Ja i samo ja mogu da izađem napolje po ovakvom vremenu u majci na bretele i japankama.Bez jakne.Neka mi jeza obliva čitavo telo.
Volim svežinu.Volim kada se vazduh raščisti nakon kiše.Kao da se sa njim razbistre i moje misli.
Gledam ljude kako protiču.Neke od žena ponosno šetaju preplanuo ten.Shvatam da je jun uveliko na pragu a ja kao da sam još uvek zaglavljena u januaru.
Nekada sam planirala letovanja u aprilu,sada više ne planiram ni šta ću da radim večeras.
Sve kao da je stalo.Kao da protiče mimo mene.
Nekada mi je i dan izgledao duži a sada minuti cure kao pesak na peščanom satu.
Pitam se kada sam to prestala da igram u predstavi sopstvenog života i postanem njen posmatrač.
Stranac u publici koji ravnodušno posmatra.Ne izražava ushićenje,tugu.
Ne zanima ga šta kako će predstava dalje da se odvija.Nije ga briga da li su glumci dobri ili samo vešto blefiraju.
Nije ga briga ni za rekvizite na sceni koji tako vešto smenjuju kiše,sunce,sneg,more...tako da ponekada pomislite da je stvarno.Ali nije.Zamena nikada ne može biti original.
Kao da živim kopiju sopstvenog života.
Lošu kopiju,sa sve onim razložnim mrljama koje ti ne daju da vidiš slova koja su trebala da budu ispisana.
Kao da uporno prevlačim belilom u nadi da ću prekriti mrlje.Ali ne ide.Belo nikada ne može potpuno da preksrije crno.Čak i da to učini jednim delom,mrlje se nadziru.Tu su.Vidimo ih.
A onda pokušavam da zamenim papir.
Izvučem čist.Nov.Bez ičega na njemu.
Prodavci kažu da papira više nema..Da je sve uveliko rasprodato.
Da sam zakasnila.
Kada to prestanemo da živimo naše živote i počemo da ih posmatramo kao nekakve vozove koji protiču pokraj nas ?Mašemo im a ne možemo nikako da ih zaustavimo.
Kada shvatimo da smo zbačeni sa koloseka ali i dalje u vozu te čekamo da se isti na šine vrati ?
Da stojimo u mestu a sve oko nas se okreće ?
Kada smo to počeli da živimo loše kopije sopstvenih života ?
Gledam u onaj papir sa mrljama.Možda je i bolje tako.Ne savršeno uvek izgleda bolje nego prazno.
Možda ne treba da uporno pokušavamo da prevlačimo belilom u nadi da ćemo zataškati,prekriti,zaboraviti...
Možda jednostavno treba da naučimo da živimo sa tim mrljama.Prihvatimo ih takve kakve jesu i prestanemo da tražimo nove kopije.Bolje kopije.
Možda i kao onaj stranac u publici treba da ustanemo i aplaudiramo iako nam se predstava dopala nije.
Napokon ona je ipak naša.
Reprize nema nikada.
Ulazim u stan i hitro navlačim jedan od onih džempera koji izgledaju kao da su za 2 broja veći a zaprvo su naš broj.Gledam u reke automobila koje se ukrštaju.
Osmehom tugu prekrivam.
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
