Veče.
Moj Anđeo je otišao kod oca.Što se mene tiče ja sam raspalila Taliju na najjače i igram po čitavom stanu pokušavajući da malo sebe dovedem u red budući da sam nedelju dana imala vremena tek post da napišem.
Mažem nokte,stavljam maskice,doterujem obrve .Sve sve samo da budem tip top.Kada bolje razmislim čitav dan pevušim u sebi,iako moram priznati dan nije bio niti malo prijatan po događajima koji ne prestaju da pristižu u paketima uvezanim crnom mašnom.
Nešto mi se čitavog dana provlači kroz glavu.Zašto žene više pate u ljubavi? Dobro, možda pate nije adekvatan izraz.Međutim ne mogu da ne primetim da smo baš mi žene sklone da sve u vezi analiziramo,proveravamo,ispitujemo.
Večito vrtimo nekakve filmove u glavi pitajući se šta i kako.Setila sam kako sam se osćala nakon raskida jedne ozbiljne veze.Danima i danima sam sve u glavi iznova prolazila,ponavljala,pitala se...Zamišljala šta bih mogla da uradim.Ako ne da se pomirim ono barem da me vidi najlepšu i najdoteraniju sa nekim ko i ne mora da bude samnom u vezi.Nekoliko puta sam čak tako nešto iskonstruisala.Čitav film .Kao da će sada on da doleti ako me vidi doteranu i sa drugim.Dobro,moram priznati jedanput je čak upalilo ali nije vredno ni pomena.
Pitam se zašto nekada ne možemo da budemo kao muškarci i barem za gram manje razmišljamo od njih?
Sada nešto mislim koliko meni stvari može da prođe kroz glavu ukoliko mi se muškarac ne javi u dogovoreno vreme ili ne daj Bože čitav jedan dan.U stanju sam čitav scenario da pripremim.Taj scenario sastoji se od toga da odlazim tetralno i neznam šta još svega .
A onda me nazove,kaže dve reči i sve smišljeno pada u vodu.Sve se briše.I on je opet taj.Vitez na belom konju,princ iz bajke.Šta god.
E od sada više neću tako.Ima da razmišljam kao pravi muškarac.Kada se čujemo ako se čujemo dobro ako ne nema veze.Muškaraca na tone.
Nema više filmova,scenarija,zamišljenih rečenica,tetralnih odlazaka.
Ima da živim za taj tren kada smo zajedno.Uopšte me ne zanima šta se dešava pre i posle toga.Ima da uživam u raskošnim poljupcima i ne sekiram se više ni moment.
Dobro,pravila su pravila.Pažnje se ne odričem ! To nikako.Ali ostalo me više ne zanima.Tren taj samo jedan tren,dok smo zajedno i ništa mi više ne treba.
Neka ga, nek ne zove i čitav jedan dan jedan,kažem sebi opušteno uz primese napetosti.Šta me briga,ima da uživam sa kokicama i Džordž Klunijem na ekranu.Ima li većeg užitka?
A onda,tek što sam pospremila stan,iskokala kokice i obećala sebi da ću sada kada me nazove da ga ispalim za sva vremena ,eto ga zove.Ćutim i slušam slatke reči kao omađijana.Sve on objašnjava i sve se savršeno ukapa.
Čujem sebe kako počinjem da crvrkućem.Zaboravljam na sve planove.Odbacujem kokice.Ima da se uvučem u onu prelepu haljinicu i tačka!Džordž Kluni nestaje sa ekrana i jedino što čujem je njegov glas.
Toliko želim da ga vidim.Sve sam zaboravila.
Stidljivo se smešim i cvrkućem dve najslađe reči.Novi scenario otpočinje!
Još samo danas.Samo danas.Sutra ima da razmišljam kao pravi muškarac!
Posvećeno svim ženama.
Pre podne.
Sunce se razlilo čitavim gradom.Ne volim kada blješti i zaslepljuje mi vid.
Obukla sam sorc i baletanke i to bez čarapa ( nije privlačno ništa verujte ,smatram da ništa ne može da se poredi sa visokim potpeticama).Rekoh,ako meni prkosi vreme zašto ne bih i ja njemu?
Ljudi me gledaju kao da sam sa Marsa pala.Kao da sam iz kuće krenula bez odeće.Ubrzo shvatam da je toliko toplo da sam uspela da pogodim kombinaciju.
Jurim ka pisarnici u sudu prolazeći kroz kancalarije prepune ljudi.Kada mi je muž govorio da kod njega u firmi sede njih desetoro u kancalariji jedva da sam mogla da poverujem .Sada shvatam da u jednu kancalariju može da stane i više.Izgleda da je državnih ustanova toliko malo da uskoro od zaposlenih nećemo moći da uđemo u njih.Što podržavam maksimalno.Bolje zaposleni nego mi stranke koje ni onako u takvim institucijama ništa ne uradimo na vreme i kako treba.Ja lično sve bih dala da se zaposlim u državnoj instituciji.
Žena me gleda zapanjeno kao da me nikada videla nije i kao da sam došla po Marsovca nekakvog a ne po kopiju tužbe i izveštaja.
"Izvinite ali mi smo to putpuno smetnuli sa uma" kaže mi razvlačeći usne u osmeh iako ne vidim šta je tu smešno,zaista budući da dolazim već peti put.
"Sačekaću" kažem strpljivo.
"Bojim se da će još pa malo pauza"
Gledam na sat i pomalo mi je glupo da joj kažem da ima još čitavih dvadeset minuta do pauze i da bi za to vreme mogla roman da iskopiram.Zato odlučujem da se umirim i barem ovaj put ne polemišem.
Nakon dva sata i obavljenog posla koji se može završiti za manje od 2 minuta odlazim u prvu obližnju apoteku ne bih li kupila lek za aritmije.
"Nema ga više ne tržištu!" ljubazno kaže apotekarka.
"Istina,Vi ste peta apoteka u koju svraćam .Ali kako to mislite nema?"
"Jednostavno nema.Neće ga ni biti.Zabranjen je uvoz za našu zemlju"
"Ali znate ja moram da uzimam redovnu terapiju"
"Vi i još koliko hiljada građana" kaže mi strpljivo."Možda možete da se javite lekaru i prepiše Vam drugi lek iz iste grupe mada...to je znate zaista teško"
"Nema ga u zemlji i šta sada?" pitam zabezeknuto. Možda treba da svratim u drugu zemlju po njega?"
"Ne bi bilo loše ako imate uslova"
Htedoh da joj kažem da nikada uslova nisam imala kao baš sada i da ne znam šta ću sa novcem budući da mi plata redovno kasni po dva meseca a (uskoro) bivši se tek sada setio da da novac,manje od dve nedelje pred sud.Ali sam oćutala.Pobogu nije žena kriva za situaciju u zemlji.
E onda reših da svratim do super marketa i kupim jaja ne bih li napravila makarone sa sirom,koje nekada behu dobra investicija.Mogla sam ja na njima da živim danima.Kad ono jaja 180 din.Hm ,nemoguće!Kada je cena jaja toliko skočila? Gde sam ja živela puna dva dana tokom kojih nisam posetila market?
Htedoh da se požalim prodavcu ali oćutah još jedanput!Nije on kriv što su se cene vinule na Mesec.Na kraju sam odlučila da jedem makarone same ,kao kada sam bila mala.Makarone i so.Tako jedino možete da osetite njihov pravi ukus.
A onda...premećem po torbi,zvoni mi telefon,baš u trenutku dok teglim kese pune vode i sokove za mog Anđela.
Da ,to je on.Taj moj.Zaboravih istog trenutka i na sud i na jaja i na lek.Osmesi mi preleću preko lica ,smenjuju se kao nekakvi blicevi na fotoaparatu.Uvijam pramen kose dok slušam i zaboravljam na sve oko sebe.Kao da sam momentalno prešla na neki drugu planetu.
U ovom zemlji može izgleda jedino da se opstane uz pomoć ljubavi.
Hvala Vam što me čitate.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
