Ne znam da li volim ili ne volim kišne kapi
Nekako Te uvek prizovu
Više volim zimu jer se zimi misli lede a telo trne
Jesen nego proleće jer mi kiše dušu čiste
Posmatram te u odsjajima svetiljki
Munje kao da tvoje ime prizivaju
Znaš li šta ja volim ?
Da me gledaš onako bezobrazno dok mi čupaš kosu nežno
Da me ljubiš onako pohotno dok me podižeš
Šta je uopšte trenutak ?
Mera za večnost ?
Mera za nepostojanje ?
Mera za neuhvatljivost ?
Znaš li Ti..hajde pitam te sada lepo ...
Znaš li Ti da se sreća gramima meri ?
Da ju je nemoguće uhvatiti ?
Ona se migolji kao riba nekakva kada je uhvatiš
Klizi nam niz ruke kao vreli pesak
Izvire iza tamnih oblaka pa se vešto ponovo pod nji skriva
Koliko košta gram sreće ?
Čitav život ?
Mrvicu nade ?
Parče mira ?
Ležim na krevetu u nekakvom polu snu
Shvatam da nisam zaspala
Da te sanjam budna
Da ponovo iskačeš iz uglova
Da je svaki maleni tračak odsjaja tvoj nepostojeći lik
I onda dolaziš
Šunjaš se
Mučiš me
Napadaš mi telo dodirima nestvarnim
Ja samo želim da te dodirnem
Da vidim da li si stvaran
Da te okrznem vrhom prsta pre nego što ponovo nestaneš
Ako nisi stvaran kako je moguće da te tako osećam ?
Kako to da me progoniš ?
Da mi svake noći sipaš u telo otrove ?
Šta Ti misliš ?
Da li je trenutak mera za sreću ?
Želim da brojim trenutke
Da od njih gradim čitav jedan malecni život
Nestvaran
Svet u kome smo samo Ti i ja
Bez ikoga
Ičega
Dovoljni sami sebi
U taj bih život da uronim onda kada oči mi se sklope
Onda kada mi grudi orobiš rukama a telo stavljaš na muke
Onda kada si grub tek toliko da osetim svu jačinu ljubavi tvoje
Onda kada iscrpljeni ležimo jedno pokraj drugog i ćutimo
A onda nestani baš tako kao što si i došao !
Izgubi se u kišnim kapima !
Sakri među oblacima umirenim od munja !
Sreća se ipak trenucima meri
Ako je tako onda jedan trenutak sa tobom života vredi
Hajde sada lepo nestani baš kao što si i došao !
Izgubi se i pusti me da snevam u miru.
Gledam kroz prozor u tminom obavijen dan.
Kao da je umotan nekakvom folijom.Kao kada su svetla prigušena.Onda kada želite da stvorite romantičnu atmosferu.
Hiljadu me briga pritislo pa ne znam kada će se koja završti.Nisu to one brige zbog kojih sam nekada očajavala.Zaprvo možda bi nekada zbog njih i očajavala ali sada samo želim da se završe.
Razmišljam kako se čovek uvek nekako više razočara u male stvari.One velike se lakše pregrme .Prebole.
I još sam jedno došla do zaključka.Koliko Vam život pruži toliko Vam i oduzme.Kao da postoji nekakva vaga koja večito meri.
Ko visoko leti treska u zemlju .Istina je.Ali se zato nakon toga ponovo vine ka nebu.
Često imam običaj da kažem bolje da se ne deševa ništa nego da se dešava nešto loše.
Ali jedna sam od onih koju ravnodušnost ubija.
Možda sam baš zbog toga večito zarobljena u nekakvim nemirima.
Nikada nisam mogla da se skrasim.Na jednom mestu.U jednom gradu.U jednoj državi.U jednoj ljubavi.
Nekada sam se vezivala za ljude,za stanove,automobile,stvari.
Sada više ne.
Shvatila sam da je sve prolazno.Sve se jednom promeni.Kada to tako prihvatiš sve izgleda drugačije.
Neko mi je u jučerašnjem komentaru napisao da ne uzvraćena ljubav najviše boli.
Vremenom sam shvatila da niko nije vredan da zbog njega patim.Dobro,brak je nešto sasvim drugo.Nisam tu u pitanju ja nego moje dete.I ne patim za mužem.
Ali kada steknete određen broj iskustva shvatite da patnja za nekim nikuda ne vodi.
Jedno klik sasvim je dovoljno da shvatite da Vas neka osoba ne zavređuje i krenete dalje.
Misija je postignuta.
Uspela sam da izgradim taj zid oko moje duše i ne dopustim nikome da me povredi ( pri tom ne mislim samo na ljubav..),da svi oni koji to pokušaju razbiju noseve o njega.
Ali pitam se da li će tako biti i ukoliko mi se bude dešavalo nešto lepo ?
Da li ću i tada biti ravnodušna ?
Ograđena ?
Ledena ?
Razočarana nisam.Ogorčena još manje.
Taj zid je svakako dobro imati oko duše, u današnjem svetu u kome preovladavaju zloba,zavist,sujeta,laži,varke,obmane ....
Samo potrebno ja da na njemu otvorim malecna vrata kroz koja će moći da prođe ljubav.
Samo to.Jedino to.
Možda će se tada delić moje duše odlediti.
Čujem ptičice kako pevaju.Spuštam glavu na jastuk.Želim da zaronim u san.
Možda ću u carstvu snova moći da osetim ono što ne mogu na javi.
Možda će baš u snovima deliće moje duše biti odleđen.
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
