Odlazi !
Ne trazi me vise ! Ti gospodaru tuge ! Ubico vecnosti ! Bezi !
Sta zelis od mene sada ? Osmeh ? Telo ? Pohvalu ?
Secas li se kako si me Boginjom nazivao ? Secas li se svih onim pisma koje si mi slao ? Reci kojima si me obasipao ?
Zasto si ponovo dosao taman kada sam te zaboravila?
Zoves me da idemo na tu veceru ! Kako te samo nije sramota ! Sta cu ja tamo? Hajde kazi mi ? Mislis li da pripadam tom svetu ? Svetu tvojih paradnih prijatelja?
Mislis li da cu ponovo moci da se vestacki osmehujem ? Da gledam one izvitoperene ,ugladjene zenetine kako miluju laznim dodirima svoje ljubavnike ? Mislis li da cu ponovo moci da budem drugorazredna glumica ?
Zbog cega? Zarad ljubavi koja vise ne postoji ? Zarad ugleda ?
Sta je uopste ugled danas ? Gomila lazi i obmana pomesanim sa varkama i trikovima koje se ispreplicu u jednoj casi?
Za to sam ti ja i sluzila! Za prikazivanje! Kao da sam nekakva maramica kojom mases pa je onda zguzvas i odbacis po potrebi ?
Cemu to sve ,otrovnice?Cemu kada si nasu ljubav prodao tako jeftino ? Za saku dodira.Malo novog,neispitanog koje se u staro pretvara za samo nekoliko minuta!
Bezi sada !Odlazi !Pre nego sto uzmem ovu vazu i gadjam te!
Idi i prodaj se ponovo.Ovoga puta bez mene.Nisam ti ja potrebna.
I ne gledaj me vise tako!
Ne govori mi da sam lepa!
Nisam ja lepa dragi moj,lepa je ova sto stoji pred tobom.
Ja sam sada potpuno druga zena!
Odlomak iz mog najnovijeg romana U CELJUSTIMA NEMIRA.
Jutro je ponovo nekako polu sivo.Svetlost koja dopire kroz prozore ne blješti.To mi se dopada.Mnogi ne vole ovakvo vreme ali ovo je moje vreme.Spravljam ledenu kafu i gledam po ormaru razmišljajući šta da obučem budući da moram da idem po bolovanje .Ponovo.Mini suknju koju sam izvadila vraćam instiktivno u ormar.Možda nije prikladna.Možda bi bolje bilo da obučem pantalone.Ipak idem kod lekara.Reći će gde se ova sredila a dolazi po bolovanje.Iako svi znamo da ga uzimam samo da me ne bi otpustili budući da su to učinili sa barem 70% firme.
I eto...ponovo mi se provlači ta tema koja me muči danima.Moram prinati da mi je jučerašnji post casper poslužio kao inspiracija ali kada bolje razmislim ova se tema provlači kroz sve moje postove koje sam napisala predhodnih dana.
Dakle,koliko treba da menjamo sebe zbog drugih ili u ljubavi?
Ako sagledamo malo bolje primetićemo da u gotovo svakoj stvari koju učinimo treba da se prilagođavamo kako se ne daj Bože ne bi od drugih razlikovali i uklopili se.
Što se tiče ljubavi promene su najdrastičnije.Taktika.To je ono što moramo da primenjujemo želeli to ili ne.Ko nas pita.Važno je da budemo neumoljivi,neodoljivi,mistični,nedostižni,da ne iskazujemo ljubav previše ,da ostanemo gordi,tobože sebi dosledni .Ali da li je zaista tako?Da li tako ostajemo sebi dosledni ili se prilagođavamo drugima? Ponovo taktika.Igra mačke i miša.Zašto?Zato što bi muškari večno da osvajaju a žene da se prave da su osvojene iako su zaprvo one te koje uvek osvoje na ovaj ili onaj način ?
U ljubavi prilagođavanje možda najviše dolazi do izražaja ali taktike se mogu zapaziti u svakodnevnim situacijama .Pa i u najsitnijim i najbanalnijim stvarima,odnosu sa drugima,sa prijateljima,rodbinom čak i potpunim strancima ( koliko ste puta rekli neistinu potpunom strancu iako ste bili uvereni da ga nikada više nećete sresti? )
U želji da ispadnemo hrabri,ne ranjivi,smeli,odvažni navlačimo maske,branimo se štitovima,uvijamo u čaršafe...taktiziramo .To se zove život.Taktiziranje je staro koliko i ljudski rod.Ono nema veze sa ovim vremenom.
Možda prilagođavanje u mnogome ima veze sa društvenim pravilima,normama,zakonima,pa nažalost i običajima koji su nam nametnuti.
Možda sa njima nema toliko veze koliko ima veze sa time kako ćemo se prikazati.Kakvi ćemo ispasti u očima drugih.
Taktike su smišljale žene kako bi ulovile muževe ( još uvek to rade).Taktike se smišljaju na radnim mestima.Taktike se primenjuju u svakodnevnim situacijama.
Međutim nikada se nismo zapitali koliko u želji da se prilagodimo drugima gubimo sebe?
Ne treba biti preterano iskren da ne bi bili povređeni.
Ne treba suviše iskazivati ljubav kako ne bi partnera izgubili.
Ne treba iskazivati sopstvene slabosti kako ne bi izgledali jadni...
Osećam da bih mogla da nabrajam do sutra.
Pitanje je jednostavno .Gde smo tu mi? Pravi mi?
Dakle ja sada ne pišem o prilagođavanju sebe zbog partnera ja pišem o prilagođavanju sebe za rad sveta.
Koliko gubimo sebe da bi se iskazali pred svetom i prilagodili mu se?
Ostati svoj,potpuno svoj danas je govoto nemoguće ali malo samo malo bi trebali da se potrudimo pa učinimo nešto iz srca a ne zarad prilagođavanja.
Čovek živi u društvu.Ne može protiv njega.Ali ne bi trebalo da ide ni protiv sebe.Uostalom kao što sam i sama nekoliko puta naglasila najvažnije je kako se osećamo onda kada poskidamo sve maske i maknemo šitove.
Važno je da se upravo tada osećamo slobodno a ne zarobljeno.
Dovršavam kafu i širom otvaram prozore.Smešim se.Mini suknju ću ipak da obučem
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
