Nekoliko dana uzastopno razmišljam o ovoj temi.Pokušala sam da pišem o tome ali nekada misli nikakao da se slože i iznesu jasnu poruku.
Dakle razmišljam o tome koliko mišljenja drugih utiču na nas ?Koliko utiču na izgradnju naše ličnosti?
Rešila sam da to posmatram iz dva ugla.
Stara Tanjana,Tanjana od pre par meseci bi to posmatrala ovako
Naš život je kao nekakva slika koju sami oslikavamo na platnu.Boja ima mnogo.Svakoga dana nam se nude u izobilju.Linije koje povlačimo su stvar našeg izbora.
Ali da li je zaista tako?
Sve što naslikamo,vide drugi.Oni nam govore...posvetli,potamni,pojačaj,izoštri,otupi...Samo međutim sam slikar zna šta se krije iza slike.Koje je njeno pravo značenje.Ukoliko ih poslušamo,vućićemo linije pod njihovom kontrolom,slika će gubiti smisao.Na posletku će možda biti lepa za oko ali mi nećemo znati šta se krije iza nje.Svaki slikar treba da ostane dosledan sopstvenoj slici!
Nova Tanjana ili Vam princeza nemira razmišlja ovako
Nova Tanjana život posmatra kroz ženu.
Žena je najlepša kada je gola,bez i jedne jedine krpice na sebi.Tada je svoja.Potpuno svoja.Modu diktiraju drugi.Pod mišljenjima,savetima,kritikama...drugih, žena navlači razne delove odeće na sebe.Donji veš,čarape,suknju,rukavice.Izgleda lepo.Moderno. Prihvaćeno u društvu.Ali sama i potpuno svoja je kada je gola.Bez šminke.Bez i jedne jedine krpice.
Mišljenja drugih utiču na nas.Poznato je da se mi žene menjamo po čarolijom ljubavi.To ništa novo nije.Ali koliko se menjamo pod mišljenjima društva?
Ako bih sada rekla niti malo lagala bih.Tuđe kritike,mišljenja...umeju donekle da poljujaju moje misli ali srećom to traje privremeno.
E onda se vratim sebi.Bez odeće i šminke razmišljam u miru i čekam novi dan.
Samo tako mogu da ostanem potpuno svoja.Što je priznaćete danas veoma teško.
Ili kako bi moj dobar prijatelj Janakis rekao
"Slušaj druge ali poslušaj samo svoje srce" .
Želim Vam laku noć.
Nestavaran si!
Suviše nadrealan !
Nemoguć!
Neistinit!
Pojavi se!
Otkopčaj mi srce,pa se u njega zavuci
Zapleti se u moje misli
Pokucaj mi u maštu
Pojavi se!
Znam Ti negde postojiš
U tački gde se more i nebo dodiruju
U tragu zvezde padalice
U kapi rose koja nestaje pod suncem
Između nestvarnih linija duge
Pojaviš se s vremena na vreme!
Tek da mi čežnju probudiš
Želje uslišiš
Um poneseš u neki drugi svet
Možda su tvoji dodiri stvarni!
Možda ih nisam žudnjom prizvala
Možda ih ne moram grehom nazvati
Ah,šta bih dala za samo jedan dodir tvoj!
Taj momenat kada oči mi se sklope
Um utrne
Telo se u Raj preseli
Pa ih onda brojim polagano
Dodir po dodir
Greh po greh
Uzdah po uzdah
Onda ponovo nestaješ.
Možda ja nisam dovoljno jasna
Možda se reči ne računaju
Misli ne broje
Čežljivi pokreti ne uvažavaju
Možda bih trebala drugčije da te prizovem
Možda nije dovoljno što sam Ti u mislima
Kurtizana
Bludnica
Preljubnica
Možda bih trebala drugčije da te tražim
Na javi i svetlosti
Među stvarnim ljudima
Radoznalim pogledima
Možda,ali onda Ti ne bi bio Ti!
Onda se nikada ne bi susreli
Onda bi sve postalo suviše
Stvarno
Obično
Prosto
Onda nikada ne bi ni postojali
Pojavi se!
Sada kada pitam se da li postojim
Sada kada više se ničega ne bojim
Podari mi još koji greh da izbrojim
I nestanem u večnosti
Konačno je stiglo i to!Selim se!Otkazni rok ističe u utorak i sada samo treba da spakujem stvari i prenesem ih u novi stan.
Želim da to uradim nekako odjednom.Da ne otežem.Razmišljam kako je u ovih deset ipo godina stao čitav jedan život.
Sve što je u mom životu imalo neki veći značaj dogodilo se baš u tih deset godina.
Dete,ljubavi,veridba,udaja,fakultet,posao,Kipar...
Dok premeštam albume u kutiju iz jednog od njih ispada moja fotografija i pada na zemlju.
Posmatram devojku koja se smeši na njoj.Da,upravo tako sam izgledala pre desetak godina,kada sam se ovde doselila.
Pokušavam da pronađem sličnost sa ženom koja drži fotografiju ali ne ide.
Crna kosa.Jača šminka.Izbledele farmerice.Kratka uska majca.Pogled potpuno drugačiji.Pomalo plašljiv,rekla bih.Kao da se seta krije iza osmeha.U daljini se nazire obris mora.
Pa se pitam koliko čovek može da se promeni za deset godina?Da li je u ovaj stan ušla jedna osoba a izlazi potpuno druga?
Vraćam fotografiju brže bolje u album.Trebalo bi da zabrane fotografije.One su materijalan dokaz veze sa prošlošću.
Ništa se loše nije desilo u mojoj prošlosti da bih želela da je zaboravim.Ali čemu podsećanje?Čemu ono vodi?
A onda...energično listam albume.Na svakoj slici On i ja.Lica nam ozarena osmesima.Grlimo se.Na svakoj fotografiji otisak prave pravcate sreće.
Obrisala sam sve fotografije iz kompujtera ali ove...one su bile tu,u ormaru,sve vreme.Počinje pomalo da me plaši.Bile su mi tako dostupne a nikada se opet nisam usudila da zavirim u njih.
To sam uglavnom činila pre braka.Onda kada sam preispitivala život,analizirala ga.Onda kada sam mislila da ga živim.
Jedna mi fotografija posebno privlači pažnju.Ovekovečena je u noći,pokraj mora.Sećam se koliko smo takvih večeri proveli ispovedajući moru tajne naše ljubavi,razgovarajući...More nam je bilo sasvim dovoljno.
A onda hitro sklapam album i bacam ga u kesu za otpatke.Ne treba mi! Delići prošlosti nikome ništa dobro doneli nisu.
Nameće se pitanje Ako sam bacila fotografije,da li ću moći da izbacim deliće prošlosti iz srca?
Ova žena,nakon desetak ključnih godina izgleda potpuno drugačije.
Svetla kosa.Bleda šminka.Tunika umesto majčice.Sa kosom i šminkom kao da je posvetlela i jačina njenih osećanja.Sada na sve gleda potpuno drugačije.Nema više Grčkih tragedija.Sve se završava expres i bez mnogo preispitivanja.
Ova žena je shvatila da se u životu dešava onako kako je predodređeno i da mi ma koliko se trudili neke stvari ne možemo da promenimo.Što se više trudimo to smo nesrećniji.To ne vodi nikuda.
Ova žena zahvalna je na svim lepim momentima koje joj je život pružio,pa i lošim iz kojih je lekcije naučila,koliko je ti uopšte moguće,ili barem koji su je osnažili.
Ova žena možda i nema onu jačinu u pogledu ali je naučila da konačno živi život.
I ne pita,ne sudi,ne analizira,ne planira..ostavi deliće prošlosti baš tamo gde i pripadaju.Skrivene u jednom delu srca i zaključane.
Sve dok iz duše ponovo ne ispadne ključ od najsnažnih osećanja spravljen i otključa ih.
Onda će zaviritu u prošlost samo na momenat,tren samo i nikako više.Minut je već puno.Rizikuje da opasno ugrozi sadašnjost.
Zatvaram kesu sa albumima i stavljam je u ćošak.Sa njima u kesi je i fotografija devojke od pre desetak godina.Šta će mi? Ova žena je lepša.Ova je žena sadašnjost.
Nebeske sile !
Noćas se smilujte
Ne puštajte ga u moje dvore
Kapiju mu zaključajte
Žednog ga ostavite
Samo da ne vidim mu lice
On ne zna za milolost !
Truje mi srce
Baca mi dušu
Lomi mi telo
Um mi stavlja u okove
Na dvoru nemira večeras
I princeza
I sluškinja
I prosjakinja
I dvorska luda
I zarobljenica
I dvorska dama
Sve to mogu da mu budem
Telo da mu prekrivam dodirima
Usne da mu ukradem samo na tren
U oči da mu zauvek zaronim i u njima ostanem
Vasiono,beskrajna silo!
Spasi me od Njega večaras samo
Neću da ga gledam
Neću da ga snivam
Neću da mu prste provlačim kroz kosu
Neću da mu telo darivam
Ne,nemojte ga pred moj tron dovoditi!
Kao zarobljenika kakvog
Jadnog i pokornog
Da ljubi mi stopala
Dotiče mi koleno
Klanja mi se tobože kao kakvoj gospodarici
Ne,nemojte ga pustiti večeras
Jer znamo svi šta će se zbiti
Od roba u gospodara
Od jadnika u princa
Od pokornog u nemilosrdnog
On će se pretvoriti
Nabeske sile urotite se!
Ne puštajte ga u moje dvore
Kosu da mi čupa
Ruke da mi sklanja
Usne da mi ostavi ne pomične
Dvorac nemira sija večeras
Svetlima od strasti obavijen
Hodnici mu beskrajni
Sobe velelpne
Kao da se iz njega čuje nekakav smeh
To nije smeh!
Veštice gataju
Sudbinu proriču
Princezi se u lice smeju
Napitke joj spravljaju
Otrov joj donose
Samo da je više ne bude
Zvezdice moje drugarice!
Ne puštajte ga noćaš u moje dvore
Ako čujem dah na vratu nestaću
Ako osetim drhtaj u srcu odlutaću
Ako omirišem šapat na telu zabraniću
Da mu se ime ikada pomene!
Od nemira dvor nikada lepši
Princeza u njemu ponosno na tronu
Grči se
Uvija se
Štitovima maše
Samo da noćaš ne vidi mu lice!
Nekako sam se oduvek plašila trudonoće.
Ne,nikada nisam imala loše iskustvo ili slično ali taj strah tinja u meni godinama.Dete je ipak najveća stvar u životu.Najveća radost.Istovremeno i najveća odgovornost.
Onda,trudnoća,sama po sebi me je takođe plašila .Ne toliko porođaj koliko sama trudnoća.Ne volim kada nemam kontrolu nad sopstvenim telom.Kada se ono menja iz dana u dan...
Pre braka na trudnoću nikada nisam pomišljala.Nikada takođe nisam bila od onih žena koje bi da skembaju budućeg muža na dete niti mi je tako nešto palo ikada na pamet.Nikada nisam volela da se udam u nekom mesecu trudnoće ( ne osuđujem,molim Vas -stvar izbora).To se kosilo sa mojim poimanjem venčanja koje sam zamišljala čitavog života.
A onda sam se udala.Nije više bilo nemogućih veza.Komplikovanih kombinacija.Zabranjenih ljubavi...
Ponovo sam se plašila.Šta? Kako? Trudnoća i ja ne idemo rame iz rame nikako.
Kada smao isplanirali da dobijemo bebu,panično sam kupovala tesove i proveravala.Kada bih videla jednu crticu na testu odahnula bih.Kao da sam se potajno nadala da se tako nešto neće dogoditi...
Jednoga dana sam gotovo potpuno bezrazložno kupila test.Bez ikakvog signala.Ukazanog sindroma..I ugledala 2 crtice.Sećam se,panično sam zurila u njih toliko dugo dok mi je srce lupalo .A onda sam otišla u apoteku i kupila još 5 testova za svaki slučaj.Svih 6 pokazalo je pozitivan rezultat( posle neko mi samo neko kaže da ti testovi nisu tačni!).
Dan nakon toga otišla sam kod lekara koji mi je potvrdio da sam u 7 nedelji trudnoće.
Moja je trudnoća bila teška.Rizična.U jednom momentu sam mislila da ću izgubiti bebu.Čvrsto sam stezala ikonu Sv Petke i molila se.Ali to se srećom nije dogodilo.Budući da je trudnoća bila rizična nisam mogla da odlazim u firmu pa sam tako izgubila mesto Direktora marketinga.Nije mi žao.I sada iščekujem otkaz samo zbog toga.
Čitav život sam zamišljala da ću imati dva dečaka.Moj bivši muž želeo je baš devojčicu.Ime za devojčicu sam smislila za dečaka nikako nismo mogli da se odlučimo.
Onda se desilo to...i morala sam da uradim aminocintezu na kojoj je potvrđeno da nosim devojčicu.Istog momenta kada su mi to javili,prihvatila sam to kao da sam devojčicu oduvek želela.
Kako kod mene ništa ne ide prirodno i normalno rešila sam da se porodim na carski rez i skratim muke i bebi i sebi.To je bila moja odluka.I nikada se zbog nje pokajala nisam (iako ne znam koliko sam baš sebi skratila muka...)
Moj Anđeo rodila se tačno pre dve godine na današnji dan.Sećam se da sam tražila da mi je dovedu dok sam ležala u apartmanu u još uvek polu-opijenom stanju.
Uzela sam je u naučje i istog momenta znala da će se se zvati Anđela.To je ime najbliže Anđelu.Ona to i jeste.Kao da sam je čitavog života,baš čitavog iščekivala.
Sećam se i prve godine koje je protekla nakon njenog rođenja.Godine u kojoj sam izgubila sopstven život.Ali šta je moj život naspram njenog? Ništa!
Danas je mom Anđelu rođendan.
Upravo zbog nje razvod preživljavam tako kako prežiljavam.Imam neverovatnu moć regeneracije pa muškarce veoma brzo zaboravljam .Brišu mi se iz sećanja ukoliko me povrede brže nego kada kliknemo dugme na kompjuteru. Ali ovde se ne radi o njima niti meni ,nego o mom detetu za koje bih sve uradila.Ma koliko ja da volim sebe nikada nisam poricala da je ona nešto najvažnije što imam.
Sada kada je pogledam kako spava i grli me čitave noći u snu.Kada pogledam njene loknice i krupne oči...shvatam da uprkos tome što liči pomalo na bivšeg ima toliko toga od mene.Shvatam da sam kao mala,pre nego što su počele predrasude i stavile se tinejdžerske maske želela baš jednu takvi devojčicu.
Shvatam da ću učiniti sve za nju.
Odluka da se više nikada ne udam nema toliko veze samnom koliko ima veze sa njom.Ne želim to.Želim samo da sa mojom devojčicom uživam dokle god ne poraste ,ne raširi krila i ne vine se u svet.
Nikada je neću sprečavati,popovati joj niti nametati svoje mišljenje.Šta više,pomoćiću joj da se osamostali ranije,baš kao što su meni pomogli moji roditelji.
Kada nekoga voliš ne treba da ga stiskaš uz sebe.Treba da ga pustiš da se vine i poleti.
Ali,molim Vas...za to ima još vremena i do tada...uživaću u njenom slatkom mudrovanju,u njenim poljubcima i zagrljajima,u tome da čitav dan trčim za njom i gledam je kako mi se neodoljivo smeši dok rastura kuću.
Ona je moje najveće blago a svoj brak ne smatram promašajem upravo zbog nje.
Na današnji dan želim joj da bude živa i zdrava na prvom mestu i da je sreća prati čitavog života.To je po meni sasvim dovoljno.
A ja...čuvaću je uvek baš kao što je čuvam i sada i ona će za mene uvek biti moj Anđeo i najveću uspeh i dostignće koje sam u životu dosegla i koji ću ikada doseći.
Ona i jeste moj Anđeo.
Pronađi me...
Onda kada svi u san utonu
U ranu zoru kada se zvezde sakriju
U sitne sate kada žudnja se u moje telo promalja
Pronađi me...
Prikradi mi se u misli nečujno
Pa mi šapni reč koju tek onako
Pronađi me...
Onda kada me strasti proganjaju
Strahovi opsedaju
Nemiri kuju
Pričini se!
Nekako iz daleka
Ne približavaj se!
Samo me pogledom pomiluj
Pronađi me...
Izmami mi osmeh
Ugasi mi želje
Umiri mi strasti
Napoj požude
U kasnu noć
Kada oblaci budu plesali oko meseca
Prodaću dušu za tvoje poljubce
Srce za tvoje dodire
Telo da osetim te pokraj sebe
Ma prodaću čitavu sebe
Samo na jedan tren
Tren večnošću ispunjen
Pronađi me...
Pokucaj mi u maštu
Onako tri puta ,tek da znam da si Ti
Pa se nasmeši onako zanosno
I dlanovima mi obraze obuhvati
Pronađi me...
Tek da te vidim onako s leđa
Da ti lik ne vidim
Tek da naslutim da Ti si
Pronađi me...
Pa me dodirni samo
Pa se izgubi !
Nestani!
Pronađi me...
Tek da znaš da postojim
Ti od mašte moje sačinjem
Nebeski čoveče
Pronađi me...
Tek da znam da živa sam
Da moje srce za tvoje kuca
Podne.Dan je prelep.Sunčan.Kao stvoren za sladoled u bašti nekakvog kafea ili šetnju niz kej.
Ja ,nažalost moram da tumaram po raznoraznim institucijama ne bih li dobila potvrde potrebne za kupovinu i prodaju stana.
Dok sedim u čekaonici Gradske uprave i popunjavam obrazac,žena nekoliko godina starija od mene sa kćerkicom nešto starijom od moje mi upućuje nekoliko pitanja.
Hvatam sebe kako razgovaram sa strancem o sopstvenom životu.Kako joj izlažem neke stvari koje možda nisam ni najbližima.
-Razveli ste se,sada će Vam biti lakše! Ja sam to već obavila.Verujte mi,sada sam druga žena! Kaže ponosno a njeno lice kao da je obliveno nekakvom sjajem.
Dobro,iskreno,osećam se bolje.Udaljavam se i gledam kako je kćerkica grli i koliko ima ljubavi među njima.
Ovih me pak dana muči jedno pitanje.Koliko i u kojoj meri treba verovati drugima?
Kada i od koga treba prihvatati savete?
Da li se treba obazirati na tuđa mišljenja?
Istina,mnogi se usuđuju da sude,osuđuju,analiziraju,daju dijagnoze,mudruju...To čine najčešće oni koji Vas uopšte ne poznaju.I to uglavnom na osnovu nekih Vaših postupaka.
Osoba sam koja voli da živi sopstveni život.Tuđi me ne zanimaju ne zbog toga što nisam radoznala već zbog toga što bih onoga trenutka kada bih počela da živim tuđ izgubila svoj.To nikako ne želim.
Ne usuđujem se da kritikujem.Često ni da delim savete,dobro sem dragim osobama i veoma oprezno.Još manje želim nekome da nametnem svoju volju.
Svako treba da živi svoj život onako kako ume i želi.
Ali da li se na tuđa mišljenja obazirati?
Nikada to nisam činila.Taman i da me kamenicama gađaju.Moja mama tvrdi da to nije dobro.Da treba da obratim pažnju na ljude oko sebe jer sa njima živim.
Ja opet tvrdim da ne živim sa ljudima nego da sam samo ponekada u njihovom društvu.
Postoji samo jedna osoba,moja sestra koja me na javi ne štedi niti mrvicu kao na blogu.Umem ja da se okrenem oko svoje ose nekoliko puta kada mi uputi koju pa se zapitam gde sam i šta sam a onda joj priznam da je u pravu.
Kome danas verovati?
Roditeljima?
Prijateljima?
Potpunim strancima?
Istina,nekada ćemo od stranca dobiti iskreniji savet nego od roditelja.Oni su ne pristrasni.Oni možda umeju da bolje procene.Ali...oni nas takođe ne poznaju.Ne znaju nas dovoljno da bi savetovali ili sudili.Procenjivali.
Kako god,mišljenja sam da se na okolinu ne treba obazirati.Govorkanja je uvek bilo i biće.Saveta na milion a možda niti jedan pravi.Osuda koliko i ljudi.Kritika koliko i dela.Tračeva koliko i izmišljotina.
Zar nije najbolje u životu slušati samo svoje srce?
Čak i da nije u pravu ,nikada se nećemo pokajati što smo mu verovali.
Ono je naš najbolji prijatelj.Samo tako znaćemo da smo svoji.
To je barem moj izbor.A Vi...kako želite.
Sve Vas pozdravljam!
Jutro.
Otvaram oči .Ne pomeram se.Pogled mi se zaustavlja u jednoj tački.
Želim da se u ovakvom stanju nalazim još neko vreme,još samo malo...
Sletanjem iz sna na javu se osetim posebno.
Telo mi je još uvak pomalo umrtvljeno.
Misli zaleđene.
Um pomalo bunovan.
Duša zaključana.
Želim da još malo zadržim taj jedinstveni trenutak,trenutak buđenja.
Trenutak kada shvatim da se rodio novi dan.
Trenutak kada zaboravim tugu ,ne mislim na sreću, na osećam nemire.
Trenutak kada se nalazim u nekakvom bestežinskom stanju između zemlje i oblaka.
Između sna i jave.
Između dobra i zla.
Onda kada su mi svi mišići tela pomalo zategnuti,opet dovoljno opušteni da mogu da ih protegnem.
Zar buđenje nije najsavršeniji momenat?
Zar tada i jedino tada ,u onom polu svesnom stanju nismo sami sa sopstvenim umom?
Zar u tom trenutku nismo Mi pravi Mi?
Bez želja,bez snova,bez planova,bez strahova,bez stega,bez zakona,bez predrasuda....
Bez drugih ljudi...
Buđenje je rađanje jednog potpuno novog života.
Svakoga dana,kada svetlost zamahne čarobnim štapićem i oboji tamu.
Svakoga,baš svakoga dana svako od nas ima tu privilegiju.
Šteta samo što je mnogi od nas ne koriste.
Buđenje.
Tako jednostavan a tako savršen čin.
Momenat,samo jedan momenat a opet dovoljan za stvaranje večnosti.
Buđenjem sebe spoznajemo.
Buđenjem se rađaju nade a tuge odlaze i smeše se tek u daljini.
Buđenje je nekakvo magično stanje okovano realnošću koja se sa snagom prepliće.
Buđenjem možemo sve samo ukoliko to dovoljno želimo.
I pre nego što se moje oči dovoljo otvore.
Moje telo protegne.
Pre nego što mi se vid potpuno odmagli.
Srce otvori.
Uživaću u tom čarobnom trenutku.
Snagom potkovanom.
Mirisom života koji je tada najjači.
Buđenjem imam utisak da uranjam u kristalno čisto more.
Buđenjem se moje telo i um dotiču.
Buđenje sam postpuno svoja.
Buđenjem....je sve moguće.
Buđenjem osetim da sam živa.
Kaži mi...Da li je tuga cvet ,koji zalivamo našim prohtevima i očekivanjima dok ne procveta?
Kaži mi...Da li je sreća povetarac koji nas s vremena na vreme pomiluje po licu ili nas zavrti u košavi dok potpuno ne nestanemo?
Kaži mi...Da li su misli mreža ,koju pletemo od čežnji,želja,strahova,nade pa se onda sami u nju upletemo?
Kaži mi...Da li su snovi more ,u koje svake noći uranjamo pa moramo da se borimo sa čitavim podvodnim svetom u njemu?
Kaži mi...Da li je vera ptica,koja s vremena na vreme raširi svoja krila i poleti pa ih onda sklopi i ponovo se na zemlju spusti?
Kaži mi...Da li je ljubav oblak,na koji ponekad sletimo pa ostanemo na njemu sve dok ga tama ne rastera?
Kaži mi...Da li su želje vapaji koje svake sekunde srcima uzdišemo?
Kaži mi...Da li je nada kiša koja nas prekriva svojim kapljicama sve dok potpuno mokri ne postanemo pa nas onda potpuno isuši?
Kaži mi...Da li je strast kolač koji sa slatkoćom kušamo pa se onda istom i predoziramo?
Kaži mi...Da li je strah mesec pa se ponekada sakrije a nekada sija u punom sjaju?
Kaži mi da li smo nekada bili na mapi ljubavi?
Da li smo postojali?
Ili sam nas samo čežnjom u mislima stvorila?
Iscrtala naše likove na pesku,dok ih more nije potpuno obrisalo.
Možda...možda sam nas samo sanjala.
Jutro.
Budim se sa visokom temperaturom koja mi je samo još falila na na sve što jedno telo fizički može da snađe.
Umesto da pipijem andol odmah se hvatam za računar.Dok Anđeo spava.Dok svi spavaju.
Razmišljam kako bi ovaj članak možda trebalo da se zove zavisna o pisanju.Ili pišem ,dakle postojim.Možda je to sve tačno ali ipak se odlučujem za drugi naziv.
Istina,pisanje me je u životu vadilo iz raznoraznih situacija.Pisala sam mnogo godina pre nego što sam počela da blogujem.Gotovo čitav život zaprvo.
Kakvu za mene ima moć reč?
Najveću.
Reči su me uzdizale.Reči su me spuštale.
Prkosile mi.Zavodile me.Slavile me.Kudile me.
Oživljavale.Ranjavale.
Čarobnim prahom posipale.U vatru me bacale.
Iz pepela dizale.
U srce mi mač zabadale.
Reči su me održale.Rači su me uništavale.
Uz njih sam bila prosjakinja.Princeza.Pepeljuga.Veštica.
Bludnica.Svetica.Zavodnica.Plašljivica.
Slatke su me reči u nebesa dizale.Slatke su me reči i trovale.
Reči su me oporavljale.Od njih sam umela i da se razbolim.
Reči po meni imaju najveću magijsku moć.
One umeju više nego što išta ume.
One su oružje.One su melemi.
One te u svilu umotavaju.One ti i rite odevaju.
Krila ti daruju.Metlu kad kad kada je potrebno.
Okove ti stavljaju.Ključ za njih pronalaze.
Uz njih u nebo letiš.Sa njima i na zemlju padaš.
One te suncem greju.Hlade kišom.Bacaju u košavu.
Sa njima u raj hodiš.Sa njima i u pakao dospevaš.
Rači...tako je malo potrebno da bi se iskazale,napisale,pročitale.
Tako puno da bi se od njih oporavili.
Reči imaju magičnu moć.
One ti krunu na glavu stavljaju.
Bakljom pale.
Bičuju.
Sa rečima u stvarnost hodiš.Rečima i u snove dospevaš.
Reči ti bogatsvo daruju.
Uz njih moliš za koru hleba.
Ponovo osećam nemoć.
Reči mi pomažu više od leka.
Dobro ako već želite...
Pišem,dakle postojim.
Pa makar me to i života koštalo.
Znam da bih trebalo na dela da se više orejntišem ali šta ću,zavisna sam od reči.Barem to priznajem.
Hvala Vam što ste tu.
Veče.Vraćam se sa promocije knjige koju je izdala sanjarenja.
Neću Vam reći da mi se dopalo što je trajala baš koliko treba niti što je bila upotpunjena plesom ,prelepom muzikom i toaletama...Neću.Reći ću Vam šta se meni najviše dopalo.Složan porodičan odnos.Eto to.
A onda idem žustrim koracima ka stanici ,malaksala,iznemogla,slaba.
Moje zdravstveno stanje me je potpuno slomilo.Izmorilo.Iscrpelo.
Po sistemu klin se klinom izbija o čemu bi princeza nemira razmišljala ako ne o strastima.
Strasti su kao nekakva bočica parfema.
Lepo su upakovane,uglavnom u šarenu ili dovoljno upečatljivu kutiju.
Bočica je prozračna.Parfem se vidi iz nje.
Dovoljno je da stavimo samo dve,tri kapi na omiljena nam mesta.
Udišemo njegov opojan miris.Pumpica je napravljena baš zbog toga da ne bi izlazio u velikoj količini.Strasti i treba da nekako nadolaze u manjim količinama.Tako je bolje.
Strasti se ne mogu piti,mogu se samo udahnuti.
Ukoliko probamo da ih popijemo,shvatićemo da se umesto opojnog parfema u flašici zaprvo nalazi otrov.
Ukoliko odvrnemo pumpicu pa otimamo parfem iz nje ,miris će biti toliko jak da ćemo se od njega onesvestiti.
Strasti ,kao što već jednom rekoh imaju neke veze sa đavolom.Neumerene su.Često nekontrolisane.Neobuzdane.
Mene one lome.Uvek se predoziram pa mi se zavrti u glavi kao da se čitav parfem iz bočice rasuo a ja postala pijana od njega.
Opet,volim ih.Bez njih ne mogu.Bez njih živa nisam.Baš kao i parfem.
Te tri kapi,tako male a toliko neophodne.Neophodne za vazduh koji udišem.
Razmišljam o knjizi sanjarenja.Govori o ljubavi.O ljubavi prema životu i ljubavi.
Kako to da onda ja živim za i od strasti? Strasti uz ljubav to jeste dobitna kombinacija.
Strasti bez ljubavi mogu ali ljubav bez strasti ne ide nikako.
Postoje žene koje za ljubav i od ljubavi žive.Postoje i žene koje večito lutaju u nekakvim strastima ne osećaju se svojima ukoliko nisu u njima.
Nekakvo čudno sećanje lomi mi telo,baca ga,talasa.Ne ,nisu to strasti.To je moje zdravstveno stanje.
Sada tek shvatam da se slično osećaš i kada te strasti lome.
Ova dva osećanja gotovo i ne mogu da razdvojim.
Umalo da se ne srušim na ulici od slabosti.
Bočica strasti uz miris ljubavi.To je dobitna kombinacija.
Često se desi da iscepam šarenu kutiju samo da bih do bočice došla onda čak i da razbijem flašicu.A onda se onesvestim pa se ponovo dižem i nastavljam dalje.
Bez parfema ne mogu.
Ovoga prepodneva odlučila sam da poslušam sanjarenja.Ugasim kompjuter i izađem na sunce.U šetnju sam pošla sa Anđelom.
Dok smo hranile golubove a ja shvatila kako na svetu nema ništa lepše od detetovog osmeha,pomalo inspirisane mojim zdravstvenim stanjem koje me je zadesilo u protekla 2 dana potpuno iznenada,sinoćnim tekstom hypebloggerke i razgovorom sa sestrom moje misli krenule su da se množe i nadovezuju.
Mi,ljudi se večito žalimo kako smo nesrećni,kako nam se loše sve dešava,kako nam nema pomoći.
Očekujemo od života više nego što on može da nam ponudi.
Tako smatramo i iščekujemo da večno traje,brak,zdravlje,ljubav...Sve se češće trudimo da duže traje i životni vek .Uostalom donekle i uspevamo u tome budući da su naši preci živeli znatno kraće.Sve samo da traje i traje i nikada ne prestane.
Postavili smo sebi tolike zahteve da smo postali njihovi robovi i pioni.
Zašto? Da li zato što su nas tako učili ? Da li zbog toga što jednostavno ne možemo i ne umemo da prihvatimo neke stvari? Zbog toga jer ne umemo da shvatimo jednom za svagda da ništa u životu nije večno pa ni mi sami.
Upravo zbog toga ne umemo da uživamo ni u čemu i prepustimo se svim svojim bićem.
Pa smo zbog toga izmislili i brak ,da okujemo ljubav.
Smislili da ljubav večno traje pa se patimo čitavog života zato što tako nije( ne govorim o ljubavi prema deci)
Što se zdravlja tiče ono je naj dragocenije.Međutim nije ni ono večno.I treba da uživamo dok traje.
Shvatila sam tek sada da se više ničega ne bojim.Da živim kao nekakav leptir iz dana u dan.Da sve počinjem polako da prihvatam bez preispitivanja i analiziranja.Toliko mi je dugo vremena trebalo da to postignem.
Previše očekuje ljudski rod.Previše ima pravila.Previše zakona.Previše predsrasuda.Previše običaja.Previše predanja.
Nije nam to potrebni u tolikoj meri.Ni čemu ne služi.Osim da nas zarobljenicima napravi.
Jer mi to i jesmo.Ma koliko ma ko od nas smatra da je slobodan,vara se.
Naši su umovi okovani.Zarobljeni.Društvenim normama.Moralom.
Najviše od svega zarobljeni su previsokim očekivanjima.
Hiljade i hiljade godina unapred neće to uspeti da promeni.Od svih živih bića najveći zatočenici smo upravo Mi,ljudi.
Mi smo samo sebe zarobili i nastavljamo da to činimo obavezujući se sve više.
Sve bolesti potiču pravo od toga,od naših prevelikih očekivanja.
Nezasiti smo .Neumereni. Nasilni u ostvarenjima.
Kada nestanu tolika očekivanja ,nestaće i sve brige koje su nas zadesile.
Kada će to biti ? Mislim iskreno nikada.
Što se mene tiče od kako sam se pomirila sa nekim stvarima spokojnija sam.Slobodnija.
Ali znam da će ta moja sloboda da traje samo do nekog narednog uverenja i iščekivanja.
A onda...sve iz početka.
Gledam Anđela kako juri za golubovima i uporno pokušava da ih uhvati.Želim da uživam u njenom čarobnom osmehu.
Jer ništa,ništa na svetu važnije od njega nema.
Gde si ?
Ima li te ?
Postojiš li ?
Da li sam bila dovoljno jasna kada sam te od svojih želja oblikovala?
Da li je trebalo žudnjom da ti isklešem telo?
Oči dušom iscrtam?
Srcem um obojim?
Zaplićem se u sopstvenim mislima tražeći te.
Čas si tu,čas nisi
Pojaviš se
Nestaješ
Kao magijom nekakvom.
Ja bih samo da te dodirnem
Ništa drugo
Ne želim da ti znam ime
Ne želim da ti vidim lik
Ne želim da znam išta o tebi
Želim te tu,pokraj sebe, samo na jedan tren
Da se zagledam u tvoje oči
Proklizim šakom po tvome telu
Udahnem miris tvoga parfema.
Pojavi se!
Neću ti ništa govoriti
Neću ti usne na vrat spustiti
Neću telo pokraj tvoga sviti
Ne poznajem te
Nikada nisam
Ne zelim čak ni da te upoznam
Ne želim da mi se uvučeš u srce pa po njemu rovariš i čeprkaš
Ne,samo na tren
Tek da se pojaviš onako ni od kuda
Ukradeš me na momenat
I ćutiš dok mi kosu sklanjaš sa lica
Strasti me noćas ponovo lome
Kao da svoja više nisam
Pa se onda istražujem
Ispitujem
Predoziram
Želje čežnjama pletem
Dodire tvoje prizivam
Princeza nemira noćas je na tronu
Sa krunom teškom kao od olova
Pojaviš se tek na sekundu
I tek što ruku približim ponovo nestaješ
Ne,ne želim da tu ostaneš
Želim samo da vidim tvoju senku
Poigram se sa njom
Preklopim je svojom
Ah,kako li sam te to samo izmislila
Kako sam te u mislima stvorila
Kako sam te u srcu otisnula
Od tebe roba načinila
A zaprvo ti robinja postala
Okovana strastima
Umotana požudom
Uzdasima oblivena
Gde si?
Zar ne vidiš da svoja više nisam ?
Pojavi se !
Pričini se !
Kao bljesak nekakav
Iskra
Varnica
Momenat
Možda sam te previše sanjala
Previše od mašte stvarala
Možda sam ti postojanje slavila
Telom se tvojim u mislima igrala
Možda....
Telo mi prekriveno izmišljenim poljubcima
Usne zapečaćene ne dosanjanim snovima
Zovem te uporno
I neću mariti
I neću prezati
I neću se libiti
Sve dok se ne pojaviš
Samo na jedan jedini tren
A onda...onda ću te oterati
Robinja sam tvoja samo na momenat.
Ovaj dan protekao je za mene u miru.Nema poruka ( dobro ima od sestre) ,nema mailova,nema poziva.Sve je nekako čudno mirno.Preterano mirno.
Razmišljam malo o sopstvenom životu.Kod mene se sve dešavalo neverovatno brzim tokom.Verila sam se da bih pobegla od najveće ljubavi (one o kojoj se ne usuđujem da pišem) ,a onda sam samo dva meseca nakon raskida veridbe upoznala muža.Udala sam se još brže.Onda sam zapala u čaroliju,hipnozu kako već želite,čemu ste i sami bili svedoci.
Što se tiče te najveće ljubavi ona je na meni ostavila velikog traga.
U verenika nisam bila preterano zaljubljena ali sećam kako sam nedeljama sedela u stanu na Kipru i nisam mogla da se saberem.Zbog čega?Da li zato što sam isplanirala život pa se planovi raspali-ne umem da objasnim.
Kada se odselio moj muž bilo mi je najteže.Zbog deteta.Zbog toga što sa bila ubeđena da će moj brak da traje večno.Zbog toga što je idila moga života narušena.
Sada,samo dan nakon što sam sa oblaka sletela na zemlju čini se kao da uopšte nisam tužna.Zaprvo kao da se sa bolom više ne borim.Igramo u istom ritmu polagano.Po prvi put mu namigujem.Prkosim.Ne smeta mi.A onda kao da i on prihvata igru pa se gubi na trenutke,nestaje.Mami me.
Reći ćete to je zato što ljubav nije bila prava.Greška! Bila je najveća iako je najkraće trajala.
A onda se pitam da li je bilo tako zato što je bila okovana nekakvom magučnom strašću.Strasti su djavolji saveznici.Sve što je neumereno pripada djavolu.
Ali poznato je da bih ja i dušu đavolu prodala za takve trenutke.
Ok,istina je da žene često mešaju strast i ljubav dok muškarci to vešto umeju da odvoje.
Svi kažu da strast nije ljubav ali da li prava ljubav postoji bez strasti?
Ne postoji! Zasigurno ne postoji.
Neke su žene možda stvorene za idilične porodične atmosfere.Druge su pak rođene za hipnoze i čarolije.Šteta samo što mi je dugo trebalo da to shvatim.
Istina je da kazem hop pre nego sto skočim i jurišam kroz crveno.Da ne mogu da se skrasim i sednem nego srljam.
Istina je i da se regenerišem veoma brzo i krećem u nove pobede.
Volim sebe upravo takvu kakva jesam i ništa ne bih menjala kod sebe.
Razvod me je osnažio.Ljubav nakon njega još više.Postala sam potpuno druga žena.Zato je baš i dobro što se sve tako izdešavalo.
Istina je da se osećam kao mačka na usijanom limenom krovu ali ova mačka ima 9 života i uvek,uvek se dočeka na noge.
Sve Vas pozdravljam.
Jutro.
Gledam kako ljudi uporno nekud žure sa kesama u rukama.Grančice na lipama se pomeraju tek onako,jedva primetno ne bi li objavile prisustvo povetarca.
Sama sam.Godi mi to.Vraćam se nekako u period osnovne i srednje škole.Često sam bila sama.Nisam imala ni vremena za igru.Opet,toliko sam se plašila da ću sama ostati da sam se od takvih misli branila stvaranjem savršenih slika u sopstvenoj glavi.
U periodu pre braka,kada sam živela sama,opet sam večito tragala za nekakvom srećom.Smislom nekakvim.Tim nekim koji će se pojaviti .Kao da sama nisam potpuna.Kao da mi je bio potreban neko da me dopuni kao ličnost.
U braku sam shvatila da nisam potpuna i svoja kada sam sa nekim.Da volim samoću.Izgleda da sam se vremenom toliko navukla na nju da bez nje više ne mogu.
Potreban mi je mir.Da budem sama sa sopstvenim mislima.Da se sa njima stapam.U njih uranjam.Da pišem.
Ponekad ,samo ponekad poželim da je Taj neki pored mene.Da me dodirne,proveri možda da li sam živa povremeno.Ali onda mi je ponovo spokoj potreban.
Osećam se kao na nekakvom ringišpilu.Sve se životne situacije ponavljaju.Vrtim se u krug.
Čini se kao da sam na onome ringišpilu čija se sedišta podižu visoko,u nebo.Pa se s vremena na vreme prepliću i onda onako iznenada zaustavljaju.
Kao da su ta sedišta potpuno ne bezbedna,ne osigurana.Pa onda ispadam iz njih i treskam o zemlju .Pa se ponovo podižem i kupujem kartu za novu vožnju.
Karte su skupe.Novaca nemam.Opet,izdvajam za još jednu,još samo jednu.
Toliko godina potrage za Tim nekim i onda saznanje da mi nikada nije bio potreban.Barem ne da sedi na sedištu do mene i vrti se u krug zajedno samnom.
Ako se i pojavi ,neka to bude onda kada se ringišpil najjače zavrti ,onda kad kada uspem rukom da dodirnem delić neba.Onda kada mi vetar umrsi kosu pa ne uspem da vidim ništa pred sobom.
A onda...neka ponovo nestane.
Često imam osećaj da na ringišpilu na kome se vrtim ima tek nekoliko ljudi.Ponekada nam se sedišta susretnu,tek onako,neodređeno.
A onda se rastavljaju i nastavljaju sopstvenim putem,u potpuno istom krugu.
Ako već znamo kako izgleda vožnja i prošli smo toliko krugova,zbog čega onda uporno stojimo u redu i nestrpljivo čekamo da kupimo karte za novu vožnju?
Ovoga puta izlazim iz kolone.
Posmatram kako se ringišpil pokreće i ljude na njemu.Gledam kako se sedišta podižu,vrte,dodiruju.I po prvi put,ne želim da sedim na jednom od njih.
Stojim kraj njega još neko vreme a onda se udaljavam.
Shvatam da ne mogu daleko.Kud god da odem naići ću na ringišpil.
Ali neko vreme,barem neko,prolaziću između njih i sa spokojem posmatrati kako se vrte.
Kartu ovoga puta neću kupiti.
Bulevar miriše na proleće.Sunce ga je dotaklo tek vrhom svojih zraka.
Gledam u njega ruku prekrštenih na grudima i konačno osećam nekakav spokoj.
Upravo mi je taj spokoj preko potreban.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
