Veče.
Koracam lagano klizavim trotoarom.
Nisam ponela kisobran.Nisam stavila beretku.
Želela sam da osetim sneg.Da me dodirne svojom svežinom.
Besni prolaznici me guraju u stranu.Popreko gledaju.Mršte se.
Kako da poBogu idem lagano kada se krećem medju užurbanim ljudima?
Ne znaju oni.Da znaju, možda bi i razumeli.
Tražim ga.Tog nekog.
Stranca koji ce doći u moj život i osvojiti moje srce.
Stranca koji će uneti vedrinu u moj život.
Nekog nestvarnog.
Nadrealnog.
Vanzemaljskog.
Nekoga ko sada hoda svetom paralelnim aili ciji će se svet ,kada se pronadjemo ukrstiti sa mojim i postati jedan.
Onda će nam biti smešno pri pomisli da smo mogli da provedemo toliko godina razdvojeni, dok se poznavali nismo.
Nekoga ko će prihvatiti moje mane.
Zavoleti moje vrline.
Nekoga ko će speti da me nasmeje.
Dobih na moj tekst jedan komentar o kome neprestano razmišljam.
Na moje pitanje ‚‚Šta da žena radi kada ostane sama‚‚ komentar je glasio "Da pažljivije bira sa kime će da se zabavlja ".
Uvažavam ovaj komentar.
Ali se plašim da nisam dovoljno mudra da ga realizujem.
Kako da znamo da li je taj neki koji se pojavi onaj pravi?
Kako da prepoznamo?
Ispitamo?
Zar svi to tako ne govorimo a onda nas ljubav pogodi i nastavimo da hodamo kao kakav slepac bez štapa?
Zar onda kada smo očarani umemo da procenjujemo?
Imamo li kakvih garancija da je osoba koja je sa nama prava i da smo načinili pravi izbor?
Ljubav je kao kakva kula od karata.
Prelepa.
Veličanstvena.
U isto vreme pomalo nestvarna.
Prividno izgleda stabilno.Medjutim ukoliko izvučete samo jednu kartu,ona počinje polako da se ruši.Karte se stapaju na dno jedna za drugom sve dok od čitave kule ne ostane ravna površina.
Neki od nas pokušavaju ponovo izgrade kulu od istih tih karata.
Uspeju da slože nekoliko redova pa onda pokunjeno odustaju i karte se ponovo ruše.
Nečije karte su pak toliko vremenom zgužvane da ne umeju da slože ni prve dve.
Neki pak uspeju da ponovo izgrade čitavu kulu,istina nesto drugačiju od predhodne ali svakoga minuta gledaju u nju sa starhom da se ponovo ne poruši.
Jedno je medjutim sigurno,niko od nas nema nikakvih garancija niti poznaje zivotnu vremensku prognozu kako bi bio dovoljno siguran koliko će vremena ta kula izdržati.
Vetar je nekada isuvise slab,pa kulu samo pomiluje.
Nekada je pak sruši iz temelja samo jednim pokušajem.
Nekada ostavi njen prvi red koji na posletku dočeka sunce.
Nikada ne mozemo znati šta nam donosi sunce a sta mesec.
Jedino sto nam ostaje jeste da uživamo u kuli dokle god možemo.
Da ne pitamo suviše.
Ne analiziramo.
Ne tražimo.
Da prihvatimo tu kulu bas takvu kakva je.
Veličanstvenu.
Imala sam takvu kulu.
Oluja ju je porušila.
Odnela svaku kartu na suprotnu stranu.
Novu kulu treba oprezno graditi.
Kartu po kartu.
Promišljati izmedju postavki karata.
Ali onda.....
Onda se to i ne zove ljubav.
Onda se u njoj ne može uživati svim čulima.
Nije ona tada jedisntvena.
Samo vašar šansi i prilika.
Rasprodaja osećanja.
Štit strahovanja od samoće.
Takvu kulu ne želim.
Želim kulu koja će se iznenadno stvoriti.
Bas kao u bajci.
Bez promišljanja i analiziranja u pratnji njihovih drugarica sumnji.
Baš takvu kulu.
Jedinstvenu.
Veličanstvenu.
Samo moju.
Kulu nove ljubavi.
Uvlačim promrzle dlanove u dzepove.
Mladić koji mi dolazi u susret me ramenom odguruje u stranu.
Naši se pogledi susreću.
Ne to nije on,pomislih.
Kada ga budem ugledala,oči mu samo videla...
Znaću...
To je onaj pravi.
Biću sigurna da je tako.
Hvala Vam što ste tu.
Jutro.
Pijem ledenu kafu i gledam svoj odraz u ogledalu.Povlacim kais bademantila i posmatram sopstveno telo.
Trideset i jedna mi je.Normalno je da s vremena na vreme proverim da li je sve na svome mestu,razumecete me.
Prisecam se kako sam razmisljala pre nekoliko godina.
Pre tridesete(mozda i pre dvadesete) citala sam u raznoraznim casopisima kako treba da nakon tridesete strogo povedemo racuna o sebi.
Dakle ,sto pre da pocnemo da koristimo kremu protiv bora(nekoliko vrsta njih,razume se,za podrucje oko ociju posebno).
Kako treba da redukujemo ishranu jer ce nam se sve sto pojedemo nakon tridesete zalepiti na telo.Pa i voda.
Porodjaja smo izgleda najvise trebale da se plasimo buduci da se nakon njega telo toliko izoblici da ga ne prepoznajemo u ogledalu.
Takodje treba dobro da pazimo na odevne kombinacije.Mini suknja adekvatna vise nije.NIkako.Ukoliko je nosi nakon trideset zena se bludnicom smatra.
Cesto cujem kako ljudi kazu da bi sve dali ne bi li se vratili u djacko doba.
Iskrena da budem to nikada ne bih ucinila.
Bila sam isuvise zbunjena.Preosetljiva.Ranjiva.Nesigurna.
Osnovnu sam provela odlazeci svakodnevno na balet i iscitavajuci bajke sa polica Narodne biblioteke. O odeci nisam marila.Mama me je cesto korila zbog toga.Ona mi je kupovala odecu.Govorila mi je da treba da stavim samo malo maskare i sjaja za usne i da cu videti kakav se efekat postize.Nisam je poslusala.
Srednju provodim u takmicenju da budem namodernija i najlepsa.Najpopularnija.Da izlazim na aktuelna mesta...citam pretezno Balzaka i Dostojevskog.Ocarana sam njima.
Fakultet prvodim u ucenju i putovanju.Vezama i vezicama nesigurnim. Brojenju kalorija.Citanju svega i svacega(pa i casopisa ako smem da priznam).
Za sve ove periode vezuje me nekakva nesigurnost.Zelja da se zakoraci u svet odraslih.
Porodjaja sam se pribojavala najvise.
Kako ce sve proci?Kakvo ce mi telo biti nakon njega?
Imala sam tesku trudnocu.Iz porodilista sam izasla u omiljenim farmericama.Dobila sam Andjela.
Nista se strasno dogodilo nije.
Zato zelim da apelujem na sve Vas,zene koje imate preko trideset.
Sada smo konacno svesne sebe.
Svojih mana ali i svojih kvaliteta.
Pustite onu pricu da zena isijava samo iznutra.
Ona je polovicno tacna.
Zena isijava iznutra ali isto tako to treba da cini i spolja(Balkan je ovo je ne zaboravite ) .
Naucite da sebi posvetite vreme,makar i pola sata tokom dana.
Naucite da sebe stavite na prvo mesto.
Naucite da je bolje da kupite suknjicu na rasprodaji nego 2 kg mesa.
Naucite da je nekada bolje provesti vece uz omiljenu knjigu nego sa losim drustvom.
Pre od svega navedenog,naucite da volite sebe ,bas takve kakve jeste i da ne dozvolite da iko tu vasu ljubav prema sebi ne pomuti.
Godine,nesigurnosti,strahova,preterane ranjivosti...su za nama.
U ovim godinama treba da uzivamo u svom liku,telu ali isto tako i iskustvu i znanju koje smo stekle.
Tridesete su godine za uzivanje.
Ponovo navlacim bademantil i zadovoljno se smesim.Telo izgleda bolje nakon porodjaja?
Kako je to moguce?
Drage moje ,sve je to stanje svesti.
P.s nemojte zaboraviti da redukujete ishranu :) i jos nesto,mini suknje se ni po koju cenu ne odricem!
Posveceno svim zenama koje su presle tridesetu.
.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
