Princeza nemira

NIČIJA
2011/03/05,20:20

Veče.

Raščešljavam kosu i grejem dlanove u njoj.

Konačno sam sama.

Čitav dan zbrka.

Svi me nešto zapitkuju.Traže.Zahtevaju.

Šuškaju.Huškaju.Zveckaju.

Treba mi mir.

Tek da ga osetim.

Spokojem srce da mi okovano bude.

Pod oblak tišine da sletim.

Mislima da zalivam dušu.

Željama da je hranim.

Sećam se sebe kao male devojčice .

Duge kose i smađih loknica.

Kada bi me pitali "Čija si ti"? Uvek bih odgovarala ničija.

Sada od jednom shvatam.

Uvek sam takva bila.

Posebna.

Drugačija.

Svoja.

Ničija.

Zašto je tako pitam se sada?

Da li sam to od rođenja želela?

Da li sam želela stazama sama da hodam?

Lavirinte suzama napajam?

Sama lebdim među zvezdama?

Kolače sam nudila.Osmehe davala.Rečima lečila.

Uvek sama letela.

U osnovnoj među policama biblioteke i na časovima baleta.

U srednjoj među masom u diskotekama.

Na fakultetu u svetskim metropolama.

U braku u sopstvenim romanima.

Želela sam nekada da se pridržim jatima.

Širila krila pa ih ponovo sklapala.

Sada polako shvatam.

Ničija uvek sam bila.

Treba mi tišina više nego hrana.

Spokojem umem da zalečim rane.

Mir umesto vina pijem.

Možda ću jednoga dana nekoga pronaći.

Ničiji i on mora da bude.

Možda se on i ja tražimo čitavog života.

Dve polovine srca.

Biser i školjka.

Sunce i mesec.

Čeka me negde,znam..

Čini se da je tako blizu

Primiče mi se...dodirujem ga pa povlačim ruku...

Pitam se da li je stvaran ili od snova satkan

Da li i on priziva mene?

Traži me u snovima?

Doziva na javi?

Čeka kao cvet rosu.

Žudi....

Moli se...

I sada ga tražim u tišini....

Srca nam se dodiruju

San ili java? pitam se

Znala sam ja njega odavno

Zato i jesam bila ničija.

Pažljivo utrljavam kremu u vrat.

Dlanovi su mi sada ugrejani.

Skidam bade mantil i odlazim  u  san

Uvek i zauvek

Ničija


Hvala Vam što ste tu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MOĆ TRENUTKA
2011/03/05,10:42

Jutro.

Tišina.

Po prvi put nakon mnogo vremena čujem cvrkut ptica.

Osluškujem.Ćutim.

Sinić oko ponoći desilo se nešto lepo.Trajalo je sekund,dva.Ne više.

Trenutak.Sasvim dovoljno da ga se sećam mesecima.

Pokušavam da ga ponovo oživim.Premotavam film.Kako je moguće da čoveka može da usreći samo jedan jedini trenutak?

Čujem na donjem spratu mog Anđela kako vršlja po kući.Lumpuje.Viče.

Ostajem još malo u tišini.Još samo malo.Tek da se dobro prisetim.Nahranim lepim osećanjem.

Trenutkom koji iznova proživljavam.

Buka postaje glasnija.Oblačim se i silazim na donji sprat.

Anđeo je spakovao stvari i čeka tatu.

Subotom obično dolazi po nju.

Iskrena da budem ni sama neznam kako je dete staro manje od dve godine upamtilo koji je dan,kada ni ja nisam sigurna.

Pitam je šta radi.Kaže da je spavkovala stvari i čeka tatu.Grli me.

Ove subote nije bio dogovor da dođe po nju.

Ipak odlučujem da ga pozovem i kažem mu da ga dete čeka.

"Nisi sposobna da čuvaš dete ni nedelju dana" piše jer ne ume da govori.

"Nije u tome stvar.Dete te je samo tražilo..."

Ponovo uvrede.Uvrede.Omalovažavanje.

Sve u cilju da ne dođe.

Ponovo sam majka nepodobna.Dete me neće voleti kada odraste i još ko zna šta.

Suza mi pada niz lice.Drugarice joj se pridružuju.Dolaze jedna za drugom ne pitajući za broj osoba na balu tuge na kom  pridolaze.

Ne,nisam ja besna zato što me takvom naziva.

Socijalna radnica mu je već objasnila kome je gde mesto.

Nisam ja besna zbog njegovih smešnih uvreda koje za cilj imaju da kopljem srce izbodu.

Sama sam svoje dete odgajila.

Besna sam što sam tog čoveka uopšte ikada upoznala.

Samo slabi  optužuju.

Nesposobni kletve bacaju.

Nepodobni kamenice na dušu bacaju.

Hrabri su dostojanstveni.

I kada umiru to čine ponosno.

Bez polvlačenja drugih sa sobom na dno.

Moje je lice suzama nakvašeno.

Odlazim u sobu i zaključavam se.

Želim da budem sama.Sama.

A onda...kao u bajci kakvoj eto ga taj trenutak...

Ponovo mi u misli dolazi.

Dušu mi greje.

Srce mi hrani.

Tužna se smešim....i mislim

Kakvu moć može da ima samo jedan jedini trenutak?

Eliksir života.

Ponovo silazim ,do svog Anđela dolazim.

Ima manje od dve godine....sve je shvatila.

Pitam mamu gde su stvari koje je spakovala.

Kaže mi da ih je vratila na mesto čim je videla moje suze.

Grli me i ljubi.

Grlim i ja nju.

I mislim...sve će biti u redu....

Ipak,dokle god je onakvih trenutaka...biće i života.


Neizmerno se zahvaljujem svima koji me čitaju.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu