Primila sam platu.Bednu.Možda je to samo deo a možda je i čitava.Neznam više.Tu negde ,dovoljna je da se pokriju računi .Možda.Sa prenosom telefona i adsl om teško.
Rešavam da odem u tržni centar i častim sebe nekom sitnicom.Nije važno.Tek onako.Samo da se obradujem.Neka bude jeftino.Sitno.Slatko.Samo da barem na trenutak osetim zadovoljstvo.
Onda se presvlačim.Isprobavam da vidim kako će da mi stoji.Kada vidim da mi sevršeno stoji onda se još više iznerviram i pitam zašto sam uopšte dolazila.
Ponovo preteće poruke.Pa onda neki mailovi bivšeg.Prelećem preko slova potpno ravnodušna.Shvatam da me više ništa ne dotiče.Zvuk na telefonu sam odavno isklučila a razmišljam kako bih mogla da slomim telefon (tako sam i sudiji rekla da ću učiniti) i odmorim se od svega.
To moje ravnodušno stanje traje neko vreme.Pomalo počinje da me plaši.Pitam se da li bih reagovala kada bi mi se dogodilo nešto lepo ? Da li bih i onda bila ravnodušna ?
Izgleda da se zid koji sam izgradila oko sebe pretvorio u bodljikavu žicu.
Takva sam i želala da postanem.Da isključim emocije.Otupim na prostakluke,gluposti,uvrede.
Uspela sam.
Kupujem neku suknjicu,dajem novac na kasi,izlazim iz prodavnice i odjednom osećam da mi srce ubrzano lupa.Dlanovi postaju ledeni.Znoj obliva lice.A bol se proteže od grla do pluća.Gadna aritmija.Jedno su vreme prestale.
Žurim ka stanu koji se nalazi u neposrednoj blizini.Spuštam telo na krevet.
Pijem tabletu za aritmiju ali nikako ne prilazi.Počinje pomalo da me plaši.
Tek nakon više od pola sata aritmija prestaje.Osećam se bolje.
A onda...istina je da je moj um otupeo.Prestao da reaguje ali telo izgleda ipak nije.
Pade mi na pamet.Sve je to jedan povezani mehanizam.
Možda upravo sve fizičke bolesti potiču upravo iz našeg uma.
Koliko sam puta rekla sebi ,šta će mi zdravlje kada nemam ovo,ono,šta god.
Greška !Sve imamo kada smo zdravi.Zdravlje i jeste najvažnije.Sve možemo kada smo zdravi.
Ali i ljubav i sreća i zdravlje se nalaze upravo u našem umu.
I zato ne treba da jedni drugima želimo njih u čestitkama nego da tamo pokušamo da ih pronađemo.
Umivam se Hladnom vodom ,srećna što se bolje osećam.
Ako ništa drugo barem sam shvatila da sam ipak živa.
Volim prve zrake jutarnjeg sunca.Volim da širom otvorim prozor i povetarac mi pomiluje lice .Volim da posmatram reku automobila koja se sliva niz bulevar.Bilborde.Prolaznike.
Kroz misli mi se prepliće ovih dana jednom pitanje.
Da li se u životu voli samo jedanput ?
Pri tom mislim samo na pravu ljubav.Istinsku.Jedinstvenu.
Sanjarenja kaže da je neko rekao da se voli samo jednom a da se nakon toga zaljubljujemo u ljubav.
Ima istine u tome.Barem sam ja tome sklona.Da se zaljubljujem u samu ljubav.Ne znam da li ide baš tim redosledom.Možda sam bila zaljubljena u ljubav i pre te ljubavi .Ali sam potpuno sigurna da je ta ljubav bila jedina istinska i prava.
Sećam se tog peroda.Toliko sam bila srećna da sam govorila sebi da mogu da umrem budući da sam iskusila nešto što mnogi nisu.
Ništa nisam zahtevala.Tražila.Očekivala.To osećanje mi je bilo potpuno dovoljno.
Nisam imala petlje da se borim za tu ljubav.Pobegla sam i verila se.Razlike su bile prevelike.Nisam se borila kako ne bi povredila naše porodice.Ne ponosim se time ali kada bolje razmislim ponekada je dobro što se ljubavi završe dok su još čiste,ne ukaljane,nevine.Tako ih pamtimo čitavog života i takve ostanu u našim srcima.
Ne kažem da bi vremenom ljubav nestala.Ali rituali svakodnevnice bi je iskrzali,istrošli,pohabali.
Te ljubavi se nikada ne setim sa setom nego sa radošću.Čudno pomalo priznajem.Ali tako je.
Nakon toga sam se verila,udala...Ljubavi je bilo i biće.Svaka je ljubav priča za sebe.Jedistvena na svoj način ali samo se ta zauvek urezala u moje srce.
Da li stvarno tako ?Da li se u životu voli samo jedanput ?
Da li su sve ostale ljubavi kopije.Balansiranje potreba,požude,privrženosti,planova,navika...
Ne pametujem.Na teoretišem.Ne mudrujem.Možda nemam ni dovoljno godina da sudim.Ja samo pitam.Želim da znam.Volela bih da mi neko kaže.
Da li se prava ljubav dogodi samo jedanput u životu ?
I nakon svega.5 godina se nismo videli.3 čuli.Ne prođe niti jedan jedini dan a da ga se ne setim barem na sekundu.
I znam da će tako biti do kraja moga života.Ne žalim se.Ne vraćam u prošlost.Srećna sam što sam tako nešto iskusila.Verujem da mnogi nisu.
Ako mene pitate ,iako merodavna da sudim nisam,samo se jednom u životu voli.
Zatvaram prozor.Navlačim farmerice.Idem da iskoristim dan.
Lep dan želim i Vama.
Volela bih,tako bih volela da me ponovo gledaš onako požudno.Obuhvataš pogledom dok prekrštam noge u haljinici.
Volela bih da me ponovo gutaš očima.Privlačiš divlje k sebi dok pogled mi se gubi u daljini.
Volela bih da ponovo pijemo ono vino da spustim stopala na tvoje butine i smešim se.
Volela bih da se ponovo izgubim u tvome zagrljaju,da mi misli nekud odlepršaju.
Volela bih da ti se ponovo smestim u naručje .Da ćutimo i gledamo zvezde.
Da mi uvijaš pramen kose dok mi spuštaš usne na vrat
Pitam se zašto li smo se nas dvoje sreli ?
Da ugasimo vatre ili da ih rasplamsamo ?
Pobedimo vetrove ili se u njihovim vihorima izgubimo ?
Pitam se zašto si Ti,baš Ti morao da dođeš u moj život ?
Da izmeniš me ?
Ponovo oblikuješ ?
Načiniš novu ženu od mene ?
Isklešeš moje čitavo biće od požude ?
Načiniš me robinjom strasti ?
Vlasnicom čežnje ?
Prosjakinjom dodira ?
Zar ne znaš da je opasno vatrama se igrati ?
Umeju one da gore,trijumfalno plamsaju,pobedu donose
Umeju i da se izneneda ugase
Žednog te ostave da kroz pepeo hodiš
Da snevaš u žudnji
Patiš u tami
Da li Ti znaš da strasti uzimaju isto onoliko koliko i daju ?
Rekoh Ti jednom,nisi me slušao
Strasti imaju neke veze sa djavolom
Kada bolje razmislim one uzimaju više nego što daju
Krunu ti postavljaju
Dijamantima obasuju
Pa te onda u blato bacaju
Rite Ti odevaju
Ostave da čezneš dok se njihove senke vešto igraju sa tvojim umom
Tada te nemiri posećuju
Igraju nekakvo kolo oko tvoga srca
Prepliću se
Tkaju prekrivač kojim ti telo miluju
Volela bih da ponovo ćutimo u tami
Da mi dlanovima obuhvatiš lice
Spustiš usne na moje
Probudis me
Volela bih da zajedno tonemo
U trenutku večnosti
Potpuno sam svesna da će ovaj tekst mnogi zaobići.
Napisah ga na jednom drugom mestu pa sam pomislila da bih možda mogla i ovde.
Najpre ću napomenuti da niti je moj stil niti želim da pišem na ovakav način ali nekada neke stvari treba napomenuti.
Ne mogu da ne primetim kako ovde,u našoj zemlju ljudi gledaju na sex.Mogla bih da kažem žene ali neću sada da banalizujem.Ima nas raznih.Nismo svi isti.
Dakle na sex se ovde gleda kao na :
Nešto ružno
Prljavo
Pogrdno
Najstariji zanat
Hopa cupa
Sex se zaobilazi u širokom luku a ljudi koji pišu o sexu smatraju jadnicima,bludničarima.Nemam nameru da pišem o sexu na način na koji ste možda pomislili ali one koje pišu o njemu podržavam.
Izgleda da nikako da shvatimo da je u ovim vremenima sex najveći izvor užitaka.
Ne mogu da ne primetim da na sex kao nešto pogrdno gledaju možda oni koji nisu naučili da uživaju u njemu pa ga se na neki način stide.
Sex nije ništa niti loše niti ružno niti pogrdno.Dokle god se tako bude gledalo na njega dotle ćemo i tonuti sve dublje.
Patnja je dobro došla.Sreća nije poželjna.Užitak je užasavajuć.
Ne razumem šta toliko loše ima u sexu ?
E sada,važno je i na koji se način on prezentuje.To je istina.Prostakluci svakako poželjni nisu.
Ali upražnjavati sex,pričati o njemu,pisati...Zar nije to nešto najlepše ?
Ne,nije ovo nikakva reklama za Sex i grad ali jednostavno mi se smučilo da živimo pod nebom zatucanih pravila i okrećemo glavu kad god nam se on pomene.
Danas je izgleda jadno kada neko ume da živi i uživa.
Ako je tako neka je.Nikada neće znati oni koji ga izbegavaju čega se odriču.
Sve Vas pozdravljam.
Jutro.
Ispijam kafu na novoj terasi ,mom omiljenom kutku u stanu i gledam u lepo uređen prostor oko Hayata i Continentala.Poslednjih dana mi je prešlo u naviku da konzumiram kafu.Meni koja kafu ne pije ( osim ledene koja se zbućka na brzinu ).
Razmišljam da li da krenem u NS ili da ostanem ovde još jedan dan.Potrebno mi je još malo mira.Da barem još jedan dan budem u tišini,bez ljudi.Da razgovaram sa sopstvenom dušom.
Mislim o tome kako sam čitavog života tragala za tim nekim.Prizivala ga u mislima.Maštala .Sanjala.A kada bi se pojavio težila sam za samoćom.Mirom.
Taj mir pomalo počinje da me plaši.Ponekada mi je potreban kao vazduh.Bez njega ne mogu.
Rečenice tipa -Pronaćićeš ti nekoga me nerviraju.
Zašto bi svi morali da pronađemo nekoga ? Priča o drugoj polovini je prevaziđena.Jedan čovek čini obe polovine.Potrebno je samo da ih spoji.
Možda je baš to i potrebno svima nama.Da pronađemo sopstvenu drugu polovinu.
Ne želim da postanem jedna od onih ogorčenih žena koje mrze čitav svet zbog svega što im se izdešavalo.Toliko sam ih puta susrela na javi.Gledala na malim ekranima.Čitala.
Nikada nisam krivila nikoga nakon raskida.Ljubav je takva kakva je.Ne možemo nekoga promeniti.Ne možemo se večito buniti zato što se dogodilo ovako ili onako.Prihvatam stvari i zahvalna sam na svemu što mi je ta osoba pružila.
Potrebno je bilo mnogo godina da tu moju tzv veštinu usavršim.Nije tako bilo oduvek.
Nekada sam i ja besnela .Krivila sudbinu.Često i sebe...
Sada ne.Dogodi se kako mora da se dogodi.Mi smo i tako samo marionete.Zavaravamo se da povlačimo konce a zaprvo igramo već unapred predodređenu predstavu.
Odbijam da poverujem u priču o dve polovine.Čovek i žena se spoje samo u trenutku sexualnog čina.Tada su jedno.To i jeste nešto najlepše.
Ali kako se tela razdvoje razdvajaju se i celine.
Svaki čovek ima dve polovine.Ponekada potpuno suprotne.Ponekada slične.
Činjenica je međutim da se obe nekako uklapaju i čine celinu ali da neki od nas nikada ne uspeju da te dve polovine sastave.
Možda bi trebalo da se orijentišemo na to.
Ljubav je sama po sebi najlepša. Ona je kruna života.Onda kada nje više ne bude bilo,verovatno neće biti ni nas.
Ljubavi se nikada neću odreći.
Ali druga polovina je u nama.
Nekada se vešto sakrije.Nekada izranja i smeši nam se.Nekada osetimo da je tik celina ali ona se izmigolji i pakosno smeši onoj polovini za koju se tako često zavaravamo da je celina dok zaprvo žudi upravo za tom drugom polovinom.
Ponekada tražimo suviše od života a opet potrebno je tako malo.
Ljubavi odlazi,dolazi,ne pita,ne kuca,ne bira,traži....
Ali ta druga polovina,koju toliko tražimo ,zbog koje toliko očajavamo je zaprvo u nama.
Dovršavam kafu.Ipak sam rešila da ostanem ovde još jedan dan i kupim sebi još jedno parče mira.
Pričaj ! Pričaj ,tako ti svega sestro šta se dogodilo ? Zbog čega si tako zadihana ? Raščupana ?
Pogledaj se na šta ličiš !Kao da si išla u borbu a ne na večeru !
-Ona je bila tamo.Prokletnica ! Mislile smo da nam je prijateljica,prodavala nam je lažne osmehe,reči podrške...
Pusti to Marija ! Bes ni čemu ne vodi.Ako ti je protivnica a ti se udruži sa njom !
-Šta to govoriš sestro ? Nisi li um prodala drugome nekome.Nekoj bezdušnici što nezna za milost?
Govori šta se dogodilo ?!
-Zakačila se za njega kao pijavica nekakva .Drži ga,ne pušta ga.Pogled joj kao u kakve hijene.Šara ponosno prisutnima.Gleda me i pakosno se osmehuje.
Marija !Ti si se sa njom potukla !
-Zar me ti sestro niti malo ne poznaješ? Kada bih se ja zbog muškarca tukla ?Naročito zbog idiota koji ljubav ne poznaje.Koji nije uspeo da ljubav prepozna ni u pričama,oživi u snovima.Koji je daje za prstohvat soli.Ne ume da oseti.
Kako to sada Marija ? Zar nisi govorila da je on taj koji te u nebesa diže ? Taj koji ti sreću dariva ! Koji se rodio da bi sa tobom bio ?
-Sestro,zar nisi ti ikada volela ? Zar neznaš kako je lako uzdići voljene ?Svecima ih načiniti ?
Ko bi rekao ?Bili ste tako skladan par ?
-Skladnosti nikuda ne vode sestro.Sličnosti su samo zamke u koje neizostavno upadamo !
Srca !Potrebno je da se srca spoje .
Nisi li govorila da vaša srca kucaju kao jedno.Da pomeraju kazaljke na časovniku ljubavi?
-Ljubav se završi kada otkuca ponoć sestro.Odlazi poput vetra koji je sunce oteralo.
Šta se dogodilo ?
-Mislila sam da ću mu se osvetiti ako odem drugome u naručje.Da će mi platiti.Da će osetiti barem delić gorčine koju u srcu osećam ja.
Bila si sa njim ! Govori !Zato si takva ! Rekoh ja da si se grešna rodila !Senkom sumnje prekrivena.Nemirima odenuta.
I kakav je ? Kakav je novi ljubavnik ? Sada s pravom mogu tako da ga nazovem !Jesi li sada srećna kada si mu telo ponudila ? E moja sestro ,misliš li da će se sada nešto promeniti? Da će se prokletnik vratiti ? Gde ste bili ? Video Vas je ? Moram priznati,možda i ima izgleda da se vrati !
-Nisam bila sam njim !
Karmin ti je umazan uprkos tome što si pokušavala da popraviš,jedna bretala pokidana,kosa raščupana !Marija šta se dogodili ?Brzo govori !
Zašto me tako čudno gledaš ? Šta ti je ?
Ne ,ne ,ne, odbijam da poverujem !Ne !
Bila si sa njim ! Bila si sa bestidnikom ! Uprkos svemu ! Bila si ? Ne gledaj me tako pokajnički!
Bila sam sa njim.
I šta ćeš sada? Misliš da ćeš tako brak spasiti ? Misliš da se jednim činom sve postiže ?Misliš li da to sve rešava ?
-Naprotiv.Mislim da se moj brak upravo završio.
Odlomak.
Šetam ušćem.Shvatam da je konačno došlo vreme za moje omiljene papuče ali da od silnih briga to nisam uspela da primetim.Platu još uvek nisam primila.Morala sam da svratim do muževe firme da uzmem nekakvu potvrdu budući da on to nije želeo da učini .Bez nje nema ni plate.
Samoća mi prija.Makar i na jedan dan.Da se isključim iz svega.Jedan dan.Nije to ni jedan dan.To je samo jedno popodne.Ponekada je i to dovoljno.
Osećam se pomalo čudno.Svašta mi se nešto izdešavalo ovih dana,danas...imam osećaj kao da me ništa više ne dotiče.Uvrede,pretnje,nevolje...sve kao da prolazi kao pokraj mene i kao da se sve dešava nekom drugom.
Ne glasam za razvod.Nisam želela da se razvedem.Ali činjenica je da razvod jača,snaži,čini nas otpornijim.Izgradimo oko sebe zid kako nas drugi ne bi povredili.Ukoliko pokušaju da to učine samo udare o njega i razbiju nos.
Da li je to dobro ? Neznam.
Pomalo bih volela da se vratim u ono vreme kada sam se smejala,volela,plakala kada su se sve stvari činile važnim.
Pitam se da li sam prestala da živim ili sam tek to počela da činim.
Ljubav.Ljubav jedina ne umire.Sve nestaje.Sve se menja.Ona se regeneriše,vraća.Ne pita za vreme,za mesto,za razlog,želje...Uvek se nekako vrati i baci na nas čaroliju.
Pitam se ako stvarno ništa ne osećam da li ću osetiti nju ukoliko se pojavi ?
Da li će ona uspeti da me probudi,dotakne,dokaže mi da sam živa?
Nisam sasvim sigurna u to.
Šta smo mi bez ljubavi?
Mehanizmi koji funkcionišu na gorivo svakodnevnih potreba ?
Roboti bez srca i duše ?
Ljubav ,jedino ljubav nas održava.
Šta kada je nema ?
Volela bih,tako bih volela da me ljubav dotakne.Samo da proverim da li sam živa.
Srećna sam što ću večeras biti sama sa sopstvenim mislima.Daleko od svega.U mom svetu.Ne misleći ni na koga i ni na šta.
Samo se molim da me misli o ljubavi ponovo ne opsedaju.
Pravila sam se blesava.Žmurila.Trpela.Uvrede.Kritike.Pljuvanje svakodnevno ovde na blogu.
Ovaj blog nije nikakakav blogograd.To je blog selo.Moram priznati da se razlikuje zaista od svih blogova .Ovaj blog je prvi blog na koji sam došla.Ostavljala sam ovde dušu svoju.
Svakoga dana otisak moje duše je ostavljen upravo ovde.
Odjednom mi se smučilo sve.Sve mi je bilo nekako preusko.Pretesno.
Reših da malo promenim blog servis.Pozitivno sam se iznenadila,moram priznati.
Najpre ljudi ima više.Zatim čitaju i oni koji ne pišu blogove,ne samo oni koji pišu.Mišljenja su različita.Koliko ljudi toliko mišljenja što dobija čar.Komentari su potpuno nepristrasni...
Da vidimo razloge zbog kojih većina ostaje upravo na ovom blogu
1) Svako može da piše šta stigne i kada stigne.Objavljuje se bukvalno sve.
2) Svako može da ima hiljadu nikova i blogova.Da se presvlači,oblači...
3) Svako svakoga može da vređa .Ne može ništa nikome niko da prijavi.Uvrede ostaju zapisane.
4) Svako može da uđe u grupicu tzv. klan .
5) Komentari se ostavljaju milo za drago.Ja tebi,ti meni i uglavnom retko ko novi ostavi i dođe( možda bi i ostavili ali se plaše da ne pripadaju grupici )
6) Svi se ovde manje više znaju.Novih ima retko a i kada dođu odu jer ne pripadaju grupicama.
7) Svako može da dobije dijagnozu,analizu,psihološkog profila iako nije naručio.
8) Tekstovi se uopšte ne gledaju.Gleda se samo osoba koja ih piše.
9) Postoje blogovi koji nemaju nikakav smisao ili samo pljuju a opet eto ih ovde sa gomilom komentara trijimfuju.
Mogla bih još da nabrajam ali ne želim.
Otišla sam na drugi blog ali ovde ostajem jedino i isključivo zbog dragih mi ljudi koje sam ovde upoznala.
Shvatite kada nekoga pljujete pljujete samo sebe .Sebe oslikavate u tom pljuvanju a ne tu osobu.Sebe prikazujete.
Ne mešajte Tanjanu ni sa kim ! Bila je sa Markom pa šta ? Nije više.Nije više sa njim ni u kakvom kontaktu.I kada je bila sa njim ona je Tanjana.Ličnost za sebe.Pisala je onako kako se osećala i to će činiti i dalje.
Dakle postoji u ovom selu i lepo nešto a to su dragi ljudi koje sam ,potpuno sigurna svi susreli.Možda ste se sa njima upoznali na javi.Možda i niste ali ne možete poreći da su Vam dragi i da su Vam se uvukli u život a srećni ste zbog toga.
Na ovakve postove neću da trošim više ni živce ni energiju.Pisaću kao što sam uvek radila.Iz srca.
Predlažem da ne trošite ni Vi jer su upravo ovakvi postovi poprište svađa i vređanja.
Sigurna sam da niko od nas to ne želi.
Blog ne treba da bude niti cirkus niti utegnut seminar ili sastanak.Blog treba da bude opuštajuće mesto.
Ne moramo svi da se volimo.I da to želimo ne bi nikada uspeli.
Ali možemo da budemo pristojni jedni prema drugima koliko to naše vaspitanje nalaže.
Sve Vas pozdravljam !
P.S. ukoliko se i nakon svega nabrojanog objavi post.
Čitavo pre podne provela sam u dvorištu sa Anđelom tražeći puževe.Onda me je naterala sa zaliva cveće barem nekoliko desetina puta kantom koja gotovo da je veća od nje.
Vraćamo se u kuću.Dobijam poziv iz firme.Fali jedna doznaka za bolovanje a muž sem što preti i ne interesuje ga da li dete ima šta da jede sada neće da mi da ni potvrdu iz firme ne bih li mogla da podignem i tih mojih nekada 18 ,u najboljem slučaju 19 hiljada.
Shvatam da ću morati još danas do Beograda. Uzimam rokovnik da ispišem šta sve treba da obavim i kako sve to da smestim u isti dan ne bih li se što pre vratila zbog Anđela.
Taj rokovnik datira iz vremena kada sam radila.Zurim u stranice ispisane i popunjene od vrha do dna sitnim slovima.Svaka,bukvalno svaka je ispisana.
U jednom posebnom,odvojenom delu napisani su planovi za dane,nedelje,obaveze a na jednom listu za narednu godinu.
A onda,prazna stranice.Možda tek na nekoj po koja reč,po koji podsetnik za neki događaj,pa onda ponovo prazno.
Nakon što sam prestala da radim rokovnik sam zamenila papirićima,koji su se motali svud po kući a onda sam i njih zaboravila.Nisam više želela da ih ispisujem.Nisu mi više bili potrebni.
Razmišljam kako sam nekada bila puna planova.Ne pričam samo o onim životnim.Planirala sam svakoga dana šta ću narednog da kuvam,gde ću da idem,sa kim ću da se vidim...
Moj nekadašnji život je slobodno mogao da se zove rokovnik.
Šta mi ljudi očekujemo od života i koliko možemo da utičemo na to da se naše želje ostvare?
Neko mi nedavno reče,kada budeš sklopila kockice mozaika i budeš znala šta tačno želiš od života možda nećeš biti tako negativna.Ponovo iskreno.Prihvatam.
Samo...ko kaže da mi možemo da skopimo kockice mozaika,da ostvarimo sve što smo u rokovnik zapisali.
Znala sam veoma dobro ja šta želim od života.Težila ka tome.Trudila se.Zalagala.Na posletku većinu od toga i dobila.
A onda je sve nestalo.Raspalo se.
Nikada ne možemo da znamo šta nas očekuje do kraja dana a posebno sutradan i nakon toga.
Barem sa sama sebi sada smešna sa tim tzv planovima kojima sam težila.Da ih nije bilo možda bi sve bilo drugačije.
Setila sam se sestre kada mi je radila natal .Tada se nismo dobro poznavale.Ona je opet uspela sve da mi pogodi.
-Da sam znala,da smo se samo ranije znale pa da ti kažem...
A onda je zastala.Pa nastavila.
-Da sam te poznavala i rekla ti sve to,opet bi postupila isto.To je jednostavno sudbina.Ona se ne može izbeći.
Istina je.Znala je ona mnogo što šta i rekla mi pa sam ponovo postupala svojevoljno.Ne zato što tako treba. Zato što je tako određeno.Od svega možemo da pobegnemo.Od sudbine ne možemo.
Znali su to naši preci.
Ali mi mislimo da se sa tehnologijom i svim ostalim materijalnim napredkom promenilo i sve ostalo.Ljudski mozak je napr ostao potpuno isti.
Ljubav,strah,ljubomora,sujeta,kritikovanje...sve te osobine i stanja su jednake kao i ranije.
Možemo danas živeti u dvorcima a ranije u brvnarama.Na zemlji ili na Marsu.Neke se stvari ne menjaju.Baš kao ni sudbina.
Mišljena sam da su planovi ubice užitaka.Uzroci razočarenja i nezadovoljstava.Često i ubice same ljubavi.
Ne može se bez njih ,istina.Neki cilj mora da postoji.
Ali uvek treba imati na umu da u životu uglavnom ispadne onako kako nikada ni pomislili nismo da bi moglo biti.
Jedini cilj koji sam sebi zadala jeste da Anđela izvedem na pravi put.
Ostalo...planiram samo ono što je ne izbežno.
Ne,ne znači to da ću sada sedeti i čekati sudbinu skopljenih ruku.To nije moj stil.
To znači da ću zadovoljstvo težiti da pronađem u sopstvenom umu.Najpre treba od toga krenuti.Planovi...što ih je manje to više živimo.
Bacam rokovnik u kantu za otpatke.
Ne želim više da se podsećam ni predhodnih planova niti da zapisujem buduće.
Ne trebaju mi više ni papirići.
Ono što treba da obavim sutradan staće u moj um.
Za dalje...ima vremena.
Smestila sam Anđela u krevet.
Šetkam se po sobama u kući mojih roditelja.Sve su nameštene.U isto vreme sve su tako prazne.Barem one na spratu.Hladne.
Gledam u baletanke iskačene po zidovima,pohabane od vežbanja.Uzimam jedne,moje omiljene.Ruski špic.I stajem na prste.Osećam bol.Isti onaj koji sam osećala kada sam skakala po pozornici a pravila se da lepršam.Trudila se da izgleda kao da hodam po oblacima.Tako su nas učili.Da ignorišemo bol.Da nam glave budu podignute,vrat izvijen i da lebdimo dok nam se stopala grče u bolu.
Vraćam baletanke na zid.Pitam se koliko će tu još stajati.Postera više i tako nema.Moji su ih poskidali zbog krečenja.Ostale su samo baletanke koje čekaju da budu uklonjene.Sa njima i svi oni dani provedeni u znoju i naporu.
Ne volim kada mi se prošlost,sadašnjost i budućnost prepliću kao da pletu nekakvu pletenicu raznobojnih pramenova.Onda kada se sadašnjost u tim nitima gotovo i ne vidi a budućnost zamenenjena nekakvom satenskom trakom,zamenom za pramen.
Pa se pitam da li treba poslušati savet profesora baleta.Uzdignuti glavu,izvući vrat i praviti se da šetaš po oblacima i onda kada ti se čini da su oblaci samo bezoblična ,nestvarna pojava.
Da ih nikada više dosegnuti ne možeš.
Teško je da žive bez snova onima koje za snove i od snova žive čitavoga života.Onima koji se snovima hrane.Koji snove udišu kao vazduh.
A onda shvatam da je sve u životu u stvari čekanje.
Ćekala sam da odrastem,da završim fakultet,da se zaposlim,da naiđe onaj pravi,da se udam,da rodim dete...
Sve se svodi na nekakvo čekanje.
Čekala sam i u vezama.Da se uozbilje,da se raskrinkaju,da se učvrste,da prestane igra mačke i miša,da pozove,da ja pozovem...
I sada,po prvi put u životu ništa više ne čekam.
Moja osećanja podsećaju me na nekakvu baletsku predstavu.
Polagana muzika,uvertira a onda odjednom bacanje,piruete,arabeske,sokovi...
Ali ovoga puta čini se da ja ne igram.Samo posmatram sopstveni život.
Sve se odvija po nekakvoj čudnoj koreografiji.Kao da ju je radio nekakav čudak.
Osećam da se trudim da odskočim,to je onda kada letite baletskom partneru ne bi li Vas podigao u vis ali Vas on ne dočeka kako treba ili Vi jednostavno izgubite ravnotežu i spuste se pokajnički pokraj njega uz uzdahe i poglede razočarenja ostalih iz grupe.
Pokušavala sam ja uradim nekako taj skok.I dok sam pokušavala znala sam da sam živa.
Sada više ne pokušavam.
Kao da kroz život plovim na vrhovima prstiju.
Svaki dan protiče jednako.Neznam više ni koji je.Nedelje i datume sam odavno prestala da brojim.Znam da ću uskoro prestati i godine.
Ne čakam više ništa.To je jeste problem.
Šta se dešava kada prestanemo da čekamo ?
A onda se setim one slike,kad god sa letela avionom obožavala sam da posmatram oblake.Ličili su na nekakve sante leda.Kao nekakv grad.Oduvek me je to fasciniralo.
Šta mi ljudi znamo?
Uvek se pravimo da sve znamo a zaprvo ne znamo ništa.
Možda oblaci zaista postoje.Čekaju na nas.Ali mi nismo spremni da ih dosegnemo.
Možda i samo možda ću na jedan od njih uspeti da sletim i ja.Sa ovim novim krilima očvrslim od briga ,tečkim poput olova kakvog.
Možda...možda će se to dogoditi onda kada ponovo budem naučila da čekam.
Izlazim iz svoje nekadašnje sobe,zgrčena od hladnoće.
Ne želim ničim da se ogrnem.Želim da mi hladnoća prožima čitavo telo.Barem neko vreme.
Pre neki dan jedna me je osoba pitala kako se osećam,da li još uvek volim moga muža ,da li se vraćam u prošlost po pitanju braka ? Da li polako zaboravljam ?
I sama sam sebi postavila isto pitanje.
Nije više stvar da li je njega volim.Ne mogu da volim nekoga ko mi šalje 80 poruka dnevno u kojima mi preti da će me uništiti a da je pri tom je sud na predhodnoj parnici doneo odluku da dete pripada majci i ostavio mu rok od 2 meseca da se upristoji i stabilizuje ponašanje.
Ako sam ga i volela,ne mogu da volim nekoga koga nije briga da li mu sopstveno dete ima za pelene.Šta je jelo,da li ima šta da obuče,da li će ići u školicu i gde živi .
Jednostavno ne mogu prema tom čoveku ništa da osećam.Baš ništa.Nisam od onih osoba koje mrze,koje se svete,koje kritikuju i pljuju,koje su ogorčene.I koje zbog toga što im se desilo krive i mrze čitav svet.
Jedina moga greška je što sam pristala na njegov predlog da Anđeo bude pola kod njega pola kod mene.Nikada ona nije bila sa babom i dedom bez roditelja.Ponekada samo na jedan dan najviše.
Kada nekoga više ne volim on se iz moji misli briše.Ne postoji.Ne zanima me više ni u kom pogledu.
Nije dakle stvar toga da ja treba nekoga da odbolujem.Takav čovek za mene nije zaslužio ni da pomislim na njega a ne da ga odbolujem i krvarim zbog njega.
Stvar je u tome što moj život stoji u mestu.Vrti se.Ne može nikako da krene dalje.Zašto ?Parnice nikako da se završe.Pretnje takođe.Razmišljam da sam barem radila bilo bi mnogo drugačije.
Trenutno sam primorana da budem u NS jer sam potrošila moju platu od 19 h na sve potrebštine oko prevoda stana...Ne mogu čak sa Anđelom da budem u sopstvenom stanu.
To je problem.Samo čekam da se sve okonča i nastavim dalje.
A onda dođem na blog gde pišem isključivo zbog sebe .Za Vas možda ali zbog sebe.To je razlika.Da se malo opustim.Da izbacim svoje misli.Da se ponekada našalim.
Svačega je ovde bilo.Nikoga nikada povredila nisam niti prva ikome rekla ijednu ružnu reč.Blog posmatram kao kuću.Svako ima svoju kuću.U kuću Vam dolaze gosti.Onaj ko dođe u tvoju kuću i pljuje te po meni je nepristojan.Ali sve je to nebitno.Kada sam se malo udaljila odavde shvatila sam da će tako biti i bez mene.Da je tako bilo i uvek će biti.
Moram reći da lepi komentari prijaju ali da me iskreno uopšte ne zanima šta misli o meni neko ko pojma nema o mom životu.Nikada se nešto nisam obazirala na tuđa mišljanje pa ni sada to ne činim.
Šta i ako sam imala virtuelnu ljubav.Šta i ako mi je bilo neko vreme lepo.Šta i ako sam imala ružičaste naočare i svet mi barem na kratko izgledao lep.Ne može mene niko ni da zavlači ni da prevari ni da se igra samnom.PoBogu nisam ja nekakva tinejdžerka.
Ja sam toj osobi zahvalna što mi je pružila lepe momente.I želim mu svako dobro.
Šta i iako ovde na blogu ima još nekih virtuelnih ljubavi,i ako neko četuje,zeza se,šta već.Ne mogu svi da budu uštogljeni i da poene zarađuju pljuvanjem.Svako treba da gleda sopstveni život.
Ta ista osoba koja me je pitala kako mi je,rekla mi je da vreme nakon razvoda ne leči ništa.Da se neće mnogo toga promeniti.Iskrenost cenim.
Šta kada osoba postpuno ostane bez snova ?
Kakva je to onda osoba ?
Ovde na blogu sam plakala,smejala se,volela...svim srcem sam sve to činila i činiću i dalje.
Kada sam sanjala uglavnom sam bila osuđivana.
Onda kada se snovi razruše teško da ikada mogu da se vrate.
Zato bih se rado vratila u period kada sam sanjala,kada sam volela.
Teško međutim da će se tako nešto skoro dogoditi.
Razvodom postajemo jači -istina.
Slobodni -istina.
Niti malo nisam lagala kada sam pisala da sam zahvalna na tome.Tako mislim i sada.Dobila sam parče neba.Ojačala.Dobila i krila.
Ali sam sve to platila sopstvenim snovima.
I zato,svako kao što ima svoj blog,tako ima i svoj život.Pre nego što krenete da upirete prst u nekoga,da ga osuđujete,kritikujete pogledajte sebe.Zapitajte se da li ste bezgrešni.Da li ste bez ijedne mane.Da li ste čista srca ako sudite i da li imate sopstvene živote ili živite tuđe.
Imam dovoljno problema na javi.Ne trebaju mi ovde zategnutosti i gluposti.
Izvinjavam se većini blogera kojima se zahvaljujem na pažnji i poverenju.Pronaći će se.
Nikoga ne mrzim.Nikoga ne vređam.Nikome zlo ne želim.
Ne odlazim sa bloga ovoga iako moram priznati ovde vlada nekakva čudna atmosfera.Zaniimaju me mišljenja samo dragih mi ljudi i od komentara nikada zavisila nisam.
Ovaj blog čitaju i drage mi osobe koje veze sa blogom nemaju ali preko mojih postova uvide kako se osećam i kada se ne čujemo.
Ima dosta razloga zbog čega pišem i zbog čega ću nastaviti da pišem.Ne mora čovek da živi u blogu da bi pisao na blogu.
Sve Vas pozdravljam.
Mogla bih ja sada da Vam pišem o tome kako mi bivši preti.Mogla bih i da Vam pišem o tome kako sam u NS samo zbog toga što nisam platu dobila više od dva meseca a ušteđevinu potrošila na novi stan.Mogla bih da Vam pišem i o tome kako posao nikako da pronađem,bolovanje ističe a otkaz mi se smeši.Mogla bih ali ne želim.Svi smo ovde došli da pročitamo nešto lepo.Nekada tužno nekada radosno ( poštujem one koji umeju da me nasmeju više od svih) i zato pišem...
ŽELIM DA VERUJEM
Želim da verujem da tamo si negde Ti
Da dane brojiš otkucajima srca svoga do našeg susreta
Želim da verujem da smo se već susreli
U jednom od onih prošlih života ili beskrajnom carstvu snova
Želim da verujem da zvezde nisu tako daleko
Da put trnjem do latica vodi
Da i Ti tamo negde iščekuješ mene
Da nam ne trebaju oni dosadni susreti,nekada mi tako zanimljivi
Oni,znaš kada parovi ispituju jedno drugo o osnovnim stvarima u životu
Šta će nam to ?
Mi se znamo odavno
Potrebno je samo da me obuhvatiš rukama i nestanem u tvome zagrljaju
Kao kada se sretnu dvoje ljubavnika nakon dugo godina a osećaju požudu jednaku kao kada su strastima vreme pomerali
I neću da mi govoriš ništa
Reči su nekada tako bespotrebne
Želim da ćutiš i da me voliš
Da prisloniš glavu na jastuk pokraj moje i zažmuriš
I ako te budem gledala onako požudno,bezobrazno
Ako te budem izazivala
U naručje prizivala
Ti me odgurni
Kaži mi da se ne voli samo požudom
Dokaži mi da nekada je dovoljan samo zagrljaj
Preklopi mi usne svojima i ućutkaj me
Šapni mi reči najslađe
Nauči me da ponovo verujem
I ako se budem opirala
Govorila ti kako je ljubav precenjena
Kako nestaje
Kako ništa večno nije
Ti me onda primakni
Suprotstavi se
Zagrli me
Kaži mi da nisam u pravu
Da moje su reči gorčine ispisale
Da moju su neveru jadi nacrtale
Učini...učini da ponovo verujem
Zatvaraj vrata !
Bila si u pravu.Vratio se .
-Rekoh ti ja Marija.Nikada ne slušaš reči sestre svoje.Trebalo je da se u krpe odeneš.Umrsiš kosu.Skineš šminku ! Tada bi efekat bio bolji.
Gluposti. Zar se muškarci ne osvajaju lepotom ? Zar ona nije najveće ženino oružje ?
-Lepotom se osvaja,ne i zadržava !
A šta je trebalo ? U rite da se odenem ? PoBogu odkud sam znala da će naići ?
-Da si me slušala znala bi !Taj je uvek tu negde.
Slušaj me,neću se zarozati ,taman i princa tako uspela da zadržim !
-Nisam to ni rekla.Srđuj se !I tako ne možeš bez toga !Kao da ti od lepote život zavisi.Ah kako smo različite Marija !Kao da nas ista majka nije rodila.Ti za lepotu žoviš .Ja joj se samo divim.
Šta hoćeš da kažeš ?
-Sređuj se.Ali kada on naiđe nadeni krpe ! Kao da te ne zanima.Kao da se za njega udešavala nisi !Ovako će pomisliti da ti je još uvek stalo !
Znao je da idem kod njega !
-Zna za ljubavnika ?
Ne zovi ga tako !Nije mi on ljubavnik !
-Pitam se kako li je...
Ništa njemu da promakne ne može.Živimo u gradu a kao da smo u selu kakvom !Svi ovde raspredaju.Čak i kada do ćoška izađem.
-Za to si sama Kriva Marija.Sedi kući i tuguj !Žali brak još godinu pa posle u svet !
I šta kaže prokletnik ?
Kaže da sam ga ja varala ! Da sam besramnica !Da idem ljubavniku !
-A ti ?
Nisam mogla da sušam uvrede.Dosta mi ih je.Dosta mi je njega!
-Nije li te opet slatkim rečima obasipao ! Dvorce ti nudio ? Znam,znam.Sve bi taj učinio da se vrati.Da ponovo živite u onoj kući ! To njemu treba.Poslušna ženica koja klima glavom i smeši se na svaku njegovu prevaru .Ćuti.Rađa mu decu i stoji za šporetom čitav dan !
Znam!
-Onda nisi li ga oterala ? Nisi li ga do djavola poslala ? Nisi li mu rekla da voliš tog drugog ?Da ti je užitke pružio ? To je trebalo da kažeš Marija.Tada bi klečao pred tobom.
On se ponovo ženi ! Došao je da ubrza razvod !
-Ženi ?! Nije još ni papire za razvod potpisao !
Zato je i došao ! Da ubrza !
-Ko je ona ? Znamo li je ?
Šta misliš koja je ? Umalo u nesvest nisam pala kada mi je saopštio ! Sedela je kod nas u kući danima ! Najboljim se prijateljicom nazivala !Tešila ! Suze samnom zbog razvoda lila !
-Nemoguće !
Ona,ona koja je bestidnika grešnikom nazivala ! Ona koja je kovala planove za osvetu ! Ona koja ga je klela !
Da,Marina.Ista ona.
-Čekaj malo...Šta je sa onim njenim Nesrećnikom ? Gde je on ?
Izgleda da ga je ostavila ! Šta će joj sada on Marina.Imaće konačno sve ono što je govorila da je ne važno.Sve ono što sam ja imala ! Novac,ugled,skupe haljine.Ako je pametna i ljubavnike!
-Ti nisi imala ljubavnike !
Trebalo je.Sada se ne bih razvodila !
Eto ti sada sestro.Govorila si da će da me moli.Na kolena se baca !Preklinje ! A on ...on se ponovo ženi.To što si zadržala nekadašnjeg studenta ne znači da pojma imaš o muškarcima !Neznaš ti ništa sestrice !Isto kao ni ja !
Šta sada ? Hajde kaži šta sada ?
-Sada ga vrati !
Zar ti ?Ti koja ga nikada nisi podnosila ? Ti koja si ga djavolom nazivala ?Želiš da ti sestra rođena sa takvim bude ? Da joj se čitav svet podsmeva ? Zar nije dovoljno što to i sada čine ?
-Toj bestidnici treba platiti.Uzmi ga,makar ga odbacila posle !Načinila od njega prosjaka !
Sestro on se ženi !
-Još uvek je tvoj.A sada hajde...imala si ti i izazovnijih haljina.Možda ona crna .Kratka.Ona bez leđa .Hajde Marija.Pročešljaj malo ormar.Raspali maštu.
Ti nisi normalna !Nisi li mi pre nekoliko minuta savetovala da se u krpe odenem !
-Poslušaj me.Želim da se urediš najbolje moguće.I sama ću ti pomoći...a onda pođi tamo gde si krenula.Kod onog novog ! Pa pravo na večeru !Istu onu večeru na koju te je grešnik zvao ! Pozivnice imamo...čekaj...tu su negde..
Neznaš šta pričaš !Ako me vidi sa njim ....
Samo me ti poslušaj sestro !Barem jedanput u životu !Neka te vidi.Vratiće se kao što sam obećala .Važno je da se tako dogodi a onda..onda možeš i vazom da ga gađaš!
Odlomak.
Potrebno je puno koncentrcije da bih ovo pismo otpočela.Kada se umor pomeša sa iscrpljenošću trenutnim mukama koje me more,uzećeš u obzir da možda neću moći da nabrojim sve ono na čemu sam ti zahvalna.
Ti spadaš u one retke ljude koji su me prihvatili upravo onakvu kakva jesam,sa svim manama i vrlinama u paketu.
I zato je potpuno sigurno da neću uspeti da sve iskažem rečima ali ću delić pokušati
Ti si samnom sa litice skakao
Ti si me u ratove pratio
Ti si mi suze brisao
Samnom se smejao
Plakao
Rane mi celivao
Borio se sa svim mojim demonima koji su me spopadali
Preživljavao samnom sve bure i brodolome
Uz mene stajao i kada niko nije
Ti si trpeo sve moje hirove
Vadio me iz blata
Bojio radošću moje dane
Pomagao mi da provedem noći besane
Trpeo moje poraze
Slavio moje pobede
Darivao me rečima utešnim
Iskrenim
Toplim
Uz tebe se uvek osećam sigurno
Zaštićena,kao nekakav biser u školjci
Sklonjena od vetrova i kiše
I onda kada su bure pretile da će me odneti
Onda kada su se kišne kapi u led pretvarele
Onda kada sam mislila da ću u dubine potonuti
Ti si bio tu
Verovao u mene
Hrabrio me
Bodrio
Osmehe mi poklanjao
I ne,nisi Ti bio tu trenutak samo
Ti si bio tu i kada su lepi trenuci prestajali
Loši stupali na scenu
Čarobni se promaljali iza tamnih oblaka
Ti si uvek bio tu
I zato ništa više neću reći
Svaka je reč sada suvišna
Verovao si u mene
Sada ja u tebe verujem
I kada prođu dani,godine,nedelje
I kada me više ne bude
Znam da ćeš uvek biti tu
I motriti na mene
A ja,ja ću biti tu uz tebe.
Pronaćiće se onaj kome je ovo posvećeno.
Prislonila sam glavu na prozor i slušam kušu.Volim zvuk kiše.
Anđeo mirno spava.Malo sam danas rondala po leksikonima,dnevnicima,svaštarama iz perioda kada sam bila tinejdžerka.
Jedna mi je rečenica u zapisana u dnevniku skrenula pažnju.
-U životu se jedino plašim trudnoće i samoće.
U vreme kada sam bila tinejdžerka bila sam dosta ranjivija.Plašljiva nije odgovarajuća reč.Sve sam previše uzimala k srcu.Prisvajala.Nervirala se za svaku sitnicu.
Koliko se to promenilo do današnjeg dana ?
Ponekada se čini kao da sam na bol otupela ponekada opet umeju da me povrede najbanalnije sitnice.
Rodila sam prelepu devojčicu.Strah od trudnoće uprkos tome nisam prevazišla.Nikada ne bih mogla da ponovo ostanem u drugom stanju.Teška i rizična trudnoća možda je strahu doprinela još više.Ali sada se više ne opterećujem time.Budući da sam sama ,nije sebično da svojevoljno odlučujem o tome.
Što se samoće tiče ,dugo ,zaista dugo bilo je potrebno da taj strah prevaziđem.
Ljudi danas na samoću gledaju kao na nešto loše,ružno,jadno,neki čak na samoću gledaju kao na bolest.
Sada govorim isključivo o tome da budete bez partnera,bez veze ,bez braka.
Onda se pravi nekakva razlika između samoće i usamljenosti.Ako imate decu,prijatelje...niste usamljeni...
Da se nikada nisam udala verovatno bih čitav život bila nesrećna.Ovo ne važi za sve neudate žene.Naprotiv.Važe za one koje su poput mene maštale o braku i porodicu.Sanjale venčanje.
Saznanje da je nešto moglo da se dogodi a nije rilo bi mi dušu.Crpelo um.Ispijalo srce.
Ne bih verovatno nikada naučila da uživam u ljubavi budući da bi večito bila u nekakvoj trci za mužem,zajednicom...u jednom momentu verovatno i za tim da što pre dobijem dete.Opterećivala bih se glupostima poput biološkog sata i mišljenjem okoline.
Ali ja sam se udala .Dobila Anđela.Videla kako u braku izgleda.Kada se osvrnem mogu slobodno da kažem lepom braku,ma koliko razvod po mene traumatičan bio.
Pa sam se setila perioda kada mi je samoća nedostajala u braku.Kada mi je nedostajao onaj sat ,barem sat vremena dnevno mira i kada sam ludela zbog toga što ga ne posedujem.
Ništa na svetu nije moglo da kupi taj jedan jedini sat koji mi je toliko potreban bio.
Razvod menja.Onaj ko kaže,bilo pa prošlo kao da nije vara se.
Razvodom se definitivno promenimo,verovatno onako kako nikada ne bi mogli da nije bilo njega.
Ovim tekstom ne reklamiram razvod niti ga preporučujem.Ne bih ga poželela nikome.Naročito ukoliko ima decu.
I sada sa ponosom mogu da kažem da se samoće ne bojim.
Samoća oplemenjuje.
Samoća prija.
Samoća ti dozvoljava da sopstvenu dušu dotakneš.
Nekada sam je terala od sebe.Bežala od nje.Strahovala od nje.
Sada joj se samo smešim i gledam je u lice.
Što je još čudnije po prvi put kao da i ona meni osmeh uzvraća.
Samoća je posebno stanje duha koje nam omogućuje da okupamo sopstvenu dušu u bistroj vodi.
I sada shvatam da je strah od samoće bio najveća greška.
Kada strahujemo od samoće čini se kao da strahujemo od nas samih.
Biti sam sa sobom u harmoniji jedini je način da spoznamo spokoj.
Što se mene tiče,sada imam onaj sat mira,ponekada i više.
To je onaj jedan jedini sat kada sam sama sa sobom.Kada mi niko i ništa ne treba.
Kada se moje misli dodirnu sa srcem a duša sa razumom.
Tada shvatim da postojim.
Kapi kiše kao da proizvode nekakvu čudesnu melodiju.Ljubim Anđela i prislanjam glavu uz njenu.
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
