato što nikome nikada nisi dopustila da te voli".
Prekidam vezu.Isključujem telefon.Ne želim da čujem nikakav zvuk.Ne želim nikakve reči.ćelim samo da budem sama.
Ovaj post posvećujem mladim snagama :behappy,maji ultra,katy,mesecini...od kojih učim.
Kasno popodne.
Tama polako preuzima tron .
Hladnoća se u kosti uvlači.
Zima prkosi nemilosrdno.
Odlučujem da zavirim u poštansko sanduče.Svakoga dana to činim,znate.Ne da bih pronašla hrpu računa ili reklama nego da bih otkrila da li se neizvesnosti koja je nepozvana došla u moje srce blizi kraj.
Polako stavljam ključić u bravu.Gledam u koverat sa strepnjom.Proveravam.Čitam.
Da,to je to.Poziv za sud.Sahrana braku mom.
Konačno će svemu doći kraj.
Ono što sam nekada planirala spakovano je u kofer i otišlo u nepovrat.
Život o kakvom sam sanjala nestao je.
Neizvesnost ,drugarica moja najbolja u proteklim danima.
Dva lika ima.
Sedi za okruglim stolom u visokoj stolici.Obučena u crnu odeždu.Kruna sumnje blista joj na glavi.Strepnje joj najbolje prijateljice.Visok štap joj od strahova načinjem.
Nikada se ne smeši.Ponosno stoji poput ledene kraljice i streli me pogledom.
S vremena na vreme udara o zemlju štapom, od strahova sačinjenim.
Uzima dušu moju i igra se sa njom.
Gnjeci je.Razvlači.Baca pa ponovo uzima.Kida.
Mito mi nudi za srce moje.
Kaže da joj jedino ono fali da bude zadovoljna.
Posećuje me i u snovima, predstavljajući se kao moja sestra.
Na javi tvrdi da mi je majka.
Kada zamahne plaštom crnim svojim pepeo od mene ostaje.
Molim je da ode.
Da me ostavi.
Smeši se pakosno i kaže da ce otići kada za to vreme dodje.Da još za to vreme nije.
Sa druge strane stola sedi njena sestra bliznakinja.
Istog je lika.Bele haljine.Krunu ljubavi nosi ona.Umesto štapa čaroban štapić u ruci ima.NJime prosipa prah ljubavi.Krila joj od čežnje sačinjena.
Smeši mi se.
Posećuje me onda kada mi je najpotrebnija.
Posipa na mene prah ljubavi.
Život mi snovima boji.
Kiti mi srce ružinim laticama.
Ona mi nije sestra.Nije mi ni majka.Tvrdi da je vila moja.Da će zauvek posedovati srce moje.
Da neće dopustiti da sestra joj,pobedi.
Obećava mi to.
Dve sestre se gadjaju pogledima.
Jedna drugoj otrov u vino sipaju.
Jedna drugu spasavaju.
Jedna drugoj ljubav izjavljuju.
Jedna drugu uništavaju.
Opet nekako uvek su tu.
Za istim stolom sede.
Isto vino piju.
Izgledaju potpuno isto.
Samo im odeća drugacija.
Jos uvek zurim u koverat.Otvaram ga.Sada znam.Sada je sve odredjeno.Odredjen je datum prestanka moga braka.
Možda će me zla sestra neizvesnost konačno napustiti.
Hvala Vam što ste uz mene.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
