Šetam tržnim centrom.Tek onako.Da prekratim vreme.Pogledam šta ima novo.Neobavezno isprobavam haljinicu i šorc.Ubrzo shvatam da nemam novaca.Nije trebalo ni da probam,razgledam.
U mom životu je uvek sve nekako bilo ili sve ili ništa.
Setih se vremena kada sam živela na Kipru na instant nudlama.A zatim ubrzo obilazila najskuplje restorane.Pomalo sam volela taj period,taj kada sam živela na nudlama i sakupljala funte kao kakve zlatnike.Možda mi je to bilo interesantnije od bazanja po prodavnicama i besmučnog kupovanja garderobe.A možda...možda sam jednostavno varirala iz kraja u krajnost pa mi je to bilo pomalo zanimljivo jer niti u jednoj krajnosti nisam ostajala dovoljno dugo.
A onda se prisećam kako sam se razočarala kada sam raskinula veridbu.
U jednom momentu sam mislila da imam sve.Izgradila u glavi čitavu budućnost.Mislila kako je ništa narušiti neće.Nisam mogla da verujem da sam toliko srećna.
I onda odjednom krah.Bum.Čitava ta zamišljena budućnot raspala se na stakliće.To Vam je znate kao kada dete željno iščekuje neku igračku.Moli roditelje da je kupe.Oni kažu da je skupa.Da nisu u mogućnosti.U jednom trenutku nekako dolaze do novca i kupuju igračku.Dete je srećno ali tek što je napravilo nekoliko koraka zapinje o kamen,sapliće se i ispušta igračku.Ona se lomi u deliće.Dete shvata da ne može da učini ništa.Ne može da je zalepi.Plače.Roditelji ga pitaju da li želi da mu kupe novu igračku.Kaže da ne želi.Da niti jedna ne može biti kao ta.Moglo je to dete da živi pre nego što je kupilo igračku sa saznanjem da je ta ista igračka mogla da se polomi,pokvari,da može da je izgubi,da drugo dete može da mu je otme.Ali nije.To dete je toliko želelo tu igračku da je bilo uvereno da će ja imati čitavog života.
Mislim da je to suština problema.Ništa ne traje večno i mi ne posedujemo nikoga.Niko nikada nije naš.Možemo samo da budemo svoji.
U ljubavi se zanesemo,zavaravamo da će trajati večno.Da je ta osoba naša na neki način.Slično činimo i u braku.Mislimo ako smo se potpisali da je ljubav garantovana a brak večan.
Možda onda kada shvatimo da sve jednom mora da se završi,možda ćemo onda naučiti da uživamo u onom malecnim stvarima koje ljubav pruža svakoga dana.
Čudo kako se nikada nisam nervirala zbog toga da li imam novca ili ne ali sam se nervirala zbog toga što nema ljubavi.Onda kada je nailazila pomalo sam priželjkivala da budem sama.Negde duboko,u nekom zabačenom hodniku svoga srca.Iako to ni sebi nisam mogla da priznam.
Rulet života se neprestano okreće.Kuglica smenjuje crvena i zelena polja.
Samo što tako često ne shvatamo da i kada pomislimo da je ta kuglica stala na dobitno polje mi opet nemamo ništa.Možemo samo u trenutku pomisliti da imamo.Ali zaprvo nemamo.
Sve se menja.Ništa vremenu ne odoleva.Ništa večno nije.
I sada bih ja trebalo da sam naučila da je tako.Da u narednu neku vezu uđem sa saznanjem da će joj jednom doći kraj.Brak i tako drugi nikada ne bih poželela.Ali da li će zaista biti tako ?
Sve se menja.Samo je međutim ljubav večna.Ona je u nama.Može da se sakrije.Preobuče.Ode na pauzu.Ali ona je tu.Nikada ne spava.
I neverovatno kako sva saznanja brišemo,sve što smo naučili izgubimo kada nas ponovo poseti.
Volela bih ja da razmišljam ovako i kada se budem zaljubila.
Možda se ta veština stiče sa gorkim iskustvima.
Opet...verovatno ne bih ja bila ja kada se ponovo ne bih izgubila u čaroliji i sve zaboravila.
Za mene ljubav jedino tako ima smisao.
Uostalom jedino pod tom magijom i opčinjenošću je svet lep.I to ne bih menjala ni za šta na svetu.
Vraćam haljinicu na pult i smešim se.Znam da nemam novca.Znam i da ću je kupiti neki naredni put.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam prijatan dan .
Rekoh već jedanput da uprkos tome što sam žena nikada nisam umela da razumem žene.Nisam potpadala pod raznorazne klanove,trač partije ili udružimo se da bi jače bile.
S vremena na vreme u moj život ušeta po neka ženska osoba koja na mene ostavi jak utisak , sa kojom se razumem i uglavnom ostane u njemu veoma dugo ( da ne kažem zauvek ).
Muškarci kao da su uvek umeli da kažu koju pametnu,upute mi je bez kritika,osuda i preteranog analiziranja.Uprkos tome ja sam i dalje bila kao i svaka žena.
Previše analize,mudrovanja...
E zato nedavno reših da usvojim od muškaraca 5 pravila:
1 ) ŽIVETI ZA TRENUTKE
Mnoge su žene ovo pravilo otkrile.Namerno kažem otkrile jer sa zasigurno sa njim nisu rodile.
U prirodi žene je da analizira,planira,očekuje...i ne ume da uživa u datom trenutku.
2) IDEM DA BIH SE VRATIO
Moramo jednom da odemo.Ništa ne treja večno.Umesto što kukamo,patimo,oplakujemo... možda je bolje jednostavno ga samo sačekati da se vrati.Ukoliko se ne vrati onda je i bolje što je otišao.
3) KORISTI SVAKU PRILIKU DA UŽIVAŠ BEZ MNOGO RAZMIŠLJANJA
Ne brini toliko o posledicama.Šta i kako će biti sutra nije važno.Važno je sakupljati užitke makar te i života koštali.
4) SVE U POSLEDNJEM MOMENTU
Zašto bi danas radili ono što možemo i sutra ?Niko nigde ne žuri.Neće čitav svet stati samo zato što nismo učinili to i to.Samo ćemo uspeti da sačuvamo nerve.
5)Ne deli savate onda kada te za njih ne pitaju !
Ovo je definitivno moje omiljeno pravilo.Čak i kada Vas pitaju,veoma oprezno.Žene večito nešto doskutuju,savetuju,polemišu,osuđuju...Šta će nam to ? Potpuno beskorisno !
Jednom mi neko reče-da savet vredi plaćao bi se.Toga se pridržavam.
Možda bih mogla da usvojim još koje ali polako.Još uvek sam žena :)
Ukoliko je neka žena uspela da usvoji i sprovede svih ovih 5 pravila od srca joj čestitam !
Sve Vas pozdravljam !
Volim kada me obuhvatiš pogledom.Onako kao da želiš da me odvojiš na brzaka.Gladnim pogledom.
Volim kada upijaš sve što radim.Svaki moj pokret.Kako prekrštam ruke preko vrata,lenstvujući.Primičem čašu tvojoj.Upućujem Ti jedan blagi osmeh.
Volim i kada zurimo u jednu tačku i bezrazložno se smejemo.Lepo nam je.Ništa drugo važno nije.
Volim i kada nam se tela prepliću.Upliću.Zapliću.
Šta to vredi ?Sva sam sećanja grupisala u posebne dosijee pod oznakom na korak od raja.
Tako i jeste nekako bilo,čini se.Na korak od samog raja.
Sve je bilo umućeno,zamućeno,zamagljeno.
Ništa se od nas moglo videti nije.
Kada bolje razmilim kao da sam posetila nekakvo nadrealno mesto koje nema ni prostor ni vreme.
Kao da sam bestežinski plutala po oblacima znajući da je dovoljan samo jedan korak da se popnem do raja.Isto tako samo jedan da ljosnem o zemlju.
Kažeš da sam Te izgubila.Ponovo greška.Nikada Te ja nisam ni imala.
Nikada niko nije imao i mene iako su se mnogi zavaravali da je tako bilo.
Posedovati telo ne znači posedovati um,srce,dušu.
Pa ipak na momente se činilo kao da si postao njihov gospodar.
Možda samo na nekoliko trenutaka.Onda kada si me toliko hipntisao da sam nestala u čaroliji.
Kada je od mene ostala samo bleda senka.
Linija koju za sobom vuče zvezda padalica.
Tada si me imao.Bila sam samo tvoja.
Ali koliko to može da traje ?
Minutu ?
Sekundu ?
Trenutak ?
Nestajem sa čarolijom.Takva sam uvek bila.
U ljubavi rasla,cvetala,razvijala kao nekakva žedna biljka.
Kada je ljubav nestajala,nestajala sam i ja.
I možda sam tu.Možda možeš da me vidiš.Možda čak možeš da me dodirneš i proveriš da li sam stvarna.
Mene ipak nema.
Barem ne u onom obliku
Obliku koji je isklesala ljubav
Izvajala kao nekakvu statuu
Postavila u vrt dvorca
Pa je sada svi zagledaju,dive joj se,procenjuju,osuđuju
Ali ona stoji ne pomično.Smeši se zaleđenim osmehom.Upija sve poglede.
Prođeš i Ti ponekada
Pitaš se da li nešto može da se izmeni.Popravi.Odradi bolje.
Možda oči,pramen kose koji neobavezno pada niz lice,suza koja može da se dotakne.
Ne vredi .Ne može.Takve statue samo ljubav izliva.
I ostaju takve večno
Zauvek u vrtu
Ne odolevaju vremenskim prilikama,godinama,ljudima.
One su jednostavno večne jer imaju mesto u hodnicima raja
Ni Ti ni ja tu ne možemo više ništa da promenimo.
Jednom kada vetrovi usniju
Zvezde se sakriju
Jednom kada kiše se stišaju
Sneg ponosno bude pripremao da kroči iz svojih odaja na tron
Jednom kada noć i zora se dotaknu
Odaću Ti tajnu koliko si mi zaprvo značio
Reći da je nekada svaki tren bio tvojim imenom ispunjen
U svakom deliću srca po jedan malecni Ti
Možda Ti onda i pružim ključ dvorca kojim lutaju duše koje su nekada volele
Možda Ti poklonim mapu po kojoj ćeš me pronaći
Do tada mirno spavaj
Neka te ne bude vapaji
Jecaji
Uzdasi
Nek i ne pomisliš da su moji
Neka Ti srce spokojno bude
Neka ga ne požuruju čežnje koje mračnim odajama lutaju
Neka Ti duša na mestu bude
Neka misli da tako je trebalo biti
Da,onda kada budem raširila krila
Udahnula vazduh
Nebom ponovo hodila
Možda ću ti onda odati tajnu
Naše ljubavi koja sada sneva
Na oblacima sećanja
Uspavala sam Anđela.Mlatnula me je tako dobro preko lica dok se uspavljivala da još uvek osećam blagi bol.Od kako sam sa njom 24 h osećam se mnogo bolje.Fizički iscrpljenija.Psihički rasterećenija.Uvek možete da legnete i odmorite se.Misli međutim ne možete da pošaljete na godišnji odmor i da tako nešto želite.Osećam kako bi mojim mislima baš prijao jedan dobar godišnji odmor.
Već duže vreme čini se kao da mi je život pod nekakvom lupom.
Sve se analizira.Probira.Sravnjuju računi.Zaprvo se ništa ne događa i prave se novi životni računi koje ću kasnije trebati da isplatim.
Kada Vam se desi krah na više polja istovremeno ispitivanje i propitivanje postaje neminovno.Kao da će to nešto promeniti.
Pod lupom izgleda sve predimenzionirano.
Pitam se šta bi bilo da se ništa od toga nije izdešavalo.Da li bih i onda analizirala ili jednostavno nastavila da živim život misleći da to tako treba.
Ukoliko nam se dogodi neki neuspeh zašto mislimo da to tako ne treba ? Da nije tako trebalo ? Da je moglo sve da bude drugačije ? Da smo Mi mogli postupiti drugačije ?
Kao da lutam nekakvim mračnim hodnicima koji kraja nemaju.Ta se lutanja čak i u snovima ne zaustavljaju.Kao da večito tražim izlaz a nailazim na zatvorena vrata.
Da odbolujem.Potrebno je da jednostavno odbolujem.
Niklada nisam bila jedna od onih koji su dopuštali sebi da boluju.
Šta se događa kada uzmemo bolovanje na sopstveni život ?
Da li je nama uopšte u ovako kratkom životu dozvoljeno da uzimamo bolovanje na život ?
Da li se tokom tog perioda osvežimo,oporavimo,zalečimo ili....ili ga samo propustimo ?
Nikada nisam volela bolovanje.Opet ono me je dočekalo u firmi.
Znam šta se dešava u kada u firmi uzmemo bolovenje.Vrlo je jednostavno.Otpust ili propust.
Čini se da se potpuno isto dešava i kada uzmemo bolovanje na sopstveni život.
Sve Vas pozdravljam i želim Vam lep dan.
| « | Jun 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
