Vidi ovako,Ti polako počinješ da se uvlačiš u moj um
To nije niti malo dobro !
Što se Ti više budeš uvlačio u njega ja ću se izvlačiti iz tvog
To nećemo ni Ti ni ja.Zar ne ?
Budimo realni
Kažu da se u životu prava ljubav dogodi jedanput,eventualno dva puta
Šta je sa pravom požudom ?
Znaš ne pričam Ti sada o onom mehanizmu usne na usne,telo na telo...znaš već
Pričam o pravoj pravcatoj požudi
O onoj požudi koja ti um pomeri
Podari Ti najveće užitke
Od koje načisto poludiš
Misliš sada imao sam ja žena ,telesnih zadovoljstava bla bla
Sve je to u redu
Svi smo ih imali samo to ne izričemo naglas
Ali koliko Ti se puta zaledila krv u žilama ?
Koliko si puta nestao u drugom vremenu?
Srce zavaralo ?
Svi kude požudu
Kažu da ona nikakva ljubav nije
Da je plitka
Kratkotrajna
Hladna
O čemu li misle Ti ljudi ? pitam se
Da li su je nekada zaista iskusili ?
Možda smo tako nešto okusili samo Ti i ja ?
Šta misliš ?
Požuda je večito na nekakvo stubu srama i stoji pod nogama ljubavi
A kladim se da je ona glavna
Da vlada našim umovima
Telima
Da čeka svoj trenutak
Svoju slavu
I kako Ti rekoh požuda jedina ume da bude jača od ljubavi
Uz nju se želje tope
Misli nestaju
Fantazije rađaju
Šta su dva ljubavnika do dva oblaka koja prolaze jedan preko drugog i nestaju ?
Šta su do osuđenici na kraj pre početka ?
Šta su do dve senke bića koje ne umeju da se pogledaju ?
Kažu da je požuda samo omotač,celofan,kora
Da prazna ljuštura u koju se ljubav smešta
Oni koji to kažu...poznaju li snagu njenu ?
Znaju li da požuda može živote zaustaviti ?
Njima se igrati kao dete kakvom igračkom
Lepo Ti kažem,požuda je na tronu
Ona ima onu jačinu koja može zvezde da preokrene
Pa ih razmesti u druge dimenzije
Ume da pomeri stene
Spere sve mađije
Zato Ti kažem
Ljubav je kraljica
Vekovima ponosno na njoj kruna blista
Ali prava požuda,ona koja se dogodi jedanput,najviše dvaput u životu
E ta požuda je na tronu
O tome Ti pričam
Snovi su me oduvek fasciniali.Kao mlađa uporno sam pokušavala da zadobijem odgovore na pitanja u vezi njih.
Snovi su nešto ne dokučivo.Mistično.Iskrena da budem,pomalo sam se pribojavala da pišem o njima.Možda upravo zbog toga i nisam u skorije vreme.
Postoji toliko teorija o njima .Opet,čini se da niti jedna nije prava.Dokazana.Realna.
Šta su uopšte snovi ?
Gde ode naša duša kada sklopimo oči a um se preseli u drugu dimenziju ?
Dva su me pitanja okupirala još kao devojčicu.
Šta se dogodi sa našim dušama kada napustimo ovaj život o( tome ću drugom prilikom) i šta su zaprvo snovi ?
Mnogi veruju da su snovi delići naše podsvesti koji se saklupljaju u jedan bokal pa izlivaju u jednu celinu.
Drugi opet veruju da su snovi predskazanje budućnosti.
Kao mlađa sam imala jednu svesku u koju sam zapisivala snove.Sanjala sam tako slikovito.Nekako precizno.Čitav jedan život odvijao se u carstvu snova .A onda sam zapisivala sve čim sam se budila bojeći se da nešto ne ispustim.
Mnogi zapisi se se ostvarili.Nebiste poverovali koliko se u snovima krije ključ naše budućnosti.
Jedan je međutim san ostavio utisak na mene do dan danas.
Isti,potpuno isti san sanjale smo ja i moja nekadašnja najbolja drugarica.U isto vreme.
Sećam se da sam ja počela da joj pričam a ona nastavila.Nije to bio nikakav prijatan san.
Na žalost,ostvario se nakon nekog vremena.
Od tada čvrsto verujem u snove.Verujem da u njima leži puno odgovora na pitanja koja sebi postavljamo.
Verovatno i ti sanovnici koji su naši preci ostavili nisu ispisani tek tako.
Nisam od onih koji veruju u njih.Nisam ni od onih koji veruju da ako sanjaš nešto lepo,desi ti se nešto loše i obrnuto.
Ali verujem,čvrsto verujem da kada sklopimo oči um selimo u neki drugi svet.
Možda je nekada on ogledalo naše podsvesti.Možda sanjamo ono čime smo okupirani.Ali verujem da je to samo površnski sloj snova.
Kao što svi znate snovi se sastoje iz više faza.Predskazanje budućnosti sledi u onoj pred neposredno buđenje.
Fasciniralo me je i to što snove tako brzo zaboravljamo.Ukoliko ih ne zapišemo odmah nakon budjenja oni odlete ,izmigolje se i zauvek nestanu.
Sećam se da sam u nekoj knjizi pročitala da je jedan naš poznati književnik svake godine sanjao isti san.Sanjao je kako se spušta niz stepenice.Svake godine je bila jedna stepenica manje.Dan pred smrt sanjao je da stepenika više nema.To je rekao svojoj ženi i zapisao.
Lično verujem da u snovima možemo da vidimo budućnost.Da nam oni daju odgovore na pitanja koja sebi često postavljamo na javi.
Verujem da se um seli u drugu dimenziju.
Nekada sam mislila da kada naše srce prestane da kuca duša večito ostaje da luta u carstvu snova ? Da li je zaista tako ?
Činjenica je međutim da danas na snove gotovo da i ne obraćamo pažnju.I kako bi ? U trci sa decom,poslom,novcem i svemu ostalom što nameću rituali svakodnevnice ko bi još imao vremena da analizira snove i pronalazi značenje istih ?
Neke će stvari za ljudski rod zauvek ostati nedokučive.
Šta smo mi ljudi uopšte postigli i izumeli za sve ove godine postojanja ?
Da li smo nešto otkrili ?
Jedino što smo uspeli da ostvarimo je kako da komuniciramo jedni sa drugima na sve moguće načine.Kako da sami sebe zabavljamo.Kao nekakvi cirkusanti.
Za nekim ćemo pitanjima samo večno tragati.I možda nikada ne dobiti odgovore na njih.
U snovima se odvija jedan sasvim drugi život.Život u kome se prošlost,budućnost i sadašnjost vešto preliću i čine jednu celinu.
Zarobi me !
Prišunjaj mi se u misli dok mi mesečina miluje lice a staklići njene svetlosti se obijaji o tvoju senku
Sipaj mi u um čini.Načini ga potpuno nedostupnim
Večeras ne želim ništa da znam
Ni o čemu da razmišljam
Nikakve priče da slušam
Želim samo da budem tvoja
Zarobi me !
Ispijaj svaki delić tela mog
Želim da osetim tvoj dah na svome vratu
Poljubac na butini
Ruke u kosi
Zarobi me !
U nekakvom drugom svetu
Tamo gde strasti se ispijaju kao krčag vina
Tamo gde srca kucaju ujednačeno
Tamo gde žive oni koji bi dušu za nebeske dodire prodali
Želeo bi Ti da Tvoja sluškinja budem,znam
Da ljubav prosim kao mrvice kakvog hleba
Da te slavim kao kakvog gospodara
Možda bi samo želeo da budem tvoja devojčica
Zarobljena u igračkama
Neće to ići dragi moj
Zar neznaš da imaš posla da princezom nemirima okovanom ?
Princeza ume da
Preklinje
Moli
Voli
Srce u tvoje spušta
Ali sa prvim zracima sunca nestaje
Zato Ti lepo kažem
Zarobi me !
Okuj mi srce dodirima
Miluj mi telo poljubcima
Dotakni dušu tek da vidiš da li postoji,da li je živa
A onda umnoži moje nemire
Budi im prijatelj
Nema ovde više nikakve devojčice
Ona je nestala kada zvezde su se pojavile
Od devojčice žena
Od sluškinje gospodarica
Od prosjakinje princeza nemira postala je
I zato me zarobi !
Okuj
Zatvori
Ne ispuštaj večeras iz ruku tvoji spretnih
Mesec neka nam svedok bude
Zvezde publika
Dok plešemo čaroban ples ljubavi
Dok se naša tela prepliću
Uzdasi odjekuju
A onda nestani pre nego što vidiš kako...
Princeza nemira umire kada je zora dotakne
Dok pijuckam jutarnju kafu i rešila sam da pročitam jedan stari post moje sestrice.Još uvek verujem.Tako se zove.Prelećem preko slova.Pomalo me podilazi jeza ali sa njom i osećaj neverovatne snage,jačine.
Svašta se nešto ozdešavalo u mom životu.Izdešavalo nije prava reč.Dešava.Svašta se nešto u mom životu dešava.Ne želim često ovde da izlažem sopstvene probleme .Ne želim da pišem da živim od 18 h mesečno ,da muža koji nikako da postane bivši ne interesuje da li mu dete ima za pelene i hranu.Da ga ne interesuje ni da je vidi.Da vučem bolovanje da me ne bi otpustili i dok me ne otpuste.Da dobijam svakodnevno pretnje.Ima tu još puno toga ali to nije tema ovoga posta.
Ono o čemu želim da pišem je vera i nada.
Istina je.Kada nekome ponudiš srce na tanjiru ( ne mislim samo na ljubav nego i na sve ostalo ) za uzvrat Ti pruže vrećicu u kojoj se nalaze iseckana vera i ispasirana nada.
To je nešto što je čini se odlika ljudskog roda.Želeli mi to ili ne.
Međutim vera i nada imaju neverovatno moć regeneracije.Čak i da ih uništite uvek će ostati onaj mali ,malecni delić njih koji preti da će se uvećati i razrušiti vetrom sve ostalo.
U izreku,kada Ti jednom slome srce nikome više ne veruješ ne verujem .
U svetu,šarada,maskarada,laži,sujete,pohlepe,utrkivanja,blaćenja zlobe srce jednostavno nekada mora da bude slomljeno.To je deo života.
Međutim nevolje su nam i nametnute zbog toga da bi ugradile u nas odbranbeni mehanizam.
Nije ni o tome ovde reč ali nije loše napomenuti.
Svima nam je srce bilo slomljeno.Šta to sada znači ? Da treba da se zavučeno u mišju rupu i stidljivo grickamo sir ?
Da u tu istu rupu ne pustimo više nikoga u želji da nam ne otme parče tog sira ?
Da se pretvorimo u čelične ljude koji su pred svetom moćni,jaki,veliki,rečiti a onda se grčimo u krevetu i prevrćući razmišljamo o svojim ranama ?
Svakakvih je ljudi bilo i biće.
Ima onih koji Vas nisu zaslužili.Ima i onih koje Vi niste zaslužili samo preko toga prelazite olako i nesvesno.
Međutim ima i onih koji zavređuju Vašu pažnju,poverenje i ljubav.
Da li sada,upravo sada kada me je sve pritislo toliko da sam i sopstveno zdravlje narušila treba da kažem gotovo,kraj !Ne verujem ljudima.Oni su ovakvi onakvi.Ne verujem da ću ikada sresti nekoga ko je tamo negde i čeka da baš mene sretne ?
Možda je potrebno da tako učinim ali me mogu to.
Od ljudi ne treba previše očekivati.Oni su kao i Vi samo obični smrtnici.Prevelika očekivanja vode svim najdubljim razočarenjima .
Ali nikada ne treba prestati verovati.
Ako sam i izgubila hiljadu osoba koje su mi tobože upućivale lažne osmehe i podršku a dobila samo jednu koja je bila iskrena ne žalim.
O tome Vam govorim.Onoj prozorčić na srcu uvek treba da bude odškrinut.
Ali taj prozorčić poseduju samo velika srca koja se ne plaše da vole.
Upravo se ovaj post nadovezuje na post moje sestrice.
Toliko joj se toga izdešavalo a ona je i dalje pozitivna,nasmejana.Ume ona da plače,oh da.Ne ume da se skriva iza maske čeličnih žena i glumi da je vesela onda kada nije.
Ali veru nikada nije izgubila.
Nisam je izgubila ni ja.
I kada plačem
Molim
Volim
Nerviram se
Pokušavam da odbacim od sebe kamenice koje mi se približavaju
Verujem.
Verujem da će sutra biti bolje i da na ovom svetu još uvek ima iskrenih i ljudi ne okrznutih zlobom i sujetom.
Verujem da će se moje muke okončati.
Verujem i da Taj neko negde postoji i čeka da upozna baš mene.
Još uvek verujem.
I dokle god je tako,svesna sam da sam živa.Da se nisam zaglavila u nekakvim senkama života.
Da živim život punim plućima.
Ovih dana retko čitam postove na blogu.rs.Pročitam tek po koji ,dragih mi osoba .Malo sam želela da se smirim od ove pomalo nenormalne atmosfere .Ali to je razumljivo.Kada je sredina mala sve vrline i mane lako dolaze do izražaja.
Ljudske slabosti,vrline,sujeta,pohvale,osude....sve je to izraženije nego recimo u nekoj većoj sredini.Ima svega toga i tamo ,naravno.Baš kao i na javi.
Nije to tema kojom ću se danas baviti.Iako bih o njoj mogla u najmanje desetak postova.
Dva su komentara na moj post učinila da se nad njima duboko zamislim .
Dakle pitanja koja sebi postavljam je da li smo iza tastature jači ?
Da li smo mi ovde zaista mi ?
Da li smo u realnom svetu ogoljene duše ?
Da li nas to plaši pa zato dolazimo ovde ?
Teško je upoznati ljude.To važi i za javu i za blog.Teško je nekoga zaista dobro poznavati.
Da li zaista golimo naše duše iza sopstvenih reči ?
Iskrena da budem,ne mislim da je tako.Onaj ko ume da se predstavlja na javi isto tako to ume da čini i na tastaturi.
Onaj ko želi da uporno beži od sebe bežaće i na javi i na tastaturi.
Onaj ko kritikuje i omalovažava,hrani se pljuvanjem,činiće to i na javi i na tastaturi.
Onaj ko ljubi i tapše radi reda činiće to i na javi i na tastaturi.
Onaj ko je iskren biće iskren i na javi i na tastaturi.
Ima još mnogo primera.
Da li čovek zaista ogoli dušu rečima ?
Postoje i oni koji spretno i umetno umeju da koriste reči.Da se prikazuju mudrima,hrabrima,odvažnima....to je istina.
Ali isto će to činiti i na javi.
Ima i onih koji ne umeju da barataju rečima ,napišu,reč,dve pa su opet iskreniji od onih koji to pokušavaju da objasne odom ili hvalospevom.
Ima i onih koji se večito udružuju ne bi li bili jači.
I toga na javi koliko želiš.
Potpisala sam taj komentar.Napisala da je istina da ovde ostavljamo dušu a na javi hodimo kao prazne ljušture.Sada to opovrgavam.Iako sam moram priznati dugo mislila da je tako.
Potpuno smo isti.Na blogu ili na javi.U stvarnom ili u virtuelnom svetu.
Reči nisu moćne koliko sam mislila da jesu.Imaju one moć i da uzdignu i da spuste i da otkriju i da pokriju...sve to je istina.
Ali dela i postupci nas oslikavaju.
Njih na reči prenosimo pa to dolazi ovde do izražaja a na javi možda ne toliko.
Eto,to je jedina razlika između virtuelnog i stvarnog sveta.
Sve Vas pozdrvaljam.
Rano jutro.
Voz lagano kreće.Na sedištima tek po koji putnik.
Zaljubljen par tinejdžera se kikoće.Ljube se.Šapuću glasno.
Ostali putnici su se šćućurili .Pritežu uz tela svoje jakne,džempere.
Uzimam lap top i počinjem da pišem.Voz najednom ubrzava.Shvatam da ništa od pisanja nema.
Pomalo se neriviram.
Uzimam knjigu.Uviđam da je dugo nisam čitala.Nekada sam gutala i po 6 knjiga mesečno.
Tek što prevrćem list,gospođa koja sedi na sedištu do mog započinje priču.
Rekoh Vam.Ne volim to.Nikada nisam volela da budem u kontaktu sa ljudima.Nisam umela.Ne volim da slušam priče .Neumem ništa da odgovorim.
Možda je zbog toga i blog iskustvo novo za mene.Možda sam zato otišla i na onaj drugi.Da pišem u miru.
Nije to zato što ja ne volim ljude.Niti ne volim da čujem njihove priče.Jednostavno imam ponekada toliko problema na javi da sam zanesena njima.
Žena nastavlja da priča.Ne obazire se na to što ja prozborim tek po koju na njenih 100.
A onda...samo čujem kako odzvanjaju reči koje je izgovorila.
"Muž mi je umro pre nekoliko godina.Znate,gadno je to.Kada Vas nešto u životu iznenada zadesi .Tada se čitav vaš život promeni.Nikada više ne bude isto.Vi ne budete isti.Oni koji kažu pred Vama je život,biće bolje.Lažu.Ne bude ! Bude drugačije ali nikada bolje.Da li ste čitali Hemingveja ? Kaže da se čovek za svaku veliku lošu stvar,gubitak koji mu se dogodi smanjuje.Verujem u to..."
Njene reči ponavljam u sebi nekoliko puta.
Ispituje me.Govorim o razvodu.Bez mnogo detalja.
Razmišljam kako je u pravu.Najgore je kada nas nevolja nenedane zadesi.
Kada se čitav naž život iz korena promeni.
Nije strašno to što se promeni život.On ima svoj tok.Možda se on i ne menja.
Promenimo se mi.
Postajemo neko drugi.
Iskusniji.
Jači.
Hrabriji.
Smeliji.
Ali mi više nismo mi.
A onda uporno pokušavamo da dokažemo sebi da smo oni stari.Da se tako ponašamo.Da ubeđujemo druge da smo oni stari.Ali ne ide.
Nismo mi više ista osoba ma koliko bi nekada želeli da budemo.
Mislimo da iznenadimo sebe kako reagujemo u raznim novonastalim situacijama.Nekada se ponosimo.Nekada se stidimo.Ali svakako čudimo.
Zašto ? To ne činimo Mi.To sve čina potpuno druga osoba u čiji smo se um uvukli.
Kada mi je bilo najgore,kada sam se zbog razvoda gušila u suzama sestra mi je izrekla rečenicu ( možda sam je i ispisivala ali toliko je moćna i iskrena da moram da ponovim )
"Taj tvoj te je izmučio.Dušu Ti je slomio.Biće još gore.Biće svega.Patićeš.Ali to se sve dešava sa razlogom.On će te uništiti.Ranjenu sahraniti.Iz pepela ćeš se podići i izaći kao potpuno nova osoba.Jača !Hrabrija !" Tako kaže natal.
Dugo mi je vremena trebalo da shvatim i prihvatim da ja više nisam ja.Da sam se potpuno promenila.
Kada Vam se dogodi nešto iznenada.Nešto što ste mislili da Vam se nikada ne može dogoditi.Postanete neko sasvim drugi.
Najgore od svega je što shvatate da Ti vaši štitovi koji su postavljeni kao odbranbeni mehanizam od zlobnika,onih koji žele da Vas povrede ,a upravo takvi nekako uvek biraju osetljive duše,ranjive duše, ne možete više da uklonite.Oni postaju deo Vaše ličnosti.Deo Vas.I kada želite da i sklonite ,ne ide.Tu su.Keze se svima ostalima.Onim zlobnicima.Ali i Vama.
Kao da govore da treba da ih prihvatite.
A onda...ti se štitovi polako uvlače u vaše srce,vaš um,telo.Orobljuju ga.
Ponosni ste.
Ali Vi više niste Vi.
I sada dok sedim i posmatram proplanke ,kao da vidim onu staru sebe.Kao nekakvu ranjenu devojčiu koja plače čvrsto stežući barbiku.Devojčicu koja je verovala.Umela da se smeje isto tako kao što je i plakala.Iskreno.Od srca.
Prepoznajem je.Ali znam da to više nisam ja.
Ne znam ni da li bih želela da budem.
U ovom svetu svakako se ne isplati.
Zato iskustva i jesu važna.Zato nas muke jačaju.One nam se i serviraju da bi u nas ugradili odbranbeni mehanizam.
Život je more kojim svi moramo da plivamo.Ponekada ne umamo.Neko nam priskoči na trenutak u pomoć i pruži nam pojas za spasavanje.Ali taj pojas nija naš.Moramo da ga vratimo.
Nevolje nas uče da plivamo.A da plivaju mogu samo jaki.Za osrednje i slabe nema milosti.Oni tonu.
Uporno tražimo obalu da se odmorimo ali nema je.More života obale ne poznaje.
Opraštam se sa ženom i izlazim iz voza.Stapam se sa rekom ljudi u mom omiljenom gradu.
Meseče !
Zašto se uvek plašim kada treba da se promoliš među tamnim oblacima ?
Zašto zadrhtim svaki put kada ugledam te opijajuće zrake,nenametljive,čarobne ?
Zar ne znaš koliko duša nosiš na sebi meseče ?
Duša koje gledaju u tebe i mole se
Koliko si se ispovesti naslušao
Koliko ljubavnika nagledao
Koliko priča naživeo
Uprkos strahu čekam svake noći da se pojaviš
Da uživam u tvom milovanju
Senci koju bacaš na jastuke moje
Onom čudesnom osećanju koje se rečima ne da opisati
Tišini koju bojiš svojim odsjajem
Meseče !
Možeš li nešto da mi učiniš ?
Možeš li moje molitve da uslišiš ?
Dovedi mi ga !
Njega !
Nemoj se ponovo samnom igrati i iscrtavati u svom odsjaju njeogov lik!
Nemoj me mučiti,ispitivati,propitivati
Dovedi ga !
Želim da mi ruke spusti na uzglavlje kreveta i ostavi me potpuno nepomičnom
Želim da u sekundi nestanem,izgubim se
Da nas ponovo prigrliš
Znaš li ti meseče koliko je potrebno da bi se izvajala jedna ljubav ?
Sekunda,minut,dan,godina ?
Znaš li kako se ljubav rađa ?
Kako se oplakuje ?
Kako umire ?
Kladim se da znaš meseče
Ta tvoja svetlost koja opija nastala je upravo tako
Svaki joj poljubac staklić nadenuo
Svaki uzdah krunu načinio
Onaj čin...onaj kada se tela sklope
Kada postanu jedno
Taj ju je čin stvorio
Zato je i takva ta magična svetlost
Opevana u pesmama,pričama,bajkama
Nepostojeća
Opet tako snažna
Baš kao taj čin o kome Ti govorim
Imaš ga,opet ga nemaš
Dobiješ,pa ga za tren izgubiš
Misliš li nekada meseče na izgubljene duše koje nebom hode ?
Posipaš li ih tom tvom opijajućom točnošću ?
Grliš li ih ?
Svijaš li ih u naručje svoje ?
Večeras neću ljuta biti
Neću suze prolivati
Čekaću strpljivo
Čežljivo
Didire njegove prizivati
I moliti da mi ga dovedeš
Kosa mi zlatna po jastuku rasuta
Ponovo se uplićeš u nju
Dok ja prizivam jednu dušu
I molim se
Dovedi mi ga večeras .
Jutros kada sam se probudila zatekla sam na inboxu mail od skora mi veoma drage osobe.
Otprilike je glasio ovako:
U mojoj kući postoji nekoliko soba.Jedna je zaklJučana.Ona sa sobom nosi sve loše uspomene.Uspomene vezane za brak koji se okončao.Za sve neuspehe.Sve što bih želeo da zaboravim.Zaključao sam je.Ne ulazim u nju.
Druga soba vezana je za moje detinjstvo.Tu su sve moje igračke.Tople uspomene.U nju rado svraćam.U njoj uglavnom boravi moj sin kada dođe kod mene.
Treća soba je potpuno prazna.Zidovi su ogoljeni.Na njima nema nikakvih slika.U njoj je samo lapo top a tako često provodim vreme baš u njoj.Ta soba nema prozor.Ali ti svakoga dana ulaziš kroz njega sa svojim tekstovima.Znaš li zašto su zidovi prazni ? Zato što na njih želim da okačim samo drage uspomene koje proživim sa dragim ljudima.
Moram priznati da sam ostala iznenađena.
U današnjem vremenu u kome se budimo sa sujetom,doručkujemo laži,ručamo zlobu,večeramo ljubomoru a za užinu nam serviraju prevare i obmane pitam se koliko možemo da se otvorimo prema osobama koje tek upoznamo i koliko od svoga srca možemo da ima poklonimo ?
Nakon toliko razočarenja ( obratite pažnju ne pišem samo o ljubavima ),lažnih prijateljstava,osoba koje su nas izneverile, koliko smo uopšte spremni da prihvatimo nekog novog ko nam je upravo zakoračio u život ?
Možda draga mi osoba koja mi je poslala mail ima pravo.Možda jedan deo srca treba zaključati,onaj sa lošim uspomenama,u onaj drugi sa lepim rado svraćati a jedan ostaviti potpuno čist sa tek malecnim prozorčićrm za nove ljude koji se pojave u našim životima.
Prekoravam sebe zbog toga što sam postala sumnjičava.Rezervisana.Što ne verujem više da postoje ljudi koji žele da Vas puste u svoje srce a u Vaše da zauzmu delić ne želeći pri tom da taj delić izbodu.Zgnječe.
Želim da otvorim taj prozorčić na srcu,uporno želim ali bravica se pokvarila a ja uporno polušavam da je popravim.
Koliko uopšte danas verovati novim osobama koje se pojave u našim životima ?
Ponekada nam se od samog početka učini da osobu znamo čitav život a onda nas baš ona izneveri.Ponekada imamo loše mišljenje o nekoj osobi a eto baš ona ostane uz nas onda kada nam je najteže.
Jedno je sigurno.Ni od koga nesmemo previše očekivati.Napokon,prijatelji su samo obični smrtnici.Ljudi,jednaki kao i mi.Prevelika očekivanja i posesivnost samo guše i uništavaju.Baš kao i u ljubavi.
Ali možda je ipak potrebno da postoji samo onaj maleni,malecni delić u srcu u koji smo i nakon silnih razočarenja spremni nekome da poverujemo i pustimo ga u naš život.
Želim Vam lep dan.
Malo sam čitala postove ,komentare na drugim blogovima i uočila dosta internet ljubavnih priča i pričica.
Razočarenja uglavnom .Svi interet ljubavi osuđuju.
Kažu da iza tastature zamišljaju savršenu osobu na osnovu reči razmenjenih pa se onda razočaravaju.
Pa se pitam...nije li tako i na javi ?
Zar i onda kada nam se neko dopadne ne idealizujemo,stavljamo ružičaste naočare,zamišljamo da je ta osoba baš onakva kakva bi mi želeli da je ?
Zašto bi internet ljubavi bile izuzetak ?
U vremenu nemaštine,nezaposlenosti,u vremenu kada i izlazak na piće predstavlja luksuz internet nam dođe kao najjeftinija zabava.
Mogućnost upoznavanja je uvećana.Ljudi koliko želiš.Svi se podaci nide na tacni...
Mnogi pomisle kako iza tastature može da se krije svako.
Istina lako je kriti se iza nje i ispisivati reči.
Ta osoba može da bude manijak,parverznjak...kako god želite.
Međutim nije li tako i na javi?
Zar i se i iza očiju i priče ne može kriti ista takva osoba ?
Kako to možemo da znamo ?
Mnogi imaju iskustvo da se čarolija izgubi kada se vide uživo na javi.
Ja sam živi dokaz da tako ne mora da bude.Da čarolija može da bude još veća kada se na javu prenese.
Uostalom koliko je samo brakova skopljeno od parova koji su se na internetu upoznali ?
Ljubav ne bira niti mesto niti vreme.Zašto onda osuđivati ?
Ako mene pitate,upoznati nekoga na internetu jednako je kao i upoznati nekoga u prodavnici.
E sada šta dalje sledi to je druga priča.
Najbolje je hitno preneti sve sa tastature na javu .
Dalje...biva baš kao i u ostalim ljubavima.
Dakle niti priča niti oči ne mogu da budu merilo...Sve je rizik.
Ako bih kojim slučajem imala šansu da se vratim u prošlo vreme i imam mogućnost izbora -tu bih priču ponovila.Učinila bih isto.
Sada međutim ne bih nikada ponovila priču.
Ne zbog nekakvog lošeg iskustva ( koje ne ubrajam u loše uostalom )
Jadanput je bilo sasvim dovoljno.
Pomalo konfuzno.Priznajem.
Šta drugo očekivati od princeze nemira ?
Pozdravljam Vas.
Ne znam da li volim ili ne volim kišne kapi
Nekako Te uvek prizovu
Više volim zimu jer se zimi misli lede a telo trne
Jesen nego proleće jer mi kiše dušu čiste
Posmatram te u odsjajima svetiljki
Munje kao da tvoje ime prizivaju
Znaš li šta ja volim ?
Da me gledaš onako bezobrazno dok mi čupaš kosu nežno
Da me ljubiš onako pohotno dok me podižeš
Šta je uopšte trenutak ?
Mera za večnost ?
Mera za nepostojanje ?
Mera za neuhvatljivost ?
Znaš li Ti..hajde pitam te sada lepo ...
Znaš li Ti da se sreća gramima meri ?
Da ju je nemoguće uhvatiti ?
Ona se migolji kao riba nekakva kada je uhvatiš
Klizi nam niz ruke kao vreli pesak
Izvire iza tamnih oblaka pa se vešto ponovo pod nji skriva
Koliko košta gram sreće ?
Čitav život ?
Mrvicu nade ?
Parče mira ?
Ležim na krevetu u nekakvom polu snu
Shvatam da nisam zaspala
Da te sanjam budna
Da ponovo iskačeš iz uglova
Da je svaki maleni tračak odsjaja tvoj nepostojeći lik
I onda dolaziš
Šunjaš se
Mučiš me
Napadaš mi telo dodirima nestvarnim
Ja samo želim da te dodirnem
Da vidim da li si stvaran
Da te okrznem vrhom prsta pre nego što ponovo nestaneš
Ako nisi stvaran kako je moguće da te tako osećam ?
Kako to da me progoniš ?
Da mi svake noći sipaš u telo otrove ?
Šta Ti misliš ?
Da li je trenutak mera za sreću ?
Želim da brojim trenutke
Da od njih gradim čitav jedan malecni život
Nestvaran
Svet u kome smo samo Ti i ja
Bez ikoga
Ičega
Dovoljni sami sebi
U taj bih život da uronim onda kada oči mi se sklope
Onda kada mi grudi orobiš rukama a telo stavljaš na muke
Onda kada si grub tek toliko da osetim svu jačinu ljubavi tvoje
Onda kada iscrpljeni ležimo jedno pokraj drugog i ćutimo
A onda nestani baš tako kao što si i došao !
Izgubi se u kišnim kapima !
Sakri među oblacima umirenim od munja !
Sreća se ipak trenucima meri
Ako je tako onda jedan trenutak sa tobom života vredi
Hajde sada lepo nestani baš kao što si i došao !
Izgubi se i pusti me da snevam u miru.
Gledam kroz prozor u tminom obavijen dan.
Kao da je umotan nekakvom folijom.Kao kada su svetla prigušena.Onda kada želite da stvorite romantičnu atmosferu.
Hiljadu me briga pritislo pa ne znam kada će se koja završti.Nisu to one brige zbog kojih sam nekada očajavala.Zaprvo možda bi nekada zbog njih i očajavala ali sada samo želim da se završe.
Razmišljam kako se čovek uvek nekako više razočara u male stvari.One velike se lakše pregrme .Prebole.
I još sam jedno došla do zaključka.Koliko Vam život pruži toliko Vam i oduzme.Kao da postoji nekakva vaga koja večito meri.
Ko visoko leti treska u zemlju .Istina je.Ali se zato nakon toga ponovo vine ka nebu.
Često imam običaj da kažem bolje da se ne deševa ništa nego da se dešava nešto loše.
Ali jedna sam od onih koju ravnodušnost ubija.
Možda sam baš zbog toga večito zarobljena u nekakvim nemirima.
Nikada nisam mogla da se skrasim.Na jednom mestu.U jednom gradu.U jednoj državi.U jednoj ljubavi.
Nekada sam se vezivala za ljude,za stanove,automobile,stvari.
Sada više ne.
Shvatila sam da je sve prolazno.Sve se jednom promeni.Kada to tako prihvatiš sve izgleda drugačije.
Neko mi je u jučerašnjem komentaru napisao da ne uzvraćena ljubav najviše boli.
Vremenom sam shvatila da niko nije vredan da zbog njega patim.Dobro,brak je nešto sasvim drugo.Nisam tu u pitanju ja nego moje dete.I ne patim za mužem.
Ali kada steknete određen broj iskustva shvatite da patnja za nekim nikuda ne vodi.
Jedno klik sasvim je dovoljno da shvatite da Vas neka osoba ne zavređuje i krenete dalje.
Misija je postignuta.
Uspela sam da izgradim taj zid oko moje duše i ne dopustim nikome da me povredi ( pri tom ne mislim samo na ljubav..),da svi oni koji to pokušaju razbiju noseve o njega.
Ali pitam se da li će tako biti i ukoliko mi se bude dešavalo nešto lepo ?
Da li ću i tada biti ravnodušna ?
Ograđena ?
Ledena ?
Razočarana nisam.Ogorčena još manje.
Taj zid je svakako dobro imati oko duše, u današnjem svetu u kome preovladavaju zloba,zavist,sujeta,laži,varke,obmane ....
Samo potrebno ja da na njemu otvorim malecna vrata kroz koja će moći da prođe ljubav.
Samo to.Jedino to.
Možda će se tada delić moje duše odlediti.
Čujem ptičice kako pevaju.Spuštam glavu na jastuk.Želim da zaronim u san.
Možda ću u carstvu snova moći da osetim ono što ne mogu na javi.
Možda će baš u snovima deliće moje duše biti odleđen.
Novi Sad.
Čitav dan sam u nekakvoj frci.Jurim.Žurim.
Konačno nađoh malo vremena za sebe i sopstvene misli.
Volim da se družim sa njima.
Moj zaključak o čeveku kao najsebičnijem biću na svetu se nastavlja.
Sledeće pitanje koje sam postavila sama sebi jeste :
Da li se mi zaljubljuemo u osobu ili u samu ljubav ?
Pa malo prevrćem po vezama i vezicama.Braku...
Volim da volim.To je istina.
Bez ljubavi sam tako isprazna.Bleda senka.Nepotpuna.
Međutim ne mogu da se ne zapitam da li sam bila zaljubljena u ljubav ili u mupkarce sa kojima sam bila u vezi ?
U zaljubljenosti idealizujemo.Ne vidimo ništa.Kao kada gledamo u sunce pa nas njegovi zraci zapljusnu i od silne svetlosti ne možemo da vidimo.Kao da oslepimo.
Upravo tada,dok smo zaljubljeni stvaramo osobu u glavi kakvu bi mi želeli da imamo.Idealizujemo je.Smatramo da je kao stvorena za nas.
Uživamo da se osećamo zadovoljno.Da budemo voljeni.
Da li se mi zaprvo kada se iznova zaljubljujemo zaljubljujemo u sami sebe?
U naš odraz koji vidimo u toj osobi ?
Odbljesak ?
Reflekciju našega bića ?
Ili se možda najpre zaljubimo o ljubav pa tek onda u osobu ?
Volimo da volimo .Ali volimo da volimo zato da bi bilo voljeni.
Da bi se osećali poletno.
Srećno.
Ispunjeno.
Kada sam bila zaljubljena recimo da sam pisala za tog nekog.
Sada shvatam da pišem tom nekom koji ne postoji.
I ponovo pišem iz srca jer možda želim da se pojavi.
Ali ja ga ne poznajem.
A opet,volim da volim.
Čak i kada neko umre,ne patimo toliko zato što je on otišao nego zato smo smo mi ti koji će biti tužni zbog njegovog odlaska.
Tako je i u ljubavi.
Volimo ljubav samu po sebi i nas u njoj.
Da li zaista volimo tu osobu ili samo volimo da nas ona voli nikada nećemo saznati.
Ne zamerite ponovo,ovo nisu nikakve teorije o ljubavi.Samo neka moja razmišljanja dok mi misli vrdulaju tokom večeri.
Spuštam glavu na jastuk u nadi da će me san ubrzo dočekati raširenih ruku.
Pozdravljam Vas.
Jutro.
Tmurno.Sivo.Pomalo vetrovito.
Opet ima neke čari buditi se sam uz otvoren prozor i vetrić koji ti miluje lice.
Gledam u nove sandalice koje sam kupila Anđelu.
Tako su malecne.Slatke.Ljubičaste.Kao nekakva bonbonica umotana u šareni papir.
Razmišljam da li će se radovati kada ih vidi ? Kada ih stavi na svoje nožice ?
A onda shvatam da ću se zaprvo radovati ja kada je budem videla kako se raduje.
Sve što radimo radimo isključivo zbog i za sebe.
Tako je i u ljubavi.
Ma koliko trdimo da zaprvo volimo osobu mi smo sa njom zato što volimo da budemo sa njom.Zato što se uz nju osećamo lepo,zaljubljeno,moćno.
Pa se pitam ima li i jedna jedina stvar koju radimo zbog drugih ili opet sve radimo samo i zbog sebe ?
Izreka da treba nekoga da pustimo da ode ukoliko ga zaista volimo jedna je od mojih omiljenih.
Ne možemo nekoga da zadržimo ukoliko se ljubav ugasila.
Čak i da ostane tu fizički svako od nas ima svoje carstvo osećanja,ljubavi.
Često to opovrgavamo želeći da ljubav zadržimo,prigrabimo.Ali kada ljubav nestane za to u isto vreme znaju dvoje.
Problem je što u našoj sebičnosti ,opsenama koje stvaraju senke u našem umu samo želimo da bude kao nekada.Da nikada ne nestane.Da vratimo nazad ono što je bilo .
Jednu stvar ipak zaboravljamo.
U mometu kada pustimo tu osobu.Oslobodimo je i dozvolimo joj da ode,mi zaprvo oslobađamo sebe.Dajemo krila sebi.
I opet ta moja teorija da sve u životu radimo samo i zbog sebe.Sve se vrti u krug.Kraja nema.
Možda je tako i dobro.Na posletku čovek i jeste najusamljenije stvorenje na planeti.
Može on imati porodicu.Biti zaljubljen.Imati prijatelje...
Njegov je um usamljen.
Niko ne može misliti u naše ime.
Tu usamljenost smo stvarali vekovima.A možda je ona nastala kada i prvi čovek.Rodila se zajedno sa njim.
Opet,sloboda je jedini uslov ljubavi.
Najpre treba da je pružimo sebi.
Eto to su samo neka moja zapažanja i razmišljanja ovoga jutra uz kaficu ( koju sam počela da pijem ).Ne kažem da su ispravna.
Ali opet šta je u današnje svetu ispravno i ko to uopšte može da zna ?
Pozdravljam Vas i želim Vam da obojite ovo sivilo bojama ljubavi.
Dolazi ovamo grešniče !
Ti,što čežnju mi lomiš pa je onda vešto smeštaš u svaki
Čas
Minut
Sekund
Dolazi razvratniče !
Zašto uvek moraš da se pojaviš u
Munjama
Vetrovima
Kišnim kapima
Senkama ?
Zašto ne mogu da te osetim u letnjem povetarcu ?
Naslutim u zraku sunca ?
Omirišem u tračku vedrog neba ?
Ne,ne želim da ti vidim lik
Ne želim da ti znam ime
Ne želim da znam išta o tebi
Šta će nam to ?
Bespotrebne stvari
Sitnice
Tričarije plitkog materijalog sveta
Koje se tako važnim smatraju
Mi smo to prevazišli
Jači smo od toga
Našli smo se u nekom drugom svetu
U svetu reflekcije umova
Otisaka duša
Izlivenih snova
Dolazi ovamo kada ti kažem !
Ti što greješ me u hladnim noćima
Prekrivaš u ledenim zorama
Ti što slećeš mi na kapke pa ih poljubcima darivaš
Koliko sam puta samo želela da te oteram
Da me više ne mučiš
Ne proganjaš
Ne pratiš u snovima
Snovi su opasni prijatelji
Tako puno umeju da daju
Tako da mnogo pruže
A onda ti sve otmu zorom i keze ti se u lice
Dolazi ovamo gospodaru mog uma !
Prinče tame
Vlasniče mašte moje
Zar moraš da me imaš čitavu ?
Svaki delić moga tela ?
Tako si blizu a tako daleko
Duše su nam se spojile na raskrsnici večnosti
Tela kao da su jedno iako se sreli nismo
I zašto bi ?
Ponovo ti tričavi detalji
Zar ne znaš da duše putuju ?
Da one nikada ne nestaju?
Zar ne znaš da se jednom spojene duše nikada ne razdvajaju?
Ni za milion godina
Ni za hiljade vekova
Naše su duše odavno spojene
Ovekovečene
Okovane
Srasle jedna uz drugu
Moja se duša nalazi u tvojoj kao suza u oku
Biser u školjci
Mesec u oblaku
Znaš li ti adresu ?
Možeš li mi reći ?
Možeš li me odvesti ?
Tamo gde duše stanuju
Pa da se jedanput uselimo u taj grad
Tu ulicu
Tu kuću
I smirimo u večnosti.
Ovoga jutra sam odlučila da se smešim.Skuvala sam sam sebi kafu.Onu običnu tursku,grčku ili kako već želite, kafu koju inače nikada ne pijem.Sada udišem njen miris i gledam u nebo koje poseduje možda izvesni obris sivila ali meni baš tako odgovara.
Sinoć sam rešila da zatvorim poglavlje svoga života i okrenem sasvim novi list.
Kraljica drame kakva jesam,taj završetak sam nekako morala da obeležim.Možda se ništa teoretski nije dešavalo ali u mome umu svakako jeste.To je najvažnije.
Da vidimo,mužu sam poslala mail u kome sam mu saopštila da ni on ni ja nismo važni.Da je važno dete.Napisala sam mu da se pretnji ne bojim.Da sam postala potpuno drugačija ,da me ništa ne dotiče ali da je jedino što me dotiče život moga deteta.Napisala sam mu da se vrati.Ukoliko ne želi da se vrati ( nikoga ne možemo primorati na to a ja najmanje to želim ) da pokušamo da uspostavimo normalnu komunikaciju.Zbog i samo zbog deteta.Obavestila ga da sam zakazala u savetovalištu kako nam je odredio sud.
Šta sam dobila zbog toga što sam deliće duše ostavila u pismu?
Ponovo uvrede.Neće on ni kumunikaciju ni savetovalište .Ja sam takva.Onakva.Ja sam sve .Da normalno komunicira ni pod razno.
Šta će mi takav čovek ? Ukoliko nije u stanju da učini minimalno za sopstveno dete,moram ovo reći možda je pomalo surovo i nikada mu u životu nisam branila niti ću braniti da vidi dete ali možda ni za dete nije najbolje da živi sa takvim čivekom.
Kad je bal nek je bal.Kada se okreće novi list onda zatvarate sve iz starog poglavlja.Barem ja tako činim.
Poslah mail i Tom nekadašnjem mom.Zahvalna sam mu ja na svemu.Bilo je lepo što se pojavio onda kada je trebalo da se pojavi.Puno sam od njega naučila.Ali dalja komunikacija ni čemu ne vodi niti mi je potrebna.Podsećanje i osvrtanja još manje.
Ispijam gutljaj kafe.Razmišljam kako bi ponekada mogli da promenimo nešto.Krenemo od sitnica.Pojedemo neko jelo koje nikada nismo voleli da jedemo.Prošetamo se krajem u kojem nikada nismo bili.Promenimo prodavnice u kojima se oblačimo.
Možda i jeste u tome stvar.Ljudi se menjaju.Ali to ne umemo da vidimo od silnih kuknjava i osuda.Uvek treba da krenemo od sebe.
Možda je ključ svega u promenama.
I još nešto,sestra mi je rekla jutros nešto što pokušavam odavno da kažem Vama.
Većina smatra kako ne treba biti iskren.Kako nas iskrenost nikuda ne vodi.Kako treba taktizirati.Prikočiti.
Upravo ta većina ne shvata da iskrenost uvek i uvek sve pobeđuje.
Ispijam kafu.Gledam u hotele kroz bosa stopala i smešim se.
Otvaram potpuno novo poglavlje svoga života.
Bilo je krajnje vreme da tako učinim.
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
