Pre neki dan jedna me je osoba pitala kako se osećam,da li još uvek volim moga muža ,da li se vraćam u prošlost po pitanju braka ? Da li polako zaboravljam ?
I sama sam sebi postavila isto pitanje.
Nije više stvar da li je njega volim.Ne mogu da volim nekoga ko mi šalje 80 poruka dnevno u kojima mi preti da će me uništiti a da je pri tom je sud na predhodnoj parnici doneo odluku da dete pripada majci i ostavio mu rok od 2 meseca da se upristoji i stabilizuje ponašanje.
Ako sam ga i volela,ne mogu da volim nekoga koga nije briga da li mu sopstveno dete ima za pelene.Šta je jelo,da li ima šta da obuče,da li će ići u školicu i gde živi .
Jednostavno ne mogu prema tom čoveku ništa da osećam.Baš ništa.Nisam od onih osoba koje mrze,koje se svete,koje kritikuju i pljuju,koje su ogorčene.I koje zbog toga što im se desilo krive i mrze čitav svet.
Jedina moga greška je što sam pristala na njegov predlog da Anđeo bude pola kod njega pola kod mene.Nikada ona nije bila sa babom i dedom bez roditelja.Ponekada samo na jedan dan najviše.
Kada nekoga više ne volim on se iz moji misli briše.Ne postoji.Ne zanima me više ni u kom pogledu.
Nije dakle stvar toga da ja treba nekoga da odbolujem.Takav čovek za mene nije zaslužio ni da pomislim na njega a ne da ga odbolujem i krvarim zbog njega.
Stvar je u tome što moj život stoji u mestu.Vrti se.Ne može nikako da krene dalje.Zašto ?Parnice nikako da se završe.Pretnje takođe.Razmišljam da sam barem radila bilo bi mnogo drugačije.
Trenutno sam primorana da budem u NS jer sam potrošila moju platu od 19 h na sve potrebštine oko prevoda stana...Ne mogu čak sa Anđelom da budem u sopstvenom stanu.
To je problem.Samo čekam da se sve okonča i nastavim dalje.
A onda dođem na blog gde pišem isključivo zbog sebe .Za Vas možda ali zbog sebe.To je razlika.Da se malo opustim.Da izbacim svoje misli.Da se ponekada našalim.
Svačega je ovde bilo.Nikoga nikada povredila nisam niti prva ikome rekla ijednu ružnu reč.Blog posmatram kao kuću.Svako ima svoju kuću.U kuću Vam dolaze gosti.Onaj ko dođe u tvoju kuću i pljuje te po meni je nepristojan.Ali sve je to nebitno.Kada sam se malo udaljila odavde shvatila sam da će tako biti i bez mene.Da je tako bilo i uvek će biti.
Moram reći da lepi komentari prijaju ali da me iskreno uopšte ne zanima šta misli o meni neko ko pojma nema o mom životu.Nikada se nešto nisam obazirala na tuđa mišljanje pa ni sada to ne činim.
Šta i ako sam imala virtuelnu ljubav.Šta i ako mi je bilo neko vreme lepo.Šta i ako sam imala ružičaste naočare i svet mi barem na kratko izgledao lep.Ne može mene niko ni da zavlači ni da prevari ni da se igra samnom.PoBogu nisam ja nekakva tinejdžerka.
Ja sam toj osobi zahvalna što mi je pružila lepe momente.I želim mu svako dobro.
Šta i iako ovde na blogu ima još nekih virtuelnih ljubavi,i ako neko četuje,zeza se,šta već.Ne mogu svi da budu uštogljeni i da poene zarađuju pljuvanjem.Svako treba da gleda sopstveni život.
Ta ista osoba koja me je pitala kako mi je,rekla mi je da vreme nakon razvoda ne leči ništa.Da se neće mnogo toga promeniti.Iskrenost cenim.
Šta kada osoba postpuno ostane bez snova ?
Kakva je to onda osoba ?
Ovde na blogu sam plakala,smejala se,volela...svim srcem sam sve to činila i činiću i dalje.
Kada sam sanjala uglavnom sam bila osuđivana.
Onda kada se snovi razruše teško da ikada mogu da se vrate.
Zato bih se rado vratila u period kada sam sanjala,kada sam volela.
Teško međutim da će se tako nešto skoro dogoditi.
Razvodom postajemo jači -istina.
Slobodni -istina.
Niti malo nisam lagala kada sam pisala da sam zahvalna na tome.Tako mislim i sada.Dobila sam parče neba.Ojačala.Dobila i krila.
Ali sam sve to platila sopstvenim snovima.
I zato,svako kao što ima svoj blog,tako ima i svoj život.Pre nego što krenete da upirete prst u nekoga,da ga osuđujete,kritikujete pogledajte sebe.Zapitajte se da li ste bezgrešni.Da li ste bez ijedne mane.Da li ste čista srca ako sudite i da li imate sopstvene živote ili živite tuđe.
Imam dovoljno problema na javi.Ne trebaju mi ovde zategnutosti i gluposti.
Izvinjavam se većini blogera kojima se zahvaljujem na pažnji i poverenju.Pronaći će se.
Nikoga ne mrzim.Nikoga ne vređam.Nikome zlo ne želim.
Ne odlazim sa bloga ovoga iako moram priznati ovde vlada nekakva čudna atmosfera.Zaniimaju me mišljenja samo dragih mi ljudi i od komentara nikada zavisila nisam.
Ovaj blog čitaju i drage mi osobe koje veze sa blogom nemaju ali preko mojih postova uvide kako se osećam i kada se ne čujemo.
Ima dosta razloga zbog čega pišem i zbog čega ću nastaviti da pišem.Ne mora čovek da živi u blogu da bi pisao na blogu.
Sve Vas pozdravljam.
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
