Princeza nemira

DOBRA VILA
2011/02/05,16:43

 

           Nalazim se u frizerskom salonu.Dok frizerka pramenove moje kose cetkom uvija u zavodljive lokne(znam da ce se opustiti za par minuta ali to mi ne smeta da izuvam u trenutku)ne mogu da ne cujem razgovor koji vode dve moderno obucene devojke.

"Milana se udaje.Ni manje ni vise nego za Zorana.Kazu da ce vencanje praviti u Interkontiju"!

"Pevace sentise a svadbena torta ce biti u obliku srca"

"Uh kakva ljiga!"

"Kako ti sve to znas"?pita devojka masuci svojim dugom kosom pred ogledalom.

"Ja sam joj kuma"

"Nemoj da zezas.Gospode,nikada ne bih pristala da joj budem kuma!Samo govori kako je srecna bla bla bla kao da se niko osim nje ne udaje na ovome svetu"!

"Znam ali sta cu.Bilo mi je glupo da odbijem.Da li si ti pozvana"?

"Jesam  i ja cu nazalost morati da dodjem i pretrpim sav taj uzas"

Da li zbog zvuka fena ili zbog toga sto dalje nisam zelela da cujem nastavak price,zamislila sam se.Kada to ucinim moj sluh se potpuno iskljuci.

Kakvi smo mi to ljudi?Zar sve sto je lepo mora da bude ljigavo?Zar za sve sto je romanticno smatramo da je pateticno?Zar ne mozemo nekada da se radujemo tudjem uspehu i podrzimo ga?Ukoliko to nismo pak u stanju ,zar ne mozemo da se povucemo i sklonimo u stranu?

Na sta se nas zivot danas sveo.Na ismevanje tudjih zivota zato sto nam nasi dobri nisu?

Na optuzivanje.Klevetu.Lazi.Izmisljanje.

Zasto ponekad jednostavno ne mozemo da ili kazemo nesto lepo ili cutimo?

Zar moramo da opterecujemo druge nasim vidjenjem stvari?Nasim shvatanjima?

Zar ne umemo da prihvatamo druge onakvim kakvi jesu?Zar u tome ne lezi car prijateljstva?

Zar ne shvatamo na svetu postiji hiljadu razlicitih gledista,misljenja,ocena?

Pristize mi nov sms.Od moje je,relativno nove prijateljice.Malo koga danas mogu nazvati tako.Malo koga zelim da pustim u svoj zivot.Napisala je nekoliko redova i dok citam smejem se toliko zarazno da sam ljudima oko sebe izmamila osmeh na lica.

Razmisljam kako nam Bog u najtezim zivotnim situacijama gotovo uvek posalje  osobu koja ima ulogu da vas podrzi.Nasmeje.Podeli sa Vama radosti i tuge.A onda se pitate gde je bila i kako ste mogli da zivite bez nje.

Secam se i moje najbolje drugarice koja nije zelela da mi bude kuma na vencanju.Koliko sam plakala i bila tuzna zbog toga.Konstatujem da sam savrseno srecna sto sam najboljeg prijatelja odabrala za kuma.

Izgleda da uvek postoji razlog za nesto sto nam se dogodi.Samo..ponekada nismo u stanju da ga istog trenutka pronadjemo.

Frizerka je zavrsila .Moja frizura je savrsena.Istina.Verovatno do narednog coska ali koga je briga za to?

Vidim one dve devojke kako jos uvek razgovaraju.Ogovaraju.Tracare.

Mozda su navikle da svakodnevno imaju trac umesto rucka a ismevanje umesto vecere.

Mozda su pak srecne kada im se ukaze prilika za tako nesto.

Izlazak na hladan vazduh mi prija.Osecam da sam ponovo slobodna.

Stize mi jos jedna poruka.Ponovo se smesim.Ljudi koji setaju trotoarom gledaju me u cudu.Nije me briga.Jedan pravi prijatelj bogatstva vredi.

Ta osoba,kojoj je namenjeno da se pojavi u nasem zivotu onda kada nam je najteze je nasa Dobra Vila.Meni je moja pristigla.Da li je Vama?


Hvala Vam sto ste mi pomogli da ne izgubim veru u ljude.

 

NEMAJU HLEBA DAJTE IM DJEVREK
2011/02/05,08:31

 

 Jutro.Zraci sunca su obasuli krevet u kome spavam.Navlacim prekrivac preko glave.Sunce na minusu.Ne volim lazan sjaj ni u kom slucaju.

Ne jedem hleb. Ne zbog toga da bih prkosila izreci "Nemam hleba da jedem".Cista navika.Izbacila sam ga iz ishrane jos dok sam sabirala poene vodeci racuna o kalorijama dok sam igrala balet.

Tako se hleb stidljivo izvukao iz moga zivota.Tu i tamo pojedem po koje parce.Samo ukoliko je zaista neophodno da ge jedem uz neko jelo.

S vremena na vreme odem do pekare i kupim sebi topao djevrek.Tek onako.Da promenim dorucak.

Odlucila sam da ovo jutro bude jedno takvo.

U pekari me je docekao veliki red.Ljudi su skakutali sa noge na nogu i cupkali u mestu buduci da u nju nisu svi mogli da stanu pa su neko vreme morali da cekaju napolju.

Da nije ponovo neka nestasica?Zapitah se u sebi.

Nakon toga sto smo doziveli reprize nestasice ulja,mlecnih proizvoda,secera i u 21.veku pa onda njihov tetralan povratak uz trostruko vece cene,zasto ne bih mogla da ocekujem i nestasicu hleba?

To bar ne treba da me brine,tesim se.Hleb ne moram da jedem.

Vruce kifle,perece i djevreci smese mi se iz vitrine.

Ljudi ih kupuju u velikim kolicinama."Dajte mi 10 djevreka"!zahteva gospodin koji u redu stoji ispred mene.10?Da li on zivi u desetoclanoj porodici?

Odlucujem da ne brinem tudje brige .Imam dovoljno svojih.

"Jedan djevrek molim"saopstavam prodavacici.

"Tridesetpet dinara" kaze mi ljubazno.

"Molim?Nisam trazila hleb nego djevrek"nervozno kazem.

"Tridesetpet dinara"ponavlja.

Izvlacim novac iz novcanika i pruzam joj ga.Uzima ga i ljubazno mi se smesi.

Nikada nisam volela da kritikujem,znate, ali samo se pitam.Dokle?Dokle ce ova vlast uzimati nas ,gradjanje ove drzave kao da smo umobolni?

Ukoliko ne kupim neki proizvod nedelju,dve uvek se neprijatno iznenadim uvecanjem cene.

Plate ne mrdaju.Ljudi se otpustaju.Posao u Srbiji pronaci  je nemoguca mislija.Sve sto pokusate u ovoj zemlji je na propast osudjeno.Male privatne firme se zatvaraju.Velike ne isplacuju poreze ni svoje zaposlene pa zavidno napreduju.Vlast uporno govori "Naredna godina bice uspesna".Oni koji imaju tu srecu da su pronasli posao nemaju(zamislite gle cuda!) tu srecu da budu isplaceni za sopstveni rad.

Slepi vode.Lopovi uspevaju.Oni koji se trude bivaju unazadjeni.

Cene uporno rastu.

Pre nekoliko meseci sam gledala na malom ekranu interviju povodom poskupljenja goriva.

Coveka pedesetih godina su pitali da li mu po budzet tesko pada poskupljenje.Odgovorio im je da kada bih vodio racuna o svakom poskupljenju u ovoj zemlji,vise ne bi ziveo.Rekao je da gorivo uvek uzima za 2 hiljade dinara.Poskupelo ne poskupelo izdvaja istu sumu novca.

Da li i mi tako treba da uradimo?Da li treba da prikrivamo sopstveno nezadovoljstvo zamazivanjem istine?

Znate li sta?Licno sam misljenja da je tako bolje.

I onako nista ne mozemo da promenimo.

U ovoj zemlji vlast se ne menja.Menjaju se samo likovi na sceni.

Izlazim iz pekare .Vruc djevrek mi greje dlan.Da li zaista vredi novca koji sam dala za njega?pitam se dok koracam ka stanu.

Shvatam da nece biti tako strasno cak i da nastane nestasica hleba.Djevrek ce uvek biti tu.

Ljudi u ovoj zemlji nekim cudom uvek prezive.


Hvala Vam sto ste uz mene.

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu