Princeza nemira

KORICA MIRA
2011/05/07,22:50

Spuštam glavu na jastuk.

Zurim u malecnu svetlost koja dopire kroz prozor spavaće sobe.

Nije ti čak ni prava svetlost,odsjaj samo.Privid.

Moje se misli množe.Lete u jatu poput nekakvih ptica.

Proleću oko srca,u srce,prepliću se sa njim.

Pa onda odlaze malo do razuma.Grle ga.Smeše mu se,pa mu s mršte.

Sada,nakon punih 7 meseci  pokušavam da razbistrim um,da ga nekako raščistim.

Da raskrčim nade,uverenja,ubeđenja,želje,planove i vidim šta je ispod svega toga.

Čovek je sam.Možda jeste društveno biće ali je sam.

Mislim da sva naša razočarenja potiču upravo jer želimo da ovu činjenicu opovrgnemo.

Pokušavamo da nekoga vežemo,prisvojimo.Često i decu.

Čula sam dosta priča od razvedenih žena o tome kako nisu volele muža.

Kako nisu znale zbog čega su se tačno udale.

Ja sam svoga muža volela.

Možda ne na način kao onu moju ljubav najveću sa Kipra.Ali volela sam ga.

Znam da je i on mene.Barem mislim tako.Možda i grešim.

Gotovo čitave 3 godine živela sam u uverenju da se nalazim u bajci.Često nisam mogla da poverujem da sam u nju dospela.

Bila sam verna,brižna,odana žena.

Živela u  ubeđenju da će naš brak trajati večno.Niti jednog trenutka nisam pomislila da tako neće biti.

Onda je došla kruna naše ljubavi.Anđeo.

Tek sam tada mislila da sanjam.

Uz svo ono petljanje oko bebe ,iznemoglost i iscrpljenost ja sam bila srećna.

Kovala sam planove.Borila se za budućnost.Verovala da smo složna porodica koja se voli i nadasve poštuje.

Jednoga dana se spakovao i otišao.

Sve se raspalo samo u jednom jedinom danu.

Planovi.

Želje.

Zajednička budućnost.

Uporno sam pokušavala sve to da  vratim.Trudila se.Nisam dobila priliku.

Kada me neko povredi,pokušam da se borim.Ali ako me i  nakon borbe ponovo povredi ta osoba više za mene ne postoji.Briše se.Gubi se.

Nije lako kada sam nekim imate dete da ga potpuno izbrišete iz života.

Ali izgleda da me je život navikao da tako činim.

Desio se klik i jednoga dana kao da sam samo pritisnula dugme i obrisala ga iz mog uma.

Tu je on.Pojavljuje se kao nekakva senka.Pojavi se na blic pa ga opet nema.

Kada nekoga obrišem iz uma ,možda još uvek ima nade za nešto ali kada ga obrišem srcem onda nade više ne postoje.

Ne plačem više.

Ne krvarim.

Ne patim za njim.

Moguće je da se u mome umu ponekada pojavi na momenat ona slika koju sam čitavog života zamišljala.Slika nasmejane porodice koja nedeljom doručkuje zajedno.Odlazi na reku u duge šetnje .Na putovanja.

Slika u okviru čijeg rama sam bila.

Ali ta se slika izgubi i nestane ,baš onako kako se i pojavila.Iznenada.

Moja odluka da se više ne udajem se nikada neće promeniti.

Kada se snovi rasprše u deliće oni se nikada više ne mogu sastaviti.

Mogu se zalepiti.Lažno pričvrstiti.Ali ja ne volim kopije.Ne volim popravke.

Nekako sam znala da sam sama čitavog života.

Nema to veze sa roditeljima.Nema ni sada sa detetom.

Nema ni sa prijateljima.

To moje uverenje narušilio se samo u vreme kada sam bila u braku.

Poverovala sam da sam svoju teoriju opovrgla.

A onda se uverila da nisam.

Znam da će se u jednom trenutku pojaviti taj neki koji će me vinuti u čaroliju ( i tako sam tome sklona to znate ),koji će mi navući ružičaste naočare,zbog koga ću možda pomisliti da je život lep,da je sve oko mene lepo.

Ali to nema veze sa mojim uverenjem da je čovek sam.

Srećom meni samoća prija.Nije mi mučna niti odbojna.

Ne bojim se da ostarim sama.

Da budem u tišini .

Miru.

I baš ta tišina kao da mi nikada ne presedne.

Zato sam konačno osetila nekakav spokoj.

Ugrabila koricu mira.

Znam da je cena previsoka.

Tu sam koricu platila sopstvenim snovima.

Ne trijumfujem njom.

Ne smatram da sam presrećna.

Ne želim njom da kupim budućnost.

Ne.

Ali ona je tu.

Dobila sam je.

I ne bih je više ni za šta menjala.

Ni zašta i ni po koju cenu.

Čitav jedan život treba mi je da svoju dušu njom umotam.

Nestaje i onaj malecni odsjaj.

Sklapam oči.

I po prvi put nakon dugo dugo vremena mislim samo na to kako ću sutra izjutra odvesti Anđela u park.I ni na šta drugo.

 

 

 

 

 

 

SRODNE DUŠE
2011/05/07,11:53

Pre podne. Anđeo vešto ronda po svim mojim torbama.Shvatam da se u svakoj od njih nalazi gomila bespotrebnih papirića,ceduljica,vizitkarti...U jednom trenutku vadi nekoliko karata za metro i pita me -Mama šta je to ?

Pružam joj kartončiće da se njima igra pitajući se kako još uvek nisam uspela da ih bacim i razmišljam.

Život me podseća na metro.

Toliko puno od njega provedemo čekajući na stanici odgovarajuću liniju.Ponekada uđemo u pogrešnu ,shvatimo da ne idemo u željenom smeru pa se onda ponovo vraćamo na stanicu.

U metrou se uvek vozimo sa određenom grupom ljudi.Ponekada ne shvatamo da nismo mi ti koju tu grupu odabiraju.Oni se jednostavno tu zateknu.Put ih nanese.Sa nekima se zbližimo pa razvijemo priču,upoznamo se.Neke jednostavno ignorišemo ali primorani smo da se vozimo sa njima želeli to ili ne.

Mišljenja sam da nam u različitim fazama života život nameni određene osobe iz određenog razloga.Sada ću se ograditi.Neke se provuku kroz čitav naš život.To je nešto drugo.To su neraskidive veze.Dešavaju se.

Ali šta je sa onim osobama koje nam je život namenio za samo određen period?

Ponekada su to ljubavi .Ponekada prijatelji .Ponekada neko ko može da nam pomogne u profesionalnom smislu.

Ljudske se sudbine prepliću.Razboj na kome se prepliću tkaje unapred određenu sliku od koje se tkaje tapiserija.

Ta osoba,se zadrži u vašem životu onoliko koliko Vam je potrebno da prebrodite neki određeni period .Ulepša Vam ga .Pomogne da ga lakše prebrodite.Uz nju se jednostavno bolje osećate.A onda...ode.

Postoji tu jedan problem.Često to ne umemo da prihvatimo.Pa onda grebemo,kopamo,kunemo sudbinu zašto je baš tako moralo biti.Pokušavamo da tu osobu zadržimo ili se pak jednostavno naljutimo na nju,zaboravimo je i zaboravimo sve lepo što nam je donela.

Po meni,toj bi osobi trebalo da se zahvalimo.Ako ništa drugo onda da nam ostane u lepom sećanju.

Svako životno doba nosi sa sobom određene osobe koje svraćaju u naš život.Te osobe uvek su svratile u naš život sa razlogom.

Nekada odu onda kada ojačamo i izgube životnu ulogu a ponekad i samo zbog toga što se do njihove kuće ide drugom linijom metroa.

Neke od njih pak ostanu da se voze sa Vama.Izlaze sa Vama.Čekaju sa Vama na stanici,strpljivo .Menjaju linije i ulaze u iste linije kao i Vi ili pak u različite ali se ponovo susreću sa Vama na istoj stanici.

Te osobe su Vaše srodbe duše.

Možda Vam ih je Bog poslao da budu uz Vas,smeju se sa Vama i olakšaju Vam kada Vam je teško,raduju se sa Vama kada ste srećni.

Nema puno takvih osoba koje dođu u Vaš život.One su retke.

I zato treba da budemo srećni kada se pojave.Nemojmo zaboraviti.Puno se toga u životu menja.Ali srodne duše zauvek ostaju baš tako kako im naziv kaže,prepletenih duša sa vašim  i prijatelji Vašeg srca.

Nedavno sam pronašla svoju.Pojavila se u mom životu onda kada mi je bila najpotrebnija i znam da će na neki način uvek biti u njemu.

Objašnjavam Anđelu šta je metro.Ona mi kaže da je bolje da je popnem da vidi šta ima u gornjoj pregradi ormara.Nije zainteresovana za nešto što trenutno ne može da vidi i orijentiše se na ono što je tu,kraj nje.

Shvatam da i i meni bilo pametnije da učinim isto.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu