Princeza nemira

VEČERAS MI NE PRIČAJ O LJUBAVI
2011/04/10,19:29

Večeras kada sunce zađe sa trona,

Kada tama tiho,nečujno dođe

Neću se uvući u najlepšu haljinu

Neću obuti omiljene cipele

Neću te pitati da li me voliš

Umesto haljine u krpe odevena

Stopala bosa i zgrčena

Kosa duga i umršena

 

Večeras ću se praviti da nisam tvoja

Neću te gledati onako požudno,bezobrazno

Neću ti osmehe krasti

Neću slušati šta mi govoriš

Umesto pogleda šapat tihi

Tek po koja reč,ne bi li znao da sam živa

Dodir da shvatiš da nestvarna nisam

 

Večeras ću ti u snove doći

Otimati ti najslađe trenutke

Buditi te

Činiti te nemirnim

Tražiti srce tvoje

Pa se sa njim vešto igrati

 

Večeras i samo večeras

Neću da slušam slatke reči

Neću da osetim požudne dodire

Neću da te istražujem

Možda je dovoljna reč dve

Koja će osušiti moje suze

Načiniti me ponovo živom

 

Večeras kada nemiri dođu

Zaključaću srce svoje

Neću ti dopustiti da me za kosu vučeš

Da mi prislanjaš usne na uvo

Neću te pustiti ni da mi se diviš

Zato sam se krpama odenula

Da ti ne budem lepa

Da me ne prizivaš

Ne tražiš

Ne sanjaš

 

Večeras vino neću piti

Neću ni tugu prolivati

Snevaću u tišni

 

Večeras u zvezdama neću tražiti tvoj lik

Neću ni tamu šarati nadom

Neću dopustiti čežnji i žudnji da mi se prikradu u telo

Umesto na kolenima na vrhovima prstiju

Tanano ću se provlačiti u tvoju dušu

Da me osetiš,tek ne bi li shvatio da postojim

Da me dodirneš srcem

 

Večeras kada svi u san pođu

Onda kada tišina ovlada a strahovi izađu pred svoje dvorove

Kada spustim sve štitove i potpuno se otkrijem

Kada me sumnje ponovo posete

Bosa ću tronom hoditi ja i šapnuti ti

Večeras ,samo večeras,

Ne pričaj mi o ljubavi.

Hvala Vam što ste tu.

 

 

 

POGLED
2011/04/10,08:18

Nekada davno živela je jedna devojčica.

Crne kose, uplašenog pogleda,debeljuškastih butina.

Na sebi je obično imala izbledele farmerice,široke majce,patike.

U rancu večito baletanke i barem jednu knjigu bajki.

Ta devojčica se retko,veoma retko smešila.Sve je shvatala suviše ozbiljno.

Govorili su joj da ne treba tako.Da život čine osmesi.

Nije marila za to.

Živela je za ljubav.Čekala princa.Verovala u bajke.Nadala se.

Prekrivala se prekrivačem satkanih od snova,nade,želja.

Umivala lepim rečima iščitanim u knjigama.

Verovala da će jednoga dana te lepe reči biti upućene njoj.Baš njoj.

Nije izlazila često  sa vršnjacima.

Posmatrala ih je sa tarase kada bi od obaveza imala vremena.

Igrala je balet.Svirala klavir.Pisala pesme.

Verovala.

Verovala da negde tamo,postoji neko ko je čeka.

Neko ko će je voleti i sa kim će podeliti život.

Neko ko se rodio baš zbog nje.

Neko ko je zacrtan u zvezdama.

Stvoren u snovima.

Neko ko je voli,samo ga ona još uvek ne poznaje.

Ništa nije dalo pomutiti njenu veru.

Živela je u potpuno svom svetu,blizu a opet tako daleko od drugih.

Jedne večeri se pogledala u ogledalo.

Osoba koju je videla u odrazu nije se mogla prepoznati ni po čemu.

Lokne prefarbane u zlatnu boju.

Butine omršavele.

Na nogama visoke potpetice.

Pogled gord,ponosan.

Lažan osmeh.

Na glavi kruna od nemira.

Staklići od sumnji i strahova ponosno na njoj blistaju.

Menjaju boje.

Blješte.

Lepa je ta žena.

Lepša od one crne uplašene devojčice.

Zgodnija.

Ponosnija.

Nasmejanija.

Bajke više ne čita.U njih ne veruje.

Snove više ne sanja jer je shvatila da se od njih gine.

Prestala je da želi ,jer je naučila da sopstvene želje mogu da unište.

Tek ponekada,ponekada pogled joj odluta,zagleda se u daljinu...

I onda se može nazreti,tek nazreti pogled one stidljive devojčice

A onda se ponovo vraća onaj gord,zaštitnički.

Onaj iz kog sevaju munje.

Osmesi.

Ne,nije taj pogled lažan.

Naprotiv.

Upravo taj pogled stvarinji je od pogleda one uplašene devojčice.

Taj pogled stvorio je život.

Onaj je pogled stvarala mašta.

Ta je devojčica davno nestala,sa njom i pogled.

Isprale ga suze

Obrisalo vreme

Sagoreli snovi

Ova žena....

Naučila je da više ne veruje

Tako se bolje živi.

Sakuplja kosu u punđu.

Prekršta noge.

I ne pokušava da više pronađe niti obris pogleda one devojčice.

Ne želi to.

Taj ju je pogled skupo koštao.

Hvala Vam što me čitate.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

OD ŽIVOTA STVORENA
2011/04/10,00:32

Noć.

Bulevar je obavijen tamom.Čini se da je večeras tama naša drugarica.

Misli mogu da lome.Da savijaju.Da oblikuju.Da peku.

Čujem ih.Ne želim to.Prekrivam uši dlanovima pa onda dlanove u kosu zarivam.

Imam osećaj kao da igraju balet.

Kao da plešu na pozornici i zarivaju špiceve u daske.

Kao da igraju po muzici koja iz pozadine svira.

Želim da ih uhvatim.

Trčim za njima praveći piruete,arabeske,plijee.

Ne umem da ih sustignem.

Uspeju uvek da mi umaknu.

Kao prokletstvo nekakvo.

Predstava.

Imam osećaj kao da čitav svoj život posmatram iz daljine.

 Iz sedišta publike.

Kao da gledam film nekakav.

Kao da ja nisam ja.

Kao da čekam da se završi.

Da poene prebrojim.

Snove dosanjam.

Isplatim račune.

Povučem crtu.

Kao da će nov život krenuti.

Kao da će se sve promeniti.

Kao da ja više neću biti ja.

Da ću biti neka druga ja.

Odvažnija

Snažnija

Tajanstvenija

Kao da više neću mariti

Da ću se sa sudbinom pomiriti

Šta je sudba do krčag tuge?

Koja se sliva niz noći duge

Koja se topi

Kalja

Nestaje

Nemir nam stvara

I onda...tiho u noći

Ćini se kao da ćeš doći

Pa te tražim

Zovem

Mislima oblikujem

Nestvarno dodirujem

Ne,nisi ti to

To mi se samo učinilo

Onda se preispitujem

Analiziram

Tragam

Ne,više to nisam ni ja

Princeza nemira večeras je na tronu

Ponosno se smeši

Pogleda u nebo uperenog

Telo svoje dodiruje

I ponosno uzvikuje

To sam samo ja

Nikada ,nikada ničija

Kudim se mislima

Mazim se snovima

Dozivam strahovima

Jer ja sam ja

Strepnjom okovana

Tugom okićena

Požudom ukaljana

Ja...neka druga ja

Od života stvorena.

Gasim svetlo.Nestaje i onaj odsjaj na prozoru.Tama.Tama u tišini.Takoje najbolje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu