Dođe mi da ti se prikradem tu negde, u misli
Da ušetam u tvoje snove
Optočim ti želje
Dođe mi da prislonim usne na dušu tvoju
Da ti srce dlanom dotaknem
Zauvek zarobim nadu
Dođe mi da ukradem delić tvojih strepnji
Da ih slatkastim načinim
Glazuru im navučem
Dođe mi da uhvatim prstohvat tvoga bola
Pa ga u sreću pretvorim
Maramu vedrine mu ogrnem
Dođe mi da ušetam u tvoje želje na vrhovima prstiju
Pa ih gazim,oblikujem,od njih požude stvaram
Večnošću ih mamim
Dođe mi i samo mi dođe
Da Ti čežnje brojim
Pa od njih strast izvajam kao umetnik nekakav
Dođe mi da te volim
Da sav plašt ljubavi na tebe zbacim
Ime da ti dozivam
Oči da ti slavim
Usne da ti milujem
Dođe mi da ti noćaš govorim o ljubavi .
Ovo su samo zabeležene misli princeze nemira u noći.
Jutro.
Svetlost se stidljivo provukla kroz tamu.Tama joj se uporno smeši prkoseći joj.
Prevrćem se po krevetu želeći da ugrabim još malo sna.Još samo malo ,mrvicu.Pogled mi sekreće ka knjizi " Privatan semafor " koju sam nedavno dobila od autora.Zurim u njene crveno-žuto-zelene boje koje se smenjuju na koricama i razmišljam kako me život podseća na semafor.
U mom životu,kada bolje razmislim, najčešće možda sija žuto svetlo.Sve neki prolazni periodi.Periodi među periodima.Periodi u kojima treba da se pripremim na nekakav drugi početak ,pre nego što označim start.U tim periodima potrebno je da mirujem,da iščekujem.U isto vreme i da se pripremam.
Crveno svetlo takođe u mom životu traje dugo.Nakon nekog brodoloma koji me zadesi.Crveno svetlo počinje da svetli.Vreme da se umirim kako bih se odmorila.Stopirala.Oporavila.
To crveno svetlo zadaje mi najviše glavobolja.Izgleda da ja nisam žena za stopiranje.Toliko se plašim da ću nešto u životu propustiti da srljam kroz crveno nalećući na druge automobile i nespretno se sudarajući sa njima.Kazne se uglavnom pripisuju meni.Zaslužila sam ih.Išla sam na nedozvoljeno crveno.
Ponekada,samo ponekada shvatim da kroz crveno svetlo ne treba ići.Da treba sačekati.Primiriti se.Pripremiti.Sačekati potpuno spremo žuto pa tek onda nastaviti u nove pohode.Šteta samo što kada to shvatim sudari obično budu već vidljivih posledica a šteta preskupo košta.
Zeleno svetlo koje označava start ,kod inpulsivnih osoba sličnih meni,kao u inat ne pali se tako često.
Dozvola za kretanje pristiže u određenim dozama.Te doze su za osobe koje balans ne poznaju premale pa ih onda one stvaraju veštački.Pokušavaju da uporno menjaju brzinu semafora i smenjivanje svetla na njemu.
Zeleno svetlo kod njih prelama se i svetli i preko žutog i crvenog.Kada bolje razmislim,kod takvih osoba koje meru ne poznaju, odraz svetlosti je često zamućen,nejasno vidljiv.
Večito negde kreću,srljaju,ne umeju mirno da čekaju.Na umeju da stoje .Ne umeju da razmisle.
Pređu na crveno,sudare se,pomisle da se nikada više sastaviti neće niti će biti sposobni za saobraćaj,kad ono,nakon kraćeg oporavka ponovo kroz crveno.
Kazne su previsoke,opomene česte,isplata gorka.
Nešto međutim ,nekakva neobjašnjiva sila,tera takve osobe da ne poštuju saobraćajne propise koje život nameće i svetla koja se smenjuju na semaforu života.
Iznova se vraćaju,pokušavaju,gube.Ponekada i dobiju.Kada dobiju,taj dobitak je obično snažan.Takve se osobe tada potaknu,pomisle da je dobro što su prekršili zakon.Da rizik crvenog svetla sa sobom ume da donese veće dobitke.
Sve to nekako isuviše kratko traje .Na semaforima moramo stajati.Čekati.
Napokon,mi nismo ti koji nameću pravila.Nameće ih život.Mi samo treba da ih poštujemo.
Osećam kako nikada neću umeti da pričekam zeleno svetlo. Kako ću morati na mom semaforu da dogradim nekakvo ljubičasto napr,koje bi označavalo kreni,ali sa velikim oprezom.
Osećam kako mi tri boje svetla nisu dovoljna za životna kretanja.
Možda zbog toga ne umem da se uklopim.Možda zbog toga večito stojim na nekakvoj raskrsnici.Možda i možda upravo zbog toga od života želim više.Sve dok se to više ne pretvori u previše a semafor se potpuno ugasi usled naglog smenjivanja svetla.
Tada živim u tišini.I uprkos svemu,nekako iščekujem da se svetla ponovo pojave a ja ponovo kršim propise.Iako mi to ništa dobro u životu donelo nije.
Gledam iznova u korice knjige.Zavaravamo se tako često da je naš život stvoren od spektra mnoštva boja.Nikako da shvatimo da njega upravo čine ove tri tako jednostavne boje.
Crvena.Žuta.Zelena.
Sve ostale su samo njihovi odsjaji.
Ovaj post posvećujem svima onima koji jurišaju kroz crveno svetlo.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
