Princeza nemira

MARS 4200.GODINA
2011/03/20,18:19

Popodne.

Nerviram se.Stvarno se nerviram.Ovde na Marsu je otoplilo strašno!Pre dve godine konačno su dozvolili da kupaće kostime možemo da nosimo i na radnim mestima.Kupaće kostime,baš je to smešan naziv.Smislili su ga Zemljani pre toliko mnogo godina.Pravljeni su u nameri da se ljudi u njima kupaju u moru.Po sećanjima u vremeplovu,vidi se da se odllazili na obale i tamo provodili dana kupajući se.Zamislite.Još su i plaćali za to.Strašno.To su kao nazivali nekakvim odmorom.E šta se sve dešavalo nekada davno.Kupanje u morima i okenaima sada je strogo zabranjeno.Samo oni najbogatiji mogu sa letilicama idu na sred mora i uživaju a ne na obalu kao ranije.Ali dobro.Šta ćete.

Vidite,ne nerviram se ja zbog toga nego zato što su rekli da će uskoro biti smak Marsa.Ne mogu da verujem.Zemljani tolike godine pričaju o smaku sveta a eto njih zdravih i čitavih.Sada smo mi nagrabusili.Nama odgovara samo klima Zemaljska.Ali kako otići kod svojih neprijatelja koji Vas samo napadaju?Pokušavali smo.Pokušavali da se nekako pomirimo i ponovo odemo na Zemlju ali oni ni da čuju.

Moram Vam reći da smo u prednosti.Ona naša Marsovka koja je otišla na Zemlju zbog onog oženjenog Zemljanina pre gotovo dva veka nikada nije izgubila kontakt sa nama.Sada se vi,verovatno pitate kako to da je živa još uvek.Kako to da sam i ja živa.Rećiću Vam.Sada ljudi žive po 500 godina.Napredovali smo.Kapsule koje pijemo su veoma efikasne.Često ih nazivamo eliksir života.Ja sam sada u najboljim godinama.To Vam dođe otprilike kao 31.va Vaša.

Ali to nas sada mnogo ne zanima.Dakle ta Marsovka naša ,nam je obezbedila da dođemo na Zemlju i sklonimo se od smaka.Ima nas dosta,istina ali mnogo manje od Zemljana.Ako me pitate da li se onaj njen razveo i oženio je...odgovor je da nije.Ona se nikada nije udala.Ali je dospela na veoma visok položaj u vladi.To nam ide u korist.Taj njen,je još uvek predstavnik Zemlje.Ona je još uvek sa njim.To je sramota za naš narod znam ali moramo da je podržimo.Ipak je ona naša.

Strahujem kako će to sve da prođe.Dobili smo lažne svaštarnike.Mnogi zapisi u vremeplovu su uspešno obrisani.Ali sa Zemljanima se nikada nezna.Oni imaju najjače oružje.Otrovnu slatkorečivost.Njom nas uvek prevare.Koliko god da ne želimo da im verujemo to na posletku učinimo.Zemljani su sujetni i ljubomorni i to ne uništava nas već njih.Koliko ih je samo život izgubilo zbog toga.Pokušali su da izumeju lek protiv sujete i zlobe ali nisu uspeli.I dan danas ga traže.kada samo pomislim da se nekada ni sujeta ni mržnja nisu smatrali bolešću...Čudno je to bilo neko vreme.

Ovde na Marsu je postalo preterano vruće i mračno.Sada je večito noć već nekoliko godina.Kažu da će za nekoliko godina biti samo dan.Neznam.Pun mi je ormar kupaćih kostima i drago mi je što smo se konačno oslobodili onih oklopa od odeće.Znam da se nekada vodilo računa o kilaži ali već dugo vremena je to lepo regulisano( od kako su kapsule izmislili).I sada mi to sve deluje pomalo smešno.Ali neću sada da kritikujem.

Čekam tog mog.On je znate još uvek veoma važna ličnost ovde na Marsu samo sada nesmem da Vam odam kojim se zanimanjem bavi.Isuviše je rizično.

To što treba da prebegnemo ponovo na Zemlju...to je naš najveći strah.Taj moj kaže da se fokusiram na nas i da će sve biti u redu.Kaže da nije važno na kojoj smo planeti već da se volimo.Ja sam pomalo skeptična ali pokušavam da mu verujem. U ime Bogova svih planeta nebismo ostali zajedno ovoliko puno godina da nije iskren.I verujem mu.Ništa mi drugo i ne preostaje.

Brak koji je nekada postojao baš kao i život u dvoje sada više ne postoji.Nema potrebe znate.Barem ne ovde na Marsu (na Zemlji brakovi kakvi takvi još uvek postoje) Znate i sami da decu dobijamo iz kapsula a upravo da bi ljubav sačuvala određenu dozu svežine pre oko 300 god je zabranjen život u dvoje.I to zakonom.Ima i onih koji ga krišom krše ali takvih je uvek i bilo.Kažu da će kazne postati sve ozbiljnije.Da vidimo i  to čudo.

Lasersko svetlo na svaštarniku se pali.Evo ga.To je on.Proveravam da li sam dobro uvezala kupaći kostim  raspuštam kosu.

Namerno gledam u prozor da ne bi ispalo kao da sam čekala nestrpljivo.Obavija mi ramena rukama i okreće glavu ka sebi.Ljubi me.

Zaboravljam istog trenutka na sve sumnje.Strahove.Briše ih njegov snažan zagrljaj.

Ima li srećnije žene od mene?


Posvećeno Janakisu.Čast je i zadovoljstvo imati te za prijatelja.

 

TRENUTAK VEČNOSTI ( tema na zadatak Unejedine i Stepskogvuka)
2011/03/20,13:13

Rano popodne.

Gledam kroz prozor

ČEŽNJOM mi misli okovane

Srce SNOVIMA bojim

SUNCE se nekud sakrilo kao da me namerno provocira

LJUBAVI  sam gladna

Moj život podeća na kakvo MORE  valovito

Kao da se penjem nekakvim STEPENICAMA pa sa njih i padam

SREĆU prizivam kao prijateljicu

Molim je da dođe

Da me poseti

Barem na jedan jedini TRENUTAK

Trenutak večnosti vredan

Trenutak koji ću iznova i iznova doživljavati do kraja sopstvenog života

Napolju kapljice kiše uporno plešu u istom ritmu

Prizivam SUNČAN DAN

Tog nekog mog koji će me čarolijom obasuti

Vrata ljubavi mi otvoriti

Srećnom me načiniti

Nema ga

Sama sam

Gledam u nebo i molim

Molim da volim snažnije i jače nego ikada

Čeznem za njim žudnjom okupana

Tražim ga u mislima

Dozivam u snovima

Nema ga

Ne može to tako

Ja ne odustajem lako

I moliću

I voleću

I prizivaću bez prestanka i u INAT

Sve dok ne bude samo moj

Potpuno moj

Jedino moj

Barem na jedan jedini trenutak

Trenutak večnosti

 


Pozdravljam veoma draga mi bića Unujedinu i Stepskogvuka koji su mi zadali ovaj domaći zadatak.Nadam se da sam njihova očekivanja ispunila.Unine i Vukove reči sam spojila u jedan post.Sve reči koje su mi zadali su snažne.Svaka od njih na neki način opisuje mene samu.Posvećujem im ovaj post.

 

Igra se nastavlja reči koje ja zadajem su ČAROLIJA,ŽUDNJA,KIŠA,MESEC,STRAST

Ima ovde puno dragih mi blogera.Ovoga puta prozivam Vilusaduplimkrilima, Persefonu,Stepskogvuka,tezeja i Janakisa ( koji ne piše na ovakve teme stoga se neću ljutiti ukoliko se ne odazove)

 

 

 

 

UŽIVAM KOLIKO MOGU,OSTAJEM NA BLOGU
2011/03/20,11:45

Jutro.

Kiša je umila bulevar.Ne mogu da spavam.Ponovo.Želelela bih da spavam barem malo više ali ne mogu.Jednostavno ne mogu.Toliko sam pod teretom jave  da me san vešto izbegava.Nisam ni preterano gladna.Ne pije mi se kafa.Ne bih da gledam kutiju za zabavu narodnih masa ( kako jednom ovde neko prozva televizor,čini mi se da je to bila moja anna i pozdravljam je).Šta ću sada?Mogla bih malo da skoknem do bloga.

Peti je mesec kako blogiram i evo sada se zapitah zašto to činim i šta mi je blogiranje donelo?

Na blog sam došla kada mi je bilo najteže.Da,baš onda kada sam zarivala nokte u dlanove i stezala jastuke u želji da malo sna uhvatim.Došla sam ovde da bih nekako prezentovala čitaocima svoje romane a ispalo je sasvim suprotno.Prezentovala sam im sopstveni život.

Blog naš nije nikakav grad.Blog me podseća na nekakvo selo.Palanku.Neki se od nas znaju i na javi,neki se dopisuju mailovima.Neki pak samo i isključivo na blog svraćaju i nemaju kontakata van njega ( takvi su veoma retki) .

Svi mi ovde svoju dušu ostavljamo želeli to ili ne.Prezentujemo srce svoje.Bilo da to činimo prelepim stihovima ili iskrenim tekstovima ili pak blaćenjem drugih ili mudrim i šaljivim komentarima to nesvesno činimo.

Neko je nekome ovde  jednom zamerio da  piše za publiku.Svi ovde pišemo za publiku.Da nije tako pisali bi u sopstvenim kompjuterima samo za sebe i na blog ne bi dolazili.

Neko drugi je rekao da nema veze šta se ovde napiše sa javom.Greška.Sve ima veze.Čak i da nije tačno delić duše se oslikava želeli to mi ili ne.

Neki su mi zamerali da sam preterano iskrena i da ne treba tako.Njima se ovom prilikom zahvaljujem.Znam da su mi želeli sve najbolje.

Neki su pisali da lažem da bih pažnju privukla.I njih pozdravljam.Da sam tako dobra glumica bila možda bih uspela i brak da sačuvam.Ukoliko zaista tako dobro umem da lažem onda lažem i sebe.,vidite, jedino činim kada sam zanesena zaljubljenošću.Retko ovako.

Šta mi je doneo blog?

Da vidimo.Najpre me je izvukao iz nekakve rupe u koju sam svakim danom sve više zapadala.Podario mi je sestru vilu sa duplim krilima i nekoliko prijatelja,ljudi za kakve sam mislila da ne postoje više na zemaljskoj kugli (Persefono,Janakis,Jovane,Sanjarenja,Stepski,Nesanica,Tanjanakic,Unojedina,Roksana ,Sanjam,anna...pronađite se slobodno ima još ali da ne nabrajam... ).Pružio mi je šansu i za poduhvate na profesionalnom planu( Sanjarenja nema tih reči kojima bih mogla da ti se zahvalim).Izvukao me iz apatije u koju sam zaspala i omogućio kontakt sa ljudima koji vole da me čitaju.Uvek sam govorila da jedan čitaoc zlata vredi.Pridržavam se toga.

Dakle blog nam dođe kao seoce nekakvo u kome se šuška,nagađa,polemiše,često istina izvrće.Uverila sam se to  nekoliko puta.Oni koji misle da sve znaju ...moram da im kažem da neznaju onoliko koliko misle da znaju.Iskrena da budem ni ja sama neznam to što oni znaju ali nema veze,njima se takođe zahvaljujem.Dragi su mi.Sarkastična nisam niti malo.Njima ću možda i reći da li je istina to što znaju kada i sama to budem otkrila.

Ima i onih koji su mi postove posvetili u negativnom kontekstu.Mnogo postova.Njima se možda i najviše zahvaljujem.Vidite,upravo mi oni pomažu da sagledam šta ne valja.Pisati toliko postova posvećebih meni,baš meni,makar bilo i u negativnom kontekstu godi.Hvala Vam.Čitaću.Volim da čitam.

Tu je naravno i Marco Antonie,moj virtuelni vitez.O nama se dosta polemisalo.Ponekada sam saznavala priče koje niti on niti ja neznamo a vezane su za nas ali smo se zato oboje slatko smejali.To je činjenica.Šta i kako dalje Marco Antonie i Tanjana i da li su zajedno na javi ili samo na blogu neću da otkrivam.Ponekad treba ostati mističan da bi nastavio da budeš interesantan.Istina je da se pojavio u mom životu u pravo vreme, da ovde na blogu uspeva da mi crta osmehe na lice.To je najvažnije.Oni koji misle da u vezi ove priče nešto znaju.Verujte da neznaju ali ih pozdravljam.Pažnja je lepa.Oni koji kažu da im pažnja ne treba lažu.Upravo oni najviše čine da je dobiju i privuku.

Sve u svemu blog je seoce u kome se puno nauči o ljudima.

Ono što sam ja naučila je da prihvatam ljude onakvima kakvi jesu i da ne tražim od njih da se promene niti ih krivim zbog toga kakvi su.Niko savršen nije.Ako su oni mene uspeli da prihvate ovakvu prihvatam i ja njih.

Mislim da je to najvažnije od svega što mi je blog doneo.

Šuškanje,huškanje,ogovaranje...postoji i na javi.Bez toga se ne može.

Ali na javi je sve nekako uvijeno,okovano materijalnim svetom,nepotrebnim detaljima.

Ovde na blogu se duša oslikava.Dotičemo i duše drugih rečima.Neke grlimo neke odbacujemo,Jedno je sigurno,toga na javi nema i nikada neće biti.Ovde ljudi razgovaraju isključivo dušama.

To je priznaćete veoma dobar razlog za dolazak na blog i ostanak na istom.

Ne nije ovo nikakva reklama za blog( hm možda i nju smislim ukoliko mi plate) ovo je samo moje razmišljanje ranim nedeljnim jutrom dok verovatno većina Vas još uvek spava.

Gledam na sat u panici.Uh koliko sam već ostala na blogu!Imam ja i drugih stvari da radim!Ma baš me briga ima da uživam koliko i kada mogu.Ostajem na blogu.


Ovaj post posvećen je svim blogerima bloga ovoga,seoceta našega kog neizmerno volimo.

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu