Princeza nemira

BALANS
2011/03/08,18:18

Kasno popodne.

Setam bulevarima Novog Beograda,budućeg kraja mog.

Pustila sam kosu.Obukla se prilično poslovno i nabacila ozbiljan izraz na lice.

Žene u rukama nose ruže,saksije,bukete a ja punomoćje za advokata koji će me zastupati.

Danas sam je odabrala.

Posetila  sam dve advokatkinje.Ona koja je bila preduzimljivija dobila je poene kod mene.

Vraćam se i razmišljam.

Moja osećanja ponovo izvode opasne akrobacije.

U životu sve treba da merimo,premeravamo,balansiramo.

Nikako da smo preterano romantični da ne bi bili patetični.

Nikako da previše volimo da ne bi bili povređeni.

Nikako da smo pesimisti da kako ne bi bili isuviše negativni.

Nikako da smo suviše iskreni da ne bi bili osuđeni.

Nikako da preterano lažemo da ne bi bili provaljeni.

Nikako da se ne zanosimo da ne bi bili odbačeni.

Nikako da smo preterano svoji da ne bi bili prognani.

Nikako da se potpuno ne predajemo da ne bi bili povređeni.

Nikako da suviše morališemo da ne bi bili neiskreni.

Nikako da potenciramo lepo da ne bi bili kamenovani.

Balans.

To je ono što moja duša ne poznaje.

Sklad.

Da li se to jede ili pije?

Kada volim predajem se.

Kada sam pesimista to je zato što smatram da zaista nema šanse.

Kada sam iskrena ne tajim niti jedan detalj.

Kada potenciram lepo to ja zato što smatram da je lepo ono što nam svima treba.

Ne morališem jer ko sam ja da to činim?

Kada se zanosim činim to do besvesti.

Balans.

To je ono što moje srce odbacuje.

Ne želim da živim ograničavajući se,iako znam da tako mora da bi se opstalo.

Ne želim da volim suzdržavajući se zato što smatram da onda ljubav nije to.

Ne želim da istinu izvrćem,zato što smatram da istina nije jedna,da postoji mnogo istina a samo jedna iskrenost.

Živim i žudim za lepim jer moj um ružno odbacuje.

Mera.

To je ono što moj um traži ali nikako da pronađe.

I onda plutam u neravnoteži pokušavajući da izbalansiram ali ne ide.

Skladnim život da učinim ali shvatam da onda to život i nije.

Merim i odmeravam ali sve na jednu stranu vuče.

Ponekada se osećam kao izgubljena cestica u vasioni.

Zar nismo to svi mi?

Potpuno sitni,potpuno beznačajni?

Opet tako veliki.

Dajem punomoćje advokatinji i pozdravljam se sa njom zaleđenog osmeha na licu.

Balans.

To će mi na sudu potrebno biti.


Hvala Vam što me čitate.

 

NEĆU DA BUDEM ŽENA
2011/03/08,07:49

Jutro.

Snovi mi bejahu strahom prekiriveni.

U duši strepnja.

U srcu nemir.

Telo se grči.

Danas će žene cvećem i poklonima darivane biti,a ja...ja idem da tražim advokata koji će na adekvatan način sahraniti moj brak.

Nije to ni važno.Nisam ljubitelj cveća .Brzo uvene ili treba da se o njemu dugo brine.Ne odgovara mi niti jedno od toga.

Nikada nisam volela niti umela da pišem na zadatu temu,međutim današnji praznik se nameće sam po sebi. Na književnim večerima.Malim ekranima.Kada na ulici vidite mušakrce kako bukete nose.

Nikada nisam bila pristalica ovoga praznika.Zaprvo,da Vam iskreno kažem već duže vreme pokušavam da otkrijem zašto je dobro biti žena.

Ne ide.

Ma koliko puta vagala za i protiv,jednostavno ne ide.

Šta smo mi žene dobile ravnopravnošću?

Bolja radna mesta koja su toliko klimava oko i pre porođaja ?

Karijeru?

Ravnopravnost poslova u  kući?

Molim Vas,samo smo sebi natovarli još hrpu poslova.

Sada moramo da budemo lepe uvek i u svakoj prilici.

Ne daj Bože da jedemo normalno jer moramo sve da budemo Hajdi Klum.

Kuća  mora da blista.Ne da sija,da blista.To jednostavno mora.A mi žene jednostavno moramo da se pobrinemo za to.

Decu,još uvek rađamo,samo što sada nemamo nikakve benificije.Lično sam na porodiljskom primala pola plate (možda i još manje) baš kao i na bolovanju za dete.

Ne daj Bože da nemamo posao jer moramo da doprinosimo porodici.

Nikako da ne zarađujemo malo i obavezno da se trudimo da napredujemo u karijeri dok planiramo drugo dete  a u firmi planiraju da nam daju otkaz( verujte moja  koleginica je dobila otkaz tokom trudnoće)

Ručak da kuvamo svaki dan.Ukoliko nam se to smuči ,uvek možemo da kažemo da eksperimentišemo sa kuvanjem i tako tešimo sebe.

Imamo pravo na godinu dana porodiljskog tokom koga same gajimo dete dok se naši muževi žale kako rade i zarađuju za porodicu a  mi uživamo(hm barem je tako moj bivši govorio)

Onda se vraćamo u firmu kao pali sa Marsa i padamo na niže položaje zato što smo dete rodili.

Nikako ne smemo da budemo nervozne.Nikako.Te sve obaveze koje obavljamo treba da nas oplemenjuju i stavaraju od nas svetice.

Ne smemo ni da se bunimo jer će nas smatrati vešticama ili izrodima kakvim.

Uvek treba da stojimo uz svog muškarca,čak i kada on ne stoji uz nas.

Taman posla da tražimo pomoć za čuvanje deteta ukoliko smo ne zaposlene onda ispadamo nepodobne majke.

Sve poslove u kući obavljamo gotovo same a onda suprug jednoga dana u tri meseca usisa i govori kako smo potpuno ravnopravni .

Želimo da budemo ravnopravne?Eto nam.

Dobile smo punu ravnopravnost a sve ostalo izgubile.

Nanosim šminku na lice.Sasvim pažljivo.Želim da dobro ozgledam,tako ću se bolje osećati.

Nastup,sve je u nastupu,govorim sebi.

Smireno,staloženo,odmereno...baš onda kada ti dođe da vrištiš i čupaš.

Ne slušajte me ,Vi koje ste zaljubljene!Slavite ljubav!Uživajte u trenutku.Čuvajte momente kao blago kakvo.Štedite suze .Ne brinite brige.Pustite ih da same brinu o sebi.Tako je lakše. 

Što se mene tiče,više bih volela da nisam žena.

Ali kada se mora...pokušaću da izvučem one malecne prednosti i držim se za njih kao za slamku nekakvu.

Napraviću od njih more.

To je umetnost.

Provaravam svoj odraz u ogledalu.

Crvene oči blistaju pod bojom starog zlata.

Ispucale usne sijaju se pod bojom lavande.

Umorni obrazi se smeše.

Idem u nove pobede.


Posvećeno svim ženama i damicama koje će žene da postanu.

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu