Koracam uscem.
Dlanovi mi se lede.
Vetar kosu rasipa.
Pravim krupne korake.
Gledam tinejdzerke kako izlaze iz trznog centra kikocuci se.
Lepe su.
Mlade su.
Za moj ukus ,suvise nasminkane.
Vracam se mislima u moje detinjstvo.
Moje odrastanje.
Secam se kako sam puno toga zelela od zivota.
Pravila velike planove.
Iscekivala buducnost sa tolikim zarom.
Imala sam jedan rokovnik u koga sam zapisivala zelje za narednu godinu i cvrsto verovala da ce se ostvariti.
Nikada nisam bila zadovoljna trenutnim uspehom.
Ne.
Uvek sam zelela bolje.
Vise.
Lepse.
Ako prodjem odlicna tuzna sam sto nisam skroz odlicna.
Ako idem u Rim nerviram se sto nisam bila u Barseloni(iako sam i nju posetila vec naredne godine)
Ako se ja dopadam dobrom i lepom decku,ponosu razredan naseg ,zelim bas onog iz starijeg razreda koji vazi za najveceg zavodnika.
Ako je sve potaman onda se nerviram sto jos uvek zavrsila fakultet nisam.
Ili zato sto se jos uvek nisam udala.
Ili zato sto ne mogu da se skockam i pocnem da radim(odlazak u skolu je tako dosadan).
Sada znam da nisam bila u pravu.
Trcala sam uvek za "jos" i "vise'.
Nisam umela da uzivam u sadasnjosti.
U trenutku.
U lepom danu.
U drustvu.
U ljubavi.
Kada sam ostvarila sve sto sam zapisala u onom rokovniku nastala je praznina.
Imam sve ,ustvari nemam nista.
Moj zivot kao da je izgubio tok.
Govorila sam sebi kako mi nedostaje avantura.
Rizik.
Adrenalin koji venama mojim struji.
A onda...onda se sve raspalo.
Citav moj zivot.
Na desetine delica.
Suzama sam umivala lice.
Bolom cistila dusu.
Tugom bojila dane.
I konacno lekciju naucila.
Trenutak.
Ovaj trenutak.
Trenutak u kome se nalazimo upravo sada.
Za njega treba da zivimo.
U njemu da uzivamo.
On da nam zvezda vodilja bude.
Ukoliko propustimo da uzivamo u njemu,zivot nam medju prste klizi kao nekakav sitan pesak.
Promice pokraj nas.
Odlazi.
Gledamo ga sa tugom.
A moze sve da drugacije bude.
Mozemo da se jednostavno nasmesimo i kazemo sebi da necemo ziveti za
Proslost.
Buducnot.
Cak ni sadasnjost.
Samo za taj,jedan jedini
Trenutak
Koji protice upravo sada.
Okrecem glavu od tinajdzerki.
Ponosno se smesim.
Znam da ce im trebati mnogo vremena i truda da to nauce.
Znam i da ce nauciti.
Znam da ce onda srecne biti.
Posveceno svima onima koji umeju da uzivaju u zivotu i onima koji su na dobrom putu da ovladaju ovom vestinom.
Tama se polako spusta na bulevar.
Vece nikada tuznije.
Stavljam dlanove uz vrat ne bi li ih ugrejala.
Ne uspevam to da ucinim.
Razmisljam.
U braku vise nisam.
I to je proslo.
Sta sada ocekujem od zivota?
Sta ocekujem od ljubavi?
Da li sam prestala da verujem u nju?
Da je trazim?
Da je zelim?
Da o njoj sanjam?
Kakvu ljubav zelim?
Pravu.
Nestvarnu.
Nebesku.
Onu koja se tako retko nalazi.
Ljubav sam slavila.
Od ljubavi poginula.
I sada...
Ne treba mi ona ljubav od koje se zivi.
Ne treba mi buducnost.
Treba mi trenutak.
Jedan jedini trenutak dodira i vecnosti.
Senka privremenog ludila.
Odsjaj fantazije.
Da me neko pospe caroljom u kojoj cu se bez bojazni zavrteti.
Miluje dok dodiri ne pocnu da se pretvaraju u vecnost.
Trazi u snovima.
Slavi na javi.
Nemojte da mislite da verujem da ce to trajati citavi vecnost.
Do kraja nasih zivota kao u bajkama.
Ne.
Znam da nece.
Upravo zato i zelim to:
vanzemaljsko
vanvremensko osecanje.
Osecanje koje se tako cesto opisuje,opevava,prepricava a tako retko nalazi.
To jedinstveno stanje svesti.
To privremeno ludilio.
Cistu,
Nicim okovanu,
Caroliju
LJubav
Gledam svetla grada.
Mozda se bas u nekoj od tih iz daleka malecnih lampica krije....
Ne sigurno nije.
Ponovo sanjam na javi.
Hvala Vam sto me citate.
Jutro.
Nakon nekog vremena odlucujem da pritisnem dugme na daljinskom upravljacu i vidim sta sta se desava u cirkusu.
Koja je tacka trenutno na trapezu.
Oprezna sam,znate.
Predhodni put kada sam to uradila bila sam negativno naelektrisana citavog dana.
Ukoliko me budu uplasile surle slonova koje dostizu cak do gledalaca samo cu ponovo pritisnuti dugme i sve ce nestati kao kakvom carolijom.
Ovoga jutra na sceni su akrobate koji pred nama izvode skokove i lete poput kakvih ptica te se preplicu u vazduhu.
Sareni kostimi.
Sljokice.
Perje.
Govore o :
Letovanjima,koje je najbolje da uplatimo jos od danas ne bi li prosli jeftinije.
Provodima u Beogradu i burnom zivotu koji iz noci u noc buja.
Trznim centrima kojima nisu naskodili demonstracije, nego su naprotiv tokom njih postali poseceniji.
Dijetama.
Citav taj cirkus lici mi na nekakav magazin sa sarenim koricama.
Kolac sa mnogo krema a veoma tvrdom i tankom korom.
Bikini pod bundom.
Pitam se da li im je zaista ponestalo tema ili nam pak namerno prezentuju sarene korice i privlacne naslovene ne bi li bez razmisljanja kupili knjigu?
Madjionicari izvode jeftine trikove .
Narod vise i ne tapse ali im dopusta da svaku tacku izvedu do kraja.
Istu tacku ponavljaju po nekoliko puta.
Nakon toga sledi pauza u kojoj nam igraju trbusne plesacica obucene u sandalice i majce bez rukava na minusu.
Smese se i dok nas izvestavaju o crnoj hronici.
Preklapaju izazovno noge ne bi li muzeve pronasle.
Sto se zivotinja tice ima ih svih vrsta.
Dobrocudni slonovi koji skrecu paznju uglavnom samo svojim velicinom.
Majmnuni koji skakcucu na trapezu ne prestano vracajuci se iznova nakon svake tacke.
Tigrovi koji pokazuju zube.
Grizu.
Grebu.
Unistavaju .
Svojom lepotom se hvale.
Fontane od obojene vode koje plesu u ritmu muzike koji drugi sviraju.
Bacaci nozeva koji su davno prestali da gadjaju metu.
Njihovi ranjeni pomagaci koji ostaju na pozornici i nakon uboda.
Mozda im je ponestalo tema pa iznova vrte iste tacke.
Mozda nikada nisu ni umeli da odigraju one koje su valjane.
Mozda je jednostavno lakse orijentisati se na sjaj i sljokice umestona sustinu.
Mozda su i oni shvatili da je vreme da se povuku ali ne zele to da urade.
Sve dok je naroda bice i cirkuske predstave.
Mozda ce tapsati tek po neko.
Mozda to vise niko nece ciniti.
Ona ce se ipak izvoditi.
Nismo kupili karte za cirkus.
Poklonili su nam ih.
Samo jednim klikom ponovo se nalazim u svojoj sobi.
Razmisljam o dijeti o kojoj su govorili.
Mozda su zeleli da nam kazu da je hleb preskup i da je po nase zdravlje bolje da ga zaobidjemo.
Hvala Vam sto trpite sve moje stilove pisanja u uprkos tome me jos uvek citate.
Rano popodne.
Proveravam na svom svastarniku racune.Ne mogu da verujem koliki sam racun za vazduh dobila.Strasno!I to samo za balkon.Iskrena da budem nisam ni izlazila ovog meseca puno.Kada samo razmislim o tome da je vazduh nekada bio besplatan a ljudi nisu umeli da ga cuvaju!Eh,svasta je nesto tada postojalo.
Kada smo vec kod racuna za vazduh trebalo bih da uplatim i racun za ljubav!I za to ce da me oderu!Za to sto cu sa nekim porazgovarati preko svastarnika i taj neko me tesiti,slati mi poljubce,govoriti da me obozava treba da izdvojim bar 1/4 nedeljne zarade.Nije to malo.Uostalom po cemu se mi zene danas razlikujemo?Imamo iste frizure.Ista ruzicasta odela.Ne mogu da verujem da su nekada nosili razlicitu odecu.Gledala sam neka secanja u svastarniku iz vremeplova.Toliko se novca ulagalo na odecu i vrtelo oko nje.Da ne pricam o frizurama.Sminki.Kozmetiki.Ah valjda je dosta vremena trebalo da prodje da bi mi ljudi nesto naucili.
Ako mi naredni put kada budem uplatila ljubav ponovo budu poslali u svastarnik nekakvog smutljivca koji ne ume normalno ni da voli vec samo mehanicki odgovara na moja pitanja,kunem se,ima da odem na Mars.Tamo je bila moja prijateljica.Sa njom svaki dan pricam preko svastarnika.Verujem joj.Kaze da su na marsu muskarci mnogo bolji.Iskreniji.Stvarniji.
Istorija govori da se nekoliko muskaraca i zena preselilo na mars oko 3100 godine.Sve vise sam uverena da su to oni koji su umeli da vole.Ljubav lepim recima da iskazuju.Sada su na Marsu njihovi potomci.Izgleda da je ta osobina prelazna.
Zato sakupljam novac da odem na Mars.Istina,sada cena karte za letilicu nije toliko visoka medjutim kada ste vezani poslom ovoliko i ne zaradjujete dovoljno...sta da Vam pricam.
Pitate se koje je moje zanimanje.Prezentujem neke informacije iz vremeplova narodu.Trebalo bi da me mnogo vise placaju!Nije fer!Kako bi inace ljudi znali sta je bilo i sta ce biti,gledali video zapise svojih predaka?Sta bi uopste ko znao da nije nas koji se time bavimo?
Ali to se medjutim ne postuje.Da bi danas covek imao novac potrebno je da poseduje letelice,fabriku za svastarnike...koga briga za istoriju i buducnost.
Otvaram svoj svastarnik.On je moje drugo ja.Isto razmisljamo.Preko njega sve saznajem.Sklapam ljubavi.Prijateljstva.Posao.Neumem da shvatim kako su ljudi nekada ziveli bez njega.Po video zapisima imali su nekakve cudne spravice koje su nazivali telefonima i ogromne lap topove.Svasta!Tako nikada ne bih mogla da zivim.
Neka moja cukun cukun cukun(ne znam ni sama koje mu to koleno dodje) baka je volela da pise.Mislim da se tada to zvalo blog.
Sacuvano je sve sto je napisala medjutim ja tu nista ne razumem.Mnogo je vremena od tada proslo.Puno se toga izdesavalo.Ljudi su bili cudni.
Prija mi da citam posto imam i te video zapise medjutim ne razumem puno toga.
Izgleda da se osecanja tada nisu kupovala?
Ili...hm... ne verujem da su ljudi bili toliko bogati.
Kada bi mi danas tako pisali ne bi imali za tablete.Samim tim ni zivi ne bismo bili.Strasno.
Medjutim ne skodi da citam.Zamisljam to vreme.Verujem da je tako zaista bilo,osim ukoliko se neki svastarnik magnat ponovo poigrao pa izbrisao sva secanja i ubacio potpuno nova-to rade retko znam.Uostalom to ne zelim da znam.
Zelim da uzivam u pricama.Pesmama.Objasnjenjima.
Ukoliko mi dosadi,mogu uvek da odem na Mars i pronadjem tog muskarca.Tu,danas, na zemlji,izumrlu vrstu .
Muskarca koji ume da voli i oseca.
Stavljam dlan na svastarnik i odlazim u stanje mirovanja.
Nekada su ljudi imali taj luksuz da sanjaju.
Danas o tome ne mozemo ni da mastamo.
I mastanje je skupo.
Posveceno Marcuantoniju, Aleksandru88,Janakisu, Suky-ju, Gasstro city, Jovanu ss ,Mc dreamy-ju ,Sanjam ,Mandraku ,Filmetric ,Nemanji ...i Vilibezkrila (koja za pet muskaraca vredi!) Ukoliko se neko nije pronasao u posveti a pri tom zna da i na njega mislim izvinjavam se.
Jutro.
Kisne kapi kvase mi kosu.
Miju mi lice.
Natapaju odecu.
Izjurila sam iz kuce.
Kisobran ponela nisam.
Korim sebe zbog toga.
Komentar koji su mi predhodnog dana uputili Marcantonie "Prvo skocis pa kazes hop" i Mandrak "Prvo hopi pa kazi skoc" naveli su me na razmisljanje.
Brzopleta.
Da,takva sam oduvek bila.
To je bolest koja se izleciti ne moze.
Skacem pre nego sto kazem hop.
Zelim sve odmah i sve sada .
Sutradan nikako.
Tada me vec zelja prodje.
Brzam.
Hitrim.
Gresim.
Udaram o prepreke kao o nekakvo ostro kamenje ali briga me nije.
Nerviram se nakon toga ali se ne kajem.
Obecavam da ce naredni put drugacije biti pa nikada ne bude.
Znam.
Dobro znam.
Sve to moze:
Odmerenije.
Umerenije.
Mudrije.
Lukavije.
Promisljenije.
Misticnije.
Pokusala sam tako.
Da sacekam.
Da promislim.
Da ocutim.
Da precutim.
Sve to samo u cilju da bih sebe zastitila.
Da osudjena bila ne bih.
Nisam uspevala.
Klela se sebi da cu drugacije postupati.
Ali naredni put bih bivala posuta magicnim prahom i ponovo isla kraljevstvom ciji je gospodar njegovo visocanstvo,srce moje licno.
Sve u cilju samo da carolija ne ne nestane.
Da se ne izgubi.
Da je put od mene ne odnese.
Mislite li da smatram da je dobro zato sto sam takva?
Ne smatram.
Moze to i drugacije.
Ali to onda nisam ja.
Zurim ne bih li pobegla od kisnih kapi i sto pre stigla do kuce ali urotile su se protiv mene.
Sto je vise zurim one padaju sve jace.
U sve vecem broju.
Gledam svoj odraz u ogledalu koje se nalazi u izlogu prodavnice.
Rascupana sam.
Moja sveze isfenirana kosa izgubila je svaku formu.
Smesim se.
Sminka se ipak razmazala nije.
Ne izgledam tako lose.
Hvala vam sto ste me prihvatili upravo ovakvu kakva sam.Svesna sam da je to bio tezak zadatak.
Godinama u natrag muci me jedno pitanje.
Kako ljudi u ovoj zemlji uspeju da prezive?
Potrebe za potrosacku korpu od mesecne plate su vece.
Visina racuna svakoga meseca skace poput nekavke loptice na feder nakacene.
Odeca u nasoj zemlji skuplja nego u ostalim(zaBoga ipak je Srbija ovo,centar sveta).
Onda razmisljam.
Uprkos svemu tome,
U supermarketima po pola sata stojim u redu dok na kasu ne stignem.
Svi idu na letovanja i zimovanja.
Trzni centri vecito prepuni.
Svi imaju nove mobilne telefone(ok mozda su ih toBoze dinar platili ali ne zaboravite da upravo taj jedan dinar kosta nekada vise nego mesecna plata).
U frizerskom salonu cekam najmanje po sat vremena.
Kafici prepuni ,mesta nigde.
Ukoliko odlucim da vikendom u Mek odem zadrzacu se na kasi barem dva sata u njemu.
Mladi studiraju uprkos visokim skolarinama.
Svi smo zaglavljeni u istom liftu .
To kao da nam vise i ne smeta.
Kao da vise i ne zelimo da iz njega izadjemo.
Kao da nam vazduh i sunce potrebni nisu.
Ukoliko smo zaposleni treba da imamo srecu da bi platu uopste dobili.
Ukoliko nismo treba da slavimo ako dobijemo posao.
Ukoliko smo ga konacno dobili treba da letimo od srece ako nas ne otpuste kao tehnoloski visak.
Ukoliko kupujemo u sos marketima treba da hrlimo u njih od rane zore da bi namernice dobili cak po 2 dinara jeftinije.
Ukoliko smo tuzni reci ce da problema imamo.
Ukoliko smo srecni zalice se da normalni nismo.
Ukoliko prezivimo ludu srecu imamo!
Iskrena da budem,poci cu najpre od sebe.
Tako uvek cinim.
Tri ormara puna odece imam i samo ih dopunjujem.
Pola sam sveta obisla.
Nikada u dzepu dinara nemam.
Sto bi moja blog sestra Vilabezkrila rekla
Dobro dosli u rijaliti sou survajvor ,
24 casa dnevno!
365 dana u godini!
Srbija uzivo!
Hvala Vam na paznji koju mi poklanjate.
Kasno popodne.Citavog dana vetar i sunce su se smenjivali .
Razmisljam kako je slicno sa mojim zivotom.
Najlepse stvari desavaju se kada sam najtuznija a najtuznije kada sam najsrecnija.
To me ponekada pomalo plasi.
Ne dopusta mi da budem previse tuzna ili previse srecna pak.
Proveravam mail.
Poruka sa facebboka.
Moj bivsi(da ,da bas onaj iz posta DECKO KOJI MI JE POKLONIO RUZE )prihvatio me je kao prijateljicu.
Sa novim prezimenom.
Dugo sam razmisljala da li da mu posaljem poziv.
Nesto mi nije dalo mira.
To sam ucinila.
Nisam se uspanicila tada(toliko je godina proslo od kada smo se poslednji put videli).
To sam ucinila upravo danas.
Onda kada sam potvrdu dobila.
Razmisljam o tome kako ce videti moje fotografije.
Kako ce videti kako izgledam sada ,nakon desetak godina.
Videce moje prijatelje.
Sve kao na dlanu.
Sta se to sa nama ljudima dogodilo?
Da li smo poceli toliko brzo da zivimo da nemamo vremena za upoznavanje,ispitivanje?
Onu neku car .
Misticnost.
Sve nam je postalo dostupno.
Fotografije.
Prijatelji.
Zivoti.
Duse na blogu preslikavamo.
Suvise smo lenji za zavodjenje.
Suvise gordi za upoznavanje.
Nesigurni za ocaravanje.
Jednim klikom na dugme sada imamo sve.
Jednim potezom sve saznajemo.
Imamo citave zivote na dlanu.
Medjutim nikada se ne zapitamo sta smo dostupnoscu izgubili?
Lepe reci.
Iscekivanje.
Osvajanje.
Sve to strano nam je postalo.
Dobili smo sve kao na dlanu.
Opet,sve smo isto tako i izgubili.
Jednim potezom kaziprsta,vidim fotografiju na kojoj je taj moj bivsi sa decom.
Nekakva cudna jeza telo mi prozima.
Zasto li sam kopala tamo gde ne treba?
Proslost treba ostaviti zakljucanu.
Tako ce kada je otvorimo uvek biti onakva kakve je se secamo.
Otpisujem ga sa liste.
Ne zelim vise nista o njemu da znam.
Bio je deo moga zivota.
Neka tako i ostane.
Hvala Vam sto ste tu.
Jutro.Stapic zimske vile dotakao je drvece koji drhti na vetru i obojio njegove grane u snezno belu boju.
Sivo nebo igra trijumfalni ples ne zeleci da se skloni sa pozornice.
Osecam,nesto mi prozima citavo telo.
Pokusavam da zaustavim to osecanje ali to je nemoguce.
Siri se.
Jaca.
Nadvladava citavo bice moje.
Shvatam.
Ceznja.
Skrivena u srcu kao u kakvoj skoljci.
Ranjiva poput duse mlade.
Gipka poput gimnasticara.
Pojavi se s vremena da vreme tek da oglasi da zivi smo.
Pipci joj veliki.
Umeju da prigrle.
Telo mi podrhtava na vetru kao nekakva grancica.
Dlanove promrzle u dzepove stavljam.
Dusu mi greje ceznja.
Ah,kako je ceznja lepa kada joj se nada.
Kada se o njoj sneva.
Kada pod svetloscu njenom zivimo.
Neko sam vreme bez nje ostala.
Pitala se zasto je pokupila svoje kofere i od mene otisla.
Cekala zbunjena.
Plakala nocima.
A onda...bas kao u bajci nekakvoj,
prigrlila me je krilima svoijim i nasmesila se.
Prijatelj u hladnim nocima.
Kuma u ledenim zorama.
Jedna i jedina.
Neponovljiva.
Njeno velicansvo u svom sjaju beskrajnom.
Ceznja.
Ceznem,dakle postojim.
Hvala Vam sto me citate.
Jutro.
Nakon sto sam se uverila u posti da mi plata stigla nije odlucujem da castim sebe necim lepim u trznom centru.Necim sto ce mi zagrejati dusu.
Bolje osmeh na licu i prazni dzepovi nego puni i tuga,slozicete se.
Pola sata kasnije lutam prodavnicama kao opijena.
Sarene tkanine,dzemperici,suknjice,pantalone,marame,farmerice...sve mi nekako leluja pred ocima.
U sarene mrlje se pretvara.
Uporno trazim ono zbog cega sam dosla ali ne mogu da nadjem.
Tako Vam je to.
Na posletku stavljam pred kasirku mini suknju (verovatno hiljaditu po redu) koju cu kada dodjem kuci samo sloziti u ormar sa izgovorom da u kupovinu nisam isla uzalud.
Konacno izlazim iz centra resena da gradom prosetam.
Osecam hladnocu.
Da li zbog praznih dzepova ili ostrog vetra, nisam sigurna.
Ponovo lutam.
A onda...zastajem pred izlogom i glasno uzdisem.
Divim se.
Zelim da je dotaknem ali cini se tako nestvarnom.
Kao sneg bela.
Posuta sitnim perlicama.
Bas kao u bajci.
Njeno velicanstvo u svom sjaju VENCANICA.
Secam se...
U vreme kada sam bila devojka sanjala sam o vencanju.
O coveku koji ce me u zajednicki zivot uvesti kao nekakvu princezu.
O vencanici.
Konacno,dosao je i taj dan.
Vencanje bese zakazano.
Verenicki prsten sa dijamantom stavljen na domali prst.
A onda su dosle pripreme za taj jedan jedini dan.
Dan vencanja.
Dva meseca mi je trebalo da svaki dan idem u grad ne bih li pronasla haljinu u koju cu se presvuci nakon vencanice.
Restoran.
Muzika.
Burme.
Gosti...
Mogla bih do sutra da nabrajam a cini se da stala ne bi.
Sve to za samo jedan jedini dan.
Dan vencanja.
Nikada se vise ne bih vratila u taj period priprema.
Buka,trka,frka,rasprave,odabir gostiju...
Sve bih to volela da zaboravim.
Nista glamurozno verujte.
Ali nema veze,govorila sam sebi.
Taj dan ja nejvazniji dan u tvom zivotu.
Mora da se proslavi kako dolikuje.
Sve je konacno bilo spremno.
Restoran u Skadarliji.
Oko 80 tak zvanica.
Vencanica poznatog kreatora.
Haljina u koju sam se presvukla nakon nje.
I sada...tog dana se prisecam kao u nekakvoj magli.
Toliko sam brinula da li ce sve biti u redu da sam zaboravila da uzivam.
Moj(jos uvek ne zvanicno bivsi)muz se napio(ne pije inace).
Moja mama je dovela trubace koji nikako ne idu uz moj temperament(iako dobro,kada se tako gleda onda svadbu ne bih ni trebala da pravim u Srbiji).
Ispala je neka frka oko razmestanja gostiju.
Secam se samo sam...zelela da se sve zavrsi.
Toliko buke oko samo jednoga dana!
Toliko nervoze.
Priprema.
Zakazivanja.
Za samo jedan dan.
Dan vencanja.
Nakon svega, od toga dana ostaju samo fotografije.
Sada se pitam,zbog cega mi zene o tom danu toliko razmisljamo?
Kao da ce se tokom njega kao magicnim stapicem nesto promeniti.
Kao da smo osudjenje i krive ako se kojim slucajem ne dogodi.
Kao da nam on sluzi za sepurenje pred svetom.
Obavijanje ljubavi laznim krznom i kicenje perjem.
Zar ne shvatamo da je to samo dan.
Dan kao i svaki drugi.
Dan koji ce se zavrsiti pre nego sto je i poceo.
Vazno je sa kim ste na taj dan.
Sa kim ulazite u brak.
Koliko Vam ta osoba znaci.
Dan vencanja kao i svaki drugi samo sa gomilom laznih poljubaca.
Cestitanja.
Vitoperenja.
Iskazivanja.
Opet,sta god ja napisala,mlade moje princeze,znam da taj dan iscekujete vise nego ijedan drugi.
Znam da mastate o haljni iz snova i princu sa kojim cete provesti ostatak zivota.
Haljina se uvek moze pronaci.
Princ... to je Vas izbor.
Ulazim u prodavnicu vencanica i dodirujem haljninu sa izloga.
"Gospodjo, kako mogu da Vam pomognem"?pita me ljubazna prodavacica.
Odmahujem glavom i izlazim iz prodavnice a zatim trcim ne bih li se sto pre od nje odaljila.
Iskusila sam lazan sjaj glamura.
Nije mi vise potreban.
Ovaj post posvecujem mladim princezama koje krase ovaj blog kao zavezdice nebo.Majo-ultra,Behappy,Mesecino,Katy...ne cekajte taj dan.Zivite zivot.Radujte se.Dan kao dan.Vazno je ono sto za njim ostaje.
Ostalima preporucujem da ukoliko su u mogucnosti svrate na blog vilebezkrila.
Izvinjavam se blogerima,vilabezkrila nije u mogucnosti veceras da pise .Stoga dogovor vazi za sutrasnje vece.Vilabezkrila i Tanjana Vas pozdravljaju.
Jutro.
Na predlog mog vituelnog prijatelja Janakisa resih da nakon nekoliko nedelja pogledam vesti ne bih li zavirila u "stvarnost".
Stidljivo sam pritisnula dugme na daljinskom upravljacu resena da se uputim u siuaciju u zemlji.
Za svet me nije briga.I tako imamo dovoljno svojih problema.
I sta sam nakon nekoliko nedelja zatekla?
Nikakve promene.
Niko ne govori o cenama.
Niko ne govori o platama.
Niko ne govori u nedostatku radnih mesta.
Niko ne govori o korupciji.
Niko ne govori o nemastini.
Sveke druge sekunce cujem rec izbori.
Protesti.
Demonstracije.
Razmisljam.
Kome je u ovoj zemlji jos stalo do izbora?
Da li cemo zaista nesto promeniti novim izborima?
Odavno sam na njih prestala da izlazim.
Znate li zasto?
Zato sto u napred znam ishod.
"Pobedu".
Sve je toliko tuzno da je postalo smesno.
Vlast koja dodje samo nastoji da krade i obitava krpeci se koncima poput nekakve krpenjace.
Ponekada pomislim da u nasoj zemlji i ne postoji opozicja.
Da je sve jedna celina.
Svi su isti.
Niko se ne menja.
Ponekada neko da ostavku samo da bi o tome mogli u vestima da ponavljaju dok im reci o tome ne nestane a zatim se ponovo vrati i iskoci kao nekakav cupavac iz kutije.
Nekoliko poslova u ovoj zemlji treba da se radi da bi se normalno zivelo.
Ti poslovi nikako ne mogu da se nadju.
Zivot je sve gori.
Plate nize.
Cene vise.
Ponekada mi se cini da smo zaglavljeni u nekakvom lavirintu.
Slepe ulice.
Zidovi previsoki.
Izlaza hiljadu a niti jedan pravi.
Mislimo da smo do izlaza dosli.
Shvatamo da se varamo pa se vracamo pokunjeni u lavirint.
Plasimo se da zelimo.
Ne trazimo promene.
Prestali smo da kudimo.
Lutamo ulicama lavirinta boreci se za opstanak.
Predali smo se ni krivi ni duzni.
Ne cekamo vise bolja jutra.
Hvala Vam sto ste dosli u moj zivot i uneli u njega dugine boje.
Vece.Gledam svetla grada kako se prostiru u tami.
Dlanovi su mi ledeni.Uporno pokusavam da ih ugrejem ali ne uspevam u tome.
Moj brak nikako da se okonca.
Nekada mi je bilo nezamislivo da to zelim.
Ali sada nije.
Sada zelim da se to dogodi sto pre.
Ne zelim vise da plutam izmedju izgubljena kao stranac u Moskvi.
Zelim da odpocnem drugi zivot.
Novi zivot.
A onda...pitam se zasto to toliko zelim?
Taj novi zovot otpoceo je dana kada se on iselio.
Tako se i ponasao.
Jedino sam izgleda ja zivela u starom.
Nadala se.
Molila.
Pokusavala da spasem.
Nisam uspela.
Umorila sam se.
Sada vise to i ne zelim.
Taj novi zivot otvara mnoge mogucnosti.
Cini se da se nastavio upravo tamo gde je stao pre moje udaje.
Sa novim zivotom dolaze i "novi" ljudi.
Nove prilike.
Novi osmesi.
Onaj stari zivot spakovace se u kutiju koja ce se bolom otvarati.
Novi zivot,bice drugaciji od staroga onoliko koliko sama to budem dozvolila.
Razmisljam.
Jedan je zivot.
Nema novog ili starog.
Kutija je ista samo je papir kojim je umotana razlicit.
Zelim da ponovo mastam.
Da se smejem.
Da osecam.
Ali dokle god ovako plutam svaki pokusaj da to ucinim me omete.
Kao da lutam po nekakvoj stazi posutom trnjem.
Kao da se ubodem na svaki od njih iako ih vidim pred sobom.
Namerno tuda prolazim.
Kao u inat.
Noc nikako ne prestaje.
Dan nije ni na vidiku.
A ja to zelim.
Zelim da sunce pobedi mesec.
Zelim da sa ruza sasecem trnje.
Zelim da vidim kako noc ljubi zoru i sa ponosom joj ustupa mesto na pozornici zivota.
Zelim da zivim.
Grejem dlanove o unutrasnje strane butina.
Zatim ih stavljam na obraze.
Nisu topli.
Ali cini se da ce uskoro biti.
Hvala Vam sto ste tu.
Jutro.Bulevar je obavijen maglom.Uprkos grejanju u stanu,moje telo podrhtava od hladnoce.
Ispisujem nekoliko redova novog romana,zatim se vracam pod pokrivac i ponovo prelistavam sms poruke koje sam sinoc dobila od svog(jos uvek ne potpuno ali uskoro bivseg)muza.
U svakoj od njih nekakav cudan naboj,nagon.Mrznja ,rekla bih.
Mozda je i na njega,tipicnog Balkanca uticao dan zaljubljenih pa je resio da mi ih ispise.
Na svaku od njih sam odgovorila.
Korim sebe zbog toga.
Znam da ne treba tako.
Treba da ga ignorisem.
Da budem ledena princeza.
Da mu ostavim prostora da se zamisli.
Kako cu to drugacije postici no svojim cutanjem?
Ali ne.
Uvek imam potrebu da kazem.
Da napisem.
Da objasnim.
Za mene nikada nije dovoljno receno.
Nikada nije potpuni kraj.
Uvek postoji nesto da se doda.
Ne dopada mi se ta moja osobina.
Zelim da je promenim.
Zelim da naucim da igram igru macke i misa.
Nekoliko puta sam probala(samo na pocetku dok se nisam dovoljno zainteresovala za neku osobu).
Uspelo je.
Znam ,to je kljuc.
Treba da cutim.
Cutanje je zlato.
Cutanje je mudro.
Cutanje je velicanstveno.
Ali je ne umem da ga se pridrzavam.
Priznacu Vam nesto u poverenju:
Kada sam u vezi ,voljenog stavljam u centar kruga.
Isto to zahtevam i od njega.
Nisam toliko uskogruda,ne brinite.
To od njega zahtevam samo dok je u mome drustvu.
Centar samo i nikako drugacije.
Ne zanima me nista van toga.
Ne proveravam.
Ne ispitujem.
Ne trazim.
Zelim da tom nekom budem princeza.
Samo njegova.
Mnogi su mi zamerali zbog toga.
Govorili da puno trazim.
Zahtevam.
Zelim.
Napominjali mi da nisam centar sveta.
I nisam.
Oduvek sam znala da je tako.
Medjutim od toga ne odustajem pa makar sama bila citav zivot.
Zelim da budem njegova princeza.
Samo njegova.
Sta se izvan toga desava nije me briga.
Neka radi sta zeli.
Dok je u mome drustvi medjutim necu se pomiriti da budem nista manje .
Svaki njegov pokusaj da tu ulogu umanji udaljice ga od mene kao kamen koji namerno pokusavamo da sto dalje bacimo u more.
Slabi ce pobeci.
Hrabri ce ostati.
Nikada od te uloge u vezi odustati necu.
Njegova princeza.
Samo to.
I nista manje od toga.
Hvala Vam sto trpite sve moje hirove na ovom blogu ispisane iz dana u dan i nekim cudom jos uvek me citate.
Dan zaljubljenih.Vece zaprvo.Sama sam.Volim ponekada da odsamujem.Volim da uzivam u snovima.
Da bi uzitak bio potpun,potrudila sam se da se ulepsam sto sam bolje mogla.Narucila sam veceru iz restorana( dobro nije bas pravi resoran ,pizza ali sta sada, nemojte mi zameriti),obukla crnu haljinicu,crveni donji ves(za srecu ako Vas bas interesuje mozda mi nekakav vitez sasvim slucajno u snove dodje),pokupila kosu na temenu a ostatak ostavila da pada niz ledja i nanela sminku na lice.
Sada sama za stolom sedim i razmisljam.
Dan zaljubljenih.
Do pre neke godine smo gledali kako ga slave u Americkim filmovima.
Onda je odjednom na sva vrata i vrlo navalentno usao i u zivote gradjana nase zemlje.
Vecera,pice,krevet bla bla bla
Zar za ljubav razlog treba?
Zar samo jedan dan ljubavi treba da posvecen bude?
Zar ukoliko smo zaljubljeni to ne treba da slavimo svaki dan?
Sveti Trifun,cini se,ukoliko gresim oprostite mi, za njega ljudi toliko nisu znali dok taj Valentino nije pohrlio u nase zivote.
I razmisljam zbog cega sva ta drama oko ovoga dana?
Setila sam se vremena kada sam zivela na Kipru.Izlozi prodavnica,citavi spratovi robnih kuca,svi su oni bili prepuni sarenih poloncica crne i crvene boje.Srca raznoranih velicina,poklona umotanih u kutijce u obliku srca.Cak su i novine bile prepune reklama za ovaj dan.Te kako otici na jedan dan u drugu zemlju,na veceru,u banju...
I sve sve bas na ovaj dan.
Cini se da je marketinski trik uspeo a svi mi mu se podcinili.
Cilj je postignut.
Oni koji imaju partnera dobili su zadatak da ga izvedu ili mu kupe nekakav poklon i prirede iznenedajenje-trosenje novca u svakom slucaju.
Oni koji ga nemaju treba da se osecaju bedno zato sto bas ovaj dan nemaju sa kim da prosleve.
A onda pokleknu i ulepsaju se,kupe veceru ili neki komad odece ne bi li se bolje osecali.
I opet rezultat- trosenje novca.
Ima li i malo ljubavi u ovom danu ili se sve svelo na vestacke cestitke i sarene poklone?
Marketingski trik je uspeo.
Svi smo opcinjeni.
Zbog toga marketing(koji spada delom u moje zanimanje ironije li) ne optuzujem.
Zelim svim zaljubljenima da ovaj dan proslave srca punih ljubavi.
Takodje im zelim da se sutradan vole jos vise.
Onima koji to nisu zelim da to uskoro postanu.
Ljubav nas uzdize,jaca,povredjuje,cini da se osecamo kao da lebdimo.
Opija nas vise od svakog opojnog sredstva.
Cini nas nadzemaljskim bicima.
Sto se mene tice,ja cu veceras ipak proslaviti Sv.Trifuna.
Mozda naredne godine bude drugacije.
Zato dizem casu vina u vis i nazdravljam svima onima koji sami slave ovaj dan.
Zapamtite sa vama sam u mislima.
Oni u drustvu ce se vec nekako snaci.
Ovaj post posvecujem svima onima koji su vecars sami.Bas kao i ja.Dakle vilisaduplimkrilima,gasstro city,filmetric,mc dreamy,maji ultra,anam(njoj nesmem ups znam da nije sama izvinjavam se),sanjaM,Roksani...Verujte mi,nije to tako lose.Uostalom nismo sami!
Tokom boravka kod mojih roditelja u Novom Sadu ,proteklih nekoliko dana ,moj Andjeo uspeo je da isprevrce oba sprata kuce(svaku sobu i ormaric ponaosob).
U mojoj nekadasnjoj devojackoj sobi,na cijim su se zidovima nekada nalazili posteri raznih glumaca i pevaca ,a koja je sada tako ogoljena jer su moji roditelji iste poskidali i resili da je krece pronasla ja kutiju sa pismima.
Pisma su sacuvana od moje prijateljice iz Makedonije koju sam upoznala na letovanju tokom prvih razreda osnovne skole i sa kojom sam se dopisivala nekoliko punih godina.Ta pisma za mene predstavljaju neizmernu radost.
Kada je prevrnula kutiju sareni koverti rasuli su se po podu i tada ugledah...papiric na kojem je nesto ispisano.
Zgrabila sam papiric,stavila ga u dzep farmerica i sada kada sam se vratila u Beograd zelim da Vam prepisem reci koje sam na njemu ispisala.
NE POZNAJEM TE
NE ZNAM KAKO IZGLEDAS
GDE ZIVIS
CIME SE BAVIS
NEZNAM TI CAK NI IME
OPET,UMEM DA OSETIM TVOJ DODIR
KAO DA SI UPRAVO SADA TU KRAJ MENE
TVOJE USNE NA MOME VRATU
RUKE PO CITAVOM TELU
ZNAM DA CES DOCI U MOJ ZIVOT
ZNAM DA CES GA IZMENITI POTPUNO
ZNAM DA CES IZMENITI I MENE
ZNAM DA CE NAM SRCA KUCATI U ISTOM RITMU
ZNAM DA ME TI VEC POZNAJES
ZNAM DA ME ZAMISLJAS KAKO SE U VRTIM NA SUNCU U BELOJ HALJINI OD CIPKE
ZNAM DA ME CUJES KAKO TE DOZIVAM
ZNAM DA CES DOCI
ZNAM DA NIKADA OD MENE OTICI NECES
ZNAM DA CEMO SE VRTETI ZAJEDNO
TI I JA
STARNCA DVA
ZNAM DA CES ME UHVATITI ZA RUKU I POVESTI U VIHOR VECNOSTI
Gledam u papir na kome su ove reci ispisane.Nije pozuteo,iskrzan.Slova ispisana naliv perom jos uvek ponosno stoje na njemu i smese mi se.Datum kada su ispisana nije poznat.Cini se kao da je ispisano upravo sada.Savijam papiric i stavljam ga u nedra.Tu cu ga nositi .Bice mi blizu srca.
Ovaj post posvecujem svima onima koji su zaljubljeni.
Pokušavam da dođem do kompjutera dok mi se jedan bratanac obesio o vrat,drugi pušta muziku preglasno a moj Andjeo se uporno penje na kuhinjski sto.
Guzva.
Buka.
Trka.
Frka.
Šta bih dala za malo mira!
Onda mi u misli dolazi jučerašnje putovanje vozom i kako je otac dve devojke od otprilike dvadesetinešto godina (sestre ako sam dobro primetila) pratio u vagon i uporno im tražio mesto.
Sećam se i kako je mom(još uvek ne zvanično ali uskoro) bivšem mužu društvo bilo potrebno za sve.Čak i za odlazak u supermarket.
Pitate se kako sve ovo povezujem?
Sloboda i nezavisnost!
Dve veoma važne stvari.
Sama sam počela da živim od svoje dvadesete.
Preselila u Beograd i studirala.
Navikla sam na svoji slobodu.
Na svoj mir.
Tišinu.
Na to da izjutra pijem ledenu kafu i pišem.
Na to da uveče odgledam omiljen film uz kokice.
A onda...sam se udala.
I sve se promenilo.
Zaprvo udaja nije promenila moj život toliko koliko rođenje mog Anđela.
Moj život se pretvorio u
Buku.
Trku.
Frku.
Menjanje pelena.
Spremanje obroka.
Spremanja stana....
Onda sam tek videla koliko mir i sloboda znače.
Nisam umela da ih cenim dok sam ih imala.
Zamišljala sam idiličnu sliku porodice,toplog obroka,druge polovine moga kreveta koja je ugrejana.
Bilo je lepo dok sam za srećom tragala.
Dok sam o njoj snivala.
Sad znam trebalo je više da uživam.
Da se manje opterećujem.
Da ne analiziram i ne tražim toliko.
Da živim sa osećajem potpunosti i zadovoljstva a ne večito kao da mi nešto nedostaje.
Zato svi mi koji nemate partnera uživajte.
Usporite.
Naučite kako najpre da sami sebi budete dobro društvo.
Naučite da ispunjeno provedete čitav dan u kući ako je to potrebno.
Naučite da volite sebe.
Dokle god to ne uradite ne možete očekivati ni da će Vas drugi voleti.
Sada možda nemam partnera.
Andjela međutim imam.
Možda sam izgubila sreću.
Alo bogatstvo sam dobila.
Bogatsto koje cu uvek imati i koje mi niko oduzeti ne može.
Pa ipak ,i dalje se radujem vremenu koje ću provesti potpuno sama.
Vremenu koje ću posvetiti sebi.
Vremenu u kome ću uživatu u tome.
Onoga trenutka kada naučimo da budemo sami sa sobom naučili smo da živimo.
Hvala Vam što ste uz mene.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
