Veče.Vraćam se sa promocije knjige koju je izdala sanjarenja.
Neću Vam reći da mi se dopalo što je trajala baš koliko treba niti što je bila upotpunjena plesom ,prelepom muzikom i toaletama...Neću.Reći ću Vam šta se meni najviše dopalo.Složan porodičan odnos.Eto to.
A onda idem žustrim koracima ka stanici ,malaksala,iznemogla,slaba.
Moje zdravstveno stanje me je potpuno slomilo.Izmorilo.Iscrpelo.
Po sistemu klin se klinom izbija o čemu bi princeza nemira razmišljala ako ne o strastima.
Strasti su kao nekakva bočica parfema.
Lepo su upakovane,uglavnom u šarenu ili dovoljno upečatljivu kutiju.
Bočica je prozračna.Parfem se vidi iz nje.
Dovoljno je da stavimo samo dve,tri kapi na omiljena nam mesta.
Udišemo njegov opojan miris.Pumpica je napravljena baš zbog toga da ne bi izlazio u velikoj količini.Strasti i treba da nekako nadolaze u manjim količinama.Tako je bolje.
Strasti se ne mogu piti,mogu se samo udahnuti.
Ukoliko probamo da ih popijemo,shvatićemo da se umesto opojnog parfema u flašici zaprvo nalazi otrov.
Ukoliko odvrnemo pumpicu pa otimamo parfem iz nje ,miris će biti toliko jak da ćemo se od njega onesvestiti.
Strasti ,kao što već jednom rekoh imaju neke veze sa đavolom.Neumerene su.Često nekontrolisane.Neobuzdane.
Mene one lome.Uvek se predoziram pa mi se zavrti u glavi kao da se čitav parfem iz bočice rasuo a ja postala pijana od njega.
Opet,volim ih.Bez njih ne mogu.Bez njih živa nisam.Baš kao i parfem.
Te tri kapi,tako male a toliko neophodne.Neophodne za vazduh koji udišem.
Razmišljam o knjizi sanjarenja.Govori o ljubavi.O ljubavi prema životu i ljubavi.
Kako to da onda ja živim za i od strasti? Strasti uz ljubav to jeste dobitna kombinacija.
Strasti bez ljubavi mogu ali ljubav bez strasti ne ide nikako.
Postoje žene koje za ljubav i od ljubavi žive.Postoje i žene koje večito lutaju u nekakvim strastima ne osećaju se svojima ukoliko nisu u njima.
Nekakvo čudno sećanje lomi mi telo,baca ga,talasa.Ne ,nisu to strasti.To je moje zdravstveno stanje.
Sada tek shvatam da se slično osećaš i kada te strasti lome.
Ova dva osećanja gotovo i ne mogu da razdvojim.
Umalo da se ne srušim na ulici od slabosti.
Bočica strasti uz miris ljubavi.To je dobitna kombinacija.
Često se desi da iscepam šarenu kutiju samo da bih do bočice došla onda čak i da razbijem flašicu.A onda se onesvestim pa se ponovo dižem i nastavljam dalje.
Bez parfema ne mogu.
Ovoga prepodneva odlučila sam da poslušam sanjarenja.Ugasim kompjuter i izađem na sunce.U šetnju sam pošla sa Anđelom.
Dok smo hranile golubove a ja shvatila kako na svetu nema ništa lepše od detetovog osmeha,pomalo inspirisane mojim zdravstvenim stanjem koje me je zadesilo u protekla 2 dana potpuno iznenada,sinoćnim tekstom hypebloggerke i razgovorom sa sestrom moje misli krenule su da se množe i nadovezuju.
Mi,ljudi se večito žalimo kako smo nesrećni,kako nam se loše sve dešava,kako nam nema pomoći.
Očekujemo od života više nego što on može da nam ponudi.
Tako smatramo i iščekujemo da večno traje,brak,zdravlje,ljubav...Sve se češće trudimo da duže traje i životni vek .Uostalom donekle i uspevamo u tome budući da su naši preci živeli znatno kraće.Sve samo da traje i traje i nikada ne prestane.
Postavili smo sebi tolike zahteve da smo postali njihovi robovi i pioni.
Zašto? Da li zato što su nas tako učili ? Da li zbog toga što jednostavno ne možemo i ne umemo da prihvatimo neke stvari? Zbog toga jer ne umemo da shvatimo jednom za svagda da ništa u životu nije večno pa ni mi sami.
Upravo zbog toga ne umemo da uživamo ni u čemu i prepustimo se svim svojim bićem.
Pa smo zbog toga izmislili i brak ,da okujemo ljubav.
Smislili da ljubav večno traje pa se patimo čitavog života zato što tako nije( ne govorim o ljubavi prema deci)
Što se zdravlja tiče ono je naj dragocenije.Međutim nije ni ono večno.I treba da uživamo dok traje.
Shvatila sam tek sada da se više ničega ne bojim.Da živim kao nekakav leptir iz dana u dan.Da sve počinjem polako da prihvatam bez preispitivanja i analiziranja.Toliko mi je dugo vremena trebalo da to postignem.
Previše očekuje ljudski rod.Previše ima pravila.Previše zakona.Previše predsrasuda.Previše običaja.Previše predanja.
Nije nam to potrebni u tolikoj meri.Ni čemu ne služi.Osim da nas zarobljenicima napravi.
Jer mi to i jesmo.Ma koliko ma ko od nas smatra da je slobodan,vara se.
Naši su umovi okovani.Zarobljeni.Društvenim normama.Moralom.
Najviše od svega zarobljeni su previsokim očekivanjima.
Hiljade i hiljade godina unapred neće to uspeti da promeni.Od svih živih bića najveći zatočenici smo upravo Mi,ljudi.
Mi smo samo sebe zarobili i nastavljamo da to činimo obavezujući se sve više.
Sve bolesti potiču pravo od toga,od naših prevelikih očekivanja.
Nezasiti smo .Neumereni. Nasilni u ostvarenjima.
Kada nestanu tolika očekivanja ,nestaće i sve brige koje su nas zadesile.
Kada će to biti ? Mislim iskreno nikada.
Što se mene tiče od kako sam se pomirila sa nekim stvarima spokojnija sam.Slobodnija.
Ali znam da će ta moja sloboda da traje samo do nekog narednog uverenja i iščekivanja.
A onda...sve iz početka.
Gledam Anđela kako juri za golubovima i uporno pokušava da ih uhvati.Želim da uživam u njenom čarobnom osmehu.
Jer ništa,ništa na svetu važnije od njega nema.
Gde si ?
Ima li te ?
Postojiš li ?
Da li sam bila dovoljno jasna kada sam te od svojih želja oblikovala?
Da li je trebalo žudnjom da ti isklešem telo?
Oči dušom iscrtam?
Srcem um obojim?
Zaplićem se u sopstvenim mislima tražeći te.
Čas si tu,čas nisi
Pojaviš se
Nestaješ
Kao magijom nekakvom.
Ja bih samo da te dodirnem
Ništa drugo
Ne želim da ti znam ime
Ne želim da ti vidim lik
Ne želim da znam išta o tebi
Želim te tu,pokraj sebe, samo na jedan tren
Da se zagledam u tvoje oči
Proklizim šakom po tvome telu
Udahnem miris tvoga parfema.
Pojavi se!
Neću ti ništa govoriti
Neću ti usne na vrat spustiti
Neću telo pokraj tvoga sviti
Ne poznajem te
Nikada nisam
Ne zelim čak ni da te upoznam
Ne želim da mi se uvučeš u srce pa po njemu rovariš i čeprkaš
Ne,samo na tren
Tek da se pojaviš onako ni od kuda
Ukradeš me na momenat
I ćutiš dok mi kosu sklanjaš sa lica
Strasti me noćas ponovo lome
Kao da svoja više nisam
Pa se onda istražujem
Ispitujem
Predoziram
Želje čežnjama pletem
Dodire tvoje prizivam
Princeza nemira noćas je na tronu
Sa krunom teškom kao od olova
Pojaviš se tek na sekundu
I tek što ruku približim ponovo nestaješ
Ne,ne želim da tu ostaneš
Želim samo da vidim tvoju senku
Poigram se sa njom
Preklopim je svojom
Ah,kako li sam te to samo izmislila
Kako sam te u mislima stvorila
Kako sam te u srcu otisnula
Od tebe roba načinila
A zaprvo ti robinja postala
Okovana strastima
Umotana požudom
Uzdasima oblivena
Gde si?
Zar ne vidiš da svoja više nisam ?
Pojavi se !
Pričini se !
Kao bljesak nekakav
Iskra
Varnica
Momenat
Možda sam te previše sanjala
Previše od mašte stvarala
Možda sam ti postojanje slavila
Telom se tvojim u mislima igrala
Možda....
Telo mi prekriveno izmišljenim poljubcima
Usne zapečaćene ne dosanjanim snovima
Zovem te uporno
I neću mariti
I neću prezati
I neću se libiti
Sve dok se ne pojaviš
Samo na jedan jedini tren
A onda...onda ću te oterati
Robinja sam tvoja samo na momenat.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
