Pre podne.
Reših da nakon dužeg vremena tokom koga sam pretežno kupovala KFC piletinu i Kinesku hranu za poneti napravim jedan lep bogat ručak.
Tako se nađoh u super marketu.
Razgledam.
Analiziram.
Odmeramavam.
Gledam proizvode na akciji ne bih li prištedela.
Sabiram cene u sebi i kupujem namernice koje sam predhodno ispisala na papirić.
Još jedanput se presabiram i konačno dolazim na kasu.
Gledam koliko sam stvari natrpala u korpu.
Zar mi je sve to potrebno?
Imam dete koje ni dve godine još nema.
Naravno da jeste,zaključujem.
Prodavačica otkucava.Jedan proizvod,drugi...
Gospođa u redu iza mene me popreko gleda.Nervira se što valjda nemam samo hleb u korpi ne bi li što pre na red stigla.
Mrštim se na nju i vidim kako u korpi ima samo hleb i jogurt.
Bore na mom čelu se peglaju.
Odjednom mi je žao što možda ne može sebi više da priušti.
Možda bi i ona popila ledenu kafu,pila vitamine i uživala i bajaderama.
Ali nije u mogućnosti.
Dodje mi da istog momenta vratim većinu stvari koje sam stavila u korpu ali ne mogu to da učinim.Već polovina je otkucana i spremna za torbu.
"2600 dinara" kaže prodavačica ljubazno se osmehujući(zašto se osmehuju ljubazno samo kada potrosim više od hiljadu dinara?)
Rondam po novčaniku,izvlačim novčanice .
Konačno jedva sklapam potreban novac.
Od njega sam medjutim planirala da kupim i mleko za telo i losion za lice.
Sada vidim da će sve to biti nemoguća misija.
Izgleda da ako kupim jedno moram da se odreknem drugoga( nije ovde reč o luksuzu već samo o potrebi verujte)
Pružan novčanice a zatim proveravam račun(tu naviku sam tek od nedavno stekla).
Proizvodi koji su na akciji ispadoše da nisu.Akicija je verovatno davno prošla a cene ne samo što su se vratile već su gotovo dvostruko veće.
Razmišljam kako bi mnogo jeftinije bilo da sam ponovo svratila na kfc piletinu.
A onda....Gospode,političari samo pominju nekakvu potrošaku korpu.
Kako jedna plata skoro da je dovoljna za nju.
Niko ne pominje račune,kozmetiku,odeću,skolarine,letovanja,zimovanja,izlazke...
Kao da samo treba da jedemo pa i za to da nemamo!
Putujući po Evropskim metropolama uvidela sam da je hrana gotovo svuda jeftinija.
Ima li nižih plata od nasih?Nema.
Ukinuli su nam vize ali smo ostali u kavezu.
Orobljeni nemaštinom i gladju.
A opet,tržni centri puni.
Verujte mi na reč.
Svi samo razgledaju.
Sledeći put odoh ja na moju kfc piletinu.
Hvala Vam što me čitate i što ste uz mene.
Popodne.Budući da je moj (još uvek ne zvanočno ali uskoro)bivši muž prisvojio moj auto i nema nameru da ga vrati prinuđena sam da ispitujem lepote naše zeleznice.
Voz pun puncat.Jedva da može da se uđe u njega.
Naime da Vas obavestim,karta za voz košta duplo manje nego za autobus pa su se svi prebacili na isti.A onda nose pune kese svakojakih časopisa žute štampe ,grickalica i kokakole.Što Vam otprilike dođe na isto ali neću sada da kritikujem.
Što se mene tiče više volim da se vozim vozom ako već moram.
Sedam u kupe i počinjem da čitam knjigu.
Čovek preko puta mene neprestano gleda u mene.
Sa njim je prijatelj.Razgovaraju glasno.
Ne obracam pažnju.
Započinju razgovor samnom.
Deluju zabavno.Pričamo o svemu i svačemu.
Taman ću da prekratim put,kažem sebi.
Jedan od njih kaže da ga je žena napustila pre 4 meseca.
Kaže da je sa njim ostala devojčica i da mu žena nedostaje.
Kaže da su se svadjali svakodnevno ali da je tek sada video koliko posla ima oko kuće,deteta.
Jednostavno čovek kaže da ne može bez nje.
Predlažem mu da je pozove da se pomire.
On kaže da nema nikakve šanse za to.Da je sve gotovo.
Osećam gorčinu u grlu.Bol.
"I ja ći se razvesti ".Tiho progovaram.
"Koliko ste dugo rastavljeni" ?pita me.
"Isto kao i Vi,četiri meseca"
A onda..."Ne izgledaš uopšte loše" kaže odjednom.
"Hvala.Nisam u najboljem izdanju"odgovaram mehanički.
"Da li pušiš?Moja bivša je pušila to me je nerviralo"
Odmahujem rukom.
"Prestala si?"pita.
"Nikada nisam pušila"
"Ne deluješ mi tako"
Razmišljam šta to radim da ga navedem da to pomisli.
Cupkam nogom.
Preplićem prstima.
Šaram pogledom.
Ne,ništa od toga.
"Znaš šta ,meni bi baš trebala žena.Ne da se oženim ali da živim sa njom"
Gledam ga u čudu.
"Mogli bi da razmenimo brojeve.Ko zna šta tu može da ispadne"
"Ne može ništa da ispadne.Ja volim svoju slobodu"izgovaram naprasno a onda korim sebe zato što sam se uopšte upuštala u raspravu.
"Navaljuje da mu dam broj telefona"
Zbunjena sam.
Zar se danas poznanstva i ljubavi sklapaju u prevozu?
Zar se to više ne radi na nekakav suptilniji,romantičniji način?
Zar je ovaj svet spao na toliko niske grane?
Uostalom zar za oporavak nakon raskida nije potrebno da prodje neko vreme?
"Možeš...možeš me naći na blogu"kažem da bih se izvukla.
Želim da izađem iz kupea ali ne mogu.
Gužva je.
I onako svi zure u nas,u mene.
Voz konačno staje i ja izlazim.
Žurim.
Želim da pobegnem daleko.
Zar se žene danas zamenjuju kao maramice?
Zar se biraju po tome da li puše,umeju da kuvaju ili mese kolače?
Zar je ovaj svet stigao do svega toga?
Ako jeste ,ja onda nisam deo njega.
Nemojte se buniti što živim u svom svetu.
Ovaj mi ne odgovara.
Hvala Vam što me čitate.Sve Vas pozdravljam .
Letim po bulevaru okupanim suncem kao nekakva ptica.Skakucem od coska do coska i vadim raznorazne potvrde;za stan,sa posao,za bolovanje.
Vidim kako su zene spremno docekale lepo vreme pa izvadile iz svojih ormara suknjice,sorceve,baletanke i ponosno ih reklamiraju sa osmesima na licu.
Osecam nesto u vazuduhu...hm nisam sigurna sta tacno.
Prolece?
Svezinu?
Ljubav?
Stize mi komentar od virtuelnog prijatelja Janakisa.
Sta je to sa nasom Tanjanom?Princevi,zabci,tvrdjave,cvetici...da se nije z....?
Citajuci ovaj komentar shvatila sam u cemu je problem.
Dakle zivim u nekom svom svetu.
Potpuno drugacujem od realnog
Taj moj svet je obojen duginim bojama.
U njemu nema lazi,prevare,korupcije,kradje,ismejavanja,sujete...
E sada desava se da se te dugine bolje oboje u nijanse od sive do crne.
Tada nastaje frka.
Zaprvo tada se kao nekakvom letilicom spustam u relan svet.
Taj sve mi se ne dopada.
Uporno pokusavam da ga prefarbam u dugine boje ali ne ide.
Struzem tu crnu,sivu,braon predano,svakoga dana.
Ali ne ide.
Besna sam.
To iskazujem i u svojim tekstovima kritikujucu vlast,drzavu,politiku,situaciju u zemlji...
To sam ja.
Prava ja.
Stvarna ja.
Onda shvatim da sam se dugo zadrzala u realnom svetu pa se ponovo vracam u onaj moj.
Idilican.
Bajkovit.
Saren.
Upravo zbog tog sveta zamerali su mi mnogi: mama,prijatelji,(jos uvek ne zvanicno ali uskoro )bivsi muz.
Govorili mi kako neke stvari ne zelim da vidim.
Odmahivala sam glavom i kao u inat boravila u njemu.Mom svetu.
U tom svetu je toplo.
Ususkano.
Prijatno.
Potrebno je bilo mnogo vremena da bih ga sagradila.
Ogradila od spoljeg koji je uporno zeleo da ga pokvari.
Unisti.
A onda...jednga dana..potpuno nenadano.
Taj svet se srusio do temelja.
Trazila sam ga medju oblacima,maglom.
Osecala da je tu ali da sam vid izgubila.
Ali nisam ga nasla.
Onda...odlucila sam da polako sagradim novi.
Bice tesko.Znam.
Puno vremena ce proci dok to ne budem uspela.
Ovaj realan svet kezice mi se podrugljivo i uporno smisljati kako da porusi svaku ciglu koju sam naslagala.
Nerviracu se.
Proklinjati.
Plakati.
A onda cu mu se ja iskeziti .
Mnogo ce proci vremena od jedne do druge cigle koju cu postaviti.
Ponekada nedelje.
Mesici.
Godine.
Ali znacu da se cigle vise nikada nece porusiti.
Znate li zasto?
Zato sto mi niko nece pomoci da ih slazem.
To cu uciniti potpuno sama.
Tada ce se ovaj realan svet povuci poput nekakvog osudjenog prevaranta .
A ja cu uzivati u sopstvenom.
Tek po nekada svraticu u ovaj realan.
Samo da malkice sebi zakomplikujem zivot.
Pvaj post posvecujem mom virtuelnom prijatelju Janakisu cije tekstove citam sa nekakvim cudnovatim osecanjem...i tako cesto pomislim:ovo kao da sam ja pisala!
Kasno popodne.Lutam ulicama Novog Beograda u potrazi za kancalarijom advokata.Shvatam da se parni brojevi nalaze na jednom kraju a neparni na drugom kraju naselja.Stizu mi kritike da sam napisala nikakav tekst.Moj(jos uvek na zvanicno,ali uskoro bivsi)muz u inat ne zeli da mi dostavi potvrdu iz svoje firme i sada shvatam da sem sto prilozio nije dinar za dete tokom cetiri meseca ,zbog te potvrde necu moci ni platu da dobijem.
Konacno se vracam u stan.Ove veceri sam sama.Jos uvek sam u "Sama sebi mis"fazi i nakon penusave kupke nalivam sebi casu vina.
Razmisljam.Ne volim kako se ponasam kada se zaljubim.Zaista ne volim!
To bi otprilike izgledalo ovako.Najpre nekoliko dana razmisljam o tome da li mi se doticni gospodin dopada.
Zatim ili ga otpisem ili se desi klik pa pocne ono sto mi se nikako ne dopada.
Mastam o njemu.
Velicam ga u mislima.
Krojim zajednicku buducnost sa njim.
Vrline pretvaram u mane.
Sve gledam kroz ruzicaste naocare i sve mi odgovara ,cak i ono sto mi se nije dopadalo dok njega srela nisam tada pocinje da mi se dopada.
Ukoliko uvidim da je pokazao nekakvo interesovanja i pozvao me tu sve pocinje...
Dakle ,ja sam u svojim mislima vec stvorila sliku nase buducnosti pa se i ponasam kao da smo vec u njoj.
On jadan ne shvata u cemu se nasao a ja navaljujem,stiskam,gusim,guram i zivim buducnost u sadasnjosti.
Desava se da zbrise.
Nekada veoma elegantno i necujno a nekada na sva zvona glasno.
Onda se nerviram.
Ali to ne traje dugo.
Nerviram se vise zbog sebe.zato sto sam to dozvolila nego zato sto je on otisao.
Ubrzo ga zaboravljam ,obecavam sebi da me niko jedan period zanimati nece.
I onda...nailazi taj drugi.
Na greskama u ljubavi ne ucim.Pa se ponasam potpuno isto.
Taktika.
Da ,to je ono sto mi treba.Ali nisam drugarica sa njom bas kao ni sa balansom.
Ukoliko imam srece onda naidje onaj koji ne pobegne tako lako.
Nemojte da mislite da nije bilo takvih.Naprotiv.
Medjutim obicno sam ja terala njiih,bas onda kada bih uvidjala da su preterano zainteresovani.
Ako bih pak uspevali da prezive u mojoj blizini onda bi oni nenametljivo poceli da komanduju.
A ja se od kraljice pretvarala u slugu.
Ponovo bih tada skrojila zajednicku buducnost.
Ovoga puta cvrscu,sa stvarnim nitima ,nikako nitima satkanih od snova.
Tada bi da buducnost u mome srcu bila toliko cvrsta da je podsecala na nekakvu tvrdjavu u koju niko nije mogao da prodre.
I bas kada bih pomisljala da je tu tvrdjavu nemoguce srusiti,naisla bi vojska i svom jacinom je razorila.
Ali ne.Ja sam uvek zelela da je renoviram.Da je ponovo sagradim.Da bude toliko jaka.Napravljena od najjaceg materijala-ljubavi ciste.
Ljubavi sa temeljom poverenja i postovanja.
Dok bih je pokusavala restauraciji on bi je uporno rusio,zeleci da se raspadne u najsitnije parcice koji se nikada vise sastaviti ne mogu.
Ali ja sam se borila.Cekala.Prastala.Dozvoljavala sve i svasta.
Sve sve u cilju da tvrdavu ponovo postavim na svoje mesto.
Nekoliko puta se rusila.Jedanput pre braka pretila da se nikada vise podici nece.
Radnici priticali u pomoc.Slagali kamen na kamen.Gvozdjem je okovali.
I ...kao u bajci nekakvoj tvrdjava je zablistala poput nekakvog dvorca!
Spremala sam je,glancala,negovala,ubedjena bila da ce njen vrh nebesa dostici.
A onda....najpre se okrznuo njen delic,zatim se odronio veci deo.Kamecici poceli da padaju u talasima poput nekakve lavine.
Sve dok se potpuno nije sravnila i od nje ostala samo nekakva senka secanja.
Ljudi sada govore da je laz da je na tom mestu tvrdjava postojala.
Da je postojala samo nekakva kuca,mozda malkice raskosnija od kuca iz njenog komsiluka.
Znam da nisu u pravu.
Iako je vise nema,upravo ta senka jasno se ocrtava na goloj zemlji.
Vidim nekakav cvetic koji se polako promalja kroz zemlju i smesim se.
Tvrdjave nikada vise nece biti.
Mora biti da su ljudi u pravu.
Ipak sam ja sve to samo sanjala.
Posmatram cvetic kako mi se smesi i sunce kako ga obasjava.
Ispijam casu vina do kraja.
Mrzim kada se zaljubim.
Ovaj post posvecujem mom prijatelju Suky -ju.Njegova kritika nagnala me je da ga napisem.
1995.god.
Tada sam po prvi put posetila Venaciju.Na put sam krenula sa drugaricom.Priznaću Vam u poverenju obe smo slagale roditelje da idemo na ekskurziju (ona preko moje ja preko njene škole)kada su nas ispratili na stanicu i videli da nema nikoga od dece...uh o tome nekom drugom prilikom.Važno je da smo otišle.
Trg Sv.Marka.Vidimo dečaka od najviše pet godina kako za jednu ruku drži majku a u drugoj mobilni telefon.Koračamo iza njih nekoliko minuta.Ne prestaje da priča."Vidiš,ovde i klinac ima mobilni telefon a u Srbiji...ih ko zna kada će to stiči"!kažem druagarici čežljivo.
1996.godina.
Posetila sam Rim.Shvatam da mobilni telefon imaju i konjušari oko Koleseuma .Svi samo ne ja!
Po povratku iz Rima odlazim na sastanak sa dečkom koji mi se dopadao(ukoliko ste čitali redovno moje postove da,nije to onaj dečko koji mi je poklonio ruže već onaj drugi koji se meni dopadao ali koga nikako nisam uspevala da smantam!)
Čujem zrrrrrrr."Da li je to tvoj telefon?"pita me.Okrećem se oko sebe u čudu.Kakav sad telefon?Šta je ovom dečku?Odkud bih ja telefon imala u kafiću.Možda je na nekim drogama?pitam se u sebi.Ko zna sa kim sa ja to izašla!A onda...onako šarmantan sa neodoljivim osmehom na licu,iz kožne jakne vadi mobilni telefon.Zurim u njega sa oduševljenjem.Uh kada ću ja imati takav telefon?!
1997.godina
Konačno i ja za rodjendan dobijam prvi mobilni telefon!Mogu sa ponosom da tvrdim da još uvek imam isti broj uprkos godinama koje su protekle!I to jedan od prvih u NS ,onaj što počinje na 063 5...Kako sam samo srećna!Telefon istina liči više na toster po veličini i debljini ali ja ga ipak obožavam.Pobogu,imam telefon mobilni kao u "Dinastiji".Dobila sam ga prva u razredu.Prva medju društvom.Jedna od prvih u NS!Nekoliko dana nakon što sam ga dobila zvoni mi na čašu svoj jačinom.Ne umem da ga ugasim.Pojma nemam.Svi mi se smeju.Smejem se sa njima i ja!
2011.godina.
Danas svako ali svako telefon ima!To uopšte nije strašno.Drago mi je što je tehnologija napredovala.Lično ja,koristim i internet preko mobilnig ,pa vam tako šaljem komentare,proveravam poštu,besmučno kucam poruke.Mobilni telefon mi je dobar prijatelj.Bez njega ne mogu.
Medjutim primetila sam da mobilni telefoni zaista stvaraju buku.U tramvaju,vozu,lekarskoj ordinaciji,kod advokata,kod frizera,u pošti,u banci,u kancalariji,u prodavnicama,na ulici....samo čujem zvrrrrrrrr i to najglasnije moguće.A onda dreku.Kao da neko sa nekim razgovara preko plota pa se dere iz sve snage nadjačavajući se sa sagovornikom i ne obraćajući pažnju na okolinu.Čujem ih čak i u bioskupu i u pozorištu u toku predstave...zvrrrrrrr od kog ludim.Pa onda pesme i pesmice razne,mukanja,kokodakanja,veverice,dečiji plač...ma sve što poželite samo da je što glasnije.Samo i u svakoj prilici zvrrrrrrrr
Da li su ljudi zaista prestali da vode račune kako se ponašaju od kako im je mobilni telefon dopao u ruke ili im je on samo pomogao da otkriju svoja prava lica?
Da li je toliko teško samo za trenutak pomisliti da nismo samo na ovom svetu i da ljudi oko nas nisu zainteresovani da slušaju?
Da možda ne želimo da čujemo tuđe priče,žalbe,kikotanja,svadje tolikim tonom koji preti da će nam sluh oštetiti?
Da li je toliko teško jednostavno utišati zvuk na svom mobilnom telefonu,barem za nekoliko drvca (što bih ja rekla)?
Da li smo izgubili sebe od kada smo dobili mobilne telefone?
Neki ljudi bez preglasnog zvrrrrrrr izgleda ne mogu.Makar samo da bi se pohvalili nepoznatoj okolini da imaju najnoviji model nokije koji su ponosno okačili oko vrata.
Hvala Vam što volite da me čitate.
Dragi moji,
Nakon što mi je moj Anđeo lepio parčiće selotejpa u kosu(zato što smatra da selot.bolje lepi kosu nego papir ali to je već druga priča!) i nakon što sam je uspavala ,stajem pred ogledalo ne bih li skinula prčiće lepljive trake i gledam sopstveni odraz u njemu.
Pažljivo skidam parćiće i prolazim četkom kroz kosu a,zatim vezujem konjski rep.
Htedoh da se udaljim medjutim nešto mi nije dalo da se od ogledala odvojim.
Lepa sam.Govorim sebi.Uprkos tamnim kolutovima oko očiju od neprospavanih noći,ponekim novim boricama koje su mi prošarale lice i nosu koji sam uvek nekako želela da barem malo skratim(da ne kažem korigujem i vadim se na to da sam imala devijaciju),Zadovoljna sam sopstvenim izgledom.
Pa onda navlačim spavaćicu od tila,utrljavam kremu ,šetkam se po sobi kao po modnoj pisti i sama se sebi smešim u ogledalu.
Pitam se da li je moguće da u ogledalu vidim istu onu ženu koja se pre nekoliko dana sama sebi žalila na ne savršeno lice i umornu kožu?Da li je to ista ona žena kojoj haljina kupljena pre trudnoće nije stajala kao nekada?
Ne,ovo je sasvim druga žena.Potpuno zadovoljna sopstvenom savršenom linijom,posledicom dugogodišnjim bavljenjem baletom.
Onda razmišljam.Mnogi kažu da kada smo nezadovoljni i kada nam ne cvetaju ruže tražimo razloge za sva sitna nezadovoljstva i pronalazimo ih kao nastavnik učenike koje propituje.Kazu da nam tada sve smeta,pa i sopstveni izgled.
Ja Vam kažem da to nije tako.
Da li ćemo ili nećemo sebi biti lepi ne zavisi ni od viška ili manjka kilograma.Ne zavisi ni od bubuljice koja nam je napala lice.Ne zavisi čak ni od toga da li smo se spremili za večernji izlazak ili se pak spremamo za spavanje.Ne zavisi ni od toga da li smo trenutno zaljubljeni.
Da li smo sebi lepi ili ne zavisi samo od vile koja nam daruje samopouzdanje,vile koja ume da nas hvali,uzdiže ali isto tako koja ume da nestane i odnese svoj čarobni štapić sa sobom.
Da li smo sebi lepi ne zavisi od toga kako se trenutno osećamo i da li nas šamara ili miluje život.
Da li smo sebi lepi ne zavisi ni od toga da li smo lepi drugima ili nismo.
Upravo ta vila koja je zadužena za lepotu i samopouzdanje može od najlepše žene da načini najružniju i obrnuto.
Poseti nas nekoliko puta godišnje.Tada se veselimo uprkos svim problemima koji su nas zadesili.
I onda...s pravom umemo da kažemo da smo sami (da ne kažem same) sebi mis!
Volim tu vilu.Ponekada je prizivam da dođe i onda kada je nema.
Ali ona se nekim čudom pojavi uvek kada mi je najpotrebnija.
Napokon,zbog toga i jeste vila.
Još malo se šetkam po sobi.Stavila sam nekoliko kapi omiljenog parfema i sjaj za usne.Tek da osetim potpuno zadovoljstvo.
Hvala svima koji me čitaju i ostavljaju komentare.Beskrajno se zahvaljujem i onima koji me redovno čitaju a to ne čine.
Pre podne.Trčim za svojim Anđelom koji uporno pokušava da se sakrije pod stolom.
"Zašto moraš da ideš pod sto"?pitam je. "Epo epo ,ode ode".Gleda me krupnim okicama i smeši mi se.Pogledom me zove da joj se pridržim.
Čujem mamu kako govori "Hej znaš ona Marina Perazić ,ona je sama odgajila dve ćerke onaj kreten sa kosom kako se ono zvaše....."
"Hej hej hej mama stop!Dobro znaš da me takve stvari ne interesuju!" kažem odsečno.
"Trebalo bi po nekada da te interesuju!Da vidiš šta se oko tebe dešava!"
"Ne vidim kakve koristi imam od toga.Time ništa rešiti neću"
"Ali barem treba da vidiš svet oko sebe!Kada te već toliko ne interesuje zbog čega si juče išla da kupiš onaj časopis da vidiš kako teče razvod Nataše Bekvačac i Deče"?
Razmišljam.Istina,kupila sam te novine ali se istog momenta pokajala.Već neko vreme ne kupujem štampu,baš zato znam da u njoj ništa pametno ne mogu da pronadjem.Ko nosi kakve gaće , ko se rastavlja ili voli nikada me preterano nije zanimalo.
Umem medjutim ponekad da pokleknem .To se dešava uglavnom kada treba da pročitam o nekim situacijama sličnim mojoj.Eto priznala sam.
Istina u tim novinama pronašla sam sao nekoliko fotografija dotične gospođe čije pesme i ne poznajem i dve potpuno ne određene rečenice koje ništa rešile i rekle nisu.
Medjutim primećujem da u današnjem vremenu najveću pažnju izgleda zaokupljaju tuđi životi.
Nekada sam po časopisima čitala raznorazne poučne priče,savete,putopise...Sada su se sve priče izgleda svele na tuđe živote koji su uzgred preuveličani,našminkani,preoblikovani...
Izgleda da danas svako želi samo tuđ život da živi.
Tako su nastali i rijalitiji,koje lično smatram ruglom čovečanstva.Pa tako svakodnevno imamo priliku da vidimo ko šta jede,pije,ko koga psuje...
Serije i filmovi koji su potpuno preslikani po istinitim pričama.
Sve samo u cilju da se gvirne u tuđ život a niko da se zapita zašto je to tako?
Možda zato što su nam sopstveni životi postali suviše ne zanimljivi i ne ispunjeni pa bi sada tuđe da živimo.
Možda zato što se ljudi time hrane.Da slave tuđu tugu i proklinju tuđu sreću.Možda....možda zato što smo jednostavno prestali da živimo sopstvene živote pa nečije moramo da živimo.
Možda zbog toga što nam se sopstveni životi ne dopadaju pa umesto da pokušamo da ih promenimo gvirkamo u tuđe.
Lično sam pritiv toga.Ne gledam rijalitije,ne gledam domaće filmove i serije,ne kupujem žutu(i onu manje žutu )štampu.
Volim da udahnjujem život junacima u svojim romanima i sve ono što poželim a ne dobijem dodelim njima.
To pak ne znači da sedim skrštenih ruku i čekam život da se desi.Naprotiv,nekada toliko prigrabim šansu koja mi se ukaže da je stiskom istisnem.
Pa opet i sama sam običan smrtnik.Tek ponekad zavirim u tuđ život da vidim da li sam slična drugima.Međutim nikada se ne zadovoljim odgovorom.Isuviše je dosadan i nezanimljiv.
Konačno odlazim pod sto i smejem se zajedno sa Andjelom.
Pomisih :Ljudi živite svoj život .On je milion puta zanimljiviji od tudjih!Samo ukoliko mu posvetite makar gram pažnje!
Hvala onima koji vole da me čitaju.Hvala i onima koji ne vole ali to ipak čine.
Dragi moji,
Budući da sam u predhodna dva članka pisala o muško-ženskim odnosima odlučila sam da to učinim i u ovom postu.
Dakle ovako.Kada pronadjemo osobu koja nam se dopada,za koju smatramo da zavređuje našu pažnju i prepustimo joj naše srce u većini slučajeva zavlada strah.
Kakav strah ,kada ste konačno pronašli sreću?pitate se sada verovatno.
Ima tu više vrsta strahova.
Prvi se javlja kod veoma snažne ljubavi,nakon nekog vremena provedenog u vezi(nekada i na samom početku zavisi od idenztiteta).Toliko Vam je sa tom osobom dobro da jedino čega se plašite jeste da ne izgubite to što upravo imate.Taj strah je snažan.Izbija vazduh iz pluća,steže srce,crpi dušu.
Druga vrsta straha je kada se uplašite od osobe koja Vam je za kratko vreme iskazala emocije.Čega se plašimo ne umemo da objasnimo.Medjutim činjenica je da bežimo glavom bez obzira čak i da nam se ta osoba dopada.Zaprvo ne plašite se Vi te osobe već njenih snažnih emocija koje u tom trenutku niste spremni da prihvatite i primite.Tu dolaze opravdanja tipa-treba mi malo prostora,želim da se posvetim karijeri bla bla bla sve u cilju da što pre nestanete i ponovo uživate u sopstvenoj slobodi.
Zatim,ovo je jedna od najkomplikovanihijih vrsti strahova.Dakle plašite se da će nestati ako mu/joj prepustite vaše srce.Sa druge strane se plašite da će nestati ukoliko ste suviše zatvoreni,bojažljivi i to ne učinite.
Ova vrsta straha presudjuje uglavnom da li će dve osobe ostati zajedno.
Žene su te koje uglavnom prepuštaju svoje srce verujući da su pronašli odgovarajućeg partnera koji će umeti da ga čuva i poštuje.Muškarac pobegne glavom bez obzira.Plašljivci.Kako ih drugačije nazvati mogu.Iako sami sebe(što je najgore i okolina) smatraju za glavne dase.
To se dešava i kod muškaraca ,u manjem procentu istina ali nesmemo ih zaobići.Takvi muškarci su retki i žene se tada uplaše i pobegnu budući da takav muškarac nije ni nalik njenim predhodnim partnerima.Takav muškarac smatra da je žena koju osvaja vila.Ponekad uspe da zagrebe po površini i vidi da ljubav velikodušno deli veštici ali to nikada ne priznaje .Ni sebi ni njoj.Veliča je.Hvali.Planira sa njom budućnost.Smišlja kako će je usrećiti.Voli je svim srcem medjutim veštica otperja na svojoj metli i kreće u potragu za onim prvim tipom muškarca-plašljivcima.
Dakle muškarci ukoliko naiđete na ženu koja Vam srce nudi na dlanu ne bežite.Jedina na koju možete nakon toga naići je veštica preobučena u vilu.
Žene ukoliko naiđete na muškarca koji Vam svim srcem poštuje,voli i nudi zajedničku budućnot,čak i da Vam se ne dopada preterano,sačekajte.Pružite mu šansu.Pustite ga u svoj život.Za beg uvek ima vremena.Taj muškarac voleće Vas kao vilu .To je ono što je najvažnije.
Neko mi jednom reče da su žene i vile i veštice po potrebi.Ne slažem se.
Postoje samo veštice preobučene u vile i obrnuto vile preobučene u veštice,po potrebi.Odeća i maske se ubrzo skidaju i na pozornici vidite prava lica.
Napominjem da ne delim nikakve lekcije o zavođenju.Ovo je samo mala diskusija na temu žensko-muških odnosa.Hvala Vam sto mi se pridružujete u njoj.
Preporučujem da pročitate postove Vilebezkrila KO JE KRIV ?(prvi i drugi deo)
Čitajući komentare jučerašnjeg posta koji sam napisala TI SI MOJ PRINC MAKAR I ŽABAC BIO shvatila sam da sam pomalo pogrešila što se naslova tiče.
Naime naslov je istinit,medjutim tekst se odnosio na odnos partnera uopšte.Na igru zavodjenja i onoga što nakon njega usledjuje.
Čitav svoj život uglavnom sam drugovala sa muškarcima.Sedela sa drugovima u školskoj klupi.Savetovala se sa njima u vezi ljubavnih dilema.Čak sam na posletku odabrala venčanog kuma umesto kume.
Iako povredjena trenutno,ne mogu da ne primetim da je upravo muška populacija bila ta(čast izuzecima ,pronaćiće se one već u ovoj napomeni)bila ta koja mi je prva pružila ruku o ohrabrila me.
Dakle da nastavimo.
Na samom početku(kao što sam napomenula),pre nego što stupimo u vezu sa nekom osobom,pa i na samom početku veze uveličavamo.
Kao da partnera stavimo pod lupu pa uspevamo da vidimo samo njegove vrline i to nekoliko puta uvećane.
Mane uglavnom ne primećujemo.Ima onih obazrivijih i lukavijih koji ih primete pa kažu sebi promeniće se on/ona.
Ima i onih(u koje i sama spadam)koji te mane pretvaraju u vrline.
Mnoge parove upravo ovaj period ili zbliži ili rastavi.
Ukoliko pokažete preveliko interesovanje partner uglavnom pobegne ,uplaši se od emocija a vi ostanete u čudu pitajući se gde ste pogrešili i zašto sve to baš Vama da se desi.
Medjutim šta ukoliko kada vidite da se uplašio i povlači se odlučiti i vi to da uradite?
Dakle otpišete je/ga.
Istina još uvek Vam je u mislima ali pokušavate da ga iz njih izbacite tako što ga više ne zovete,ne tražite.
Eeee u tom slučaju eto ti nje/ njega kako ponovo kuca na vrata vašeg srca.
Kako to da objasnim?
Izgleda da igra mačke i miša u muško ženskim odnosima nikada neće izaći iz mode a oni koji na vreme ne uspeju da je prihvate bivaju odbačeni i nesrećni.
Kada se treća osoba pojavi(ili je već postojala) to zagreva čitavu ovu priču.
Ljubomora čudo izaziva.Nisam sigurna da li bi se takvo osećanje uopšte moglo nazvati ljubomora.Jer ako nam se neka osoba iz prve ne dopada a kasnije postaje predmet našeg interesovanja samo zbog toga što se neka druga osoba zainteresovala za nju to bih pre mogla da objasnim time da svi želimo da osvajamo.
Pogrešno je reći da samo muškarci love.Naprotiv.Žena je u stanju da pokuša da osviji muža svoje najbolje prijateljice samo da bi dokazala sebi da to može da uspe-da je diplomirana zavodnica.
Muškarca je pak u stanju da privuče prijateljica žene koja mu se najpre nije dopala samo zato što je mudro ćutala i nije iskazivala svoje emocije.Uprkos tome što je na prvi pogled pomislio da je nikakva.
Moj zaključak-u muško ženskim sve se svodi na osvajanje.Sticanje dimplome zavodnika zarad nas samih.Gde je tu ljubav i kada nastaje i nestaje nikada nećemo uspeti da odgonetnemo.
Zahvaljujem se neizmerno svima koji me čitaju.
Biću iskrena sa Vama.Zaista nisam imala nameru da večeras pišem post .Medjutim vilasaduplimkrilima me je inspirisala.
Ne.Varate se ukoliko smatrate da ću pisati o njenom životu koji tako često ume samnom da podeli,što mi iskrena da budem čast predstavlja.
Pisaću o tome koliko smo u stanju da aktuelnu osobu prema kojoj gajimo emocije uveličavamo.
Sve teče otprilike ovako.
Najpre sumnjamo da li nam se taj neko dopada.Analaiziramo.Ispitujemo.A onda...veoma u kratkom periodu priznajem taj neko postaje predmet našeg interesovanja.
Pokušavamo da ga na neki način osvojimo.
Različiti smo pa svako od nas to čini na sopstven način.
Neki se zalete pa odmah s početka tu osobu obasuju interesovanjem (u njih i sama spadam) i dokazima da im se dopada.
Neki pak mudro ćute i taktiziraju.Pripremaju zamku , puštaju tu osobu da lovi i saplete se u njihovu mrežu.
Taj perod lova i predavanja kratko traje.
I šta onda sledi?Ili smo ulovljeni ili smo ulovili.
Tada počinjemo polako da idealizujemo tu osobu.Da je uzdižemo.Moguće da ona nema nikakve veze sa onom osobom koju smo u svjim mislima pre toga zamišljali kao idelanu ali to nas ne sprečava da zaklučujemo kako je još bolja.
Ukratko zaljubljujemo se.
Prihvatamo u mislima sve sa tom osobom.Sve je moguće.Čak i ono što do tada nismo bili u stanju ni da zamislimo.Pristejemo na sve kao da je baš to upravo naš izbor bio.Pristajemo da imamo princa makar on i žabac bio.
Plovimo na oblacima,širimo ruke ka sreći koja nam je tako blizu.Planiramo ružičastu budućnost sa tom osobom (iako je verovatno pre nego što smo je sreli tako nismo zamišljali.)I sve nam se čini da je savršeno.
E onda..ta osoba ili počinje poalko da se hladi od nas,baš zbog tog našeg entuzijazma.
Ili se pak i ona pribojava čitave vaše pirče pa se skriva iza predlaganja redjeg vidjanja,ili toga da treba da jos razmisli o Vama.
Ili pak i ona prihvata razvoj situacije i odlučujete da ozvaničite Vašu vezu brakom.
Ova treća varijatna čini se javlja u najmanjem broju slučajeva.
Prve dve pa hm...da sam neki stručan savetnik -nisam priznajem.
Da Vam mogu reći iz sopstvenog iskustva mogu.
Trebalo bi da uradite sve ono što ja nisam.
Ukoliko se osoba distancira od Vas i vi učinite isto.Pustite je neka načini prvi korak.Ukoliko to ne učini a onda ves nije ni vredna ili je pakizgubila interesovanje.
Ukoliko imate utisak da se pribojava čitave priče ili da je to posledica iz negativnih ranijih iskustava možda ne bi bilo loše da je ohrabrite i pokažete da Vam je zaista stalo do nje.
Jednim pokušajem ukoliko su u pitanju snažna osećanja ništa izgubiti nećete.
Možda čak uspete i da saznate na čemu ste i tako nešto uspete da pokrenete u periodu čežnje i netrpljenja medju kojima ste rastrzani.
Setite se,ma šta mi učinili desiće se onako kako je trebalo da se desi.Onako kako je zapisano.Ni vi niti bilo ko to ne može da promeni.
Jedna stvar je boriti se truditi da nešto promenimo(što svakako savetujem).
Potpuno druga da na mnoge stvari mi ne možemo da utičemo.
To nazivam sudbinom.
Ovaj post je posvećen vilisaduplimkrilima i želim da napomenem da nisam napominjala nikakve detalje ,priče iz njenog privatnog života.Inspiracija mi je bio sopstveni život.
Ne mislim da sam savrŠena.Naprotiv ponekad sebi pronadjem toliko mana da se zapitam da li od njih vrline mogu da dođu do izražaja.
Brzopletost i inpulsivnost.To je ono što nije baš najbolje rešenje.Medjutim čovek se rodi sa njima i ma koliko želeo ,može to samo delimično da promeni.
Za sebe mogu da kažem da sam iskrena,medjutim ne i da u svakom trenutku govorim istinu.Razlog tome je prilično jednostavan.Koliko je ljudi na ovom svetu,toliko je i različitih mišljenja.Prava se istina za neka gledišta na primer ne može ni odrediti.Svaki čovek je posmatra na različit način.Medjutim smatram da ne greši onaj koji čini i govori iz svoga srca i veruje da istunu kaziva.Čak i da nije u pravu,postupa sa mišlju da jeste.To je ono što treba da se ceni(iako to ljudi u ovom vremenu najmanje rade).
Ne mogu za svoj život da kažem da je ispunjen,savršen.
Da sam uradila sve ono što sam želela.
Naprotiv.Ako situaciju u kojoj se trenutno nalazim stavimo na stranu,bilo je doba kada mi se činilo da mi ništa ne ode od ruke i da se nalazim u kocki iz koje nikako ne mogu da izadjem.
Bilo je pak i vremenskih razdoblja tokom kojih mi se činilo da imam gotovo sve.Da ruže cvetaju na svim životnim poljima.
I znate šta?Umesto da tada jednostavno budem zadovoljna i uživam ja sam se samo pitala koliko ova sreca može da traje?
Kao da sam strahovala da sve to mora da prodje baš zato što se čini tako savršenim.
Često čujem ljude kako govore ne valja biti preterano sećan,ko zna šta se nakon toga može dogoditi.Postupaj mudro,razborito...čuvaj svoju sreću ali nemoj da misliš da će ona večno trajati.Sve se u životu menja.
Kada smo pak na rubu očaja,govore nam kako se i očaj jednom istroši ,kako posle kiše dolazi sunce.
Malo sam zbunjena ,znate.Kada u tom slučaju možemo sebi priznati da smo srećni?
Da li je potrebno da kada nas šamaraju okrenemo i drugi obraz sa nadom u grudima da lepo dolazi i jednostavno uživamo u trenutnoj sreći koja nas je snašla ili jednostavno odbolimo kada nas bol zadesi a pomalo se pribojavamao prevelike sreće?
Mi ljudi ponekada zaista sve umemo da iskomplikujemo.Preterano analiziramo.Zadajemo sebi glavobolje.
Izvući najbolje po nas,to je rešenje koje predlažem.
Radovati se sreći kada naidje i uživati u njoj ma koliko kratko trajala, uživati u svakom njenom momentu .
Sa druge strane nadati se boljim vremenima kada očajavamo i raditi na tome da ona dodju.Barem u onim poljima gde na to možemo da utičemo.
Svetu se ne može ugoditi.Ljudi će sve smisliti samo da u sreći koja naiđe ne uživate(makar i zbog nekakvog uroka?!),nemojte to zaboraviti(uvek postoje izuzeci naravno).
Zato prigrabite sreću kada Vam naidje i uživajte u njoj.Uživajte čak i dok je iščekujete i nemojte nikada prestati to da činite.
Kakav bi život bio da se sreći ne nadate i ne prizivate je?
Hvala Vam što ste me naučili da sreću treba sačekati sa strpljenjem i da će se ona u tom slučaju neizbežno pojaviti.
Odacu Vam jednu tajnu.Budući da moj Andjeo još uvuek ne ume da izgovori svoje ime umesto njega govori dete.
Dete jede.Dete spava.Dete se igra.
NJena slatka improvizacija nagnala me je na razmišljanje.
Da li sve u životu može da se improvizuje ili zameni?
U današnje vreme postoji zamena gotovo za sve.
Izmislili su zamenu za kafu-kafu bez kofeina.
Zamenu za mleko-mleko u prahu.
Zamenu za pivo-bezalkoholno pivo.
Zamenu za novine-elektronske novine.
Zamenu za kosu i nokte-nadogradnju kose i noktiju.
Zamenu za fiksni telefon-mobilni telefon.
Ne bih ni želela niti mogla i da želim da nabrojim za šta sve postoji zamena.Ukratko teško za šta ne postoji.
Sve to dovelo me je do pitanja da li možemo da improvizujemo i sopstvene živote?
Pa ukoliko nismo dobili ili postigli ono što smo želeli barem učinimo nešto približno.
Pronadjemo sličan posao,partnera koji nije u našim glavama stvoren kao idealni ali sa kojim možemo dočekati starost.
Zemlju.Ostanemo u ovoj i pravimo se da nam je lepo ili odemo u neku drugu koja u svakom slučaju nije ona o kojoj smo maštali.
Stan za koji smo na primer zamišljali da bude kuća ali uz dovoljno ulaganja u njega i dekora od njega napravili oazu mira te zaboravili na snove o kući.
Moj odgovor je teško.Zaista tšsko da tako nesto možemo da učinmo.
Iako sam sa druge strane sigurna da takvih inprovizacija ima nebrojeno.
Možemo da pokušamo medjutim kada god bi nam se nešto loše desilo na bilo kom od tih polja podsetili bi se da nismo ostvarili ono sto smo želeli i krivili sebe zbog toga.
To ne možemo promeniti.
Medjutim ukoliko nismo ostvarili ono sto smo želeli i planirali ,ne trudimo se da te snove ostvarimo i samo plačemo nad svojom sudbinom biće još gore.
Balans savetujem.Iako sam najmanje od svih pozvana da to činim budući da ga gotovo i ne koristim u sopstvenom zžvotu.
Improvizovati treba u onolikoj meri u kolikoj nas to može učiniti zadovoljnima i ukoliko ne prestamo da radimo na tome da svoje želje realizujemo.
Tada je improvizacija dozvoljena.Kao prelazni period.
Period u kome čekamo da se naši snovi ostvare i radimo na tome.
Ukoliko imamo sreće pa se to jednoga dana dogodi,sećaćemo se i koliko je lep taj period isčekivanja bio.
Zašto ga onda ne načiniti još zanimljivijim po sebe?
U svakom slučaju bolje i improvizacija nego očajavanje.
Hvala Vam što ste uz mene svakoga dana.
Sanjar sem. Priznajem.Ponekad mi se cini kao da zivim u nekom sopstvenom svetu.Svetu u kome nema traceva,radoznalih komsija,umisljenih javnih licnosti,prostakluka,zlobe ,ogovaranja.
Zivim u svetu u kome dobro pobedjuje zlo.Vile vestice.Sve se zavrsava srecnim krajem.
Nemojte misliti da se ponosim time.Naprotiv.Svesna sam ja da to nije mozda najbolje resenje.
Dakle sanjar je zarobljen sopstvenim snovima.Ma sta se dogoodilo cvrsto ih cuva u dusi.
Ukoliko mu se ucini da su otisli na nekakvo putovanje panicno ih trazi,nervira se.Silom poseze ukoliko je to potrebno.Sve samo da bi ih vratio.
Saplice se u toj potrazi o kamenje,razbija nos, juri u njihovom pravcu kao bez glave.Susrece raznorazne utvare.Rusi sve pred sobom ne bi li ih vratio.
Kada ih pak pronadje,ne zadovoljava se.Zeli ih jos,jos,jos.
Kod sanjara snovi dolaze u rojevima i nikada im kraja nema.Beskonacni rojevi koji plutaju obasjani svetloscu.
Nije to toliko dobro.
Vecitog sanjara realnost tresne o zemlju mnogo jace nego one kojim to nisu.
Raskrvari mu srce.Rani mu dusu.
Ucini ono najgore.Prikaze mu svet onakvim kakvim zaista jeste.
Svet pun ucena,sujete,prevara,kradji,zlobe ,prostakluka,traceva,laznog morala,zavisti...
Kada se to dogodi veciti sanjar tuguje,vene,oplakuje,zali,proklinje.
A onda...krece u potragu naoruzan nadom,strpljenje,verom.
Rusi sve pred sobom kao nekakav uragan.
Uporno boji sve oko sebe ruzicastom bojom.Opipava.Istrazuje.Rasciscava pre sobom sve sto mu se ne dopada.
Konacno stize do oblaka.
Ali tu se ne zaustavlja.
Nikako.
Ukoliko bi se zaustavio kakav bi to sanjar bio?
Nedosledan sopstvenom izboru.
Sanjar se tada smesi zadovoljno obasut milinom.
Ali...gleda u daljinu.
Vidi da iznad jos uvek ima oblaka koji mu se smese i koje treba osvojiti.
Pruza ruke k knjima i ponovo krece u potragu.
Sanjarevo radno vreme je neprekidno ispunjeno, do kraja njegovog zivota.
Ponekada uzme bolovanje ili godisnji odmor ali se sa njih vrati jos jaci.
Sanjar nikada sopstvene snove ne dosanja.
Znate li zasto?
Zato sto uvek vidi dalje nego ostali.
Zato sto smatra da uvek moze vise.
Zato sto dobro zna da je linija snova nedefinisana.
Zato sto zna da se snovi ne mogu ostvariti ukoliko ne posezes za njima.
Ovaj post posvecujem svim vecitim sanjarima i onima koji se premisljaju da li da to postanu.Neka im pruzi ohrabrenje i pokaze da je covek bez snova kao dan bez sunca.
Nalazim se u frizerskom salonu.Dok frizerka pramenove moje kose cetkom uvija u zavodljive lokne(znam da ce se opustiti za par minuta ali to mi ne smeta da izuvam u trenutku)ne mogu da ne cujem razgovor koji vode dve moderno obucene devojke.
"Milana se udaje.Ni manje ni vise nego za Zorana.Kazu da ce vencanje praviti u Interkontiju"!
"Pevace sentise a svadbena torta ce biti u obliku srca"
"Uh kakva ljiga!"
"Kako ti sve to znas"?pita devojka masuci svojim dugom kosom pred ogledalom.
"Ja sam joj kuma"
"Nemoj da zezas.Gospode,nikada ne bih pristala da joj budem kuma!Samo govori kako je srecna bla bla bla kao da se niko osim nje ne udaje na ovome svetu"!
"Znam ali sta cu.Bilo mi je glupo da odbijem.Da li si ti pozvana"?
"Jesam i ja cu nazalost morati da dodjem i pretrpim sav taj uzas"
Da li zbog zvuka fena ili zbog toga sto dalje nisam zelela da cujem nastavak price,zamislila sam se.Kada to ucinim moj sluh se potpuno iskljuci.
Kakvi smo mi to ljudi?Zar sve sto je lepo mora da bude ljigavo?Zar za sve sto je romanticno smatramo da je pateticno?Zar ne mozemo nekada da se radujemo tudjem uspehu i podrzimo ga?Ukoliko to nismo pak u stanju ,zar ne mozemo da se povucemo i sklonimo u stranu?
Na sta se nas zivot danas sveo.Na ismevanje tudjih zivota zato sto nam nasi dobri nisu?
Na optuzivanje.Klevetu.Lazi.Izmisljanje.
Zasto ponekad jednostavno ne mozemo da ili kazemo nesto lepo ili cutimo?
Zar moramo da opterecujemo druge nasim vidjenjem stvari?Nasim shvatanjima?
Zar ne umemo da prihvatamo druge onakvim kakvi jesu?Zar u tome ne lezi car prijateljstva?
Zar ne shvatamo na svetu postiji hiljadu razlicitih gledista,misljenja,ocena?
Pristize mi nov sms.Od moje je,relativno nove prijateljice.Malo koga danas mogu nazvati tako.Malo koga zelim da pustim u svoj zivot.Napisala je nekoliko redova i dok citam smejem se toliko zarazno da sam ljudima oko sebe izmamila osmeh na lica.
Razmisljam kako nam Bog u najtezim zivotnim situacijama gotovo uvek posalje osobu koja ima ulogu da vas podrzi.Nasmeje.Podeli sa Vama radosti i tuge.A onda se pitate gde je bila i kako ste mogli da zivite bez nje.
Secam se i moje najbolje drugarice koja nije zelela da mi bude kuma na vencanju.Koliko sam plakala i bila tuzna zbog toga.Konstatujem da sam savrseno srecna sto sam najboljeg prijatelja odabrala za kuma.
Izgleda da uvek postoji razlog za nesto sto nam se dogodi.Samo..ponekada nismo u stanju da ga istog trenutka pronadjemo.
Frizerka je zavrsila .Moja frizura je savrsena.Istina.Verovatno do narednog coska ali koga je briga za to?
Vidim one dve devojke kako jos uvek razgovaraju.Ogovaraju.Tracare.
Mozda su navikle da svakodnevno imaju trac umesto rucka a ismevanje umesto vecere.
Mozda su pak srecne kada im se ukaze prilika za tako nesto.
Izlazak na hladan vazduh mi prija.Osecam da sam ponovo slobodna.
Stize mi jos jedna poruka.Ponovo se smesim.Ljudi koji setaju trotoarom gledaju me u cudu.Nije me briga.Jedan pravi prijatelj bogatstva vredi.
Ta osoba,kojoj je namenjeno da se pojavi u nasem zivotu onda kada nam je najteze je nasa Dobra Vila.Meni je moja pristigla.Da li je Vama?
Hvala Vam sto ste mi pomogli da ne izgubim veru u ljude.
Jutro.Zraci sunca su obasuli krevet u kome spavam.Navlacim prekrivac preko glave.Sunce na minusu.Ne volim lazan sjaj ni u kom slucaju.
Ne jedem hleb. Ne zbog toga da bih prkosila izreci "Nemam hleba da jedem".Cista navika.Izbacila sam ga iz ishrane jos dok sam sabirala poene vodeci racuna o kalorijama dok sam igrala balet.
Tako se hleb stidljivo izvukao iz moga zivota.Tu i tamo pojedem po koje parce.Samo ukoliko je zaista neophodno da ge jedem uz neko jelo.
S vremena na vreme odem do pekare i kupim sebi topao djevrek.Tek onako.Da promenim dorucak.
Odlucila sam da ovo jutro bude jedno takvo.
U pekari me je docekao veliki red.Ljudi su skakutali sa noge na nogu i cupkali u mestu buduci da u nju nisu svi mogli da stanu pa su neko vreme morali da cekaju napolju.
Da nije ponovo neka nestasica?Zapitah se u sebi.
Nakon toga sto smo doziveli reprize nestasice ulja,mlecnih proizvoda,secera i u 21.veku pa onda njihov tetralan povratak uz trostruko vece cene,zasto ne bih mogla da ocekujem i nestasicu hleba?
To bar ne treba da me brine,tesim se.Hleb ne moram da jedem.
Vruce kifle,perece i djevreci smese mi se iz vitrine.
Ljudi ih kupuju u velikim kolicinama."Dajte mi 10 djevreka"!zahteva gospodin koji u redu stoji ispred mene.10?Da li on zivi u desetoclanoj porodici?
Odlucujem da ne brinem tudje brige .Imam dovoljno svojih.
"Jedan djevrek molim"saopstavam prodavacici.
"Tridesetpet dinara" kaze mi ljubazno.
"Molim?Nisam trazila hleb nego djevrek"nervozno kazem.
"Tridesetpet dinara"ponavlja.
Izvlacim novac iz novcanika i pruzam joj ga.Uzima ga i ljubazno mi se smesi.
Nikada nisam volela da kritikujem,znate, ali samo se pitam.Dokle?Dokle ce ova vlast uzimati nas ,gradjanje ove drzave kao da smo umobolni?
Ukoliko ne kupim neki proizvod nedelju,dve uvek se neprijatno iznenadim uvecanjem cene.
Plate ne mrdaju.Ljudi se otpustaju.Posao u Srbiji pronaci je nemoguca mislija.Sve sto pokusate u ovoj zemlji je na propast osudjeno.Male privatne firme se zatvaraju.Velike ne isplacuju poreze ni svoje zaposlene pa zavidno napreduju.Vlast uporno govori "Naredna godina bice uspesna".Oni koji imaju tu srecu da su pronasli posao nemaju(zamislite gle cuda!) tu srecu da budu isplaceni za sopstveni rad.
Slepi vode.Lopovi uspevaju.Oni koji se trude bivaju unazadjeni.
Cene uporno rastu.
Pre nekoliko meseci sam gledala na malom ekranu interviju povodom poskupljenja goriva.
Coveka pedesetih godina su pitali da li mu po budzet tesko pada poskupljenje.Odgovorio im je da kada bih vodio racuna o svakom poskupljenju u ovoj zemlji,vise ne bi ziveo.Rekao je da gorivo uvek uzima za 2 hiljade dinara.Poskupelo ne poskupelo izdvaja istu sumu novca.
Da li i mi tako treba da uradimo?Da li treba da prikrivamo sopstveno nezadovoljstvo zamazivanjem istine?
Znate li sta?Licno sam misljenja da je tako bolje.
I onako nista ne mozemo da promenimo.
U ovoj zemlji vlast se ne menja.Menjaju se samo likovi na sceni.
Izlazim iz pekare .Vruc djevrek mi greje dlan.Da li zaista vredi novca koji sam dala za njega?pitam se dok koracam ka stanu.
Shvatam da nece biti tako strasno cak i da nastane nestasica hleba.Djevrek ce uvek biti tu.
Ljudi u ovoj zemlji nekim cudom uvek prezive.
Hvala Vam sto ste uz mene.
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
