Princeza nemira

MOĆ TRENUTKA
2011/03/05,10:42

Jutro.

Tišina.

Po prvi put nakon mnogo vremena čujem cvrkut ptica.

Osluškujem.Ćutim.

Sinić oko ponoći desilo se nešto lepo.Trajalo je sekund,dva.Ne više.

Trenutak.Sasvim dovoljno da ga se sećam mesecima.

Pokušavam da ga ponovo oživim.Premotavam film.Kako je moguće da čoveka može da usreći samo jedan jedini trenutak?

Čujem na donjem spratu mog Anđela kako vršlja po kući.Lumpuje.Viče.

Ostajem još malo u tišini.Još samo malo.Tek da se dobro prisetim.Nahranim lepim osećanjem.

Trenutkom koji iznova proživljavam.

Buka postaje glasnija.Oblačim se i silazim na donji sprat.

Anđeo je spakovao stvari i čeka tatu.

Subotom obično dolazi po nju.

Iskrena da budem ni sama neznam kako je dete staro manje od dve godine upamtilo koji je dan,kada ni ja nisam sigurna.

Pitam je šta radi.Kaže da je spavkovala stvari i čeka tatu.Grli me.

Ove subote nije bio dogovor da dođe po nju.

Ipak odlučujem da ga pozovem i kažem mu da ga dete čeka.

"Nisi sposobna da čuvaš dete ni nedelju dana" piše jer ne ume da govori.

"Nije u tome stvar.Dete te je samo tražilo..."

Ponovo uvrede.Uvrede.Omalovažavanje.

Sve u cilju da ne dođe.

Ponovo sam majka nepodobna.Dete me neće voleti kada odraste i još ko zna šta.

Suza mi pada niz lice.Drugarice joj se pridružuju.Dolaze jedna za drugom ne pitajući za broj osoba na balu tuge na kom  pridolaze.

Ne,nisam ja besna zato što me takvom naziva.

Socijalna radnica mu je već objasnila kome je gde mesto.

Nisam ja besna zbog njegovih smešnih uvreda koje za cilj imaju da kopljem srce izbodu.

Sama sam svoje dete odgajila.

Besna sam što sam tog čoveka uopšte ikada upoznala.

Samo slabi  optužuju.

Nesposobni kletve bacaju.

Nepodobni kamenice na dušu bacaju.

Hrabri su dostojanstveni.

I kada umiru to čine ponosno.

Bez polvlačenja drugih sa sobom na dno.

Moje je lice suzama nakvašeno.

Odlazim u sobu i zaključavam se.

Želim da budem sama.Sama.

A onda...kao u bajci kakvoj eto ga taj trenutak...

Ponovo mi u misli dolazi.

Dušu mi greje.

Srce mi hrani.

Tužna se smešim....i mislim

Kakvu moć može da ima samo jedan jedini trenutak?

Eliksir života.

Ponovo silazim ,do svog Anđela dolazim.

Ima manje od dve godine....sve je shvatila.

Pitam mamu gde su stvari koje je spakovala.

Kaže mi da ih je vratila na mesto čim je videla moje suze.

Grli me i ljubi.

Grlim i ja nju.

I mislim...sve će biti u redu....

Ipak,dokle god je onakvih trenutaka...biće i života.


Neizmerno se zahvaljujem svima koji me čitaju.

 

TIŠINA
2011/03/04,20:16

Veče.

Uspavala sam Anđela.Sve obaveze pozavršavala.Okupala se.

Sada ležim na velikom krevetu potpuno sama.

Telo mi polu golo.

Duša poluprazna.

Zavese su se sklopile.

Reflektori pogasili.

Maske skinule.

Čujem tek po koji pljesak ruke u vidu aplauza.

Poklanjam se.

Tražim istinu u tišini.

Čudno je to.

Moje je misli zaista teško pohvatati.

Moja raspoloženja variraju iz sekinde u sekundu.

Čigre i skokove prave kao kakve balerine.

Nadolaze u jatima poput ptica kakvih.

Plešu na ledu poput klizačice.

Dva suprotna sveta u meni.

Potpuno različita a opet sjedinjena.

Tuku se.Bore se.Međusobno truju.

Hvale se.Miluju.Jedan za drugim žude.

Sama ili sa nekim? pitam se često.

Iskusila sam oba ta sveta.

Oba sam slavila.

Oba sam kudila.

Želela.

Dozivala.

Blagosiljala.

Kada sam sa nekim bila samoću sam prizivala.

Trebala mi je poput vazduha.

Vode.

Hleba.

Prizivala sam je.Žudela za njom.U mislima je veličala.

Kada sam sama proklinjem je.

Želim tog nekoga.

Makar i na trenutak.

Želim da ga osetim.

Dodirnem.

Tek toliko,da znam da je stvaran.

Paradoks znam.

Haos.

Nesklad potpuni.

Šta li ja želim od svog života?pitam se.

Koji je moj smisao besmisla?

Možda sam ja i rođena da budem sama.

Možda sam samoću prizivala pa je zato i dobila.

Nemojte me žaliti,oh ne.

Samoća mi prija poput melema kakvog.

Sa njom u srcu živeh čitavog svoga života.

Bez nje ne mogu.

U njoj uživam.

Istinu tražim sada u tišini...

Kada su svi sa predstave kućama svojim otišli.

Želim li ja to nekoga ili sama da budem do veka?

Kako je moguće da jedna žena želi dve potpuno suprotne stvari istovremeno?

Sama sam i to mi  prija.

Želim da uživam u tišini.Da tišinom zvezde dotaknem.Da se u njoj na nebo popnem.

Da od nje vazduh kradem.

Taj neki...ako se i pojavi...

Neka bude deo te tišine i plovi u njoj do zvezda sa mnom.

Ako to ne ume,sama ću nebo dotaći.

Neću proklinjati.

Neću kuditi.

Neću čekati.

Naučiću da volim.

Jer voleti u tišini...

To je najslađe.

Navlačim prekrivač na sebe.

Osećam hladnoću.

A onda ga ponovo povlačim i telo razotkrivam.

Tako je bolje.

 


Hvala Vam što mi dajete snagu.

 

 

 

TANJANIN SVET
2011/03/04,11:07

Jutro.

Gledam o ostatke snega na jelama posutom.

Dlanovi mi se lede.

Duša trne.

Razmišljam o svome životu.

Počinje od nule.

Koliko nas ima tu privilegiju da započne život od nule?

Dali je to uopšte privilegija?

Kod mene se sve dešava u isto vreme.

Nisam sigurna da li imam snage da podnesem čitav taj pritisak.

Telo mi sakuplja.Duša mi ledom okovana.

Traži tog nekoga.

Želi novi početak.

Promeniću stan.

Promeniću posao.

Razvešću se.

Promeniću frizuru.

Da li ću srce moći da promenim?

Da li će okovi ostati na njemu čitavog mog života?

Trebaće tom nekom dosta strpljenja,vremena,upornosti.

Da razbije led.Pokida lance.Pobedi vojsku koja stražari oko njega.

Trebaće veštine.

Miline.

Želje.

Borbe.

Snage.

I najvažnije ljubavi.

Velike nestvarne ljubavi.

Čarobne ljubavi.

Iskrene ljubavi.

Čiste ljubavi.

Prave ljubavi.

Jedine ljubavi.

Možda ja sve to samo sanjam.

Možda takva ljubav ne postoji.

Možda postoji samo u mašti.

Možda sam je na tren okusila tek da me Bog zavara da postoji.

A možda...možda je ona još uvek tu.

Greje mi dušu.

Ispunjava srce.

Spašava iz beznađa.

Daje mi snagu.

Vadi me iz podruma mračnih.

Doziva u snovima.

Obgrlila me svojim krilima.

Posula na mene prah čaroban.

Srećnom me ženom načinila.

Možda...samo možda...

To ne može niko da zna.

Unajedna kaže da se prinčevi za mene bore.

Janakis,prijatelj mi drag,himnu mi ljubavi posvetio.

Kakav je to svet ljubavi moje?

Kada nekako uvek ostanem sama?


Ovaj post posvećujem svima onima koji veruju u mene.

 

PRINČEVI JOŠ UVEK POSTOJE...
2011/03/03,20:40

Veče.

Danas sam imala naporan dan.

Nejpre advokat.Zatim moj Anđeo koja me   je terala čitavog dana da se penjem po svim stolovima u kući i pravim žabice od papira.

Vratila me je u detinjstvo.

Setila sam se koliko smo mi devojčice provele vremena igrajući se igara u kome se pominje princ.Onaj pravi.Pravile samo te žabice od papira i njima gatale kada ćemo se udati i za koga.

Tako je dakle.

Sve počinje od malena.Od zabavišta i bajki preko osnovne i igara porodice.

I ja sam maštala.Napravila na stotine tih žabica.Želela da se što pre udam.

Nekako taj moj budući princ bio je centar moga sveta.

Pisala sam Vam da sam sa 15 god i gataru skupo platila,samo da mi prorekne gde je taj i kada će se pojaviti.

Trebalo je da se više igram u dvorištvu između dve vatre i lastiša a manje sanjarim o princu.

Pre neki dan,u mojoj staroj sobi pronašla sam nekakav spisak potencijalnih tipova(dečaka da ne kažem) za koje bih mogla da se udam.

Setila sam se nekakvog narodnog običaja po kome kada prvi put prespavamo kod nekoga stavimo čarape ispod jastuka i sanjamo za koga ćemo se venčati.

Uradila sam to,kada sam prvi put spavala kod drugarice.Sanjala nekakvog dečka koji mi se nije dopadao i nervirala se danima.

U Veroni sam na zidu Julijine kuće ispisala ime onoga koga sam tada volela.

Na Kipru sam belu vrpcu okačila o Afroditino drvo samo ne bih li se što pre udala.

Sada se pitam čemu sve to.

Zašto nisam umalela da živim život bez toga?

Možda sam ja više bila zaljubljena u ljubav nego u ma kog sa kojim sam bila u vezi.

Neznam.

Ne bih Vam tačno to mogla reći.

Znam samo da nije tako trebalo.Ali znam i da nikada nije kasno.

Naučila sam konačno da uživam sama sa sobom.

To je verujte preduslov za početak ljubavi.

Oči mi se sklapaju.

Čitam mail.Poruka od obožavaoca.

Pravog pravcatog obožavaoca.

Napisao mi je pesmu koju želim sa Vama da podelim:

Za laku noć

Dok sanjaš nemoj da žmuriš

U san gledati znači živeti

Da ti godi a ne škodi

Da se raduješ i ne tuguješ

Samo dozvoli

da Te voli

Bilo ko,ne,ne

Samo ja

Ne drugi niko

Kao ja ovoliko

Ako sam taj

Ti mi se predaj

Neznam da li prinčeva još uvek ima,međutim neki od vas muskog roda na blogu su učinili da ne prestanem da verujem u njih.

I ma koliko se opirala,bežala,zaricala se...

Znam da taj neko negde postoji

Da me čeka

Baš kao što čekam i njega ja.


Ovaj post posvećujem mom misterioznom obožavaocu,koji je verujte i za mene anoniman ostao.HVALA NAJLEPŠE.

 

 

 

KADA SE VILA U VEŠTICU PRETVORI
2011/03/03,17:47

Pre podne.

Sneg je okovao Novi Sad.Pahulje mi padaju na sveže isfeniranu kosu.Koračam žustro.U štiklama naravno.Nikuda bez njih.Posebno ako se važne stvari reševaju.

Rešila sam da posetim poznatog porodičnog advokata,baš ovde u Novom Sadu.Zaprvo,iskrena da budem rešila sam da ih posetim nekoliko i odaberem onog koji će učiniti na sudu ono što želim.

Konačno,penjem se na prvi sprat u advokatsku kancalariju i smeštam  u stolicu na spram njega.

"Šta želite da uradim da dobijemo slučaj"?pita me pomalo gledajući u moje prekrštene noge koje izviruju ispod mini suknje(oprema je potrebna kada se nešto postiže,znate).

"Sučaj je dobijen.Nije u tome stvar.Želim da mu na sudu pokažete gde mu je mesto" smireno odgovaram.

"Što bi značilo"?pita odmereno.

"Što bi značilo da je čitavih pet meseci zaboravio da ima porodicu,da sam tih pet meseci pokušavala na sve načine da zbog deteta spasem brak ali da sada treba da shvati šta razvod znači"!

"Sačekajte,doneću Vam neko piće" saopštava mi.

Ustajem i gledam svoj odraz u ogledalu koje se nalazi u kancalariji.

Sve je na mestu.Moja frizura.Pažljivo odabrana odeća.Šminka.Samo je nešto čudno.

Kao da u odrazu gledam nekakvu drugu osobu.Moj izraz lica...kao da to ja nisam.Vila se u vešticu pretvorila.Ne pomaže ni kosa boje meda.Ni nežno rozi sjaj za usne.Ova veštica čini se u zver se pretvara.

Tada shvatam.

Koliko u nama različitih likova ima.

Da li je to moguće?

Umem da budem:

Vila

Veštica

Bludnica

Svetica

Zver

Sunce

Med

Otrov

Led

Kamen

Pohotna

Druželjubiva

Potpuno izlovana od sveta

Kraljica

Prosjakinja

Dama

Bezobraznica

Zaštitnica

Prognanica

Sve to po potrebi.

Za dete bih zver bila ne bi li ga zaštitila.

Na poslu veštica

U ljubavi sluga

Ljubavnica

Zavodnica

Jedina

Stota

Samo njegova

Ničija

Sve sam to ja.I sve je od toga pomalo istina.

Verujem da svako od nas hiljadu likova ima.

Po potrebi ih koristi.

Svaku od maski za razne potrebe navlači.

Ne zato što je glumac nekakav

Tako se mora da bi se opstalo

Da nas društvo uništilo ne bi

Da bi preživeli.

Sto lica jedan čovek ima ali samo ih jedna stvar povezuje.

Ljubav.

Ukoliko umemo da volimo  jednako kroz sve te likove,tada smo samo svoji.

I niko nam ništa zameriti ne može.

Biće onih koji će sada kamenje na mene bacati.Nemoralnom me nazivati.Osuđivati.

Verujte mi.Najlakše je to činiti.

Oni koji mi ne veruju setiće se kada se jednoga dana probude ,pogledaju u ogledalu i zapitaju da li su to oni.

Da su oni ,shvatiće samo uz pomoć ljubavi.

Ona povezuje sve likove.

Ona čini da se osećamo svojima.

Advokat se vraća.Ponovo se smeštam u stolicu.Odmerava me.

"Moraćemo da razradimo detaljan plan" ,ponovo zuri u moje noge.

"Nećemo morati!Odustajem"! kažem mu smireno i pozdravljam se.

Žena,treba mi neka žena advokat,razmišljam u sebi.

Samo žena može na sudu da pojede protivnika.

Izlazim na sneg optočena mislima.

Još samo malo,i sve će biti gotovo.

Nadam da ću uskoro ponovo vila postati.


Zahvaljujem se neizmerno svima koji me čitaju,baš kao i blogerima koji iz dana u dan prate moje mnogobrojne postove i deliće svojih srca poklanjuju u komentarima na mome blogu.

 

 

 

 

SAMO NJEGOVA
2011/03/02,20:26

Veče.

Krovovi snegom prekriveni.Vetar zavija poput nekakvih vukova.

Ne volim kuće.U njima ne mogu da se šetkam u haljinicama i šorčićima i na minusu kao u svome stanu(iako priznajem za one koji nemaju parno g. i njega su smanjili poslednjih dana).

Telom mi prolazi jeza.Usne mi podrhtavaju.

Razmišljam ponovo o njemu.

Tom nekom,koji me negde čeka.

Pravim ga od snova.

Maštom mu dušu skrajam.

Kakav treba da bude?

Odmeren.

Naočit.

Duhovit.

Inetelegentan.

Ponosan.

Odvažan.

Ih koliko bih sada samo mogla da nabrajam.

Sve od toga i još ponešto.

Nije to međutim poenta.

Umem ja da sve te  osobine pripišem onom ko me osvoji čak i da ih ne poseduje.

Ukoliko taj neko uspe da osvoji moje srce i uđe u moj svet teško da će iz njega izaći osim ukoliko mi dušu ne polomi.

Umem da uzdižem.

Da velčam.

Da mane u prednosti pretvaram.

Umem i da žmurim.

Umem da volim.

Da želim.

A želim da naša ljubav čarobna bude.

Peti element.

Nestvarna.

Jednisntvena.

Vanzemaljska.

I sve mogu to da učinim.

Potrebno je samo jedno:

Taj moj,koji će se pojaviti(ili neće to ćemo još da vidimo)...

Potrebno je da voli samo i jedino mene.

Hm ...pa barem tako da se ponaša dok je samnom u društvu.

Kada to nije čak ću dozvoliti da radi šta želi.

Ukoliko smo zajedno, i da nam se Leticija Kasta pridruži za stolom, samo u mene da gleda.

Da mi govori lepe reči.

Neka laže ako baš mora,ali neka mene ubedi da je istina.

Neka me veliča.

Uzdiže.

Svojom princezom naziva.

Hvali.

Obožava.

I neka budem samo njegova.

Ni na šta manje od toga ne pristajem.

Ništa više od toga ne tražim.

Jedna i jedina.

Samo njegova.

Ne,nije ovo nikakvo uputstvo kako osvojiti Tanjanu.

Ovo sam morala da najpre sebi priznam.

Navlačim duks.Zatvaram prozor.Svežina nestaje.

Ponovo postaje toplo u prostoriji.

Ali ne i oko srca.


Hvala vam što ste uz mene.

 

 

 

 

GRAM SREĆE
2011/03/02,11:20

Pre podne.

Pahuljice su rešire da repriziraju baletsku izvedbu.

Sudaraju se,vrte,poskakuju poput nekakvih balerina ,ponosne što nas očaravaju na sceni.

Moj Anđeo me ubeđuje da izađemo u dvorište i pravimo sneška belića.

Kažem joj da je hladno.Da je mećava.Da vetar ledi sve oko sebe.

Ona ne odustaje.Tvrdi da moramo izaći.Smeši mi se onim njenim Anđeoskim osmehom.Napokon me ubeđuje.Navlačimo bundice i kape i izlazimo.

Vetar nas šiba a svih strana.Pahulje nam se unose u lice.Ona uporno premešta sneg sa jednog na drugi kraj prazne žardinjere i veselo se smeši.

Shvatam......toliko smo okupirani svakodnivnim obavezama.Poslom.Računima.Platama.Kupovinm.Brigama o kući,o deci...

Toliko se brinemo da samo zaboravili da uživamo u malecnim radostima koje nam život svakodnevno donese.

Možda ćete se buniti kada ovo budem napisla ,međutim uverena sam da svako od nas svakoga dana dobije barem gram sreće.

Taj jedan jedini gram nekada vredi više nego tone pretvaranja,lažnh osmeha,prividne ljubaznosti.

Upravo taj gram,tako mali i jedinstven oslikava suštinu života.

Šteta samo što tako često ne uspemo da ga zapazimo,što prolazi pokraj nas ne vrišteći na sav glas da ga čujemo a nama su izgleda potrebne naočari da bi ga uočili.

Šeta što želimo tone,kilotone(kako to već ide da mi ne zamerite).Ni one nam dovoljne nisu.

Jedva da neko od nas primeti taj jedan jedini gram,koji nas poseti svakoga dana bez izuzetka.

Oni koji tuguju i plaču treba da se raduju.Suze dušu čiste.Pripremaju je na novi početak.

Oni koji sreću dobijaju u tonama treba da se zamisle.Tuge uvek uspeju da speru sreću ma koliko malecne bile.

Tuga sreću nadjačava.Najgori joj je neprijatelj.Na tone sreće ,samo jedan gram tuge i sreća nestaje.

Ali taj jedan jedini gram sreće,moramo naučiti da primetimo.

On je svuda oko nas:u detinjem osmehu,u zanosnom pogledu,u snežnoj idili,čarobim rečima nama lično upućenim,u  trenutku kada se probudimo i shvatimo da smo živi.

Nisam umela da taj gram sreće cenim.

Tražila sam njegove drugove,sestre,čitavu rodbinu da me posete.

Sada znam.

On je jedini.

Potpuno jedinstven.

On sve nadjačava.

Daje besmislu smisao.

Tako je "malecki" a tako važan.

U samo jednom momentu ruši sve nevolje.

Ponosno se pojavi uvek kada nam je najpotrebnji.

I nikada ,nikada ne prelazi svoju težinu.

Upravo zbog toga je i najveći.

Gram sreće.

Nikome naškodio nije.

Tone sreće pak mogu da izazovu suprotan efekat.

Moj Anđeo je upao u sneg.Neodoljivo mi se smeši.Vuče me u sneg i valjamo se po njemu zajedno.Mokre.Uprljane.Srećne.


Ovaj post posvećujem svom Anđelu i svima koji su naučili da uživaju u malecnim stvarima koje život znače.Bog zna da ja još uvek radim na tome.

 

 

4005.GODINA-MARS
2011/03/01,19:52

 

Uzbuđena sam.Veoma sam uzbuđena.

Naime moj čovek,onaj što se bavi kontaktirajem ljudi sa drugih planeta i dovođenjem istih kod nas na Mars pre godinu dana je na Marsovskom savetu dobio zadatak.

Zadatak je veoma odgovoran.Veoma složen.Težak.Mnogi su govorili da se nikada neće vratiti na Mars.Najviše sam strahovala ja.Pa ja ga volim,poBogu!Neće mi valjda nestati.

Naime,Marsovski savet izglasao je da ga pošelje na Zemlju.

Zemljani su nas tako često napadali.Nismo više mogli da izdržimo toliki pritisak.Probali smo na sve načine da se pomirimo(iako smo mi ti koji su davne 3100 god prebegli na Mars) ali oni nisu želeli ni da čuju.Ljubav je za njih i dalje najveći zločin.Za lepe reči uveli su smrtnu kaznu.

E sada,vidite,dugo se radilo na tome da neki naš čovek poseti Zemlju.Planirali smo.Glasali.Odlučivaili.

Na posletku smo doneli odluku,kloniraćemo našeg davnog predka,iz vremena kada smo svi živeli na zemlji.

Pogađate,to je bio upravo taj moj čovek.Zato sam Vam i rekla da se bavi veoma važnim zanimanjem(samo nisam mogla sve da otkrivam).

Pre oko godinu dana otišao je na Zemlju.Tvrdio je da ga je poslao sam Bog(nikako drugačije mogli nismo da izvedemo bilo bi sumljivo).Kada bi se Mars spomenuo odmah bi ga pogubili.

Izveštaje nam je redovno slao preko malecnog aparatića zakačenog na uhu koji snima sve.

Dakle Zemljani su u početku bili sumnjičavi.Čak je jedno vreme bio u zatvoru.

Pobrinuli smo se da izađe(ne smeme da otkrivam kako).Dobio je informacije.Propovedao im priče i misija je uspela .Uskoro su ga imenovali za svog predstavnika.

Bili smo presrećni.Konačno ćemo uspeti da prebrazimo Zemljanje.Privatiće ljubav.Neće više kažnjavati za nju.Takođe neće prosipati sujetu i laži kao kakve potoke.Možda ćemo čak uspeti da se prevara smatra zločinom a ne uzvišenim činom(kako je smatraju oni).Sve je teko kako smo planirali.

A onda...došao je jedan čovek koji je izgledao potpuno isto kao ovaj moj čovek.Zamislite,potpuno isto.Dobro možda i nije to toliko čudno budući da je i on klon od čoveka iz vremena kada smo bili jedan narod.

Taj čovek tvrdio je da je ovaj naš lažan.Da ga nije Bog poslao(ok samo su tu bili u pravu ,poslali smo ga mi Marsovci).Daželi da nas uništi a ne da nas preseli na Mars.da izgovara laži.Da se na Marsu ljudi ne vole.Da je isplatljivije ostati na Zemlji jer će nas Zemljani kad tad uništiti.Da će ukoliko ostanu na Zemlji i dalje imati priliku da uživaju u niskim strastima,telesnoj ljubavi.Da neće morati da se tobože pretvaraju i izgovaraju lepe reči.Da će i dalje moći da kritikuju,pljuju,varaju,vrše prevare.Da će večno živeti.

Prognaše Zemljani tog mog čoveka.Želeše da ga ubiju.Smrtnu mu kaznu spremiše.

Predsednik njihov on beše a onda da stubu srama.

Strahovala sam.Plakala.Kao da živela nisam.

Jedva,jedva nekako uspeli smo aga izučemo sa zemlje uz pomoć onih magnata što brišu sećanja u vremeplovu.

Danas treba da se vrati.Za par minuta zaprvo.

Izgledam potpuno isto kao kada je otišao .Kada samo pomislim da su se žene nekada menjale.Starile.To je strašno.Tako nešto ne bih mogla ni da pomislim za sebe.

Ta neka moja čukun čukun pra baka morala e da se bori sa održavanjem linije,starenjem,frizurom...ih kakvo to vreme beše onda.

Sada znam da ću ovako lepa do smrti biti.Zaprvo do mog naredog klona.Smrti više nema.Večno živimo.Postoji samo pauza od života.do narednog.

I ove godina je izglasana moda Rimljanskog doba(peta god za redom mogli bi malo da promene).

Imam na sebi svetlo plavu dugu  haljnu sa tkaninom na jedom ramenu,drugo je obnaženo.Kosa mi je pokupljena u razbarušenu punđu  prepunu divljih kovrdži.

Pritiskam dugme na svaštarniku i eto ga tu je.

Moj čovek.

Znam da će zauvek biti moj.

Ako u ovom životu ne uspe,znam da u narednom hoće.

P:S ,nemojte mu reći da sam Vam referisala izveštaj sa Zemlje.To je strogo poverljivo.


Ovaj post posvećujem Janakisu koji je želeo da zna ima li nade za ljudski rod.

 

REKLA-KAZALA
2011/03/01,11:54

 

Pre podne.Još uvek se nalazim u kući svojih roditelja.Andjeo je rešio da se penje po svim mogućim stolovima koji postoje u kući i igra na njima.

Reših da skoknem do kozmetičkog salona na tretman lica.

"Našminkaj se kada pođeš"!čujem mamu kako mi dovikuje iz hodnika."Zašto bih se šminkala,nikoga ne poznajem.Uostalom idem na tretman lica,za par minuta sa  moga lica nestaće sva šminka i ono će biti prekriveno raznoraznim kremicama i maskama" saopštavam joj trijumfalno."Samo se ti našminkaj!Nikada ne možeš da znaš koga ćeš susresti iza ugla".

Odmahujem rukom.Nije mi do šminkanja.Uostalom u delu gde moji roditelji žive i onako nikada nikoga poznavala nisam.

Nakon šetnje od najmanje pola sata tokom koje sam tražila odgovarajući salon ,nailazim na reklamom oblepljenja vrata i ulazim.Smeštam se u udobnu stolicu i strpljivo čekam svoj red.

"Nisam Vas viđala ,odakle ste"? pita mlada kozmetičarka ,kose sakupljenje u konjski rep.

"Iz Beograda sada ,odavde rodom"kratko kažem ne želeći da ulazim u dalji tok rasprave.Propitivanja.Ispitivanja.Ćaskanja.Ne treba mi to.Došla sam da se opustim.Da barem na sat vremena zaboravim na sve muke koje me more i utonem u svet mašte.

"Udati ste"?nastavlja u svom maniru tražeći pogledom prsten na mojoj ruci.

Ćutim.

U medjuvremenu nailazi druga kozmetičarka.Obučena je prilično napadno.Kila šminka.Potpetice od 20 cm na snegu.Utegnuta haljina.

"Mimika slušaj me,ono dvoje se razvodi!Možeš li da veruješ!A kao sve je bilo super.Priča se da je on ostavio nju...mada da ti kažem nisam baš sasvim sigurna .Ipak je ona išla po inostranstvu...i to često sama...kakav je to brak?To ne može brak da bude"

Mrštim se.

"Zakuvaj kafu,mušterija neće imati ništa protiv da sačeka malo" kozmetičarka sa konjskim repom pokazuje na mene.Zaprvo sama je konstatovala to i ne pitajući me.

"Kažu da je bio bogat,zato je i mogla da ide po inostranstvu i kupuje"

"Jel?Ja nisam tako čula!Ja sam čula da je ona bogata a on se kod nje doselio pa mu je to smetalo"

"Od koga si ti čula tu priču draga"?

"Nećeš mi verovati,od njihovog prvog komšije.Kažu da ih je samo on video .Od kako se iselila iz roditeljske kuće više se nije kretala po gradu.Kao da je nekakva kraljica.Zamisli molim te.Jedno vreme se pričalo da će se preseliti u Mihen"

"Znaš šta ja mislim da je on kreten,nije ona kriva.Ja sam čula potpuno drugačiju priču.Ona ga je volela.NJegova mama je od početka želela da ih rastavi.Mama i on su nerazdvojni tako da..."

"Hoću li ja stići na red?Imam malo dete,znate pa žurim" oglašavam se nervoznim glasom.

"Sačekajte malo,želite kafu?"

"Ne, žeim tretman lica"

"Nismo mi krive što imamo ovoliko posla" brane jedna drugu.

"Mimice slušaj ta...mislim da je znam..ona je nekada išla sa mojoj kumom na balet i znaš šta još...nećeš mi verovati ali dugo se zabavljala sa .....on je sada u braku sa  prijateljicom moje sestre od tetke"

"Da li je lepa"?

Situacija polako postaje napeta.Ne želim da slušam.I onako imam sopstvene brige koje treba da brinem.Neću da slušam kako drugi brinu tuđe.

"Gde ste vi krenuli,rekla sam da sačekate"? kaže mi ona sa konjskim repo žustro.

"Mimice,krenula sam bilo gde gde Vas moje oči videti neće.Hvala Vam na pažnji i usluzi i doviđenja"

Izlazim uskraćena za tretman lica.Više bih medjtim želela da sam bila uskraćena za sve to što sam čula.Priča je delovala tako stvarno da sam za trenutak pomislila da se o meni govori.Oduvek sam zazirala od rekla kazala.Nikada nisam ni vremena imala za tako nešto.

Zamislite,upravo zbog toga sam bila čak i osuđivana.Izgleda da treba da se stopimo sa okolinom da bi nas prihvatili kao svoje.

Neću.

Nemogu.

Neželim.

O tuđim životima brinu samo oni koji ne poseduju sopstveni ili je pak nedovoljno zanimljiv pa "moraju"da se hrane tuđim brigama i nesrećama kako bi sebe veličali i slavili.

Živim svoj život,ma kakav bio,lepši je od svih samo iz jednog razloga.

On je moj.

I samo je meni dozvolejno da ga kreiram.

Rekla-kazala na mene ne utiče.Nekada davno i ja sam bila žrtva tih naklapanja.

Sada više ne.

Ukoliko se potrudimo da menjamo i ulepšamvamo sopstvene živote više nego što se trudimo da živimo tuđe,možda će se na ovoj planeti nešto i promeniti na bolje.

Što se mene tiče ja prihvatam sve svoje poraze,uspehe,mane i vrline.

Oni su deo mane.

Ponosna sam što je tako.

"Da li je lapa...hm ...ma ništa posebno..."

"Videla si je"?pita ona napadno nasminkana.

"Nisam ali tak komšija kada je došao kod njih bila je u nekakvom običnom dzemperu i farmericama...mislim šta tu ima lepo..." cujem ih dok nameštam šal.

Smešim se.

Možda  su ipak  pričale o meni.


Ovaj post posvećujem svima onima koji su dovoljno zainteresovani za svoj život te nemaju vremena da vire i osuđuju tuđi.Znam da takvih među Vama ima mnogo.Zato i jesam ovde.

«Prethodni   1 2 3 4 5
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu