Premorena nakom spremanja i opremanja stana rešila sam da veče provedem u miru uz kokice ,u mom omiljenom kutku gledajući "Prijatelje".Komšiju sam srela.Kako i ne bih nakon što sam sto puta išla tamo vamo. Po aromatične sveće,namernice,u apoteku,da izbacujem kutije...Rekao mi je da ih ostavim pred stanom i da će ih on izbaciti.Galantno nema šta.
Kako god,taman što sam sela i opustila se ( prijatelji nikako da počnu) oglašava se zvuk na mom mobilnom telefonu.Nepoznat broj.Vidim da nije iz zemlje.Nije ni Kipar.U prvom trenutku razmišljam da li da se javim.Verovatno je greška.Onaj glasić u glavi mi na posletku govori da se ipak javim.
Jedno " Hi " bilo je sasvim dovoljno da me sruči na stolicu.
Ne,ne volim kada mi prošlost kuca na vrata.To kao da nam se dešava u inat!Ruku na srce sama sam je tražila.Pre nekoliko nedelja sam se raspitivala o njemu,danas sam čak pisala i post u kome sam ga pominjala.U životu se sve nekako namesti...prizivamo stvari.Zaboravljamo pa se čudimo kada nam se dogode.
Ali to nije bilo ko. To je on.Neznam kako se odvijao njegov život proteklih godina.
"Tražila si me" kaže pomalo zbunjeno.
"Ja...samo...samo sam želela da znam kako si" to je bilo prvo što mi je palo na pamet.
"Nismo se dugo čuli" kaže pa zastaje.
Ćutimo.Odjednom ne želim ništa da znam.Ne,ne ni da li je oženjen ni da li ima decu.Ništa.Želim samo da zadržim sliku dva mlada bića koja su noćima sedela pokraj mora i volela se.Samo to.Po tome želim da ga pamtim.Po neizmernoj ljubavi .Hoću da se obriše sve što se izdešavalo nakon toga.Sve.PoBogu i ja sam se u među vremenu udala i dobila devojčicu.Zašto bi on bio kriv ako se oženio? Ali onda bi prešli u neku drugu dimenziju.Neki drugi život koji postoji Van mog uma.Van sećanja.Ne želim da znam.
"Imaš devojčicu" kaže iznenada.Srce počinje ubrzano da mi lupa.
"Kako...?"
"Raspitao sam se.Imamo zajedničke prijatelje.Sećaš se?"
"Ali oni mi nisu..."
"Znam.Rekao sam im da ti ništa ne kažu. Želeo sam da ja to učinim"
Osećam da drhtim.Obrazi su mi vreli.Želim samo da nestanem.Narušeno je sve.Slika je narušena.Nismo više oni bezbrižni klinci.Ne smejemo se.Ništa nije isto.
"Ti?" pitam gotovo ne čujno.
Ćuti.
"Imam i ja devojčicu.Rodila se prošle godine."
Računam u sebi.Kada smo se poslednji put videli,čuli,koliko je prošlo od tada...Sa kim se oženio pitam se.Pa onda kopam po prošlosti ne bih li neku našla.Neku sa Kipra.Možda je poznajem.Možda je Srpkinja.Ne,ne verujem.Konstruišem slike u sopstvenoj glavi.
"Oduvek si želeo devojčicu" jedino je što uspevam da kažem.Potpuno glupo.Neprikladno.
"Sada je oboje imamo" kaže tužno.
Ne znam da li da ga pitam.Zašto? Čemu?Šta ima veze koja je ako nisam ja?
Sve one slike mi prolaze kroz misli kao bljeskovi nekakvi.Onaj stan.Naš stan.Kako smo ga nameštali.Smejali se.Kupali se.Pričali.Sedeli sa prijateljima...
"Ko je ona?" odvažujem se da pitam.A onda nestrpljivo grizem usnu.
"Ne poznaješ je.Veoma je mlada.Iz moje je zemlje.Pusti sada to.Kako si ti?"
"Razvodim se" kažem glasno.Kao da je to nešto lepo.Kao da sam baš želela da on to sazna.
Ćuti.
"Znao sam.Vama je to tek tako.Znaš li ti šta je brak?To je nešto najvažnije!"
Nalazim se kao u nekakvom čudu.Znam ja dobro šta je brak.To i liči na njega.Sada će da počne kako nemamo pojma.Kako brakove treba da ugovaraju porodice...
"Čekaj malo!Nisam ja želela da se razvedem!"
"Razvela si se zbog mene?" pita zbunjeno.
Razmišljam šta da kažem.Nisam ja muža prevarila ali je znao za njega.Pronašao je slike.Uvek me je na to podsećao iako se sve odvijalo pre braka.Kao da mi nikada nije oprostio što sam ga volela.Kao da je znao koliko je sve to bilo snažno. Kao da se naša ljubav uplitala u sve.Kao da je uvek lebdela nad brakom.
"Rekoh ti,nisam se zbog tebe razvela.Nisam se ni zvanično razvela još uvek.Nisi ti centar sveta!"
"Tvog jesam"
"Gluposti.Nismo se čuli više od tri godine!"
"Pa šta?!"
"Pa za to vreme se odigrao čitav život!"
"Ti si ta koja je otišla sa Kipra.Ti si ta koja je našla verenika,muža..."
"Čemu ovo vodi?" pitam umorno.
Onda se prisećam kako mi je proveravao poruke u telefonu.Govorio mi kako neko ne može da voli nekoga a da ne bude niti malo ljubomoran...
"Mislila si da možeš da pobegneš.."
"Živimo na različitom krajevima sveta" kažem iznervirano.
"Ti nikako da razumeš.Možeš da odeš i na kraj sveta ali da pobegneš ne možeš.Neki ljudi zauvek ostaju u tebi"
Osećam se kao u nekom filmu.Zaboravila sam da je tako uvek pričao.Da to nije ništa novo ali za naše podneblje gotovo ne shvatljivo,patetično,jadno...Sa druge strane znam šta bi rekao kada bi znao da pišem na blogu.Da je sve to gomila gluposti i da život treba da se živi a ne da se piše.Tako je barem govorio uvek kada sam pisala romane a onda tražio da mu prevedem šta sam pisala.Šta da mu kažem? U pravu je.Nikada iz mene otišao nije .Ma koliko se trudila .A vraćala sam mu se uvek kada se nešto u mom životu izdešava.I on je uvek bio tu.Izgleda da je i sada.Nikada nije ni odlazio.Samo ja to nisam umela da shvatim.
"Ti si deo mene.I tako će uvek biti" kaže mirno.
"A sada me slušaj.Moraš da spaseš brak.Bog ti je dao priliku...'
"Kakvu priliku ?Nema prilike!Nemaš pojma šta se izdešavalo.On je..."
"On nije bitan.Bitno je dete.Ono je jedino važno.Svet se izmenio.Ljudi vode računa samo o svojim potrebama.U mojoj zemlji dete je svetinja.Daj mi broj"
"Čiji broj?"
"Broj telefona tvoga muža.Možda...možda bi bilo bolje da dođem u Srbiju.Čekaj.Moram da razmislim o tome"
"Pusti me!Pusti me!Pusti me!Ne mogu.Hoću da se rastavim.Ostavi me.Umorna sam."
"Dobro.Moj broj sada imaš.Zovi me u blio koje vreme"
"Gluposti.Imaš porodicu"
"Nema veze.Zovi me.I zapamti niko nigde otišao nije.Zar nije tako?Sećala si me se zar ne?Nije tako lako otići od ljubavi.Bio sam sa tobom"
Prekidam vezu.
Najgora stvar je kada ti prošlost pokuca na vrata a ti joj je širom otvoriš.Opet,ma koliko se trudili da se ne osvrćemo možda je ona uvek tu,u nama.Možda nikada nije ni odlazila.Možda smo se samo zavaravali.
Gledam u jednu tačku.Sklanjam činiju sa kokicama.Mislim da će mi čaša vina biti potrebnija.
Čujem zvono na vratima.To je on.Komšija.
"Nisi iznela kutije kao što si obećala...Šta ti je?Kao da si duha videla?"
"Ništa ja.."
Dajem mu kutije.
"Ostaviću te da se smiriš.Večeras ne postavljam dijagnozu.I ne zaboravi...kupi sutra krofnu.Prijaće ti."
Zahvaljujem se ne određeno.Sipam vino u čašu.Ne mogu da se priberem.
Prošlost uvek vreba.Prigrabi nas kada se najmanje nadamo. Ona stanuje u nama.Samo ponekad ponekad otključa vrata i izađe iz našeg uma.Direktno na javu.
Moram da se pohvalim da je jutro na Uscu zaista lepo i prijatno.Pijem ledenu kafu smestena u jednom posebnom kutku ,zatvorenoj terasi sa koje se prostire pogled citavog grada.Volela bih da Vam pisem o komsiji ali nisam ga srela.
Medjutim nekakve misli me progone jos od sinoc od kako sam gledala" Romea i Juliju".
Razmisljam kako danas nema vise takvih ljubavi.Vise se ni ne opisuju u knjigama niti prikazuju na velikim ili malim ekranima.Sta je ustvari velika ljubav i da li ona danas uopste postoji?
Dobro,mozda ljudima nekada nije sve bilo dostupno i na izvolte.Nisu imali internet,tv,isli po zurkama,zabavama..mozda su se manje upoznavali.Mozda su imali vise vremena za ljubav.Mozda su je vise cenili.
Moderni Romeo i Julija danas bi otprilike izgledali ovako:
Situcija br.1
On je zove na sex.Ona ga odbije.On joj kaze da ima jos milion Julija, na svakom koraku koje ce pristati.
Situacija br 2
Njemu se dopada ona.Zaljubio se.Ona mu kaze da nije dovoljno situiran.Da joj je drag i simpatican ali da ima sopstvene "kriterijume".
Situacija br.3
Dopada se i ona njemu i on njoj ali se jedno od njih dvoje ne dopadaju tasti ili svekrvi.Najbolje da se razidju.Zasto da prave probleme?
Svi bi nekakvu carobnu veliku ljubav a zaprvo ne zelimo niti da pomislimo da se za nju borimo.Pod borbom u ovom slucaju prvenstveno mislim na odricanje.Ko se danas cega odrice?Svi smo nevoljni.Smatramo da nije dovoljno vredno.Ne trudimo se.Odustajemo pri prvoj prepreci.Jer zasto bi se borili kada ce neko drugi naici brzo bas kao sto je otisla ta osoba.Ljubav se vise ne slavi.Ljubav je jadna danas.Smesna.Mesa se sa mnogim osecanjima.Kao da je postala pomalo i sramota.Zasto?Svi smo snazni i veliki.Ne moze ljubav da nas slomi.Zavaravamo sami sebe a mislimo da zavaravamo druge.
E sada,ne mogu da ovde uvidim jos jednu stvar.Sve te velike ljubavi mozda su bile velike bas zbog toga sto su na neki nacin bile zabranjene.Nemoguce.
Kao i uvek krecem od sebe.Moja najveca ljubav bila je nemoguca.Ako mene pitate jedina stvar koja moze da me spreci je vera.Niti sam zatucana niti gajim mrznju prema pripadnicama druge vere.Naprotiv.Bog je jedan.Ljudi sve komplikuju.Ali razlike su velike.Nisam zelela da povredim druge.Mozda sam pogresila.Ali za prosloscu se ne osvrcem.Dakle mozda su sve te velike ljubavi velike samo zbog tih nekih slatkih prepreka na koje su nailazile ili nailaze.
Puno je takvih prica zakljucano.Veza ili brakova raskinuto.
Cinjenica je medjutim da smo toliko otupeli da smo pod medijima,virtuelom i ko zna jos cim prestali da ljubav smatramo kraljicom svih osecanja.Ona to i jeste samo je nazasluzeno van trona.Cuci u cosku i ceka neka bolja vremena.
Da li postoje Romeo i Julija danasnjice?
Ne bih da pametujem,ovo su samo neka moja zapaznja i razmisljanja.Ako mene pitate Romeo i Julija su danas postali instant napitak.Bas kao i sve ostalo.
Dovrsavam kafu i smesim se.Gledam u bulevare,tramvaje,prolaznike.Osecam da se konacno nalazim u svojoj kucici.
Pozdravljam Vas.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
