Ovih dana retko čitam postove na blogu.rs.Pročitam tek po koji ,dragih mi osoba .Malo sam želela da se smirim od ove pomalo nenormalne atmosfere .Ali to je razumljivo.Kada je sredina mala sve vrline i mane lako dolaze do izražaja.
Ljudske slabosti,vrline,sujeta,pohvale,osude....sve je to izraženije nego recimo u nekoj većoj sredini.Ima svega toga i tamo ,naravno.Baš kao i na javi.
Nije to tema kojom ću se danas baviti.Iako bih o njoj mogla u najmanje desetak postova.
Dva su komentara na moj post učinila da se nad njima duboko zamislim .
Dakle pitanja koja sebi postavljam je da li smo iza tastature jači ?
Da li smo mi ovde zaista mi ?
Da li smo u realnom svetu ogoljene duše ?
Da li nas to plaši pa zato dolazimo ovde ?
Teško je upoznati ljude.To važi i za javu i za blog.Teško je nekoga zaista dobro poznavati.
Da li zaista golimo naše duše iza sopstvenih reči ?
Iskrena da budem,ne mislim da je tako.Onaj ko ume da se predstavlja na javi isto tako to ume da čini i na tastaturi.
Onaj ko želi da uporno beži od sebe bežaće i na javi i na tastaturi.
Onaj ko kritikuje i omalovažava,hrani se pljuvanjem,činiće to i na javi i na tastaturi.
Onaj ko ljubi i tapše radi reda činiće to i na javi i na tastaturi.
Onaj ko je iskren biće iskren i na javi i na tastaturi.
Ima još mnogo primera.
Da li čovek zaista ogoli dušu rečima ?
Postoje i oni koji spretno i umetno umeju da koriste reči.Da se prikazuju mudrima,hrabrima,odvažnima....to je istina.
Ali isto će to činiti i na javi.
Ima i onih koji ne umeju da barataju rečima ,napišu,reč,dve pa su opet iskreniji od onih koji to pokušavaju da objasne odom ili hvalospevom.
Ima i onih koji se večito udružuju ne bi li bili jači.
I toga na javi koliko želiš.
Potpisala sam taj komentar.Napisala da je istina da ovde ostavljamo dušu a na javi hodimo kao prazne ljušture.Sada to opovrgavam.Iako sam moram priznati dugo mislila da je tako.
Potpuno smo isti.Na blogu ili na javi.U stvarnom ili u virtuelnom svetu.
Reči nisu moćne koliko sam mislila da jesu.Imaju one moć i da uzdignu i da spuste i da otkriju i da pokriju...sve to je istina.
Ali dela i postupci nas oslikavaju.
Njih na reči prenosimo pa to dolazi ovde do izražaja a na javi možda ne toliko.
Eto,to je jedina razlika između virtuelnog i stvarnog sveta.
Sve Vas pozdrvaljam.
Rano jutro.
Voz lagano kreće.Na sedištima tek po koji putnik.
Zaljubljen par tinejdžera se kikoće.Ljube se.Šapuću glasno.
Ostali putnici su se šćućurili .Pritežu uz tela svoje jakne,džempere.
Uzimam lap top i počinjem da pišem.Voz najednom ubrzava.Shvatam da ništa od pisanja nema.
Pomalo se neriviram.
Uzimam knjigu.Uviđam da je dugo nisam čitala.Nekada sam gutala i po 6 knjiga mesečno.
Tek što prevrćem list,gospođa koja sedi na sedištu do mog započinje priču.
Rekoh Vam.Ne volim to.Nikada nisam volela da budem u kontaktu sa ljudima.Nisam umela.Ne volim da slušam priče .Neumem ništa da odgovorim.
Možda je zbog toga i blog iskustvo novo za mene.Možda sam zato otišla i na onaj drugi.Da pišem u miru.
Nije to zato što ja ne volim ljude.Niti ne volim da čujem njihove priče.Jednostavno imam ponekada toliko problema na javi da sam zanesena njima.
Žena nastavlja da priča.Ne obazire se na to što ja prozborim tek po koju na njenih 100.
A onda...samo čujem kako odzvanjaju reči koje je izgovorila.
"Muž mi je umro pre nekoliko godina.Znate,gadno je to.Kada Vas nešto u životu iznenada zadesi .Tada se čitav vaš život promeni.Nikada više ne bude isto.Vi ne budete isti.Oni koji kažu pred Vama je život,biće bolje.Lažu.Ne bude ! Bude drugačije ali nikada bolje.Da li ste čitali Hemingveja ? Kaže da se čovek za svaku veliku lošu stvar,gubitak koji mu se dogodi smanjuje.Verujem u to..."
Njene reči ponavljam u sebi nekoliko puta.
Ispituje me.Govorim o razvodu.Bez mnogo detalja.
Razmišljam kako je u pravu.Najgore je kada nas nevolja nenedane zadesi.
Kada se čitav naž život iz korena promeni.
Nije strašno to što se promeni život.On ima svoj tok.Možda se on i ne menja.
Promenimo se mi.
Postajemo neko drugi.
Iskusniji.
Jači.
Hrabriji.
Smeliji.
Ali mi više nismo mi.
A onda uporno pokušavamo da dokažemo sebi da smo oni stari.Da se tako ponašamo.Da ubeđujemo druge da smo oni stari.Ali ne ide.
Nismo mi više ista osoba ma koliko bi nekada želeli da budemo.
Mislimo da iznenadimo sebe kako reagujemo u raznim novonastalim situacijama.Nekada se ponosimo.Nekada se stidimo.Ali svakako čudimo.
Zašto ? To ne činimo Mi.To sve čina potpuno druga osoba u čiji smo se um uvukli.
Kada mi je bilo najgore,kada sam se zbog razvoda gušila u suzama sestra mi je izrekla rečenicu ( možda sam je i ispisivala ali toliko je moćna i iskrena da moram da ponovim )
"Taj tvoj te je izmučio.Dušu Ti je slomio.Biće još gore.Biće svega.Patićeš.Ali to se sve dešava sa razlogom.On će te uništiti.Ranjenu sahraniti.Iz pepela ćeš se podići i izaći kao potpuno nova osoba.Jača !Hrabrija !" Tako kaže natal.
Dugo mi je vremena trebalo da shvatim i prihvatim da ja više nisam ja.Da sam se potpuno promenila.
Kada Vam se dogodi nešto iznenada.Nešto što ste mislili da Vam se nikada ne može dogoditi.Postanete neko sasvim drugi.
Najgore od svega je što shvatate da Ti vaši štitovi koji su postavljeni kao odbranbeni mehanizam od zlobnika,onih koji žele da Vas povrede ,a upravo takvi nekako uvek biraju osetljive duše,ranjive duše, ne možete više da uklonite.Oni postaju deo Vaše ličnosti.Deo Vas.I kada želite da i sklonite ,ne ide.Tu su.Keze se svima ostalima.Onim zlobnicima.Ali i Vama.
Kao da govore da treba da ih prihvatite.
A onda...ti se štitovi polako uvlače u vaše srce,vaš um,telo.Orobljuju ga.
Ponosni ste.
Ali Vi više niste Vi.
I sada dok sedim i posmatram proplanke ,kao da vidim onu staru sebe.Kao nekakvu ranjenu devojčiu koja plače čvrsto stežući barbiku.Devojčicu koja je verovala.Umela da se smeje isto tako kao što je i plakala.Iskreno.Od srca.
Prepoznajem je.Ali znam da to više nisam ja.
Ne znam ni da li bih želela da budem.
U ovom svetu svakako se ne isplati.
Zato iskustva i jesu važna.Zato nas muke jačaju.One nam se i serviraju da bi u nas ugradili odbranbeni mehanizam.
Život je more kojim svi moramo da plivamo.Ponekada ne umamo.Neko nam priskoči na trenutak u pomoć i pruži nam pojas za spasavanje.Ali taj pojas nija naš.Moramo da ga vratimo.
Nevolje nas uče da plivamo.A da plivaju mogu samo jaki.Za osrednje i slabe nema milosti.Oni tonu.
Uporno tražimo obalu da se odmorimo ali nema je.More života obale ne poznaje.
Opraštam se sa ženom i izlazim iz voza.Stapam se sa rekom ljudi u mom omiljenom gradu.
Meseče !
Zašto se uvek plašim kada treba da se promoliš među tamnim oblacima ?
Zašto zadrhtim svaki put kada ugledam te opijajuće zrake,nenametljive,čarobne ?
Zar ne znaš koliko duša nosiš na sebi meseče ?
Duša koje gledaju u tebe i mole se
Koliko si se ispovesti naslušao
Koliko ljubavnika nagledao
Koliko priča naživeo
Uprkos strahu čekam svake noći da se pojaviš
Da uživam u tvom milovanju
Senci koju bacaš na jastuke moje
Onom čudesnom osećanju koje se rečima ne da opisati
Tišini koju bojiš svojim odsjajem
Meseče !
Možeš li nešto da mi učiniš ?
Možeš li moje molitve da uslišiš ?
Dovedi mi ga !
Njega !
Nemoj se ponovo samnom igrati i iscrtavati u svom odsjaju njeogov lik!
Nemoj me mučiti,ispitivati,propitivati
Dovedi ga !
Želim da mi ruke spusti na uzglavlje kreveta i ostavi me potpuno nepomičnom
Želim da u sekundi nestanem,izgubim se
Da nas ponovo prigrliš
Znaš li ti meseče koliko je potrebno da bi se izvajala jedna ljubav ?
Sekunda,minut,dan,godina ?
Znaš li kako se ljubav rađa ?
Kako se oplakuje ?
Kako umire ?
Kladim se da znaš meseče
Ta tvoja svetlost koja opija nastala je upravo tako
Svaki joj poljubac staklić nadenuo
Svaki uzdah krunu načinio
Onaj čin...onaj kada se tela sklope
Kada postanu jedno
Taj ju je čin stvorio
Zato je i takva ta magična svetlost
Opevana u pesmama,pričama,bajkama
Nepostojeća
Opet tako snažna
Baš kao taj čin o kome Ti govorim
Imaš ga,opet ga nemaš
Dobiješ,pa ga za tren izgubiš
Misliš li nekada meseče na izgubljene duše koje nebom hode ?
Posipaš li ih tom tvom opijajućom točnošću ?
Grliš li ih ?
Svijaš li ih u naručje svoje ?
Večeras neću ljuta biti
Neću suze prolivati
Čekaću strpljivo
Čežljivo
Didire njegove prizivati
I moliti da mi ga dovedeš
Kosa mi zlatna po jastuku rasuta
Ponovo se uplićeš u nju
Dok ja prizivam jednu dušu
I molim se
Dovedi mi ga večeras .
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
