Princeza nemira

ČAROLIJA
2011/02/28,19:35

 

Veče.

Frka se stišala.Uspavala sam svog Anđela.

Posmatram nekakva svetla u daljini sa prozora roditeljske kuće.

Nije kao na bulevaru.Neki bi rekli da je ovde idiličnije.

Prostrana kuća i dvorište.Bašta prekrivena snegom.Toplina porodice.

Što se mene tiče,više volim buku,tranvaje i svetla grada.

Volim da gledam u sva ta iz daljine malecna svetla i mislim kako se baš u nekom od njih krije on.Taj koji će me osvojiti.

Večaras gledam u zvezde.Vidim tek po koju.Skrivaju se iza oblaka koji ih  nemilosrdno zadržavaju i ne dopuštaju da izađu na pozornicu.

Razmišljam o ljubavi.

Nekoliko puta sam u svojim postovima napomenula da ne volim tako da je zovem.

Ljubav je nekakvo uzvišeno osećanje.Za nju čak ni reč ne bi trebala da postoji.Niti jedna je nije dostojna.

Ona je veličanstvena.

Kada se pojavi,osećamo se kao da je neko na nas posuo nekakav čaroban prah i bacio čini.

Opijeni smo

Mi više nismo mi.

Menjamo se.

Činimo stvari koje nismo činili sve dok nas čarolija zahvatila nije.

Izgovaramo reči nakon kojih se pitamo da li smo ih zaista mi izrekli.

Sve postaje nekako čudno.

Odjednom nam više ništa nije potrebno.

Važna nam je samo ta osoba.

Sve ostalo postaje luksuz.

Ništa nam više ne treba.

Sve izgleda divno.

Što se mene tiče,trebalo bi me zatvoriti u vreme kada se zaljubim.

Gubim tlo pod nogama.

Maštam.

Sanjarim.

Veličam.

Napadam .

Tražim više.

Ništa mi nije dovoljno.

Ne umem da budem:

Uzdržana

Misteriozna

Ne umem da taktiziram

Ne umem igre da igram

Greška,znam.

Baš kao i što znam da su mnogi pobegli zbog toga.

Uplašili se?Možda.Neznam.

Više volim da kažem da me nisu dovoljno voleli.

E sada,ima i onih koji su ostali.

Držali se čvrsto.

Govorili kako me vole.

Čak i kada sam ja to prestajala da činim.

Njih sam ostavljala ja.

Izgleda da sam večito tražila tog nekog,koji nije ni savršen ni idealan ni bajkovit.

Tražila sam nekoga ko će me voleti jednako kao i ja njega.

Tražila sam da nas taj prah čarolije zavrti zajedno u krug i da mu se prepustimo.

Nekoga ko će me voleti uprkos svemu.

Čak i kada bih pomislila da sam ga našla,ispostavilo bi se da on to nije.

A onda sam prestala da verujem...

Da se nadam.

Da tražim.

Da molim.

Sada čekam da taj neko pronađe mene.

Uhvati me za ruku.

Pospe na mene prah čarolije.

I povedeme me nepoznatom stazom.

Stazom na kojoj čini se nikada nisam šetala(iako mi se pričinjavalo da jesam).

Stazom ljubavi.

Može taj neko i da pobegne,neću ga osuđivati.

Želim samo da mi je pokaže.

Da omirišem pupoljke na toj stazi.

Dlanovima bistru vodu dotaknem.

Vidim zvezde,makar i u daljini.

Osetim prah čarolije.

Ukoliko se to dogodi.

Ništa više važno neće biti.

Spoznaja ja ključ ka sreći.

Čujem kako me Anđeo doziva.Odlazim kod nje.Čaroliju sam stvorila u mislima tako da sam je gotovo osetila.Kao da me dotakla....eh kako mašta može stvarnost da dotakne.Makar i na tren jedan.Taj tren vredi više nego pola života.


Hvala vam što ste tu.Ovaj post posvećujem Marcuantoniu uz želju da se vrati na blog.

 

ANĐELI
2011/02/28,11:03

 

Pre podne.

Posmatram kako se sunce promolilo kroz oblake i miluje jele obuČene u snežno bele odežde.

 Mama mi uporno zvoca kako više treba da jedem.Moj Andjeo me tera da jedem jabuku od stiropora i ne odustaje da je stavi u usta svakoga trenutka kada se okrenem.

Razmišljam već nekoliko dana o temi,koju se pomalo probojavam da začnem.

Vremenom sam naučila da prihvatam druge baš onakvima kakvi jesu.

Dugo je vremena bilo potrebno za to.Sa nekim stvarima nisam mogla da se pomirim.Smetale su mi.Napominjala bi im to,oni se zbog toga ljutili.Samo sam želela dobro.Madjutim vremenom sam počela da se pitam da li je to dobro što želim zaista ispravno.Osudjivala i kritikovala nisam nikada.I sada sam mišljanja da onaj ko se usudi da osuđuje najpre treba da pogleda sebe i sopstveni život,zatim kaže sebi kako nikada nije napravio u životu niti jednu grešku ,pa tek onda izrekne osudu.

Niko od nas nije savšen.Svi grešimo.Medjutim ukoliko to činimo vodeći se putem koji nam nalaže sopstveno srce,to se prašta.

Ljudski je praštati,drugima ali i sebi.

Izvinjenje je takođe delo Božansko.

Očaj,bes i svađe nikuda nas ne vode osim u sopstvenu provaliju u koju možemo da tonemo samo dublje.

Druge treba prihvatiti,baš takve kakvi jesu.Sa svim svojim vrlinama i manama.To ćemo postići onda kada shvatimo da su i oni nas takve prihvatili.Ukoliko to uspemo da učinimo postajemo vlasnici velikog bogatstva koje nikada nećemo izgubiti.

Moje je pak mišljenje da pre nego što prihvatimo druge takvima kakvi jesu,treba da prihvatimo sebe upravo ovkvima kakvim jesmo.

To je za mene bila mukotrpna borba.

Slušala sam druge i pitala se šta to samnom nije u redu.Zašto sam baš ja takva?Zbog čega se razlikujem?U čemu grešim?Šta treba da uradim da se promenim?

Vremenom sam shvatila da sebe menjamo i oblikujemo onako kako sami želimo i onda kada mi to želimo.Nikakvi saveti tu ne pomažu.Nikakve pohvale.Kritike.

Samo naše srce udruženo sa dušom.

Upravo onda kada sam naučila da prihvatam druge i ne menjam ih ni po koju cenu,volim ih baš takve kakve jesu,unikatne,jedinstvene...

Upravo tada sam počela i da volim sebe.

Ne krijem se ja ni iza kakvih maski,kako je ovde neko napomenuo.

Naprotiv,ponekada i suviše nudim svoja osećanja na dlanu ne mareći za opasnosti koje vrebaju.

Sve što napišem je istina.Bilo da se radi o fuirističkim tekstovima u kojima Mars i svaštarnik ne igraju važnu ulogu već poimanje društva,bilo da čarobnim štapićem stvaram sopstveni svet(svako ima prava da piše na svoj način,uostalom bilo bi dosadno kada bi svi pisali istim stilom i potpuno ogoljeno),bilo da pišem o sebi lično,kao što sada činim.Sve to sam ja.

Dakle,kada sam naučila da prihvatam druge ,naučila sam da volim i sebe.

Nije to bilo lako.

Počelo je od fizičkog izgleda(tako nažalost sve počinje u materijalnom svetu).

Nekada nisam toliko bila zadovoljna sa sobom.Želela sam toliko toga da promenim.

Sada ne.Dopadam se sebi baš ovakva kakva jesam i na sebi ne bih promenila niti jednu jedinu boricu.Dopada mi se kako izgledam ali na svim izgledu i radim.Uživam u tome.Ponosna sam na njega.

Što se tiče osobina i karaktera,tu je prihvatanje bilo najteže.

Budući da sam se razlikovala od mnogih često sam imala utisak da treba da se promenim.

Patila.

Plašila se.

Brinula.

Medjutim ti ljudi koji su mene prihvatali onakvom kakva jesam su me u isto vreme naučili da volim sebe i ne menjam se.

Sada znam.

Lepa sam.

Jedinstvena.

Intelegentna.

Baš kao što je i svako od tih mojih Andjela koji mi je pomogao da to uvidim.

Upravo zbog toga biću i večno zahalna.

Naučili su me da prepoznam sebe.

Na uporno isnistiranje mog Anđela uzimam jabuku od stiropora i grizem je.

Neću se otrovati.Neke potpuno druge stvari truju dušu.


Ovaj post posvećujem svim Andejlima  koji su me prihvatili baš onakvom kakva jesam.Pokušaću da ih nabrojim ,ukoliko negoa ne uzostavim neka se neljuti :Milica,Martin,Vilabezkrila,Marcoantonie,Jovan ss,Sanjarenja,Unajedina,Nesanica,Janakis,Sauky,Behappy,Stepskivuk,Persefona,Aleksandar 88,Mandrak,Mc dreamy,Filmetric,Roksana,Mesecina,Hyperblogger,Bokikojic,Anam,Anna,Mira kuflof,Domacica Tanjanakic,krilaandjela,Sanjam,Brankicavucica,Tezej,Stakler,Katy,Leo,Gasstro...ukoliko sam nekoga izostavila izvinjavam se unapred.Vi ste moji Anđeli.

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu