Podne.Izlazim iz kuce.To ne volim.Znate li zasto?Zato sto na prvom cosku potrosim 500 din na drugom 300....i tako sve dok ne ostanem bez novca.
Sve treba.Treba hrana.Treba odeca.Trebaju da se plate racuni.Frizer.Kozmetika.Izlazak sa prijateljicom.
I sve je sve skuplje i skuplje.A plate ne mrdaju.Stoje u mestu poput nekakvog drveta koje ceka da se posece.
Sreca je danas u Srbiji imati ikakav posao,pise moja virtuelna prijateljica.Znate sta?I ja mislim tako.U vremenu kada se ljudi masovno otpustaju , firme zatvaraju pronaci posao zaista pripada luksuzu.
Kriza.Svi se vade na krizu.Kao da nismo imali iste ove situacije i ranije,pre tridesetak,cetrdesetak godina.Kao da time sto je kriza proglasena a u Irskoj izjavili da sada zbog krize mogu da ide samo jednom godisnje na neko putovanja a ranije su to cinili po barem 3 puta godisnje treba svi da budemo srecni sto imamo novac da kupimo najosnovnije namernice.
Sve je to tako a niko se vise ne buni.Niko vise ne zeli ista da promeni.Verovatno zbog toga sto su nam promene donosile potpuno isti ringispil za koji smo sami kupovali karte.
Kud god da krenes naidjes na zid.Ponekad se osecam kao da zivimo u nekakvoj velikoj kocki zaglavljeni jedni sa drugima . Kada god zelimo nesto da promenimo ili ostvarimo lupamo o njene zidove.Razbijamo noseve a zatim ponovo ustajemo pa juris na drugi zid.
Prevare na sve strane.Ako zelis da se zaposlis,kupis stan,odes kod advokata...
I sve je to postalo tako normalno da se cudimo kada se nesto ne zavrsi na nasu stetu.
Bila sam u toj kocki za vreme studiranja,trazenja onog pravog,nalazenja posla.
Izlazila na trenutak iz nje na svetlost dana ali cim bih ugledala sunce kocka bi me zvala da se u nju vratim prkoseci mi.
I onda plivamo,cekamo,trazimo,nadamo se da cemo izaci iz nje ali vrata nigde.Samo minijaturni prozorcici,tek da primaju vazduh.
Izgleda da cemo mir pronaci tek kada naucimo da zivimo u toj kocki,primaknemo se tim prozorcicima i udahnemo sto vise vazduha mozemo.
Hvala onima koji vole da me citaju.Hvala i onima koji to ne vole ali ipak cine.
Budim se.Kosa mi rasuta po jastuku.Kisne kapi miluju prozore moje sobe .Pevaju Sa svukovima tramvaja u duetu.Prkose.Smese mi se sarkasticno.
Najradije bih ostala u krevetu ,navukla prekrivac preko glave i nastavila da slusam tu melodiju.Medjutim obaveze ne pitaju za zelje.
Da vidimo ovako, sta bih trebalo da uradim danas.Pisem,sredjujem stan,uplatim ostatak racuna(i tako ostanem gotovo bez novca),posetim supermarket,posetim...Shvatam da je vise onih stvari sto ne bih zelela da ucinim od onih koje me ispunjavaju.
Pitam se koliko vremena u sopstvenim zivotima provedemo radeci stvari kojih se gnusamo?
Kada god to pitanje sebi postavim setim se svog studiranja.Pravnog fakulteta i moje borbe sa profesorima,predmetima,samom sobom.
Toliko njih su me pitali zasto sam odabrala pravo.Zasto ne neknjizevnost ili psihologiju recimo.Nikada nisam imala spreman odgovor na ovo pitanje.Mozda zato sto sam ga toliko cesto i sama sebi postavljala.
U godinama kada sam odabrala pravo imala sam drugacije poglede na svet.Zamisljala sam sebe u sudnici,skupim odelima i cipelama sa visokom potpeticom.
O pravu kao zanimanju nisam mnogo razmisljala.
Takodje sam razmisljala i o mogucnostima zaposlenja.Bespravna drzava,mislila sam.Pravnici su uvek potrebni.U svakoj firmi.Nesto kasnije saznala sam da je tako razmisljalo verovatno jos i pola miliona stanovnika.
Oh kako sam se samo prevarila.Okovala sebe dozivotnim lancima zvanim totalno promaseno zanimanje!Pravni fakultet studirala sam ravno sto godina.Takodje sam videla i da to za pravni fakultet u Beogradu postaje potpuno normalno.To da se na jednom ili dva ispita u poslednjoj godini zaglavite 2 godine.
Da bih ispunila sopstveni zivot resila sam da putujem.Upoznajem nove ljude.Izlazim.Zivim.
Sada se uprkos ovoj odluci kojoj je rezultat promaseno zanimanje radujem tome.
Zatim se vracam u period kada sam isla u baletsku skolu.Profesorica me je dok smo spremali tacku za nastup potpuno nezasluzeno smestila u predposlednji red.Bunila sam se.Besnela.Ljutila se.Na posletku shvatila da od toga nema nista.Zatim sam za to isto takmicenje organizovala sopstvenu grupu i osvojila prvo mesto.
Shvatam da bih i sada trebala da sledim taj primer.Ali uprkos tome sto sam tada bila mladja i nesigurnija postojalo je nesto sto me je guralo napred,vodilo u nove pobede.To nesto zove se nada.
Sada...recimo da je ponovo otisla na pauzu za rucak.Medjutim ne zelim da skrstenih ruku cekam da se vrati.Pozvacu svoju prijateljicu VERU u pomoc i krenuti u susret zivotnim izazvovima.
Lekcija koju sam naucila studirajuci fakultet koji me niti malo nije zanimao jeste da u zivotu treba da radimo ONO STO ZAISTA VOLIMO KOLIKO GOD VISE MOZEMO I KAD GOD SMO U PRILICI DA TO CINIMO.
Hvala Vam sto me citate.
| « | Januar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
- Mart 2012 [4]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [15]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [7]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [11]
- Jun 2011 [20]
- Maj 2011 [60]
- April 2011 [68]
- Mart 2011 [69]
- Februar 2011 [52]
- Januar 2011 [55]
- Decembar 2010 [64]
- Novembar 2010 [16]
