Jutro.Suncevi zraci obasjavaju sobu u kojoj spavam,preplicu se sa mrazem i hladnocom,miluju snezne tragove.Razmisljam kako me pomalo podsecaju na moj zivot.
Ili sam suvise srecna ili sam suvise tuzna.
Obasuta naletima srece ili tuge verovatno sama proizvodim lepe ili ruzne dogadjaje u sopstvenom zivotu.
Treba mi malo sredine .Da samo pijem kafu sa blagim osmehom na licu i ne razmisljam o proslosti.Ne razmisljam o buducnosti.Samo...samo o ovom trenutku.
Trenutku gde se proslost i buducnost preplicu-sadasnjosti.
Vidite,niko savrsen nije.Svi mi cinimo greske.Cinila sam ih i ja.Medjutim nisam se zbog njih kajala.Znate li zasto?Zato sto sam dok sam i cinila bila uverena da cinim ispravnu stvar?Cinila sam ih iz srca.
Umela da prastam tudje greske.Da se izvinim i priznam svoje.Da nastavim dalje bez bola u grudima i sete u srcu.
Da pravim krupne korake ne osvrcuci se u natrag.Da se borim.
Svakaka su me cudesa zadesila proteklih nekoliko meseci.Desavalo se ono sto nisam ni sanjala da bi se moglo desiti.Izgubila sam svoje snove.Pa ih trazila kao slep vid,kao majka izgubljeno dete.Kao zemlja kisu.
Onog dana kada sam dobila papire za razvod i natakla na glavu najtuzniju krunu te postala kraljica tuge,bas toga dana,gazda firme u kojoj radim me je pozvao na razgovor.
Obrisala sam suze.Nasminkala se.Obula visoke potpetice i navukla osmh na lice.
Zatim sam zahtevala radno mesto proporcionalno mojoj strucnoj smeni.
"Tesko.Znas i sama da ce u ovoj firmi uskoro ostati troje ljudi.Znas li koliko sam samo njih otpustio"?!
Njegove reci lebdele su u vazduhu. Kao da do mene dopirale nisu.
"Znam .Ali smatram da u tih troje ljudi treba da budem i ja,nakon sto sam savesno obavljala svoj posao"
Pricao je.Pricao.O krizi.O otpustanjima.O smanjenju plata.O zatvaranju objekata.
Cutala sam.Gledala ga.Razmisljala osvom braku.Suzdrzavala suze.
"I dalje smatram da to mesto zasluzujem" odlucno sam izgovorila.Jedva ali ponosno.
"Mozda te i pozovem.Medjutim ovako stoje stvari 99% nece biti nista od toga 1% ce biti"
"Ne verujem u 1% "cula sam sebe kako govorim.
"Ja verujem i u pola %" dobila sam odgovor.
"U tom slucaju ocekujem Vas poziv"
Zatim sam se nasmesila,pozdravila i krenula ka izlazu uzdignute glave ostavljajuci u vazduhu zvukove potpetica.
Danima razmisljam o ovome dogadjaju.Da li zaista treba da verujemo u pola %?Ukoliko to ne cinimo da li treba da krivimo one koji veruju?Da li je pola % dovoljno za snove?
Ne zelim da budem nikakva mucenica niti svetica medjutim odabrala sam put nade,put snova,put vere u bolje sutra.
Iskrena da budem ponekada treba poverovati u tih pola %.Ponakad ta vera uspe da nas izvuce na povrsinu .
Priznajem,ukoliko verujete u tih pola % zivot izgleda pomalo zamagljen,nejasan.
Medjutim nemojte zaboraviti da se upravo tih pola % ubrzo moze pretvoriti u onih 99%.Sve se u zivotu okrece poput nekakve cigre.
Kako dosegnuti snove ukoliko ne sanjamo?
Hvala Vam sto ste uz mene.
| « | Januar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
