Princeza nemira

TIŠINA
2011/03/04,20:16

Veče.

Uspavala sam Anđela.Sve obaveze pozavršavala.Okupala se.

Sada ležim na velikom krevetu potpuno sama.

Telo mi polu golo.

Duša poluprazna.

Zavese su se sklopile.

Reflektori pogasili.

Maske skinule.

Čujem tek po koji pljesak ruke u vidu aplauza.

Poklanjam se.

Tražim istinu u tišini.

Čudno je to.

Moje je misli zaista teško pohvatati.

Moja raspoloženja variraju iz sekinde u sekundu.

Čigre i skokove prave kao kakve balerine.

Nadolaze u jatima poput ptica kakvih.

Plešu na ledu poput klizačice.

Dva suprotna sveta u meni.

Potpuno različita a opet sjedinjena.

Tuku se.Bore se.Međusobno truju.

Hvale se.Miluju.Jedan za drugim žude.

Sama ili sa nekim? pitam se često.

Iskusila sam oba ta sveta.

Oba sam slavila.

Oba sam kudila.

Želela.

Dozivala.

Blagosiljala.

Kada sam sa nekim bila samoću sam prizivala.

Trebala mi je poput vazduha.

Vode.

Hleba.

Prizivala sam je.Žudela za njom.U mislima je veličala.

Kada sam sama proklinjem je.

Želim tog nekoga.

Makar i na trenutak.

Želim da ga osetim.

Dodirnem.

Tek toliko,da znam da je stvaran.

Paradoks znam.

Haos.

Nesklad potpuni.

Šta li ja želim od svog života?pitam se.

Koji je moj smisao besmisla?

Možda sam ja i rođena da budem sama.

Možda sam samoću prizivala pa je zato i dobila.

Nemojte me žaliti,oh ne.

Samoća mi prija poput melema kakvog.

Sa njom u srcu živeh čitavog svoga života.

Bez nje ne mogu.

U njoj uživam.

Istinu tražim sada u tišini...

Kada su svi sa predstave kućama svojim otišli.

Želim li ja to nekoga ili sama da budem do veka?

Kako je moguće da jedna žena želi dve potpuno suprotne stvari istovremeno?

Sama sam i to mi  prija.

Želim da uživam u tišini.Da tišinom zvezde dotaknem.Da se u njoj na nebo popnem.

Da od nje vazduh kradem.

Taj neki...ako se i pojavi...

Neka bude deo te tišine i plovi u njoj do zvezda sa mnom.

Ako to ne ume,sama ću nebo dotaći.

Neću proklinjati.

Neću kuditi.

Neću čekati.

Naučiću da volim.

Jer voleti u tišini...

To je najslađe.

Navlačim prekrivač na sebe.

Osećam hladnoću.

A onda ga ponovo povlačim i telo razotkrivam.

Tako je bolje.

 


Hvala Vam što mi dajete snagu.

 

 

 

TANJANIN SVET
2011/03/04,11:07

Jutro.

Gledam o ostatke snega na jelama posutom.

Dlanovi mi se lede.

Duša trne.

Razmišljam o svome životu.

Počinje od nule.

Koliko nas ima tu privilegiju da započne život od nule?

Dali je to uopšte privilegija?

Kod mene se sve dešava u isto vreme.

Nisam sigurna da li imam snage da podnesem čitav taj pritisak.

Telo mi sakuplja.Duša mi ledom okovana.

Traži tog nekoga.

Želi novi početak.

Promeniću stan.

Promeniću posao.

Razvešću se.

Promeniću frizuru.

Da li ću srce moći da promenim?

Da li će okovi ostati na njemu čitavog mog života?

Trebaće tom nekom dosta strpljenja,vremena,upornosti.

Da razbije led.Pokida lance.Pobedi vojsku koja stražari oko njega.

Trebaće veštine.

Miline.

Želje.

Borbe.

Snage.

I najvažnije ljubavi.

Velike nestvarne ljubavi.

Čarobne ljubavi.

Iskrene ljubavi.

Čiste ljubavi.

Prave ljubavi.

Jedine ljubavi.

Možda ja sve to samo sanjam.

Možda takva ljubav ne postoji.

Možda postoji samo u mašti.

Možda sam je na tren okusila tek da me Bog zavara da postoji.

A možda...možda je ona još uvek tu.

Greje mi dušu.

Ispunjava srce.

Spašava iz beznađa.

Daje mi snagu.

Vadi me iz podruma mračnih.

Doziva u snovima.

Obgrlila me svojim krilima.

Posula na mene prah čaroban.

Srećnom me ženom načinila.

Možda...samo možda...

To ne može niko da zna.

Unajedna kaže da se prinčevi za mene bore.

Janakis,prijatelj mi drag,himnu mi ljubavi posvetio.

Kakav je to svet ljubavi moje?

Kada nekako uvek ostanem sama?


Ovaj post posvećujem svima onima koji veruju u mene.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu