Princeza nemira

PRINČEVI JOŠ UVEK POSTOJE...
2011/03/03,20:40

Veče.

Danas sam imala naporan dan.

Nejpre advokat.Zatim moj Anđeo koja me   je terala čitavog dana da se penjem po svim stolovima u kući i pravim žabice od papira.

Vratila me je u detinjstvo.

Setila sam se koliko smo mi devojčice provele vremena igrajući se igara u kome se pominje princ.Onaj pravi.Pravile samo te žabice od papira i njima gatale kada ćemo se udati i za koga.

Tako je dakle.

Sve počinje od malena.Od zabavišta i bajki preko osnovne i igara porodice.

I ja sam maštala.Napravila na stotine tih žabica.Želela da se što pre udam.

Nekako taj moj budući princ bio je centar moga sveta.

Pisala sam Vam da sam sa 15 god i gataru skupo platila,samo da mi prorekne gde je taj i kada će se pojaviti.

Trebalo je da se više igram u dvorištvu između dve vatre i lastiša a manje sanjarim o princu.

Pre neki dan,u mojoj staroj sobi pronašla sam nekakav spisak potencijalnih tipova(dečaka da ne kažem) za koje bih mogla da se udam.

Setila sam se nekakvog narodnog običaja po kome kada prvi put prespavamo kod nekoga stavimo čarape ispod jastuka i sanjamo za koga ćemo se venčati.

Uradila sam to,kada sam prvi put spavala kod drugarice.Sanjala nekakvog dečka koji mi se nije dopadao i nervirala se danima.

U Veroni sam na zidu Julijine kuće ispisala ime onoga koga sam tada volela.

Na Kipru sam belu vrpcu okačila o Afroditino drvo samo ne bih li se što pre udala.

Sada se pitam čemu sve to.

Zašto nisam umalela da živim život bez toga?

Možda sam ja više bila zaljubljena u ljubav nego u ma kog sa kojim sam bila u vezi.

Neznam.

Ne bih Vam tačno to mogla reći.

Znam samo da nije tako trebalo.Ali znam i da nikada nije kasno.

Naučila sam konačno da uživam sama sa sobom.

To je verujte preduslov za početak ljubavi.

Oči mi se sklapaju.

Čitam mail.Poruka od obožavaoca.

Pravog pravcatog obožavaoca.

Napisao mi je pesmu koju želim sa Vama da podelim:

Za laku noć

Dok sanjaš nemoj da žmuriš

U san gledati znači živeti

Da ti godi a ne škodi

Da se raduješ i ne tuguješ

Samo dozvoli

da Te voli

Bilo ko,ne,ne

Samo ja

Ne drugi niko

Kao ja ovoliko

Ako sam taj

Ti mi se predaj

Neznam da li prinčeva još uvek ima,međutim neki od vas muskog roda na blogu su učinili da ne prestanem da verujem u njih.

I ma koliko se opirala,bežala,zaricala se...

Znam da taj neko negde postoji

Da me čeka

Baš kao što čekam i njega ja.


Ovaj post posvećujem mom misterioznom obožavaocu,koji je verujte i za mene anoniman ostao.HVALA NAJLEPŠE.

 

 

 

KADA SE VILA U VEŠTICU PRETVORI
2011/03/03,17:47

Pre podne.

Sneg je okovao Novi Sad.Pahulje mi padaju na sveže isfeniranu kosu.Koračam žustro.U štiklama naravno.Nikuda bez njih.Posebno ako se važne stvari reševaju.

Rešila sam da posetim poznatog porodičnog advokata,baš ovde u Novom Sadu.Zaprvo,iskrena da budem rešila sam da ih posetim nekoliko i odaberem onog koji će učiniti na sudu ono što želim.

Konačno,penjem se na prvi sprat u advokatsku kancalariju i smeštam  u stolicu na spram njega.

"Šta želite da uradim da dobijemo slučaj"?pita me pomalo gledajući u moje prekrštene noge koje izviruju ispod mini suknje(oprema je potrebna kada se nešto postiže,znate).

"Sučaj je dobijen.Nije u tome stvar.Želim da mu na sudu pokažete gde mu je mesto" smireno odgovaram.

"Što bi značilo"?pita odmereno.

"Što bi značilo da je čitavih pet meseci zaboravio da ima porodicu,da sam tih pet meseci pokušavala na sve načine da zbog deteta spasem brak ali da sada treba da shvati šta razvod znači"!

"Sačekajte,doneću Vam neko piće" saopštava mi.

Ustajem i gledam svoj odraz u ogledalu koje se nalazi u kancalariji.

Sve je na mestu.Moja frizura.Pažljivo odabrana odeća.Šminka.Samo je nešto čudno.

Kao da u odrazu gledam nekakvu drugu osobu.Moj izraz lica...kao da to ja nisam.Vila se u vešticu pretvorila.Ne pomaže ni kosa boje meda.Ni nežno rozi sjaj za usne.Ova veštica čini se u zver se pretvara.

Tada shvatam.

Koliko u nama različitih likova ima.

Da li je to moguće?

Umem da budem:

Vila

Veštica

Bludnica

Svetica

Zver

Sunce

Med

Otrov

Led

Kamen

Pohotna

Druželjubiva

Potpuno izlovana od sveta

Kraljica

Prosjakinja

Dama

Bezobraznica

Zaštitnica

Prognanica

Sve to po potrebi.

Za dete bih zver bila ne bi li ga zaštitila.

Na poslu veštica

U ljubavi sluga

Ljubavnica

Zavodnica

Jedina

Stota

Samo njegova

Ničija

Sve sam to ja.I sve je od toga pomalo istina.

Verujem da svako od nas hiljadu likova ima.

Po potrebi ih koristi.

Svaku od maski za razne potrebe navlači.

Ne zato što je glumac nekakav

Tako se mora da bi se opstalo

Da nas društvo uništilo ne bi

Da bi preživeli.

Sto lica jedan čovek ima ali samo ih jedna stvar povezuje.

Ljubav.

Ukoliko umemo da volimo  jednako kroz sve te likove,tada smo samo svoji.

I niko nam ništa zameriti ne može.

Biće onih koji će sada kamenje na mene bacati.Nemoralnom me nazivati.Osuđivati.

Verujte mi.Najlakše je to činiti.

Oni koji mi ne veruju setiće se kada se jednoga dana probude ,pogledaju u ogledalu i zapitaju da li su to oni.

Da su oni ,shvatiće samo uz pomoć ljubavi.

Ona povezuje sve likove.

Ona čini da se osećamo svojima.

Advokat se vraća.Ponovo se smeštam u stolicu.Odmerava me.

"Moraćemo da razradimo detaljan plan" ,ponovo zuri u moje noge.

"Nećemo morati!Odustajem"! kažem mu smireno i pozdravljam se.

Žena,treba mi neka žena advokat,razmišljam u sebi.

Samo žena može na sudu da pojede protivnika.

Izlazim na sneg optočena mislima.

Još samo malo,i sve će biti gotovo.

Nadam da ću uskoro ponovo vila postati.


Zahvaljujem se neizmerno svima koji me čitaju,baš kao i blogerima koji iz dana u dan prate moje mnogobrojne postove i deliće svojih srca poklanjuju u komentarima na mome blogu.

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu