Moram Vam priznati da mi jutro nije počelo niti malo zabavno.Grozni mailovi.Još gore poruke...Reših da sebe častim jednom dobrom kupovinom,probazam po prodavnicama i udahnem malo svežeg vazduha ( dobro,barem do tržnog centra ).
Razgledam sve te krpice (koje pri tom obožavam ) i sve one boje mi se nekako stapaju pred očima.Probam hiljadu stvari.Hoću sve.Ne želim ništa.
Sa sestrom se toliko razmenjujem poruka da mi se telefon ugasio pa sam morala da ga punim na štandu.Kraj ljubavi znači i beskrajnu priču kako i zašto.Najbolje je kada razgovarate sa nekim ko Vas razume bolje od Vas samih.
Razmišljam kako se čudno sećam.Tuga me je ponovo posetila.Ali ovoga puta sam joj širom otvorila vrata i poželela joj dobrodošlicu.Shvatila sam da me je toliko posećivala da mi je vremenom postala prijateljica.Sada je više i ne teram.Razgovaram sa njom.Gostim je.Kao da mi više ništa ne može.
Žene koje prođu razvod zaista mogu da se pohvale da su potpuno oblikovane kao osobe.Samostalne.Ponekada toliko samostalne da to plaši.
Stiže mi jedna poruka od sestre u kojoj kaže da sam ojačala,da mi sada niko ne može ništa.Da muškarci takve žene ne vole.A onda još jedna da će žene uskoro zameniti muškarce jer im ovi nisu više potrebni.
Sada sklupčana na sofi,raščupane kose i bosih nogu,razmišljam šta će meni ustvari muškarac?
Da zarađuje?
Da mi radi nešto po kući? ( menja sijalice i kači lustere jer ono drugo žene obavljaju) .
Da mi zvoca gde sam bila i šta sam radila?
Da mi kopa po telefonu u nadi da će pronaći nekakvu poruku iz praistorijskih vremena pa da se zakači za nju kada se posvađamo?
Dalje na listi neznam šta bih izdvojila,budući da i tako sve radim sama.
Ljubav i sex.
Ostalo je to,istina.Za to mi jeste potreban muškarac ali ne i brak.Stege.Obaveze.Okovi.Svakodnevnica.Kuvanje.Pranje.
Kada se sve oduzme muškarac mi i treba samo zbog ljubavi i sexa.Dobro,može i odvojeno ako baš mora iako poželjno nije.Sa nekim se stvarima moramo na vreme pomiriti.
Ne mora da zarađuje.
Ne mora da kači sijalice i lustere.
Još manje mora da mi zvoca i patetiše oko praistorisjkih ljubavi.
Što se kuvanja tiče,više ne kuvam.Retko,zaprvo.Samo ponekad i samo za svog Anđela.Ni za sebe više.
Ne moram da tako često obavljam poslove po kući,budući da mi niti malo ne smeta da moji razbacani rukopisi prekrivaju podove čitavog stana ako je potrebno a ona činija za salatu uporno stoji na šanku u nadi da će je neko skloniti u ormar.
Sada kada sam završila sa brakovima i nebeskim ljubavima,muškarci će mi biti potrebni samo za to.Ljubav.
Moja sestra je u pravu.Mislim da smo davno zamenile muškarce ,naročito Mi žene koje se same snalazimo.Moderne amzonke.Da.To smo mi razvedene žene.
Dok se ne razvedeš ili ne udaš i očekuješ nešto od Tog nekoga po meni si otprilike pola osobe.Nakon razvoda i raspada života u deliće shvataš da te u životu ništa ali ništa više ne može povrediti ( izuzećemo bolesti i smrtne slučajeve)
Na bol si otupeo.Više ga i ne osećaš.
Volela bih da budem delić,samo delić kao moja sestra.Ako je iko ikada imao uzore,ona je meni uzor.Svakoga dana od nje učim.Svakoga dana me časti izjavama od kojih mi dah zastaje.Nikada ali nikada ne greši.Što ne znači da mi bode oči i guši me već samo napomene,pa me onda pusti da odživim svoje.
Moderne amazonke su žene kojima su muškarci potrebni samo za sex.
Žena sam koja voli jednom u životu.Zašto onda dalje komplikovati stvari?
Živeću,uživaću i nikada,nikada se udati neću.Neću ni da čitave dane provodim sa varjačom u ruci.I ...da pre ću kupiti suknjicu nego 5 kg mesa.
Upravo sada jedem sladoled,razmišljam kako bih trebala da nalakiram nokte ali ipak odustajem.Ne mora večeras.Sama sam.
Dolazim na blog.Razmišljam.Ukoliko se pojavi na blogu neka sveže razvedena žena i pati nikada joj neću reći da je patetična niti jadna.Neću je terati da ne pati.Sve to mora da prođe ,inače ne bi ni postala žena.
Samo ću se nasmešiti i reći joj "Mila,dobro je što patiš.Znači da si još uvek živa."
Gledam u garderobu razbacanu po stanu,smešim se i kažem sebi-neka,sutra ću pospremiti.Moderna amazonka ne brine o kući.Brine o sopstvenim potrebama.
Njoj ne treba vitez već lutak iz izloga koji će povremeno da je obiđe.
Stiže mi još jedan poruka i smejem se na sav glas.Eto,muškarac mi čak ni za smeh nije potreban.
Sve Vas pozdravljam.
Ovaj post će biti prvi moj post koji ću nakon nekog vremena obrisati i nastaviti da pišem u svom stilu.Dobro,budući da moje misli proizilaze iz srca desiće se možda na napišem nešto što ne bi trebalo ali nikada mi nije bila namera niti će biti da uvredim ili osudim ma koga u mojim postovima.
Marcoantonie i Tanjana su se upoznali na blogu.Blog ih je spojio.Blog ih je i razdvojio.
Preneli su njihovu ljubav sa bloga na javu i ...da...bila je prava,istinska,čarobna.Otud svi moji tekstovi srcem napisani poput magije,čarolije,hipnoze,transa,opčinjene...
Sve je bilo tako kako je napisano.Uveličano? Ne! Na javi je bilo veće.
Kao i sve u životu i ljubav ima svoj kraj,pa i ova naša.Najlepša,vanvremenska i vanzemaljska.
Oni koji su očekivali da ću sada da pljujem,blatim i kritikujem Marka pogrešili su.ZaBoga pa on je čovek koji mi je pokazao šta je najveća ljubav koju sam u životu osetila.On me je naučio da volim.Na tome ću mu biti večno zahvalna.Zato za njega imam samo reči hvale.
Što se nikova tiče ima ovde nekih sa 5 nikova i 10 blogova pa nikome ništa.Marko nikada nije nikoga prozivao niti vređao u postovima.To treba da se gleda. To je važno.To se broji.
On se pojavio kada mi je najviše trebao ,bio je pored mene.Nešto se međutim u medjuvremenu dogodilo.Mislila sam da se on promenio.Promenila sam se ja. Ojačala.Osnažila.I naučila sam da idem dalje , bez njega( ako je to moguće uopšte...).
On je moj vitez i ja ću ga na neki način uvek voleti.Tako je sada.Tako će i biti.Želim mu sve najbolje u životu.Želim mu da ostane isti kakav je sada.Nikada da se ne promeni .
Ljubav Marcantonia i Tanjane bila je najveća na blogu (mislim i na javi ali ne smem da kažem da ne zvučim prepotentno). Želim da tako i ostane.Zato sam ga pustila i otišla.
Kada nekoga voliš treba da mu podariš slobodu.
Nije mi sve jedno.Naprotiv.Međutim nešto se čudno u meni dešava.Nisam besna.Nisam razočarana.
Srećna sam!Srećna sam jer me je naučio da volim.Sada više ništa važno nije.
Nikome neću reći da je bio u pravu.Naročito onima koji su govorili da je naša ljubav pogrešna.Ona se dogodila u pravo vreme i trebala je da se dogodi.Bilo je to najlepše vreme u mome životu.
Nekada ljude treba da ostavite da spoznaju neke stvari sami.Upravo to je uradila i moja sestra Vila.Ona me je mnogo čemu naučila.Nastavlja da to čini iz dana u dan i na tome sam joj beskrajno zahvalna.
Treba pustiti druge i ne suditi im.Niko bezgrešan nije.
Marko rekao si mi da misliš da me interesuju mišljanja drugih.Sada ti javno kažem da me ne interesuju.Postupam kako mi srce kaže.Ništa mi drugo važno nije.
Zli jezici sada se verovatno pitaju kako je kraj ljubavi kada je najveća?
Magija ne traje večno,baš kao ni čarolija.Upravo zbog toga su tako posebne i hipnotišu.
Marcoantonie,tebi želim svaku sreću.Zaslužuješ je.Bilo je kako biti mora.To ne biramo mi.Sve je unapred predodređeno.Zahvaljujem ti se na ljubavi koju si mi pružio.
Svaki moj tekst o ljubavi je tebi posvećen i ostaće kao lepa uspomena.Ti si Taj moj neki.Eto.
Napisani su srcem.To znaš.
Ovo sam objašnjenje dugovala blogerima,budući da je naša ljubav otpočela ovde,vidno,pred očima javnosti.
Nikada te zaboraviti neću.Seti se,ja sam tvoja amjlija.Ali....sada mogu dalje sama.
U mome srcu ćeš uvek zauzimati posebno mesto i uvek će tako biti.
Sve Vas pozdravljam!
Budući da je ovo sedmi mesec kako sam zagazila u ovaj virtuelan svet ,sve češće se pitam da li je dobro što sam to učinila? Da li je dobro što sam one večeri,pre nekoliko meseci,otkucala post i pritisnula dugme OBJAVI?
Teorija nikova moje sestrice Vile sa duplim krilima,po kojoj se naše ličnosti ogledaju u nikovima koji smo sami sebi nadenuli u mnogome me je inspirisala da napišem ovaj post.Ta teorija je veoma precizna.Tačna.Imena su nam smislili drugi.Nikove smo nadenuli sami sebi.Nikovi smo mi ( ukoliko ih ne menjamao svakodnevno ,čak i da je tako...)
Šta je sa postovima? Da li su naši postovi zaprvo Mi?
Da li pišemo onako kako osećamo ili da bi zadovoljili druge?
Da li naši postovi zaista sadrže deliće naše duše i njene otiske?
O ovom,virtuelnom svetu se tako često piše i govori.Sa jedne strane otuđujemo se na neki način od jave.Sa druge...upoznajemo ljude,sklapamo nova poznastva,prijateljstva,ljubavi.
I sve to samo na osnovu reči.Priznaćete,magično je.Nije važno kako neko izgleda.Gde živi.Kako se oblači.Dakle,materijalno je potpuno isključeno.Samim tim virtuelan svet jeste moćan.
Svako može u njemu da bude ono što poželi.Ali da li je zaista tako?Po meni,čak i da neko ima 6 blogova i 10 nikova njegova se duša ogleda u svakom od njih.Nemojte me pogrešno razumeti,ne zameram nikome na tome.Samo želim da kažem da od sebe ne možemo da pobegnemo ma koliko to želeli.Naročito u ovome svetu.
U ovom svetu upoznajemo i spoznajemo sami sebe.Otkrivamo ono što o sebi znali nismo.Reagujemo potpuno u nekim situacijama različito nego na javi.Sebe iznenađujemo.
Možda ovaj virtuelan svet stvara potpuno drugu sliku u o nama .Možda...možda smo tek u ovom svetu zaista saznali ko smo.Možda se to neko naše biće godinama krilo na javi pa u virtuelu ušetalo ponosno i uzdignute glave.
Koliko istine o nama ima u našim postovima,ma o čemu da pišemo?
Svako od nas piše o onome što je odabrao.Da li je to lični život,pesme,filmovi,putovanja...nije važno.Mišljenja sam da se u svakoj našoj ovde ispisanoj rečenici sadrži delić duše onakav kakav zaista jeste.
Komentari,da upravo komentari,o nama govre mnogo.Često više nego postovi.Čak i onaj komentar ostavljen reda radi govori o nama.
Neki su mi govorili da ne obraćam pažnju na to što pišu.Da to nema veze sa njima.Ne slažem se.Sve što ovde napišemo ima veze na neki način sa nama.
Naši postovi...Da li smo to mi?
To je pitanje koje mi se nameće danima.
Što se virtuelnih ljubavi tiče,nije im mesto u ovom postu.Jedino što mogu reći o njima jeste da su posebne,specijalne...baš kao i prijateljstva.
Ovde i samo ovde ništa do reči nije bitno.Ništa do srca.
Ima i onih koji rečima pokušavaju da vešto manipulišu.To je istina.Reči su najopasnije.
Reči mogu da slave.Da uzdižu.Da hrane,Da nam život udahnu.Reči mogu i da ubiju.
Mišljenja sam međutim da Ti što pokušavaju rečima da manipulišu na posletku izmanipulišu sami sebe.Reči su kao bumerang.Vraćaju se.Ne štede.Vraćaju milo za drago.I...više od toga.
Upravo ovaj virtuelan svet,sazidan je samo od reči.U njemu nema ulica,građevina,odeće,hrane,novca...samo i samo reči.
Ali da li je to samo?
Reči nas odaju.
Reči nas na tron postavljaju.
Reči od nas prosjake prave.
Reči nas bacaju u svetlost ili tamu.
Reči nas u večnost sele.
Reči nam daruju magiju.
Reči....to smo mi.Sa njima možemo sve.
Zato,ukoliko bi me neko pitao da li bih mu preporučila da uđe u ovaj virtuelan svet,bez razmišljanja bih mu odgovorila -Ne,nikako.
Da li bih sama izašla iz njega? Odgovor je isti-Ne nikako.
Konfuzno ?Da.Šta drugo očekivati od princeze nemira?
Virtuelan svet opasniji je nego što mislimo.Može da služi kao lek.Ali kao i kod svakog leka ukoliko se predoziramo izaziva kontra indikacije.
Opet,da nismo potpuno ne namerno zaronili u njega možda nikada ne bi saznali ko smo mi zaprvo i kakvi smo.I nikada ,nikada ne bi uspeli da otkrijemo skrivene deliće naše duše koji su čučali u ćošku potpuno zaboravljeni.
Na posletku,ne mogu da ne primeti da smo virtuelan svet zaprvo mi sami.Upravo onakvi kakvi zaista jesmo.Ne onakvi kakvi bi želeli da budemo.
Sve Vas pozdravljam.
Ovaj post posvećujem svim blogerima.
Dođe mi da ti se prikradem tu negde, u misli
Da ušetam u tvoje snove
Optočim ti želje
Dođe mi da prislonim usne na dušu tvoju
Da ti srce dlanom dotaknem
Zauvek zarobim nadu
Dođe mi da ukradem delić tvojih strepnji
Da ih slatkastim načinim
Glazuru im navučem
Dođe mi da uhvatim prstohvat tvoga bola
Pa ga u sreću pretvorim
Maramu vedrine mu ogrnem
Dođe mi da ušetam u tvoje želje na vrhovima prstiju
Pa ih gazim,oblikujem,od njih požude stvaram
Večnošću ih mamim
Dođe mi i samo mi dođe
Da Ti čežnje brojim
Pa od njih strast izvajam kao umetnik nekakav
Dođe mi da te volim
Da sav plašt ljubavi na tebe zbacim
Ime da ti dozivam
Oči da ti slavim
Usne da ti milujem
Dođe mi da ti noćaš govorim o ljubavi .
Ovo su samo zabeležene misli princeze nemira u noći.
Jutro.
Svetlost se stidljivo provukla kroz tamu.Tama joj se uporno smeši prkoseći joj.
Prevrćem se po krevetu želeći da ugrabim još malo sna.Još samo malo ,mrvicu.Pogled mi sekreće ka knjizi " Privatan semafor " koju sam nedavno dobila od autora.Zurim u njene crveno-žuto-zelene boje koje se smenjuju na koricama i razmišljam kako me život podseća na semafor.
U mom životu,kada bolje razmislim, najčešće možda sija žuto svetlo.Sve neki prolazni periodi.Periodi među periodima.Periodi u kojima treba da se pripremim na nekakav drugi početak ,pre nego što označim start.U tim periodima potrebno je da mirujem,da iščekujem.U isto vreme i da se pripremam.
Crveno svetlo takođe u mom životu traje dugo.Nakon nekog brodoloma koji me zadesi.Crveno svetlo počinje da svetli.Vreme da se umirim kako bih se odmorila.Stopirala.Oporavila.
To crveno svetlo zadaje mi najviše glavobolja.Izgleda da ja nisam žena za stopiranje.Toliko se plašim da ću nešto u životu propustiti da srljam kroz crveno nalećući na druge automobile i nespretno se sudarajući sa njima.Kazne se uglavnom pripisuju meni.Zaslužila sam ih.Išla sam na nedozvoljeno crveno.
Ponekada,samo ponekada shvatim da kroz crveno svetlo ne treba ići.Da treba sačekati.Primiriti se.Pripremiti.Sačekati potpuno spremo žuto pa tek onda nastaviti u nove pohode.Šteta samo što kada to shvatim sudari obično budu već vidljivih posledica a šteta preskupo košta.
Zeleno svetlo koje označava start ,kod inpulsivnih osoba sličnih meni,kao u inat ne pali se tako često.
Dozvola za kretanje pristiže u određenim dozama.Te doze su za osobe koje balans ne poznaju premale pa ih onda one stvaraju veštački.Pokušavaju da uporno menjaju brzinu semafora i smenjivanje svetla na njemu.
Zeleno svetlo kod njih prelama se i svetli i preko žutog i crvenog.Kada bolje razmislim,kod takvih osoba koje meru ne poznaju, odraz svetlosti je često zamućen,nejasno vidljiv.
Večito negde kreću,srljaju,ne umeju mirno da čekaju.Na umeju da stoje .Ne umeju da razmisle.
Pređu na crveno,sudare se,pomisle da se nikada više sastaviti neće niti će biti sposobni za saobraćaj,kad ono,nakon kraćeg oporavka ponovo kroz crveno.
Kazne su previsoke,opomene česte,isplata gorka.
Nešto međutim ,nekakva neobjašnjiva sila,tera takve osobe da ne poštuju saobraćajne propise koje život nameće i svetla koja se smenjuju na semaforu života.
Iznova se vraćaju,pokušavaju,gube.Ponekada i dobiju.Kada dobiju,taj dobitak je obično snažan.Takve se osobe tada potaknu,pomisle da je dobro što su prekršili zakon.Da rizik crvenog svetla sa sobom ume da donese veće dobitke.
Sve to nekako isuviše kratko traje .Na semaforima moramo stajati.Čekati.
Napokon,mi nismo ti koji nameću pravila.Nameće ih život.Mi samo treba da ih poštujemo.
Osećam kako nikada neću umeti da pričekam zeleno svetlo. Kako ću morati na mom semaforu da dogradim nekakvo ljubičasto napr,koje bi označavalo kreni,ali sa velikim oprezom.
Osećam kako mi tri boje svetla nisu dovoljna za životna kretanja.
Možda zbog toga ne umem da se uklopim.Možda zbog toga večito stojim na nekakvoj raskrsnici.Možda i možda upravo zbog toga od života želim više.Sve dok se to više ne pretvori u previše a semafor se potpuno ugasi usled naglog smenjivanja svetla.
Tada živim u tišini.I uprkos svemu,nekako iščekujem da se svetla ponovo pojave a ja ponovo kršim propise.Iako mi to ništa dobro u životu donelo nije.
Gledam iznova u korice knjige.Zavaravamo se tako često da je naš život stvoren od spektra mnoštva boja.Nikako da shvatimo da njega upravo čine ove tri tako jednostavne boje.
Crvena.Žuta.Zelena.
Sve ostale su samo njihovi odsjaji.
Ovaj post posvećujem svima onima koji jurišaju kroz crveno svetlo.
Dozvoli mi samo da te volim
Zar mnogo od tebe tražim ja?
Neću za ljubav tvoju da molim
Biću ti kao nekakva amajlila
Nosi me sa sobom
Trljaj
Stiskaj
Miluj
Didirima obasipaj
Stavi me pokraj srca tvog
I sačuvaj moju toplinu
Amajlija ne traži ljubav
Ona je sama proizvodi
Šalje ti nekakvu magičnu moć
I nikada ne očekuje ništa za uzvrat
Amajlija sreću priziva drugima
Ali je nikada ne poseduje
Ona čeka ušuškana
Krade toplinu
Otima misli
Ulazi nepozvana u um
Amajlijom se nesmeš igrati
Ona sa sobom kletvu nosi
Amajliju nikada ne možeš uhvatiti
Ona i služi samo za sreću
I ne pitaj me
Ne kudi me
Ne traži me
Ne zovi me
Znaj da uvek tu sam,pri tvome srcu ja
Kao nekakva amajlija
Dozvoli mi samo da te volim
Ne tražim ništa drugo od tebe
Dozvoli mi da ti sreću pružim
Da se sa tvojim srcem družim
I nemoj me planirati
Skidati u mislima
Izvijati mi telo u snovima
Jer ja sam samo tvoja amajlija
Tu sam
I onda kada misliš da nisam
I onda kada su ti tugom obojeni dani
I onda kada misliš da sam nestala
Tvoja sam amajlija
Sunce se sakrilo.Hodam ka sudu žustrim koracima .Kapljice kiše mi se unose u lice.Mrse mi kosu.Razmišljam kako će se za samo nekoliko minuta sve završiti.Čitav jedan život.Otpočeće novi.
Dolazim u sud i vidim ga.Stoji namršten.Kao da sam mu pobila čitavu porodicu.Ubrzo dolazi njegov advokat i pozdravlja se srdačno samnom.Poznajemo se.Bila sam na svadbi njegovog sina.Na rodjendanu unuka.Na svim značajnijim datumima za njegovu porodicu.
Sredila sam se kako bih bila samouverena.Štikle,mini,frizura.Sve po propisu.Nek se završi ali neka bude sa stilom.Drugačije je umem.
Konačno ulazimo.
Sudija nas pita.On peni.Ja sam smirena.Gledam u njega uzdignute glave.Gospode,odkud tolika mržnja u ovome čoveku?
Dakle imate normalnu komunikaciju? pita.
Imamo- on odgovara.
Gospođo sudija ako pod normalnom komunikacijom smatrate poruke onda imamo,kažem jasno.
Poruke ne smatram komunikacijom,kaže sudija.Hvala joj.Pomislila sam da nisam već normalna.
Ja smatram da imamo,mi i ne treba da imamo komunikaciju-kaže on.
Ja smatram da treba budući da imamo dete,kažem mirno.
Nema šta da razgovaramo,opet on.
Vaša supruga je u pravu.Gospodine Vi samo ja pa ja.Shvatite da imate malo dete i da niste na prvom mestu.
Kakve veze dete ima.Ona ga je odvela u Novi Sad.
Gospodine da niste otišli od kuće ne bi ga odvela i bili bi sa detetom.Vi ne znate šta želite,kaže sudija.
Hvala joj.Već sam pomislila da neko može da napusti porodicu i određuje uslove i pravila.Svakako u ovoj zemlji verovatno to i jeste moguće,pomislih istog trenutka.
Rasprava se odlaže,objavljuje sudija.Da li se slažete?Za to vreme treba da uspostavite komunikaciju normalnu.
Slažem se,odgovaram .
Ne slažem se ,odgovara on.
E pa moraćete da se složite do naredne rasprave.
Zurim u njega.On u mene.Pozdravljam se sa sudijom i njegovim advokatom i izlazim iz sudnice.Sada ima još dva puna meseca da se petljam ali nema veze.
Majka sam.Pokušala sam sve da uradim kako bih detetu sačuvala porodicu.Molim da ne sude oni koji nisu upućeni u glavni razlog raskida braka.
Znam da će se za dva meseca sve završiti.Jednostavno znam.Samo želim da to bude na pošto ne može lepši,normalniji način.
Vila je bila u pravu.Posle neka mi samo neko kaže da Vile ne postoje ili da u astrologiju ne treba verovati.
Princ je bio uz mene.Kako dolikuje.
Još uvek nije kraj iako je kraj verovatno odavno.Ne krivim nikoga.Želim samo normalne odnose i borim se za svoja prava.
Dete pripada majci.To je utvrđeno.
Sve Vas pozdravljam
Večeras,pišem o ljubavi.Ona me je spasila.
Dan se budi
Nada se uspavljuje
Sunce se solidarisalo sa princezinim raspoloženjem
Ne sija,ne izaziva
Princeza mu je zahvalna
Čizme na noge
Senku na oči
Sjaj na usne
Princeza u pohode danas hodi
Ne smeši se
Njeno lice je hladno kao santa leda
Oči gorde
Usne skupljene
Ruke prekrštene
Princeza je pitala Vilu za pomoć
Danas se ništa neće okončati,Vila kaže
Tek će na leto,tako piše u sudbini
Princeza ne ide da pobedi
Zna da pobednika danas nema
Neće trijumfovati
Neće se veseliti
Zato jer tako biti mora
Princeza ne misli da će danas srećna biti
Da će se njene suze osušiti
Ne ide u borbu
Ne nosi štitove i koplja
Ona sa sobom nosi samo svoj osmeh i istinu
Princeza je danas na tronu tuge
Ponosno i gordno na njemu stoji
Princ ju je za sreću poljubio
Vila čarobnim prahom posula ne bi li he zastitila
Princeza danas suza nema
Neće ni slabost pokazati kakvu
Princeza je danas jaka
Jer danas,jedino danas
Ona je kraljica nemira
Hvala Vam što ste tu.
E da,došao je i taj dan.Sutra je parnica uoči mog razvoda.Rekli neki razvodi se ova Tanjana već 6 meseci.Tako je.Neki se i 6 godina razvode.Dok je on otišao...dok je tužba podneta...
Kako se osećam? Nekako najgore u životu.Ne zato što ja njega još uvek volim,naprotiv nego zato što će sada biti sve nekako ozvaničeno.To je dobro,sa jedne strane.Sa druge moje dete neće više imati porodicu.Mislim da jedino sa tim neću nikada moći da se pomirim.
Moja odluka da se više nikada ne udajem je definitivna.Za ljubav opet glasam.Bez nje ne mogu.
Proteklih meseci,baš kada mi najgore bilo desio se i blog.Moram priznati blog ( Vi ) ste me dobro izvukli! Bilo je tu svega i svačega.Poslednjih nekoliko nedelja naročito ratova,pljuvanja,kritika...Ako mene pitate svaka reklama je dobra.Pa i ona loša.Bilo je i prelepih komentara,sestrinstva,prijateljstva,ljubavi.
Ako mislite da idem sa bloga- ne idem.Upoznali ste me valjda dobro do sada.Samo malo rezimiram protekle mesece tokom kojih sam tugovala ali i....osnažila.
Upravo ovih meseci,pisanje mi je bilo potrebno kao vazduh.Neki su mi zamerali da previše postova izdajem.Uglavnom sam ih uvek izdavala u istom broju ( osim kada se nešto ne iznerviram pa pišem u noći ,onako za svoju ili nečiju dušu).
Neki su mi zamerali o tome šta pišem budući da sam pisala o svom ličnom životu.Zar nije ovo nekakav dnevnik? Po meni na blogu i treba da se piše o životu .Međutim ja pozdravljam sve tekstove. Svako može da piše šta i o čemu želi.To je svačije pravo.
Čak je i Taj moj u jednom trenutku napomenuo da manje pišem o nama kako drugi ne bi sudili o onome što ne poznaju. Nisam ga poslušala.Moje postove piše moje srce.Tako je bilo i tako će uvek biti.Postoji tu jedna stvar.Nikada se nisam obazirala na rekla -kazala govorkanja.Tako je bilo i biće.Na javi i na blogu.Srećom pa nije ni on.
Neki su pisali da preuveličavam ljubav.Moram reći da čak smatram da se ne može opisati na tastaturi onako kako je na javi.Na javi ne postoje reči ni trans,ni,hipnoza,ni čini...koje bi tako nešto mogle opisati.Dakle reči su ne dovoljne.
Sada,pred sutrašnju parnicu,osećam se kao pred nekakvo streljanje.Opet sa druge strane reč SLOBODA neprestano mi se provlači kroz um.Jedino je sloboda veća od ljubavi,reklo mi jednom voljeno biće.Moram da priznam da je u pravu.
Dakle,započeću novi život,koji je po meni ustvari nastavak starog .Budući i da se selim a možda pronađem i novo radno mesto ostaje još da se ofarbam i promena je potpuna.
Odlučila sam kao što znate da na sud izađem sama.On je odlučio da angažuje advokata,oca njegovog najboljeg prijatelja.
Borila sam se za svoj brak.Pokušavala da ga spasem.Zbog deteta prvenstveno.Nije uspelo.
Ne smatram da će iko sutra izaći kao pobednik.Razvod sa sobom pobednike ne nosi.Dete je po meni najvažnije.Šteta samo što drugi tako ne razmišljaju.
U među vremenu postoje ovde tri bića kojima posebno želim da zahvalim na iskrenj podršci tokom ovih meseci ,hrabrenju,bodrenju,smehu koji su u moj život uneli.
Milica- dovoljno je samo reći da prolazi kroz sve samnom više od desetak godina.Milice hvala.
Vila sestrica-čitavog života sam želela sestru.Dobila sam je.Uz to i Vilu .Ona mi je obojila život i ispunila ga radošću i smehom.Sestrice hvala.
Marco-Znaš da te volim.
Ne mogu sada sve da nabrajam boljim se da ću nekoga ispustiti ali hajde da probam malo
Janakis ,Tebi se posebno zahvaljujem na najiskrenijem prijateljstvu i na tome što me bolje poznaješ od svih.
Jovane,na podršci i poverenju.
Persefona,na prijateljstvu.
Stepski,na savetima i inspiraciji.
Sanjarenja,na ukazanoj šansi.
Brankicavucica ,na iskrenim i lepim rečima
Stalker,na tome što si Vilin i moj vitez
Hyperblogger na prelepim komentarima koji su pri tom iskreni
Filmetric,na prijateljstvu i na tome što si uz mene
Roksani,Tanjanakic,Katy,Behappy,mesečini,unijedinoj,suky ju....uh nesmem više.Ostali će se pronaći.
I na posletku Tezeju na svim onim tekstovima koje piše toj njegovoj ,koja toliko na mene liči.
Ne dobijam oskara ali ste upravo Vi zaslužni za moje bolje raspoloženje proteklih meseci te sam morala da pomenem.
Ostajem na blogu.Nastavljam da pišem i borim se.
O parnici ću Vas obavestiti sutradan
Sve Vas pozdravljam.
Bila jednom jednom jedna žena.
Ta žena,živela je kujući planove i budućnost.
Ponekada se činilo da uopšte ne živi u sadašnjosti.
Njene misli bile su vezane za naredni dan,nedelju,godinu.
Imala je ta žena listu želja.Svoj rokovnik u koji ih je svakodnevno zapisaivala.
Težila je da ih sve ostvari.Precrtavala ostvarene.Dodavala nove.
Brisala stare nije nikada.
Nekada je uspevala u svojim naumima,nekada nije.
Ukoliko nije kidala se,nervirala,dopisivala nove,veće.
Lista je želja bila sve veća.Množila se sve...dok nije ponestalo papira u rokovniku na koji će ih ispisivati.
Ona je želela da kupi novi rokovnik ali je shvatila da mora najpre da ispuni one koje je ispisala i isplanirala.
A onda je krenula u realizaciju.
Jedna želja,precrtana.
Druga želja precrtana.
Čak i kada nije imala mesta dopisivala je sitnim slovima između želja ne bi li uglavila još koju.
Nije odustajala.Čak i kada je trag olovke postepeneo bledeo a listovi se krzali.
A onda...kao nekakvim čudom...želje se počelu da se polako ispunjavaju.
Jedna po jedna.Kao magijom nekakvom.
Žena se zadovoljno smešila.Znala je da će taj trenutak doći.Pobogu toliko ga je iščekivala.Živela je za njega godinama.
Ostalo je još samo malo,još jedna,dve želje.
Žena nije stala u svojim naumima.
Ispuniće i taj ostatak i biće potpuno srećna.
Jednoga dana shvatila je da se rokovnih zapalio.
Nemoćno je gledala u njega dok je svaka njegova stranica sa ispisanim i precrtanim željama gorela.Plakala je,pokušavala da sačuva berem delić ma koje stranice.Ivicu samo.
Nije uspela.Čitav je rokovnik dogoreo i u pepeo se pretvorio.
Sa rokovnikom izgoreli su injeni planovi,njen život,njene misli.Sve je u tom rokovnilu beše sadržano.Izgorele se čak i njegove korice.
Žena je sedela pokraj pepela i tiho plakala.Prstima prolazila kroz pepeo koji je od rokovnika ostalo i žaleći za sudbinom
A onda...jedne večeri,kao u bajci kakvoj ukazala joj se Vila.Vila je plutala nad pepelom.Zamahnula je čarobnim štapićem,posula šaroban prah i....kao kakvom magijom novi rokovnik se stvorio.
Žena se zadovoljno smešila.Vila joj je rekla da ga ne otvara.Da će još dugo dugo vremena proći dok ne bude mogla da okrene njegove korice i zaviri u njega.Da je rokovnik zaključan.
Jednoga dana doći će neko ko će uspeti da taj rokovnik otvori,jednoga dana."Do tada ne diraj!" Naredila je Vila."A ja...ja ću uvek biti pored tebe".
Žena nije imala mira.Pokušavala je da uporno otvori rokovnik ali kad god bi to učinila dobra bi se Vila pojavila povukla joj ruku i rekla da ga ne dodiče.Da ne treba žena da otvori taj rokovnik.To će učiniti neko umesto nje.Tako su naredili u Vilinskom savezu.
Žena se uporno nervirala.
Na posletku,mislila je da je sve prevara.Da taj rokovnik nikada niko neće otvoriti.Jer ako ona ne ume,ko će umeti?
Pozvala je Vilu u pomoć.Vila je ponovo zamahnula čarobnim štapićem i stvorio se on.Moderan vitez.
Žena ga je sumnjičavo gledala.Nikada ga ranije nije videla ali kao da ga je od nekud poznavala.Rekao joj je da on ima ključ od rokovnika ali da mora biti strpljiva.
A onda je nestao.
Žena je ponovo plakala .Nikada neće uspeti da otvori rokovnik .Nikada neće uspeti da pogleda u svoju budućnost.
Ponovo je zvala Vilu u pomoć.Zvala je i tog viteza .Ali se on izgubio.
Jedne večeri se ipak pojavio.Rekao je ženi da će joj ovoga puta dati ključ od rokovnika.
Vila mu je rekla da to još uvek ne čini,da nije vreme.Da će ga kazniti Vilinski savet ukoliko to učini pre nego što je planirano.
Vitez se jedne večeri iskrao,dok je Vila spavala.Došao je kod žene i rekao da se pripremi.Da će sada otvoriti rokovnik.
I....izvukao je ključ i otvoro ga.Ali u rokovniku listova nije bilo.Nije bilo ispisanih planova,želja.
Jedino što je žena uspela da vidi bila je zaslepljujuća svetlost koja se protezala u beskraj.Zatvorila je hitro korice boje meda kako bi sakrila svetlost.
Pitala je viteza gde su listovi,planovi,želje.On ju je pitao DA LI SU JOJ ZAISTA POTREBNI ?DA LI JOJ TREBA IŠTA VIŠE OD TE SVETLOSTI?
Sumnjičavo ga je gledala.
"Taj rokovnik nije tvoj nego moj,"rekao joj je mirno."Tvoj je izgoreo ,sećaš se.Svi u životu dobijemo po jedan rokovnik".
"Ali Vila je...." žena je zapanjeno mucala.
Znam,Vila mi ga je ukrala i dala ti ga.Zato Vile i postoje,rekao joj je smireno.
"To jeste moj rokovnik ,ali ta svetlost u njemu si ti."
Žena se nasmešila.Njen osmeh rasterao je pepeo od starog rokovnika u kome je mesecima sedela.
Njene su suze isprale tlo.
Čvrsto je stala na njega.Uhvatila viteza za ruku i zagazila u život.
Hrabrija
Smelija
Odvažnija
Bez ikakvih stegi
Bez ikakvih planova
Sa ispunjenim srcem
Srećna
Potpuno druga žena
Nova žena
Vila je ponovo zamahnula čarobnim štapićem i rekla im
"Magija deco,magija,retko se dešava.Retko je kome Vilinski savez dodeli.Uživajte u njoj!Makar trajla i sekundu.Mnogi je nikada nisu osetili! Mnogi bi život za nju dali! "
Žena i vitez su nestali.
Nestala je i Vila.
Otišli su u neki bolji svet.
Ovom se prilikom javno izvinjavam mojim najdražim bićima sestrici Vili i Marcu koji su proteklih dana,usled bliženja parnice, morali da trpe sve moje hirove i raspoloženja a uprkos svemu ostali tu i uz mene.Hvala Vam.Volim Vas.
Danas ću biti neka potpuno druga žena
Hladnog srca i smirenih misli
Danas ću biti neka neka potpuno ravnodušna
Tamne kose i ledena srca
Danas zvezde neću tražiti
Kišne ću kapljice mesto njih sakupljati pa se sa njima miti
Suze neću liti
Sanjaću livade umesto metropola
Neću se vinuti u oblake
Danas kada veče se rodi
A tama zavlada
Neću te tražiti,mislima dozivati
Ne,samo danas ,ne
Danas ću sopstvena gospodarica biti
Neću te željama oblikovati
Danas i samo danas neću sreću prizivati
Neću se tebi prepustiti
Neću se činima povinovati
Danas ću sanjati druge snove
Zabraniti mislima da u srce dođu
Tražiću ključ srca svog
Pa ga sakriti negde na najskrivenije mesto
Danas i samo danas neka ću druga biti
Potpuno suprotna onoj staroj
Danas ni snove neću dotaći
Ostaću na javi,potpuno budna
Svesna
Ravnodušna
Danas ću neka druga biti
Veruj mi nećeš me prepoznati
Niti lik
Niti srce
Niti glas
Niti telo
Niti um
Danas nisam kraljica tuge
Nisam ni gospodarica ljubavi grešne
Danas sam potpuno druga žena
Koju ni sama ne prepoznajem
Danas i samo danas raspisan je dan odmora
Odmora od sopstvenih snova
Smešim se prkosno sudbini
Hitam u novi dan
Danas,danas sam neka druga ja
Potpuno drugačija
Čak i sebi nepoznata
Jača
Hrabrija
I potpuno na tronu
Danas sam vlasnica sopstvenih misli
Nisam više prosjakinja ljubavi
Krpe sam svečanom haljinom zamenila
Na stopalima visoke potpetice
Od kose sam punđu uplela
Danas sam neka druga žena
Moj Ti,bila druga,nova ili stara ova žena te jednako voli i uvek će tako biti.
Osećam nekakvu iscrpljenost,nemoć potpunu.Slabost.
Kao da prstima prelazim po dirkama a ne čujem nikakve zvukove.
Kao da zabadam visoke potpetice u asfalt a ne čujem lupkanje.
Moje telo i um kao da su se sjedinili,da plutaju po nekakvoj tišini ispreplitano.
Kao da zapadam u posebno stanje svesti,nekakav lažan spokoj.
Osećam kao da si bacio nekakve čini na mene.
Pa me potpuno izludeo.
Napravio od mene nekakvu bludnicu,grešnicu.
Zavrteo me u nekakvom čudnom viru iz koga nikako da izađem.
Omađijao dodirima.
Okovao pogledima.
Opčinio poljubcima.
A možda to nisam ja.
Možda je to moja sestra bliznakinja.
Iste oči
Isto telo
Ista kosa
Isti lik
Opet ,um potpuno drugačiji.
Nesputani
Divlji
Požudni
Kao da te gledam sa njom
Pričate
Smejete se
Dodirujete
Pokušavam da se ubacim u njeno telo ali ne ide
Samo posmatram
Ti,Ti kao da si bacio nekakve čini na mene
Pa me promenio sasvim
Pa se sada tražim
Dozivam
Molim
Uzalud
Ta moja sestra mi se izveštačeno kezi
Kaže da se nikada neću vratiti
Da je ona sada ja
Da me je potpuno zamenila
Krunu nemira mi oduzela
Na tronu me smenila
Ne mogu da se pomerim
Telo mi obamrlo
Duša u nekakvom nemirnom spokoju
Um na trapezu
A onda Vas opet gledam
Vidim ,srećni ste
Pa je uzimam za kosu,vučem,otimam
Samo da na njeno mesto ponovo stanem
Ona me i ne vidi
Vidi samo tebe
Ne,Ti mora da si bacio na mene nekakve čini
Pa me potpuno promenio
Dušu mi oduzeo pa je smestio u tvoje srce
Telo mi zarobio da pripadam samo tebi
Usne mi zauvek okovao da samo tvojim pripadaju
Gledam u bliznakinju
Smeje se onim čudnim opčinjujućim osmehom
Grli te
Mazi
Poljubcima dariva
I ti si srećan
I gledaš samo u nju
Mene kao da i ne vidiš
I ponovo...ponovo pokušavam da se ubacim u njeno telo
U njen um
Ne ide
Da,to mora da su čini nekakve
Koje su mi srce zarobile
Princeza nemira noćas na tron stupa
Štitom svojim od žudnje lupa
I čeka te...
Gledam u bliznakinju
Možda sam to ipak samo ja
Napeta
Uzburkana
Od nemira satkana
Hvala Vam što ste tu.
Pre nekoliko godina živela je jedna sirena.
Sedela je pokraj mora.Slušala njegove zvuke.Opijala se njima.
Svakoga dana zaranjala u prostrano kristalno plavetnilo.
Ono joj je bilo čitav svet.
Govorila je kako se rodila da bi u njemu živela.
Drugi su joj govorili da se pazi.Da u moru ima ajkula.
Ona im je odgovarala da na zemlji ima ajkula i pirana koje su opasnije.Koje razaraju umove,kidaju srca,riju po duši.
Sirena je pokraj mora sedela.Bacala kamenčiće u njega.Ispovedala mu se.
More je strpljivo slušalo sve njene tajne.Odgovaralo joj .Pričalo sa njom.Tešilo je.Milovalo.Hrabrilo.
More je upijalo sve njene suze a osmesi su se uveličavali u njegovom bistrom odsjaju.
Sirena je najviše od svega volela da pliva.Igra balet na vodi.Pronalazi zabačene stene i odmara se na njima ne bi li dozvolila sunčevim zracima da je miluju.
Njena zlatna kosa uvijena u lokne bi se tako često preklapala sa njima.
Sirena je volela pokraj mora.
Bogatog mladog princa.
Taj princ bio je iz nekog drugog mora.
Sve ribe,ajkule,morske zvezde i ostali stanovnici podvodnog sveta protivili su se njihovoj ljubavi.On je iz drugog mora,Ti treba da odabareš nekoga iz ovog mora,Ti si naša,govorili su.
Sirena i princ se nisu obazirali.
Ubrzo su shvatili da čak i velika ljubav ne može protiv svih.
Odvojili su se.Sirena se vratila na kopno i udala za skromnog čoveka.Bogatstvo joj nikada važno bilo nije.Mislila je da će sa tim skromnim čovekom da sve stvori.Verovala je u to.Trudila se.Zalagala da napreduju.Iako usled ribljeg repa nikada nije mogla da bude kao sav normalan svet.
Taj skroman čovek govorio joj je kako su njeni prohtevi previsoki jer je na bogatsvo navikla,budući da je bila nekada sa princem.
Sirena mu je govorila da to nije važno.Da je važna ljubav.Porodica.
Taj skroman čovek je naglašavao da je on ,upravo on, zaradio svaki dinar.
Naša se sirena nije obazirala.Pustila ga je da priča.Ona je znala svoje vrednosti.
Skroman čovek ju je napustio.Sirena se pitala zbog čega.Uporno joj je govorio da je voli ali da sa njom ne može.Sireni nije bilo jasno mnogo toga.Sve dok nije shvatila.
Novac.Novac je izgleda glavni razlog.Princ ga je imao.Skroman čovek nije.
Ne,njoj,ona za novac nije marila.NJoj je važno bilo samo more.Ona je za more živela.Sanjala ga je.Tražila.Nedostajalo joj je.
Skroman je čovek otišao a sirenine suze su počele da teku u more.Morska vila je od svake od njih oblikovala se biser.
Biseri su lutali morem.Rasejani.Sjajni.Puni bola.
U moru je raspisana potraga.Onaj ko uspe da zgrabi biser,njemu će sirena pripasti.
Muški rod podzemnog sveta je pokušavao.Tek što bi ga uhvatili on bi se izmigoljio i pobegao.Ne retko biser bi se i otapao,raspršivao.
Sirena je sedela i plakala na steni pokraj mora.
Verovala je da nikada niko neće da uspe da uhvati biser od njene suze.
Jednoga dana ugledala je njega.
Lep i bogat,pravi princ.Ne onako klinački nego onako baš pravi.Sa sve štitivima i osmesima koje joj je upućivao.
Princeza ga je pozdravila.Oduševila se.Nije međutim znala da je uspeo da uhvati biser od njene suze.
A onda ju je pogledao,nasmešio se i pružio joj prelepu ogrlicu od nanizanih bisera.Ogrlica je bila toliko duga da se prostirala čitavim morem.
Rekao joj je da su to njene suze.Da ih po poslednji put dodirne a onda da će ogrlicu baciti u more,tamo gde i pripada.Da im više nije potrebna.
Sirena ga je poslušala.On,upravo on vratio je ogrlicu od njenih suza u more.Ona ga je poljubila.
I sada ih možete videti kako sede na steni i posmatraju zalazak sunca zagrljeni.
NJihov pogled se prostire duž tirkiznog prostranstva.
Oni jednostavno znaju da njemu pripadaju.
Hvala Vam što me čitate.
Nazovi me samo na tren,samo da ti kažem nešto
Nazovi me na sekundu,trenutak jedan ,samo da ti šapnem reč ,dve
Nerviram se,kidam se,grčim se
Nazovi me
Ukoliko to ne učiniš,onda ću ponovo da ti se prikradem u snove
Da te mučim poljubcima
Bičujem pogledima
Okujem dodirima
Nazovi me samo na kratko
Samo da ti čujem glas
Samo da čujem kako ćutiš
Samo da te osetim
Nazovi me,samo na delić sekunde
Samo da znam da si tu
Da me nisi zaboravio
Da mi smehom dan obojiš
Opet,vidiš ,možda si Ti u pravu
Možda se ono što imamo ne može rečima opisati
Možda su reči suviše male
Suviše sitne,ne dovoljne
Ako to što osećamo ima nekakav oblik onda se on rasteže,proteže
Svakoga dana je sve veće
Snažnije
Kao da smo zapali u nekakav trans
Izgubljeni u vremenu
Sastavljani u prostoru
Oslikani u večnosti
Kada si pored mene ništa za mene ne postoji do tvoja dva oka
Smešno je što je tako i kada pored mene nisi
Trans opčinjujeće deluje
Zarobljena nekakvim činima
Optočena strastima
Iza rešetaka nemira
Čekam i čekam samo to
Samo taj trenutak
Delić večnosti
Kapljicu magije
Onda kada usne stavljaš na moje
I polako se gubimo i nestajemo
Ponekada me nervira što si toliko savršen
Što uvek umeš sve da objasniš
Uvek sve da opovrgneš
Nervira me što sam pred tobom nemoćna
Što nekada ne umem čak ni da te čujem
Trans opčinjujuće deluje
Bace me u tvoje srce poput loptice kakve
Uspavljuje u tvojim očima
Hipnotiše u tvome pogledu
A onda me zoveš
Ćutim
Zaboravljam šta sam želela da kažem
Ponovo trans
Gubim se
Pitaš me zar mi je poziv potreban da se uverim u ono što već znam?
Ćutim
Dugo je trebalo vremena
Sumnje mi najbolje drugarice
Strahovi kume
Od nemira mi na glavi kruna
Dugo je trebalo da poverujem
Da tako nešto uopšte postoji
I zato sada više ništa važno nije
U snovima svojim večeras čekaću te ja
Gostiti te dodirima
Ljubiti te pogledima
I živeti ....samo za tebe
Trans opčinjujuće deluje.
Posvećeno Njemu.
Jutro.
Budi me Anđeo.Otprilike je 6 h .Kažem joj da još malo dremne ona meni da pod hitno ustanem!Naravno,ona pobeđuje.
Shvatam da neću moći da odem na zakazan razgovor za posao jer mog ( još uvek ne ali nadam se uskoro ) bivšeg muža ne zanima da mi ikada pomogne i pričuva dete.
Razgovor je tekao ovako sinoć
Ja- Zamolila bih te da Anđela pričuvaš sutra pre podne.Veoma mi je važno.Pa onda objašnjavam sve...
On-Uopšte me ne zanima to je tvoja briga
Ja-Kako to misliš moja briga ,ona je i tvoje dete?
On-Ti si tražila da budeš zakonski staratelj!
Ja-Nisam ja staratelj ja sam majka i nisam tražila ja sam dete rodila!
On-Neću je nikada pričuvati kada tebi odgovara!
Ja-Odustajem.
Shvatam da bih mogla da odem na razgovor sa detetom u naručju .Možda bih izgledala kao Erin Brokovic.Možda bi me primili.A onda kontam da bi verovatno moja devojčica prerondala čitavu firmu i da bi nas izbacili na glavačke.
Rešila sam da odem na pijacu a onda shvatila da sam ozbiljno ugrozila budžet.Nakon što su mi čarobnim vagama,onim na koje koliko god čega stave uvek bude željena kilaža,izmerili verovatno 3 krastavca manje nego što bi trebalo vratili su mi 100 din manje .Vratih se ja u jednom momentu kod te žene po svoj novac.Ćorava baka nije videla-dobijam objašnjenje.Odustajem.
Vraćam se kući.Anđeo se penje na sve moguće radijatore i stolove.Zvoni telefon.
-Ovde sup !
Pitam šta sam zgrešila.Da ih možda nije nazvao moj bivši da kaže da ga zlostavljam.Ne bi me čudilo u ovoj zemlji ništa.
-Da li ste vi izgubili novčanik? pita ljubazan glas.
-Pravo da Vam kažem nemam pojma
Proveravam u korpi kolica i shvatam da jesam.
Dok sam završila razgovor Anđeo se ponovo popeo na sto i prosula punu čašu vode pa se onda igrala u barici sva srećna.
Shvatam da želim da Tog mog čujem samo na sekundu,samo na jedan tren.
Želim da ga pozovem ali nesmem.Ima uvek gomilu nekakvih poslovnih obaveza.Neznam gde je,šta je.Zovem ga ipak.Ne javlja se.
Sestra mi javlja da poruke ne stižu,shvatam da verovatno ni njemu nije stigla moja.
Ne želim ja da razgovaram sa njim.Želim samo nešto da mu kažem.Da razjasnim...U ljubavi samo neki nesporazumi.
Želim da mu napišem.Zašto me ne zove samo na jedan tren?
Zove me konačno.Sve je jasno.Zadovoljno se smešim iako ga gotovo i nisam čula od Anđela koji se popeo na radijator i glasno smejao.
Uspavljujem Anđela puna tri sata tokom kojih je ona mene više uspavala.
Zatim odlazim u sup.Hm ,mladi neki supovci ,nisu loši.Nikada do sada nisam ni obratila pažnju...Smešim se zadovoljno.Dobro da glavu nisam izgubila.Pred parnicu sam prilično napeta.
Nekakve reči izviru iz mog srca...samo za njega.A onda shvatam ...ne mogu.Kada pišem za njega potrebno mi je posebno stanje svesti.Mir.
To ću učiniti večeras.
Bio je ovo sasvim običan dan princeze nemira.
Hvala Vam što ste tu.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
