Princeza nemira

SESTRE SU UVEK U PRAVU
2011/03/31,22:10

Jedini moj,

Ko zna koji je ovo post večeras

Bunim blogere

To ne želim

Nije to moj stil

To je zato što ti buniš mene

Idemo iz početka

Jedini moj,

Ponekada te ne razumem

Ponekada želim da me nekakav vetar odnese daleko od tebe

Daleko od slatkih reči

Nemirnih snova

Besanih noći

Bistrih jutra

Poželim da ne osećam tvoje dodire na sebi

Da ne čujem tvoj glas

Da me tvoje usne ne miluju

Tvoje ruke ne istražuju

Poželim da sam sestricu slušala

Da sam na vreme shvatila

Ne mogu

I kada to poželim, tvoj dah na mome vratu osetim

I onda platem nekakav splav od sumnji na kome ću otploviti od tebe

Ne mogu

Trebaš mi kao vazduh nekakav

Kao hrana 

Kao piće

A onda me nerviraš

I opet me nerviraš

U jednom trenutku se čini da mi nudiš čitav svet

U drugom mrvice nekakve koje pokušavam u pogaču da pretvorim

Trebalo je da slušam sestricu

Sestre su uvek u pravu

Jedini moj Ti

Znam ja dobro ko si ti

Samo ne mogu da odolim

I onda se sakrivam

Sumnjama prekrivam

I tražim te noćima

Zovem te danima

Krijem se u strastima

A onda se pojaviš i kažeš da me voliš

Pa se ponovo izgubim

Tada ne važe pravila

Tada ne važe pitanja

Tada se sve vraća

I dodiri

I poljupci

I drhtaji

Tada nemoćna klečim pred tobom

Jer sve drugo je potpuno nebitno

I želim ponovo da te ukradem

Da te imam samo na čas

Na tren

Sećaš li se moj Ti,

Kada su sati prolazili kao minuti a minuti se u večnost pretvarali?

Sećaš li se kada si išao onim tunelom i video svetlo?

Sećaš li se kada sam svoju glavu položila na tvoje grudi?

Sećaš li se kada si mi rekao da znaš da te volim i kada ćutim?

Dobro,moj Ti

Sada smo bar nešto utvrdili

I da želim ne mogu da odem od tebe

I nije da tako želim

Jednostavno to ne mogu

Jer ti si jedini moj

I nikada nikoga tako neću voleti

Trebalo je da slušam sestricu

Ali ne mogu nikako da ti odolim.

 

 

 

NEMIRI NISU PRIJATELJI
2011/03/31,21:07

Ne zovite me prijatelji,

Nisam ja dobro društvo večeras

Strah u srcu

Tuga u duši

Njega pored mene nema

Ne zovite me prijatelji,

Kada tuga se u krčag toči a ja je ponosno ispijam

Kada sumnje plešu otrovan ples i pletu kolo oko mene

Ne zovite me prijatelji

On pored mene večeras nije

Možda je sa drugom

Možda vino pije

Možda se mene  setio nije

Ne zovite me prijatelji,

Nisam ja neko društvo večeras

Ne želim da se lažno smešim

Ljubim u vazduh

Nazdravljam za sreću

Kada on pored mene nije

I nemojte se ljutiti,

Jer večeras ja tugom se mijem

Drhtim u tami

Snevam u čežnji

Polako tonem u tišini

A možda Vi mene i ne volite

Možda se samo pretvarate

Možda me namerno izazivate

Možda se žudnjom mojom kitite

Strahom ponosite

I možda mi namerno dolazite tako često

Jer želite tugom da Vas počastim

Jer poklone lažne mi donosite

Odlazite od mene nemiri

Sada kada ja u san se spremam

Sada kada spokoj prizivam

Odlazite i ne posećujte me više

Jar nemiri nikada ne mogu biti prijtelji.

 

 

 

ŽIVOT KAO ORMAR
2011/03/31,15:54

Popodne.

Sunce blješti po čitavom stanu.Anđeo je zaspao a ja tumaram po stanu zavurujući u ormar.

Svega i svečega.Novog i starog.Odeća koju nosim i koju ne nosim.Onu koji sam iznosila dok se nije izlizala i ona koja uporno zauzima mesto u ormaru iako je nikada nisam ni obukla.

Shvatam da je tako i u životu.Dođe vreme da se raščiste stvari,srvane računi i obriše prašina.

Ja sam eto najpre krenula od samog ormara.Kupila veći i lepši stan i sada se polako spremam da se uselim u njega.

Kod mene u životu se događaji nikada ne dešavaju jedan po jedan.Već nadolaze u jatima.Ili bolje da kažem promene.Osećam kao da se nalazim na nekakvoj raskrsnici.

Čak  me je i ovaj blog koji sam smatrala svojim omiljenim utočištem naterao da dobro razmislim kada su neke stvari u pitanju i osobe.

Na žalost,otišli su oni kojima sam najviše bila prikonjena ili barem postali neaktivni članovi istog.Zbog toga mi je neizmerno žao.Ono što mi je drago jeste da ćemo ostati u kontaktu  i prijatelji.Ne pišem tekstove zbog komentara niti iste brojim.Čast mi je da takve ljude poznajem.

Što se mene tiče ja u seocetu ostajem i ne mrdam nikud.Toliko o tome i neću više pisati na takve teme kako bih želela da pljuvanjem umirim strasti.Kraj.Blog je selo u kome ostajem .Ne branim se ne spašavam ga.Ne širim mudrosti . Ne vređam . To je to.

Što se tiče one odeće koju sam kupila a nikada nosila nisam podseća me na one ljude koji su nekako bili u mome prisustvu samo radi reda.Nikako zbog mene same.Tu odeću iz ovih stopa odbacujem a takve ljude pozdravljam.Crni džemper je lep zato što je upravo takav kakav jeste,makar se nosio i sam na golu golcatu kožu,bez ičega a ne samo zato što ide dobro u kombinaciji sa kaišem boje pudera.

Ima i one koju nikada ne nosite,ne zato što se iscepala nego zato što je nikada obukli niste.Možda Vam je čak i dobro stajala ali u njoj se niste lepo osećali.Kao da Vas je izdavala.Takvih ima i ljudi .Onih koji su u početku bili divni pa nešto kasnije pokazali svoje pravo lice.Pozdravljam ih i želim im sreću.

Neki ljudi mi još uvek nisu dovoljno jasni.To Vam je kao kada kupite par dobrih farmerki pa se onda kada ih ponovo probate pitate da li su zaista dobre koliko ste mislili da jesu.

Ako sebe ubeđujem da su te i te farmerice zaista dobre i da mi savršeno stoje ne znači da je to istina.Ipak kod omiljenog para farmerki treba poroveriti barem dva puta pre nego što odlučite da li da ih poklonite nekome.

E sada,ima i odeće koju bukvalno obožavam i čuvam godinama.Ne bih je se odrekla ni za živu glavu.Čuvam je čak i kada izađe iz mode.Jer za mene je upravo ona prava.Baš kao i ljudi koji su dugo u mome životu i koji su moji Anđeli.Ima i onih koji su nedavno došli ( mali broj istina) ali pretenduju da će tu ostati čitavog života.Takve ljude zaista vredi imati za prijatelje.

U ormaru ima i odeće koja je potpuno neutralna i ide uz sve.Baš kao i u životu ljudi koji Vam nisu isuviše bliski a opet se nađu baš tu i baš u pravom momentu i baš onda kada su Vam najpotrebniji.Takvi su ljudi dragoceni.Čast mi je što  ih poznajem.

Ima i one potpuno nove odeće koju ste tek stavili u ormar i niste sigurni da li će Vam dobro stajati iako je na ogledalu u kabini prodavnice izgledala savršeno.Ljudima koji se tek pojave u mom životu uvek pružam šansu.I zahvaljujem se što su u njega došli.

E dragi moji,pretresli smo čitav ormar.Ostaje još ona glavna šipka za koju se vešalice kače.Ona bi trebalo da simbolizuje brak.

Budući da menjam ormar tj stan,u novom te šipke biti neće.Srećom pa mi se odeća ne gužva i moći ću da je slažem jednu na drugu kada ugradim američki plakar.

Ukoliko šipka zaista bude potrebna,smestiću je u nekakav manji ,privremeni ormarić,tak za vanredne potrebe.

Sada je ostalo samo da dobro pročistim prašinu i razvetrim prostor.

Osećam kao da sam sa sebe skinula čitav teret.Hm,možda je to zbog letnje haljinice u kojoj se šetkam po čitav dan.Ko će ga znati.

Čini se da se Anđeo polako budi.Možda se iznenadi kada bude videla prazan ormar i stvari nabacane na kauču.

Ako me bude pitala šta se dešava rećiću joj da je mama pravila veliko spremanje.

Sve Vas pozdravljam!


Ovom prilikom posebno želim da pozdravima dobrog mi prijatelja Janakisa.

 

 

NA VRHOVIMA PRSTIJU
2011/03/31,10:46

Rano jutro.

Tišina.Tek po neki zvuk tranvaja i po neko svetlo u stanovima susedne zgrade.

Prevrćem se po krevetu.Pokušavam da spavam.Grlim Anđela.Ona grli mene.Ne ide.

Shvatam da ne mogu da pobedim san u koji sam uporno želela da se uvučem i odlučujem da pišem.

Nije mi prvi put da pišem u ovo vreme.Sećam se da sam baš u ovo vreme ustajala kada se rodila moja devojčica.Ovo je bilo moje jedino slobodno vreme u toku čitavog dana.Vreme kada sam mogla da budem nasamo sa tastaturom .

Nakon toga se sve izmenilo.Razmišljam kako život ume da se promeni nekakvim čudnim obrtima ne pitajući nas ni kako ni kuda da usmerimo kormilo koje određuje njegov pravac.

Osećam se kao u nekakvoj zoni sumraka .Previše je to znate stvari u isto vreme za jedno malecno srce.Nisam baš sigurna da li sve mogu da podnesem.

Nisam sigurna ali znam da moram.Ne zbog sebe.Zbog Anđela.

Čitavu noć nisam spavala.U mislima sam se pripremala za ročište na koje ću izaći sama.Razmišljam kada će se moj život oblikovati barem u neki oblik .Suviše je bilo bura i brodoloma.Suviše poplava od suza.Suviše pomračenja sunca.

Što se tiče bloga koji se ovih dana u košnicu pretvorio reći ću samo jedno.Blog posmatram kao seoce sa kućicama.Ljudi Vam dolaze u goste.Dolazite Vi njima.Ne vidim nikakvog razloga niti za vređanje niti za kritikovanje niti osuđivanje.Svako ima prava da piše šta želi i kako to želi.Onaj drugi ima prava da ga čita ili ne čita.Potpuno je jednostavno.Od danas,budući da imam velikih problema na javi,se ograničavam samo na drage mi ljude koji posećuju moj blog i ja njihov.Oni su moja snaga i podrška.Svojim rečima su mi pomogli kada mi je bilo najgore i dali mi snagu.U ostale kućice više ne zalazim.

Pisaću ono što volim,kako volim i što je najvažnije kako se osećam u trenutku dok to pišem.

Ne bih li ostala sebi dosledna,ponovo zaranjam u sopstveni svet i pišem.

 

NA VRHOVIMA PRSTIJU

Volim polu tamu sa obrisom prigušene svetlosti.

Onda kada svetlost viri kao kroz zavesu i najavljuje njen dolazak.

Volim kada čujem samo zvuk udaranja o tastaturu a moje misli vijugaju u tišini.

Volim kada ih sabiram,uvezujem,slažem kao u nekakav spomenar.

Ne volim kada me bude nemiri.

Kada mi um optoče gomila pitanja koja vode u neizvesnost.

Kada mi se svest nalazi u nekakvom grču.

Kada mi je srce zaleđeno a duša sumnjičava.

Ne volim kada su moje misli napete poput nekakvih struna koje svakoga časa pomeraju tuđi prsti.

Onda kada tama preti da će preovladati svetlost

Mesec da nikada neće ustupiti tron suncu

Zlo da će večno trijumfovati nad dobrim

Kao da se nalazim na nekakvom ledu,bodem klizaljkama u njega i uporno pokušavam da napravm piruetu a umesto nje činim grešku i padam.

Za trenutak,osećam kao da sam ponovo na pozornici.

Kao da se ponovo nalazim na vrhovima prstiju i dočekujem na onaj krevet smešten iza pozornice.Onaj koji Vi u publici ne vidite i čini Vam se kao da balerine lebde u nebo,kako bi na sceni sve izgledalo savršeno.

Zaista se sada osećam kao da ponovo igram crnog labuda.Nosi me muzika života od koje me u isto vreme prolazi strah,jeza,nekakvo čudno zadovoljstvo.

Prepuštam se već osmišljenim pokretima bez mogućnosti da unesem novine.Kako bih zaboga to uspela? Koreograf, život će se naljutiti na mene.

Kao da ponovo lebdim na vrhovima prstoju krvavih stopala dok se čini da hodam po oblacima.

Kao da pravim arabeske i piruete ne mareći u kakav će se sklop igre pretvoriti.

Kao da besciljno igram susrećući se sa drugim igračima koje nemam vremena ni u oči da pogledam.

 Kao da pokretima pričam priču koju ni sebi ne umem da ispričam.

Da,sve je potpuno kao kada sam bila na vrhovima prstiju.

Mišići prenapeti.

Telo izmučeno.

Stopala krvava.

Ovoga puta neću se povući .

Neću odustati.

Neću očekivati aplauz nakon predstave.

Samo ću nastaviti da igram i...

Uživati u tišini nakon predstave

Da,onoj tišini za koju sam mislila da je najstrašnija

Jedino što sam naučila nakon prestanka bavljenja baletom jeste da tišina i nije tako loša

Da ume da te osnaži i podari ti spokoj

A onda ću skinuti špic baletanke i navući one meke

Tako je lakše ići kroz život.

Ponekada je lepo igrati i bez muzike.


Hvala Vam što ste tu.

 

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu