Potrebno je puno koncentrcije da bih ovo pismo otpočela.Kada se umor pomeša sa iscrpljenošću trenutnim mukama koje me more,uzećeš u obzir da možda neću moći da nabrojim sve ono na čemu sam ti zahvalna.
Ti spadaš u one retke ljude koji su me prihvatili upravo onakvu kakva jesam,sa svim manama i vrlinama u paketu.
I zato je potpuno sigurno da neću uspeti da sve iskažem rečima ali ću delić pokušati
Ti si samnom sa litice skakao
Ti si me u ratove pratio
Ti si mi suze brisao
Samnom se smejao
Plakao
Rane mi celivao
Borio se sa svim mojim demonima koji su me spopadali
Preživljavao samnom sve bure i brodolome
Uz mene stajao i kada niko nije
Ti si trpeo sve moje hirove
Vadio me iz blata
Bojio radošću moje dane
Pomagao mi da provedem noći besane
Trpeo moje poraze
Slavio moje pobede
Darivao me rečima utešnim
Iskrenim
Toplim
Uz tebe se uvek osećam sigurno
Zaštićena,kao nekakav biser u školjci
Sklonjena od vetrova i kiše
I onda kada su bure pretile da će me odneti
Onda kada su se kišne kapi u led pretvarele
Onda kada sam mislila da ću u dubine potonuti
Ti si bio tu
Verovao u mene
Hrabrio me
Bodrio
Osmehe mi poklanjao
I ne,nisi Ti bio tu trenutak samo
Ti si bio tu i kada su lepi trenuci prestajali
Loši stupali na scenu
Čarobni se promaljali iza tamnih oblaka
Ti si uvek bio tu
I zato ništa više neću reći
Svaka je reč sada suvišna
Verovao si u mene
Sada ja u tebe verujem
I kada prođu dani,godine,nedelje
I kada me više ne bude
Znam da ćeš uvek biti tu
I motriti na mene
A ja,ja ću biti tu uz tebe.
Pronaćiće se onaj kome je ovo posvećeno.
Prislonila sam glavu na prozor i slušam kušu.Volim zvuk kiše.
Anđeo mirno spava.Malo sam danas rondala po leksikonima,dnevnicima,svaštarama iz perioda kada sam bila tinejdžerka.
Jedna mi je rečenica u zapisana u dnevniku skrenula pažnju.
-U životu se jedino plašim trudnoće i samoće.
U vreme kada sam bila tinejdžerka bila sam dosta ranjivija.Plašljiva nije odgovarajuća reč.Sve sam previše uzimala k srcu.Prisvajala.Nervirala se za svaku sitnicu.
Koliko se to promenilo do današnjeg dana ?
Ponekada se čini kao da sam na bol otupela ponekada opet umeju da me povrede najbanalnije sitnice.
Rodila sam prelepu devojčicu.Strah od trudnoće uprkos tome nisam prevazišla.Nikada ne bih mogla da ponovo ostanem u drugom stanju.Teška i rizična trudnoća možda je strahu doprinela još više.Ali sada se više ne opterećujem time.Budući da sam sama ,nije sebično da svojevoljno odlučujem o tome.
Što se samoće tiče ,dugo ,zaista dugo bilo je potrebno da taj strah prevaziđem.
Ljudi danas na samoću gledaju kao na nešto loše,ružno,jadno,neki čak na samoću gledaju kao na bolest.
Sada govorim isključivo o tome da budete bez partnera,bez veze ,bez braka.
Onda se pravi nekakva razlika između samoće i usamljenosti.Ako imate decu,prijatelje...niste usamljeni...
Da se nikada nisam udala verovatno bih čitav život bila nesrećna.Ovo ne važi za sve neudate žene.Naprotiv.Važe za one koje su poput mene maštale o braku i porodicu.Sanjale venčanje.
Saznanje da je nešto moglo da se dogodi a nije rilo bi mi dušu.Crpelo um.Ispijalo srce.
Ne bih verovatno nikada naučila da uživam u ljubavi budući da bi večito bila u nekakvoj trci za mužem,zajednicom...u jednom momentu verovatno i za tim da što pre dobijem dete.Opterećivala bih se glupostima poput biološkog sata i mišljenjem okoline.
Ali ja sam se udala .Dobila Anđela.Videla kako u braku izgleda.Kada se osvrnem mogu slobodno da kažem lepom braku,ma koliko razvod po mene traumatičan bio.
Pa sam se setila perioda kada mi je samoća nedostajala u braku.Kada mi je nedostajao onaj sat ,barem sat vremena dnevno mira i kada sam ludela zbog toga što ga ne posedujem.
Ništa na svetu nije moglo da kupi taj jedan jedini sat koji mi je toliko potreban bio.
Razvod menja.Onaj ko kaže,bilo pa prošlo kao da nije vara se.
Razvodom se definitivno promenimo,verovatno onako kako nikada ne bi mogli da nije bilo njega.
Ovim tekstom ne reklamiram razvod niti ga preporučujem.Ne bih ga poželela nikome.Naročito ukoliko ima decu.
I sada sa ponosom mogu da kažem da se samoće ne bojim.
Samoća oplemenjuje.
Samoća prija.
Samoća ti dozvoljava da sopstvenu dušu dotakneš.
Nekada sam je terala od sebe.Bežala od nje.Strahovala od nje.
Sada joj se samo smešim i gledam je u lice.
Što je još čudnije po prvi put kao da i ona meni osmeh uzvraća.
Samoća je posebno stanje duha koje nam omogućuje da okupamo sopstvenu dušu u bistroj vodi.
I sada shvatam da je strah od samoće bio najveća greška.
Kada strahujemo od samoće čini se kao da strahujemo od nas samih.
Biti sam sa sobom u harmoniji jedini je način da spoznamo spokoj.
Što se mene tiče,sada imam onaj sat mira,ponekada i više.
To je onaj jedan jedini sat kada sam sama sa sobom.Kada mi niko i ništa ne treba.
Kada se moje misli dodirnu sa srcem a duša sa razumom.
Tada shvatim da postojim.
Kapi kiše kao da proizvode nekakvu čudesnu melodiju.Ljubim Anđela i prislanjam glavu uz njenu.
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
