Spuštam glavu na jastuk.
Zurim u malecnu svetlost koja dopire kroz prozor spavaće sobe.
Nije ti čak ni prava svetlost,odsjaj samo.Privid.
Moje se misli množe.Lete u jatu poput nekakvih ptica.
Proleću oko srca,u srce,prepliću se sa njim.
Pa onda odlaze malo do razuma.Grle ga.Smeše mu se,pa mu s mršte.
Sada,nakon punih 7 meseci pokušavam da razbistrim um,da ga nekako raščistim.
Da raskrčim nade,uverenja,ubeđenja,želje,planove i vidim šta je ispod svega toga.
Čovek je sam.Možda jeste društveno biće ali je sam.
Mislim da sva naša razočarenja potiču upravo jer želimo da ovu činjenicu opovrgnemo.
Pokušavamo da nekoga vežemo,prisvojimo.Često i decu.
Čula sam dosta priča od razvedenih žena o tome kako nisu volele muža.
Kako nisu znale zbog čega su se tačno udale.
Ja sam svoga muža volela.
Možda ne na način kao onu moju ljubav najveću sa Kipra.Ali volela sam ga.
Znam da je i on mene.Barem mislim tako.Možda i grešim.
Gotovo čitave 3 godine živela sam u uverenju da se nalazim u bajci.Često nisam mogla da poverujem da sam u nju dospela.
Bila sam verna,brižna,odana žena.
Živela u ubeđenju da će naš brak trajati večno.Niti jednog trenutka nisam pomislila da tako neće biti.
Onda je došla kruna naše ljubavi.Anđeo.
Tek sam tada mislila da sanjam.
Uz svo ono petljanje oko bebe ,iznemoglost i iscrpljenost ja sam bila srećna.
Kovala sam planove.Borila se za budućnost.Verovala da smo složna porodica koja se voli i nadasve poštuje.
Jednoga dana se spakovao i otišao.
Sve se raspalo samo u jednom jedinom danu.
Planovi.
Želje.
Zajednička budućnost.
Uporno sam pokušavala sve to da vratim.Trudila se.Nisam dobila priliku.
Kada me neko povredi,pokušam da se borim.Ali ako me i nakon borbe ponovo povredi ta osoba više za mene ne postoji.Briše se.Gubi se.
Nije lako kada sam nekim imate dete da ga potpuno izbrišete iz života.
Ali izgleda da me je život navikao da tako činim.
Desio se klik i jednoga dana kao da sam samo pritisnula dugme i obrisala ga iz mog uma.
Tu je on.Pojavljuje se kao nekakva senka.Pojavi se na blic pa ga opet nema.
Kada nekoga obrišem iz uma ,možda još uvek ima nade za nešto ali kada ga obrišem srcem onda nade više ne postoje.
Ne plačem više.
Ne krvarim.
Ne patim za njim.
Moguće je da se u mome umu ponekada pojavi na momenat ona slika koju sam čitavog života zamišljala.Slika nasmejane porodice koja nedeljom doručkuje zajedno.Odlazi na reku u duge šetnje .Na putovanja.
Slika u okviru čijeg rama sam bila.
Ali ta se slika izgubi i nestane ,baš onako kako se i pojavila.Iznenada.
Moja odluka da se više ne udajem se nikada neće promeniti.
Kada se snovi rasprše u deliće oni se nikada više ne mogu sastaviti.
Mogu se zalepiti.Lažno pričvrstiti.Ali ja ne volim kopije.Ne volim popravke.
Nekako sam znala da sam sama čitavog života.
Nema to veze sa roditeljima.Nema ni sada sa detetom.
Nema ni sa prijateljima.
To moje uverenje narušilio se samo u vreme kada sam bila u braku.
Poverovala sam da sam svoju teoriju opovrgla.
A onda se uverila da nisam.
Znam da će se u jednom trenutku pojaviti taj neki koji će me vinuti u čaroliju ( i tako sam tome sklona to znate ),koji će mi navući ružičaste naočare,zbog koga ću možda pomisliti da je život lep,da je sve oko mene lepo.
Ali to nema veze sa mojim uverenjem da je čovek sam.
Srećom meni samoća prija.Nije mi mučna niti odbojna.
Ne bojim se da ostarim sama.
Da budem u tišini .
Miru.
I baš ta tišina kao da mi nikada ne presedne.
Zato sam konačno osetila nekakav spokoj.
Ugrabila koricu mira.
Znam da je cena previsoka.
Tu sam koricu platila sopstvenim snovima.
Ne trijumfujem njom.
Ne smatram da sam presrećna.
Ne želim njom da kupim budućnost.
Ne.
Ali ona je tu.
Dobila sam je.
I ne bih je više ni za šta menjala.
Ni zašta i ni po koju cenu.
Čitav jedan život treba mi je da svoju dušu njom umotam.
Nestaje i onaj malecni odsjaj.
Sklapam oči.
I po prvi put nakon dugo dugo vremena mislim samo na to kako ću sutra izjutra odvesti Anđela u park.I ni na šta drugo.
Pre podne. Anđeo vešto ronda po svim mojim torbama.Shvatam da se u svakoj od njih nalazi gomila bespotrebnih papirića,ceduljica,vizitkarti...U jednom trenutku vadi nekoliko karata za metro i pita me -Mama šta je to ?
Pružam joj kartončiće da se njima igra pitajući se kako još uvek nisam uspela da ih bacim i razmišljam.
Život me podseća na metro.
Toliko puno od njega provedemo čekajući na stanici odgovarajuću liniju.Ponekada uđemo u pogrešnu ,shvatimo da ne idemo u željenom smeru pa se onda ponovo vraćamo na stanicu.
U metrou se uvek vozimo sa određenom grupom ljudi.Ponekada ne shvatamo da nismo mi ti koju tu grupu odabiraju.Oni se jednostavno tu zateknu.Put ih nanese.Sa nekima se zbližimo pa razvijemo priču,upoznamo se.Neke jednostavno ignorišemo ali primorani smo da se vozimo sa njima želeli to ili ne.
Mišljenja sam da nam u različitim fazama života život nameni određene osobe iz određenog razloga.Sada ću se ograditi.Neke se provuku kroz čitav naš život.To je nešto drugo.To su neraskidive veze.Dešavaju se.
Ali šta je sa onim osobama koje nam je život namenio za samo određen period?
Ponekada su to ljubavi .Ponekada prijatelji .Ponekada neko ko može da nam pomogne u profesionalnom smislu.
Ljudske se sudbine prepliću.Razboj na kome se prepliću tkaje unapred određenu sliku od koje se tkaje tapiserija.
Ta osoba,se zadrži u vašem životu onoliko koliko Vam je potrebno da prebrodite neki određeni period .Ulepša Vam ga .Pomogne da ga lakše prebrodite.Uz nju se jednostavno bolje osećate.A onda...ode.
Postoji tu jedan problem.Često to ne umemo da prihvatimo.Pa onda grebemo,kopamo,kunemo sudbinu zašto je baš tako moralo biti.Pokušavamo da tu osobu zadržimo ili se pak jednostavno naljutimo na nju,zaboravimo je i zaboravimo sve lepo što nam je donela.
Po meni,toj bi osobi trebalo da se zahvalimo.Ako ništa drugo onda da nam ostane u lepom sećanju.
Svako životno doba nosi sa sobom određene osobe koje svraćaju u naš život.Te osobe uvek su svratile u naš život sa razlogom.
Nekada odu onda kada ojačamo i izgube životnu ulogu a ponekad i samo zbog toga što se do njihove kuće ide drugom linijom metroa.
Neke od njih pak ostanu da se voze sa Vama.Izlaze sa Vama.Čekaju sa Vama na stanici,strpljivo .Menjaju linije i ulaze u iste linije kao i Vi ili pak u različite ali se ponovo susreću sa Vama na istoj stanici.
Te osobe su Vaše srodbe duše.
Možda Vam ih je Bog poslao da budu uz Vas,smeju se sa Vama i olakšaju Vam kada Vam je teško,raduju se sa Vama kada ste srećni.
Nema puno takvih osoba koje dođu u Vaš život.One su retke.
I zato treba da budemo srećni kada se pojave.Nemojmo zaboraviti.Puno se toga u životu menja.Ali srodne duše zauvek ostaju baš tako kako im naziv kaže,prepletenih duša sa vašim i prijatelji Vašeg srca.
Nedavno sam pronašla svoju.Pojavila se u mom životu onda kada mi je bila najpotrebnija i znam da će na neki način uvek biti u njemu.
Objašnjavam Anđelu šta je metro.Ona mi kaže da je bolje da je popnem da vidi šta ima u gornjoj pregradi ormara.Nije zainteresovana za nešto što trenutno ne može da vidi i orijentiše se na ono što je tu,kraj nje.
Shvatam da i i meni bilo pametnije da učinim isto.
Sunce je obasjalo dvorište kuće mojih roditelja.
Čitavo pre podne provela sam u pesku sa Anđelom.Pravila kule,iznosila pesak,donosila,pela po stepenicama nekoliko desetina puta ,kao na vojnoj vežbi.
Kao rezultat i Anđeo i ja smo se umrljali do guše.Baletanke su mi se peskom ispunile a crne helanke poprimile sivu boju.U jednom momentu smo se obe valjale po pesku.
Uhvatila sam sebe kako se smešim i uživam.
Razmišljam o sreći.Smatram da reči za sreću i ljubav ne bi trebalo da postoje.To je nešto za šta su reči potpuno nedostojne,bezvredne,sitne.
Kada nekome nešto čestitamo obično mu poželimo zdravlje i sreću.Na zdravlje donekle i ne možemo da utičemo.
Ali šta je zaprvo sreća?
Kažu da sreću čine male stvari.Oni sitne stvari koje nam pričinjavaju zadovoljstvo u kojima uživamo.
Za nekoga je to ispijanje kafe u miru,za nekoga pisanje,drugi su opet najsrećniji kada ugledaju osmeh svoga deteta ,nekima sreća pričinjava obavljanje posla koji vole a pri tom su za to plaćeni,nekima je sreća ukoliko su zaljubljeni.
Ali šta je zaprvo sreća ?
Ako se složim sa teorijim da sreću čine male stvari ne mogu da ne pomislim da,barem ja i dok se smešim gledajući dete,i dok ispijam kafu na terasi ili ćaskam sa prijateljima razmišljam o onom tzv.velikim stvarima koje planiramo,kojima se nadamo.
Sreća je lepa dok se čeka.To je toliko ponavljana izreka u kojoj priznaću ima dosta istine.
A onda kada postanemo nečim zadovoljni ( reč sreća namerno ne upotrebljavam ) ,kratko vreme se zadivimo i nastavimo da kujemo dalje planove.
Šta je onda sreća?
Trenutno stanje svesti?
Zadovoljenje sopstvenih želja i potreba ?
Hedonizam koji smo uspeli da dosegnemo ?
Ispunjenjo očekivanje ?
Koliko sreća traje ?
Koliko smo sebični pa je priželjkujemo ?
Postojali su periodi kada su mi u životu sve kockice bile složene,baš onako kako sam planirala a opet se nisam radovala toliko koliko sam očekivala da ću.
I baš u tim periodima ,kada je naizgled sve bilo savršeno ,pomalo sam želela da se vratim u one periode kada sam priželjkivala,pomalo patila,nadala se...
Dakle,sreća ( ne bih volela nikako da je definišem ma kojom reči ali ne mogu drugačije )je po meni samo trenutno stanje svesti.
Samo u jednom danu možemo da budemo i tužni i srećni a da to uopšte ne zavisi od događaja koji su se toga dana odigrali u našem životu.
Sreća je trenutno stanje svesti izazvano delimično našim raspoloženjem delimično mehanizmom našeg uma koji to raspoloženje proizvodi satima,danima,nedeljama pa se onda oblikuje i iznese na tacnu,pravo u našu svest.
Ne možemo da zahtevamo,tražimo i želimo da budemo srećni.To je jednostavno ne moguće.
Jedino što možemo da učinimo jeste da pokušamo da uživamo kada se takvo osećanje pojavi i barem za taj trenutak isključimo mozak i ne mislimo ni na šta drugo.
Sreću ljudi tako često mešaju sa zadovoljstvom.Šta je zadovoljstvo nego zadovoljenje sopstvenih potreba?
Sreća je nešto sasvim drugo.Ona je onaj lepršavi,neuhvatljiv momenat ,oblak koji je svakoga momenta tu negde oko nas ,samo ponekada statičan a ponekada lebdi nad našim umom i obasjava nam sekunde.Navlači osmehe na lice.Unosi radost u srce.
Sreća je ne dokučiva.
Gledam u Anđela.Smeši mi se onim njenim prepoznatljivim osmehom koji najavljuje još jedno demoliranje kuće.Znam da ću da spremam do zore kada bude zaspala.Ali opet,se osećam ispunjenom i zadovoljnom.
Zbog čega?
Zato što sam možda dozvolila sebi da uživam u njemim osmesima ?
Vidite,opet ta potreba čoveka da zadovolji svoju dušu .Čak i da čini druge srećnima koliko to radi da bih zadovoljio njih a koliko da bih zadovoljio sebe ?
Koliko je sreća zadovoljstvo a koliko potreba ?
Kasno popodne.
Ponovo ispitujem železnice Srbije.Nije da baš želim to ali karta za voz košta duplo manje a meni je ostalo ravno 10 din u džepu.
Smeštam se konačno u vagon.Nakon nekoliko minuta dve žene počinju da me propitaju,zaptkuju o životu,porodici,mužu.Pokušavam da se orijentišem na knjigu ali ne ide nikako .Zašto sam ovo,zbog čega sam ono,gde živim.
Ljubazno ih pozdravljam i saopštavam da slazim na sledećoj stanici a onda odlazim u drugi kupe,na nekoliko kupea dalje od ovoga.
Voz je gotovo popunjen .Pronalazim mesto u kupeu u kojem sede 2 muškarca srednjih godina.Shvatam da sam instiktivno tražila prazno mesto,sve samo da nije pored žena.
Priča mi je dosta.Razgovora.Odgovora.Mudrovanja.Saveta.A onda motam film unazad.
Od malena sam se družila sa dečacima.U osnovnoj sam imala društvo u kome sam bila jedina devojčica.
U srednjoj ništa drugačije nije bilo.Sedela sam sa dečacima.Imala jednu jedinu drugaricu čitav život a onda je saopštila da neće da mi bude kuma upravo ona koju poznajem od jaslica.Najbolji prijatelj mi je postao kum.
Postoje samo dve žene sa kojima se družim.
Da li je moguće prijateljstvo između žene i muškarca?
Verujem da svako od nas ima neku svoju teoriju.Tako je i najbolje.Svako treba da odredi kako mu odgovara.
Lično ja kažem kako nije trebalo da se rodim kao žena.Često razmišljam kao muškarci.Družim se sa njima.Imamo slična shvatanja.
Ponekada me iznervira terorija da muškarci ne mogu da budu prijatelji.Da gledaju sve kroz sex.
Još više od toga me iznervira kada se ukoliko se neko našali odmah shvata sve kao početak veze ili ko zna čega.
U muškom društvu se osećam bolje.Lepše.Sve je nekako jednostavnije.Tada osećam da sam potpuno svoja.
Izgleda da ja sa ženama ne mogu nikako da se složim ( o javi sada pišem na blogu ne poznajem većinu,jedno je razmena reči drugo kada te neko dobro poznaje).
Neznam da li je to predodređeno mojim rođenjem navike.Ali lično imam nekoliko dobrih prijatelja koje ne bih menjala ni za šta na svetu i sa kojima nikada ništa u životu mala nisam.
Uprkos tome što bih volela da sam se rodila kao muškarac ,u muškom društvu se osećam kao prava žena.
Jedan od ona dva muškarca započinje priču,spuštam knjigu na krilo .Nakon više od pola sata shvatam da se neprestano smešim .
One dve žene me mrko gledaju na izlazu.Zaboravila sam da sam i rekla da izlazim.Pozdravljam ih i izlazim iz voza.
A onda zovem kuma...
Ko kaže da muškarci ne mogu biti dobri prijatelji ?
Sve zavisi samo od toga kako se prema njima postavimo.
Želim da spavam. Ne mogu. Odlazimu krevet. Prevrćem se po njemu.Pokrivam.Otkrivam.Ne mogu.Jednostavno ne mogu.
Misli mi se vrzmaju po glavi kao niti na razboju pa tkaju nekakve nove ideje,zamisli,shvatanja...
Ponekad s vremena na vreme prisetim se rečenica dragih mi osoba pa ih analiziram,premeravam,dopunjavam...
Jedna od rečenica Stepskog vuka u mome srcu je ostavila poseban trag.Trag je možda mala reč.Ta se rečenica zauvek urezala u moju dušu .Prilepila za moje srce. Unela malo svetlosti u moj um.
-Ljubav se ne menja.Menjaju se ljudi.
Iznova je ponavljam sebi nekoliko dana,da ne kažem nedelja.
Toliko mi je vremena trebalo da shvatim da je ona jedna od najistinitih rečenica koje sam ikada čula.Pročitala.
Mi,ljudi se često smatramo uzvišenim bićima.Dajemo sebi za pravo da tražimo,kritikujemo,molimo,zahtevamo...
Našoj pohlepi kraja nema.Možda to ima smisla u nekim drugim stvarima.Ali u ljubavi...
Dakle da vidimo ovako,
Mi ljudi smislili smo da ljubav treba okovati,orobiti,večnom načiniti
Kako?
Zarobićemo nekoga ?
Naterati ga da nas voli do smrti ?
Da živi sa nama do smrti ?
Da potpiše da će nam biti odan ?
Da se zakune da će nam veran biti ?
A onda razmišljam i razmišljam.Našoj gramzivosti kraja nema.Pa se pitamo otkud sve to ? Kako to da ljubavi prestaju ? Veze se kidaju? Osećanja gube ?
Ubice ljubavi:
Posesivnost
Ljubomora
Planovi
Prevelika očekivanja
Uverenja
Ubeđenja
Prohtevi
Želje
Tražimo previše.Besnimo kada ne dobijemo ono što zahtevamo.Kudimo sile zato što se naše naredbe ispunile nisu.
A tako je jednostavno....
Tako je malo potrebno...
Da ljubav shvatimo onakvom kakvom jeste
Uzdignutom nad svim osećanjima
Kraljicom
E sada,vidite,
Kraljica ne trpi da bude odenuta u rite i kuka na pločniku
Kraljica mora da bude na tronu
Uzvišena
Čista
Jedinstvena
Ljubav traje onoliko koliko traje
U svoj svojoj svetlosti,čaroliji,zanesenosti
Večna nije
Treba uživati u njoj kada nam se dogodi
Prigrliti je
Uroniti u nju
Opiti se njome
Iskoristiti svaki minut koji nam daruje
A onda...kada budete videli kako navlači svoj plašt i odlazi
Treba je pomilovati
Nasmešiti joj se
Zahvaliti joj se
Pustiti je da rašiti svoja krila i odleti
Jer ljubav je jedinstvena
Neponovljiva
Ona je uvek ista
Magična
Čarobna
Zaleđena u određenom vremenu
Onoga trenutka kada se mi promenimo ona pakuje kofer i odlazi
Na nama je da li ćemo je otpratiti sa smehom uz zahvalnost što nam je darovala neponovljive osećaje i trenutke ili ćemo je suzana priklinjati.
Ljubav je kraljica.
Mi ,ljudi,samo smo obični smrtnici.Njeni gospodari koji se vremenom pretvaraju u sluge koje uporno vrebaju za izgubljenim tronom.
Stepskom uz zahvalnost.
Premorena sam.Čitav dan se petljam po lekarskim ordinacijama i komisijama.Onda mi muž javlja kako neće da šalje pare za dete jer mu sud to nije propisao još uvek.Kažem mu da ne mora ali da mora da ima komunikaciju zbog deteta .On kaže da ne mora .
Čekam u lekarskoj ordinaciji.Narviram se.Šta ako ne dobijem bolovanje? Moram da se vratim na posao a onda ću da dobijem otkaz.Zašto da me ne otpuste? Otpustili su moju koleginicu u petom mesecu trudnoće.Otpustili su i drugu prvi dan nakon što joj je porodiljsko isteklo.
A onda se sklanjam u stranu i kuckam u telefon .Zovem ga.Vlasnika firme.Pokušaću nekako da se dogovorim sa njim oko radnog mesta.Prošli put mi je rekao da nema šanse i da će ubrzo svi biti otpušteni ali nema veze.Nek pokušam još jedanput pa šta bude biće.
* * *
Za trenutak se vraćam u period kada sam radila.Zaposlila sam se nešto pre nego što sam se udala.Sećam se da sam krila i da imam vezu.Sećam se kako mi se prve dve nedelje niko nije javljao u firmi a onda odjednom svi naprsno počeli jer su videli da me isti taj gazda gotivi.Sećam se kako sam bila najmlađa a napredovala u roku od 2,3 meseca možda.Kako sam izdejstvovala da pređem u marketing.Kako mi je povećao platu.Svrstao me među troje njegovih ljudi u firmi.Koliko sam se samo petljala da uđem u njihovu kancalariju.Koliko razočarala kada sam u nju ušla.
Pa sam se onda prisetila kako sam kući nakon posla uvek dolazila naelektrisana.Kako mi je muž prebacivao kako me interesuje samo da napredujem u poslu i ništa više.Kako mi treba nekoliko sati da se odelektrišem nakon što se vratim iz firme.
Biti u prvih troje ljudi ,miljenika ,znači raditi apsolutno sve što želi i kada želi gazda.Za uzvrat dobijaš veću platu i sve koji te mrze.
Ali moj cilj bio je samo jedan.Direktor marketinga.Ništa manje.
Pa sam se setila i bivšeg direktora koga su izbacili zbog sina najboljeg gazdinog prijatelja koji je fakultet završio u Parizu za rekordnih 6 meseci.Kako mi je uvek podmetao sve jer me nije podnosio budući da ga je nerviralo što me gazda gotivi.Njegove devojke koja je vrtoglavo napredovala od prodavačice u šefa.
A onda je jednoga dana samo objavljeno da on odlazi.Budući da je pripadnik jedne stranke,na ništa manju poziciju u jednoj državnoj ustanovi.
Eto meni prilke.Mesto se za koje sam se borila ukazalo se samo od sebe.Nakon što se iselio ,ušla sam u njegovu kancalariju i sela u njegovu fotelju pre nego što sam obavestila gazdu.
Na moju sreću ,podržao me je.I bi gotovo zvanično.Ovlastili su me da potpisujem,ugovaram,osmišljavam slogane za reklame...sve što je radio on.Nikada se u životu bolje osećala nisam. Sastanak na kome će me konačno imenovati beše zakazan.
A onda sam otkrila da nosim dete.Znala sam da nema ništa od diretkorske pozicije .Vlasniku sam uskoro objavila.Rekao mi je da moram da dolazim na sastanke.Muž mi je rekao da se ne usudim na tako nešto jer ne želi da rizikujem budući da sam preterano napeta kada sam tamo.Lekar je rekao da moram da ležim.Da je trudnoća rizična.
Dete je najvažnije.Odustala sam od posla,sastanaka i ostala kući da ležim i održavam trudnoću.
Ostalo znate,prvoga dana nakon što sam se vratila na posao prebacili su me na recepciju i do danas sam na bolovanju.
* * *
Ja samo ja mogu da obučem na ovu zimu kratke rukave i pončo.
Vlasnik firme uvek je smešten u Hayatu.Žurim kući.Navlačim mini suknju ( kako bih se sigurnije osećala ) ,popravljam šminku,obuvam čizme sa visokim potpeticama,izlazim iz stana,prelazim ulicu i eto me!
Čeka me u hodniku.Zatim vodi ka restoranu.
-Promenila si se.Smršala si.Lepo izgledaš .
Konstatuje.
Nudi mi martini,prihvatam ne određeno.Sećam se koliko sam puta u ovaj hotel donosila ugovore,reklame,izveštaje.Koliko sam puta morala da sedim sa dosadnim ljudima i slušam gluposti za svakoga iz firme ponaosob.Koliko me je sve to opterećivalo...
Pitam ga za posao.Kaže da nema šanse.Uporna sam.Ne odustaje.
-Tanjana nisi ti u pitanju.Uskoro firma neće više ni postojati.
Razumem ga ja stvarno ali firma ipak postoji.A ja ne želim više da budem na bolovanju.Ne mogu.
Pa se onda sećam kako mi je bio na svadbi.Kako sam rođena istog dana kada i njegov sin a moja devojčia kada i on.Kako sam mu bila štićenica ...
Nudi mi ponovo martini.Pita me zbog čega ne pijem.Guta me pogledom.Nervira me.Uvek me je to nerviralo.Nekada tako godi.Sada ne.
Sećam se one koleginice iz kancalarije.Ona koja je samnom zajedno spadala u troje ljudi.Uvek me je ispitivala o njemu.Gde idem.Šta mu nosim...Pričali su da mu je ona bila ljubavnica.
Možda su mislili da sam mu bila i ja,odjednom mi pada na pamet.Ali u to vreme sam bila toliko srećna u braku da tako nešto nikada ne bih ni pomislila.
Počinje da me gleda čudno. Gleda u moje noge.Uzimam gutlaj martinija i ustajem. Zahvaljujem mu se.Lažem da razumem.
On mi kaže da ostanem još malo.Ja mu kažem da ne mogu.Da moram da idem.
Izlećem iz hotela i idem ubrzanim koracima .Gotovo da trčim. Što dalje od svega.Od te firme,od vlasnika,od lekarske komisije,od hladnoće ...U moj novi stan.
Možda je moglo da bude drugačije.Možda sam nekako mogla da ostanem u firmi.Možda...ali to nikako ne bi valjalo niti vredelo.
Na posletku bi se opet sve završilo.
Ništa ne traje večno pa ni najveća slava.
Budim se. Šetkam se po stanu.Veći je.Tamniji.
Osećam da mi je hladno . Navlačim ogrtač . Možda ovde neću moći da se šetkam bosih nogu u pidžama šorcu . Neznam .Prlagodiću se . Čovek se na sve prilagodi.
Spravljam sebi kafu,gledam u susednu zgradu .Razmišljam kako za samo nekoliko trenutaka treba da krenem po bolovanje koje možda i neću dobiti .Razmišljam i o situcijama koje su mi se dogodile predhodnih dana .Mužu. Majci .
Jedno me pitanje muči
Koliko drugima dajemo sebe ?
Da li bi trebalo da postoji nekakav parametar koji pokazuje koliko i kome treba dati otisaka sopstvene duše ?
Da li treba da večito premeravamo,odmeravamo ,situacije ,vreme pa i osobe ?
U današnjem društvu satkanog od licimerja ,ljubomore i zlobe treba biti proračunat.Kada govorim o meri ona se uzgleda isključivo svodi na to proračunost.
Postoje i osobe koje nas godinama znaju ,znaju kroz šta smo prošli ,bili svedoci raznoraznih situacija .Osobe koje će na neki način ostati još dugo u našim životima.Osobe koje i mi dobro poznajemo .Znamo njihove slabosti.Vrline.Mane.
Ako je tako ,ko nam garantuje da upravo te osobe postupaju pravilno?
Ne pišem sada o iskrenosti .Ne kažem da ti ljudi nisu iskreni.Ali kako ma ko može da zna šta je za nas ispravno i pravedno ?
Ljudi danas preuzimaju velike uloge.Često i onda kada im ih niko ne dodeljuje.
Mudrovanje,savetovanje i postavljanje dijagnoze za tuđe živote postao je svakodnevni ritual.Ocenjivanje .Odmeravanje.Osuđivanje uobičajena praksa.
Kada to radi neko ko Vas ne poznaje okrenete glavu i nasmešite se.Ali kako se ponašati kada sve to potiče od osobe koju poznajete ?
Koliko danas drugima,pod koje uključujem i najbliže treba davati sebe ?
Kada treba jednostavno navući štit i odreagovati po naređenju sopstvenog srca ?
Nisam tvrdoglava ali sam u životu uvek slušala sopstveno srce.Dešavalo se da pogrešim,oh da.Ali se nikada nisam kajala.
Svako treba da odživi sopstveni život.Osetu sreću,tugu,očaj ,radost.
Svako treba da upravlja kormilom sopstvenog broda.
Samo će tako znati da je ispravno postupio ma kakvu odluku doneo.
Koliko drugima dajemo sebe ?
Ponekada previše.Nekada opet jedva dovoljno .
Ukoliko navučemo oklop na dušu ne valja.
Ukoliko je ponudimo na tacni ponovo ne valja.
Ukoliko proračunamo koliko i kada ćemo koji deo nje dati to je čini se najgore.
Sebe treba davati.Ukoliko to ne učinimo onda ćemo postati roboti,ljušture,metle.
Naša duša treba da se dotakne upravo sa našim bližnjima.Tako je jedino ispravno.
Ali pre nego što se to dogodi ,treba da se dotakne sa našim srcem.
Vezujem kosu u rep,navlačim pantalone,popravljam šminku i izlazim iz stana.
Danas,samo danas moja će duša biti u oklopu zatvorena.
Posvećeno sestrici Vili sa duplim krilima.
Noć.
Hiljade misli.Dvor od oblaka.Ti.
Ne poznajem te. Nisam ti usne dodirnula.Nisam ti telo okusila.
Nisam li ? Ako i jesam to beše u nekoj drugoj dimenziji.U nekom drugom svetu.
Imam taj čudan osećaj.
Kao da smo bili zajedno a sve sam sanjala.Umislila.Zamislila.
Nerviraš me.Ponekad se čini da me prizivaš, da želela bih da si kraj mene.Da smo u nekakvom čudnom prostoru .Sami.
Šta bi ti zaprvo želeo od mene ?
Da se požudno izvijam i milujem ti telo loknama dok se ne određeno smešiš ?
Zar ne znaš da strasti su vatre?
Odakle vatre potiču dragi moj?
Znaš ,znaš Ti to dobro samo se praviš
Zamišljam te kao nekakvu statuu u Luvru,kip Božanski
Lepota misliš ?
Ne,dragi moj ,lepotu su smilslili dušmani
Da se njome igraju
Zavaravaju
Truju
Ti si,kako bih Ti rekla pomalo čudan,poseban
Opijaš me rečima pa me njima i sečeš ,vređaš,uzdižeš !
Mamiš pa me odbijaš
Sladiš pa truješ
To ne ide nikako ,dragi moj
Prošlo je vreme čekanja
Lažnih obećanja
Praznih reči
Znam da si tamo negde
Ne znam da li si sam
Mislima jesi
Misli su i planine rušile,mora isušivale ,neprijatelje združivale
Mislima možemo sve
Ali razmisli,hajde okreni glavu ka prozoru
Hiljade svetla blješte u daljini
Sada kada gledaš
Pomisli
U jednom od njih sam ja
Čekam
Čakam da me dodirneš
Da me oživiš
Svojom načiniš
Čekam da se pojaviš
Da Ti lik konačno vidim
Čekam da budem tvoja
I znam sada ću zaspati
Dvor od oblaka usniti
Tvoj lik u njemu ocrtati
I znati da postojim
Volela bih da...
Od nekud se ponovo pojaviš
Telo mi požudom obojiš
Zavučeš mi se u misli onako polagano
Samo nama znano
Volela bih da...
Obučem onu moju crnu haljinu
Pružim Ti ruku
Pa me povedeš na ono skriveno mesto
Tamo gde duše se srcima prepliću
Tamo gde je ljubav na pijadestalu
Volela bih da...
Me ponovo gledaš onako izazivački
Smešiš mi se očima
Treperiš u tami
Miluješ me dok ćutim
Volela bih da me posetiš
Onda kada svi u san utonu
Onda kada zvezde se jedna drugoj ispovedaju
Onda kada se pogase sve svetiljke
Onda kada niti jedan šum se ne čuje
Onda kada mislim da živa nisam više
Ti se pojavi tek onako
Pa mi ponovo ukradi snove
Okuj maštu
Otmi želje
Pomeri srce
Volela bih ,tako bih volela
Da spustiš usne na moje
A onda zajedno nestanemo
Negde gde smo zapisani
Negde gde nas nikada nisu ni brisali
Negde gde ćemo biti samo Ti i ja
Negde daleko, u večnosti
I nemoj se buniti
Nemoj govoriti ponovo kako trenutak malo je
Kako se prodaje jeftino
Kako prođe pre nego što se i pričinio
Ako je tako, ispuni ga bljeskom jednim
Ucrtaj u njega tvoje dodire
Ureži tvoje poglede
Obeleži ga jačinom ljubavi beskrajne
Jer ona i može da postiji tako i tada
Ostane ovekovečena
Ne okrnjena
Ne ukaljana
Kraljica
Volela bih, da mi ponovo pričaš o ljubavi
Ali da Te ovoga puta razumem
Smešim Ti se
Volela bih da me probudiš
Isklešeš od želja
Miluješ u tišini
Volela bih da
Jednom samo mi se nasmešiš
Tvoj se lik ocrta kao nekakva svetlost u tami
I konačno ga otkrijem
Moj Anđeo je zaspao.Budući da je ustala pre 6h ovoga puta nije joj trebalo mnogo da se uspava.Zaspala mi je na ramenu .
I dok je ona sklapala oči i tonula u san nekakve misli sletele su u moj um.
Čitavog života sam težila nekakvoj harmoniji.Što bi značilo da sve ide po redu i u pravo vreme.Da završim školu,fakultet,zaposlim se,udam ,dobijem dete. Da budem u skladnom odnosu sa svima koje poznajem .Možda baš zbog toga i nemam puno prijatelja ali na one koje imam mogu uvek da se oslonim.Uvek sam zaobilazila svet. Nikada nisam imala preveliko društvo .
Kako sam priželjkivala tako je otprilike i proticalo sve.Prvi poljubac,prva veza ,prvi sex, fakultet,posao,brak ,medeni mesec i nakon godinu dana dete.
Sve je išlo po redu i bilo u savršenom skladu sve dok se moj muž nije odselio .Onda se čitav red poremetio.Ali ne zbog mene.Ja bih sve ponovo dovela u red veoma brzo.Zaboravila bih muža ( još uvek mi je muž,zvanično se nismo razveli ) i započela potpuno nov život srećna što mi se pružila nova prilika za to.
Dakle samnom je veoma jednostavno ,kada me neko povredi ja ga brišem .Ne postoji više.Njegove reči,njegovo mišljenje ništa više važno nije.Međutim nisam u pitanju ja.Kada dođe dete na svet shvatite da ne treba sve da radite sve i zbog i za sebe.
Dugo,zaista dugo mi je trebalo da prihvatim novonastalu situaciju ( još uvek je ne prihvatam samo i samo zbog deteta ).
Ali shvatila sam da ne mogu da utičem .Da nisam ja ta koja određuje. Da neke stvari jednostavno moraju da se dogode i da će se one dogoditi ma koliko se mi trudili da tako ne bude.
Život ide dalje.Prilagođavanje drugima možda i nije potrebno u tolikoj meri koliko je potrebno prilagođavanje novoj ulozi koju dobijete u vašem životu.
Provela sam toliko ne prospavanih noći plakajući,pišući,pitajući se zašto je baš to tako sve moralo da se dogodi .
A onda sam shvatila da se sve u životu zaista dešava sa nekakvim razlogom i da to treba tako da prihvatimo. Da iz toga treba da izvučemo najbolje i nastavimo da živimo život.
Uskočila sam u vremeplov i vratila se u period pre braka .Onda kada sam živela sama.Iščekivala ljubav,brak...Shvatila sam da nije bilo tako loše.Sa jednim izuzetkom,korim sebe što upravo tada nisam umela više da uživam.Što nisam manje planirala.Što nisam manje očekivala.Što se nisam više smejala i nastojala da uživam u životu.
Želela to ili ne,moj razvod će uskoro stupiti na snagu .Da ,potrebno je pre braka raskrstiti šta želiš ali to ne možeš sam.Za to je potrebno dvoje .I zato ja moga muža ne osuđujem.Ne kritikujem.Ne vređam .Ako smo pogrešili pogrešili smo zajedno .Ne smatram da sam nikakva svetica niti da imam prava ma koga da osuđujem .Najmanje nekoga sa kim imam Anđela.
Međutim u međuvremenu se desilo nešto što me je umirilo,dalo mi snagu .Ponovo sam dobila priliku da se vratim u onaj period ,onaj znate kada nisam umela da se opustim i živim.Jednostavno živim.Bez suviše planova.Bez osvrtanja za tuđim mišljenjima.Bez preteranih očekivanja.
Dobila sam konačno svoje parče neba i odlučila da živim.
Život nije harmonija.Život je nesklad.Onda kada sam to prihvatila počela sam drugačije da gledam na neke stvari i živim kvalitetnije.
Sama nisam.Nikada neću ni biti.Bog mi je podario čudesnog Anđela .To što sam dobila dete,koje sam pri tom potpuno sama odgajila,ne znači da treba da mu robujem niti ono meni.
Nije mi u životu sve super i potaman ali nikada neće ni biti.Zato se više i ne osvrćem ni na šta.
Moje je dete najsvetija stvar.Ali svako je dobio sopstveni život .Niko nikome ne treba da bude rob.Sloboda jeste najsvetija stvar .Šteta što ne umemo da je cenimo.
I baš tada ,kada sam dobila sopstveno parče neba, shvatila sam da sam živa.Da je život predamnom i da ga treba iskoristiti najbolje moguće .
Sve vas pozdravljam.
-Eno je !Ponovo odlazi !Pogledaj kakvu je haljinu obukla ! Kao da slavi razvod !
Odmakni se od prozora Ognjene ! Možeš barem toliko da učiniš kada već moraš da pratiš njen život !
-Nije to.Ona živi u našoj kući .Bruka nas. Ona je...ponaša se kao bludnica kakva.
Šta da radim ? Ona mi je sestra .Nije ona najgora žena u gradu ! Ova kuća je njena koliko i naša.
- Ide kod onog idiota .On ju je u postelju bacio !Jadnom načinio ! Ismejao ! Varao kad je stigao.Prodavao joj lažne reči,obećanja. Takav danas treba biti !Takvi uspevaju !
Šta pričaš Ognjene ?Zar nisi ti uspeo ? Zar naša porodica nije uspeh ?Kao da te više ne prepoznajem!
-Možda .Ali opet je on glavni.Ponovo se šepuri svojim perjem i bode rogovima pravo u srca.Obilazi ista ona mesta koja je oblilazio sa njom i ponovo sija na tronu.
Ti imaš veće škole od njega! Treba na to da si ponosan !
-Škole ? Danas Marina ne trebaju škole da bi uspeo ! Dovoljno je da budeš pokvaren i znaš da varaš ! Ne trebaju diplome za uspeh .Treba što veća sposobnost za spletke ,laži,obmane.
A ona...vidi je ! Pogledaj je samo ! Do juče se klela da ju je uništio.A sada se utegla u ovu svetlu haljnu.Džaba joj što je duga Marina ,kada otkriva sve kao na srebrnom poslužavniku ! Izgleda kao nekakva bludnica!
-Ne ide kod njega . Ide kod onog novog.
Bestidnica ! Nemoguće ! Jedan joj s praga nije otišao drugome hodi u naručje.Kakva li je to žena Marina ? Hajda reci mi kakva ?
-Ista ona zbog koje si klečio.Molio .Gotovo se razboleo .Sećaš se ? Nije to bilo tako davno Ognjene! Nisam te tako davno iz bede izvukla.
Svako greši Marina ! Sada sa tom ne bih bio ni za živu glavu.Čuješ li me ? Ni za živu glavu ! Takve žene nisu za brak .Treba im brak zabraniti.
-Onda se odmakni od prozora Ognjene da ne bi iskočio! Ako ti već toliko nije stalo kako to da svake noći prislanjaš uvo na vrata njene sobe ? Šta misliš da ćeš čuti? Razgovore ? Glasne krike slasti kojima svoje telo obasipa ?
Uhodiš me ?!
-Slučajno sam videla .Samo budala ne bi videla Ognjene! Svake se večeri šunjaš !Ilaziš iz kreveta !
Nije to što misliš. Ne želim da više naružava naš ugled.I tako nas svi ogovoraju.Svi sa nama usta ispiraju.Čitav grad !
-Briga tebe za grad Ognjene !Ti nikada nisi ni prestao da je voliš .Decu sam ti rodila.Tebe iškolovala do kraja.Šta želiš od mene više ?
-Dovoljno je da ona,da ista ona koju bestidnicom nazivaš pucne prstima,vrcne dupetom i pomeri ti mozak .Uvek je bilo tako Ognjene.Čitav naš život.
Marina ti si lepa žena!
-Lepota nije važna.Ta žena poseduje neku moć pa zavrti mozak svakom muškarcu .Ne treba tu lepota .Druge su tu stvari u pitanju.
Zašto se onda razvela ?Ako je tako kao što kažeš ,onda je mogla da zavrti mozak i onom idiotu da je ne vara toliko !
-Pa eto ga.Moli je ponovo.Spakovao ponos u kofer i moli ! Ona ne pristaje !
Nije to naš problem Ognjene.Imamo mi svoj život.Svoju porodicu.Svako neka brine sopstveni život !
-Zašto ti onda brineš njen ? Čitava kuća bruju od vaših glasnih razgovora !Saveta kojima je obasipaš !
Sestra mi je Ognjene.Sestra je svetinja.
-Psst vraća se .Pogledaj kako se našminkala.Crveni ruž vidi se sa drugog sprata.Vidi kakve je štikletine obula.A haljina kao da joj je za broj manja.
Eno ga i on .Izgleda da ga je videla pa se zbog toga vratila.Pogledaj kako je prati u stopu a ona se ne okreće.
-Makni se sa prozora Ognjene.Brini svoj život.Gledaj decu svoju. Ona nikeda neće biti ničija.Takve žene ne mogu da budu ničije. Ničija Ognjene pa ni tvoja.
Ja volim tebe Marina.Bludnice me nezanimaju.
-Znam. Sve dok ne izađe mesec.Skloni mi se sa ociju dok te vazom gadjala nisam !
Odlomak .
Tmurno je.Gledam kapi kiše kako upadaju u barice.Moj Anđeo uporno pokušava da se sama popne uz stepenice.Ne dopušta da je pridržavam .Tako se osećam kao da sam pretrčala jedno 5 km ili ako želite odvežbala nekoliko časova aerobka.
Mama me nešto uporno zapitkuje.Odgovaram onako ne određeno i ne mareći .A onda shvatam kako mi kaže kako ne treba da budem tako negativna i na sve gledam pesimistički.A ja mislila da sam baš danas dobro raspoložena.
Shvatam da sam joj na 3,4 pitanja upravo bez razmišljanja dala negativan odgovor.
Da li ću uskoro pronaći novi posao?
Nema šanse.
Da li ću dobiti bolovanje ?
Teško.
Da li ću se pomiriti sa mužem ?
Ni da sekire počnu da padaju.
Pa se onda tek onako,iz prikrajka pitam koliko smo mi zaprvo pesimisti ? Da li to zaista znači da smo pesimisti ili da smo samo realni prema sebi ?
Nadaj se najboljem,očekuj najgore.Glupa izreka,po meni.Iako ima istine u njoj . Zar nada i očekivanje nisu jedno te isto upokavovano u dručačiji paket ?
Prisećam se razgovora sa mojoj prijateljicom Milicom.Ona je nekako uvek bila suviše realna.Prizemna.Sa nogama koje čvrsto stoje na zemlji ( još uvek je tako ).
Ja sam opet verovala u bajke.U srećne završetke.U velike ljubavi.
Pa opet,obe smo se jednako razočaravale.Jednako se radovale . Jednako patile.
Kažu da treba da razmišljaš pozitivno da bi ti se pozitivne stvari dešavale.Što nas vodi do kreativne vizualizacije koju sam nekada pomno proučavala.
Koliko mi zaprvo treba da budemo pozitivni?
Ukoliko smo previše pozitivni i očekujemo-Ne valja.
Ukoliko smo pesimisti-Ne valja ni to.
Dakle treba naći balans.Šta je sa onima koji tu reč ne poznaju? Meru?
Gde je tu mera i kolika je ?
Smatram da se u ovoj zemlji pesimizam dosta prepliće sa realnošću.Zašto bi očekivali pozitivno kada imamo na hiljade primera oko sebe koji su dokazali suprotno.
Zašto se nadati boljitku ako ga većina nije iskusila ?
Po meni ta pozitivna energija koja nas vodi do pozitivnih misli a one opet do pozitivnih dela ne postoji .To su smislili ljudi koji su pisali knjige o samopomoći.
Na neke stvari možemo da utičemo na neke jednostavno ne možemo.
Nema tu mnogo mudrosti.
Međutim opet smatram da treba misliti pozitivno.
Zbog čega?
Ne zbog nekakvih događaja koji će uslediti usled naših misli već isključivo zbog našeg stanja svesti i toga kako se mi sami osećamo.
To je jedino najvažnije.
U životu se sve obrće.Po meni oni koji su tužni treba da se raduju ,jer će sreća naići a oni koji su srećni treba da uživaju u trenucima sreće koliko mogu.
Na posletku,sve jednom prođe.Pa i sam život .
Važni sam samo mi i naša svest.Ostalo je sve manje bitno.
Anđeo me gura.Želi sama uz stepenice pa to ti je! Na posletku uspeva da se popne i zadovoljno trijunfuje !
Možda je i uspela zato što je to toliko želela.
To nikada ne možemo da znamo.
Ovaj post posvećujem mojoj Milici.
Otišao je !
-Znam bila sam pred vratima sve vreme.
Kako ti se čini?
-Voliš ga.
Imaš li ti uši sestro ? Umeš li da raspoznaješ ? Da li si čula reči moje upućene mu ?
-Misliš da si ga oterala ? Tako će samo da se vrati ! Klečaće već sutra pred tvojim vratima.Želiš li to ?
Umalo ga vazom nisam gađala !
-Tada bi ti stopala ljubio!
Misliš da si postigla sve u životu ako si okovala onog nesvršenog studenta filozofije kome si decu rodila ? Misliš da nisam umela takvog da nađem .Znaš i sama koliko mi se takvih udvaralo.Na milione !
-Znam da jesu .I sada to čine .Ali tog mog muža,onoga koji je na isti ovaj prag dolazio i čekao tebe , ja sam uspela da zadržim .Ti si ga odbacila kao nekakvu vreću punu otpadaka,svezanu kanapom .Mesecima nije mogao da se oporavi .Nije te bilo briga.Nisi se potresla ni kada sam našu veridbu objavila.Sestra sam ti Marija.Imaš li ti stida ?
Zar ne bih to ja trebalo tebe da pitam?
-Zar je greh utešiti ? Ranjenog celivati ? Ljubav pružiti ? Zar zbog toga treba da se stidim ?Opet smo na istom Marija .Ja sam zavšila sa poštenim čovekom .Ti sa bestidnikom koji te je ostavio ! Prodao!
Gotovo je!
-To samo ti misliš Marija! Gotovo će biti onda kada on bude želeo da tako bude ! Nakon tvojih reči,eto ti njega već sutra.Za oprost će te moliti.
Ne moli taj nikada!
-Moliće kada bude trebalo !
-Taj bi i dušu prodao samo da sebi dokaže da ponovo može da te ima! Da ponovo može da prelazi rukama po tvome telu i igra se sa njim a onda to isto telo ostavi žedno dodira .
Ne treba mi !
-I ja tako kažem! Ali da bi ga oterala nisu potrebne oštre reči ! Nisu potrebne ni kamenice! Ni osude! Jedino što je potrebno jeste da to stvarno želiš .
Zašto mi ne veruješ ?
-Zato što te poznajem !
Čekaj, pa ti ne skidaš haljinu .Ponovo stavljaš parfem !Kud si pošla Marija ? Ideš za njim ? Šta će ti ?Ako si zapela vratiće se sam !
Ne idem kod njega!
-Ah da, i ja sam glupa ! Ideš kod onog šarlatana koji te kiti slatkim rečima kao perjem kakvim ! Ljubavnika !
Nije mi on ljubavnik ! Nikada sa njim ništa nisam imala sem razmene slatkih reči ! Čašice razgovora .Šaku utehe.
-Ponovo grešiš Marija.Ljubavnik ti je .Ali ovoga puta varaš sa njim samu sebe!
Neka varam ! I tako sam prevarena !
-Nije istina Marija.Jedno je kada te neko prevari.Nešto sasvim drugo kada prevariš sebe.Želiš li to? Niko to ne želi ,moja sestrice!
-Skini te haljine skupe ! Raspusti kosu ! Obuci se u krpe obične i čekaj ovog tvog...ovog što je upravo otišao .Sigurna sam da će se sa pola puta vratiti.
I onda ?
-Onda ga gađaj vazom u glavu !To je zaslužio!
Odlomak iz romana U ČELJUŠTIMA NEMIRA.
Gledam u nebo.
Sivi se oblaci prepliću sa svetlim ,kao da nekakvim tananim nitima tkaju maglu.
Razmišljam.
Nakon dužeg vremena ,vrtloga,strasti,nemira ponovo kao da se vraćam u normalu.
Počinju da mi bivaju važne sve one svakodnevne stvari.
Kako pronaći novi posao, parnica koja nikako da se završi,kako dovršiti opremanje novog stana.
Moram priznati nisam navikla na ovakvo stanje.
Ništa se nije promenilo,opet kao da se promenilo puno toga.
Ponovo čujem ptičice kako pevaju.Gotovo da ne proveravam mailove.Slušam i kišne kapi kako udaraju o prozore.
Umem da se upetljam u strasti,istina. Strasti su deo moga bića .
Ali isto tako brzo kao što sam se upetljala umem iz njih i da se ispetljam.
To je ono što je pomalo čudno kod mene.Mogu za nešto da se borim do smrti a onda samo jedan klik i cap gotovo .Kao da ničega nije ni bilo.
A onda se vraćam na staro.Na zemlju.I nailazi period mira.
Period kada ništa nije toliko važno.Ništa nije vredno mojih suza i živaca.
A možda ih više i nemam.
Ne osećam se više kao na raskrsnici.Naprotiv ,osećam kao da sam skrenula u nekom potpuno drugom pravcu.Da hodam hrabrim koracima.
Ovoga puta sve je drugačije.Tokom perioda razvoda ( koji nikako da se završi ) naučila sam puno toga. To je trebalo da naučim i nakon raskida veridbe.Ali izgleda da je meni potrebno da se neke stvari dogode dva puta da bih utvrdila gradivo.
Ništa nije večno. Tako sve treba da posmatramo.Sve se jednom završi.
Onoga trenutka kada sam raskinula veridbu činilo se kao da se moj život razbio u gomilu delića koji su se razleteli nošeni vetrom.
Zalepila sam te deliće nekako.Udala se.Ali čini se da se ništa i nikada ne može zalepiti dovoljno dobro.
Sada deliće ne lepim.Postalo mi je monotono da to činim. Sa jednom razlikom.Shvatila sam da to i ne želim da činim.
Želim da ih pustim da lepršaju na vetru ,isprepliću se,gube se,dodaju,lome na još manje...
Osećam da ništa više ne moram da učinim zato što to tako treba.I znate šta,osećaj je fenomenalan.
Vratila sam sebe sebi.Uživam u tišini .Miru.Samoći.
U ljubav verujem.Moja se vera nije izgubila.
Ne tražim je. Iako verujem da tamo neko možda postoji i razmišlja slično kao i ja.
Ukoliko postoji,ne želim još da ga sretnem.
Želim da budem u tišini. Da sanjam budna .Da žudim u miru.
Na posletku,čekanje i jeste najlepše.
Putevi su gospodnji čudni.I sama umem da se trkam,da skačem da prelećem.Ali sve je to deo života .Ponosna sam na svoj život.Na te deliće koji nisu ni skopljeni ni uklopljeni ali mu daju nekakav čudan sklad.Jedinstvenost.Unikatnost.
Ponovo gledam u nebo.Odjednom svetlost preovladava .Kao da mije sivilost.
Čekam svog Anđela ,neizmerno sam srećna što dolazi.
Izgleda da je prineza nemira konačno pronašla delić mira.
Više od delića ne bi ni valjlalo.
Neki su ljudi stvoreni da žive na talasima i ponosni kada po njima nauče da surfuju.
Kišno jutro.Oni koji su planirali da idu na izlet povodom ovog praznika ( ne) rada verovatno zarivaju nokte u šake i iznervirano odmahuju glavama.
Možda nije baš najprikladnije pisati o svome životu na praznik ali još neprikladnije je pisati o prazniku rada u državi u kojoj je posao pronaći teže nego pronaći blago u moru,u kojoj otpuštanja prete na sve strane a tehnološki viškovi su postali pojava bez koje ne može da prođe niti jedan jedini dan.
Pogledala sam Vaše komentare na moj sinoćni post.Ovom prilikom Vam se zahvaljujem što ste se javili u tako velikom broju.Tema je škakljiva pomalo,baviću se njom u romanu.
Želela bih da kažem još reč,dve o njoj da je uokvirimo.
Budući da sam prilično samouverena često se stiče utisak da sam uobražena i ne podnosim tuđe kritike.Greška. To što stavljam sebe na prvo mesto ne znači da mislim da sam najbolja.Naprotiv.Samo sama sebi najvažnija.To je razlika.
Što se Anđela tiče često je ne pominjem .Ne želim možda da je petljam u postove ali podrazumeva se da bih sve za nju učinila i da je ona moj život.
Za brak je potrebno dvoje.Isto tako ,dvoje je potrebno i za razvod.Svog muža ne krivim ni za šta u braku.O razlozima sam pisala na početku bloga tako da nećemo više o tome.Lično smatram da niti jedan razlog nije bio dovoljan za razvod .Ali vidite to je već stvar izbora.Dakle,jedino za šta ga krivim ako se tako uopšte može reći jeste za to što nemamo normalnu komunikaciju.Kada imate malo dete to je ne dopustivo.
Želela sam da moj brak traje večno ali ne bude uvek onako kako želimo.Slažem se da je potrebno da se i te kako radi na tome.Udatoj ženi je po meni teže nego razvedenoj.
Ali nećemo sada o mom braku.
U životu se nalazimo na raznim raskrsnicama.Upravo tada u Vaš život dođu novi ljudi,odu neki za koje ste smatrali da su Vam prijatelji.Možda Vam se u jednom trenutku čini da nemate nikoga ...Sve je to deo života.Život ne može da se zezne.On može samo da se živi.U periodu kada sam se udavala i bila najsrećnija izgubila sam 70% prijatelja.Da li su to bili pravi prijatelji? Ne verujem.
U periodu kada mi je bilo najgore takođe.Istina ljudi izgleda vole više tugu nego sreću ali ima i onih koji vide da nosite kamen oko vrata pa odluče da Vam nakače još dva ,tri .Tako je na javi,tako je i na blogu.
Taj period volim da zovem periodom raščišćavanja.Nekada budu uz tebe baš oni za koje si se najmanje nadao da će to učiniti a odu oni u koje si ulagao najviše.To se zove život.
Ma koliko ti periodi bili teški ja ih nekako najviše cenim.Čini se kao da otvorite širom sve prozore kroz koje počinje da pljušti kiša.Većina zbriše.Neki kisnu zajedno sa Vama a neki Vam jednostavno pruže kišobran.
Uprvo na takvim periodima sam Bogu najzahvalnija.
Komentar krilanđela me me je nekako najviše dotakao.Najvažniji su prijatelji oko tebe.Tako je otprilike glasio.Sve će proći ali ljudi oko tebe su važni.
Istina je.Što ne znači da se povodim tuđim mišljenjima niti da ona utiču na moje odluke ali znači da me je iznenadio pozitivizam iz Vaših komentara.Uprkos svemu,svaki od njih je sadržao pozitivno u sebi.To je ono što je najvažnije.
Hvala svima koji su bili uz mene ( i još uvek su) od kako sam došla ovde pa sve do sada uprkos mojim usponima,padovima i raznoraznim raspoloženjima kojih je svakako bilo.
Na posletku,bilo bi dosadno da je sve ravno ,da smo uvek smireni i staloženi i da nam se ništa ne dešava.Ne bi imali o čemu niti da pišemo niti da polemišemo.
Svako ima pravo i slobodu izbora.Slažem se sa Stepskim da je to neprocenjivo ! Ali malo ko to danas ume da ceni.Ako je bio potreban razvod da bih to shvatila onda onda ne žalim.
Najvažnije da uz sebe imamo drage ljude i prihvatimo ostale baš onakvima kakvi jesu.
Želim da Vam čestitam ovaj praznik na sledeći način
Nezaposlenima želim da se što pre zaposle a zaposlenima da očuvaju svoja radna mesta!
Uživajte u današnjem danu.Pustite kišu i vreme.Najvažnije je dobro društvo.
Sve Vas pozdravljam!
| « | Maj 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
