Princeza nemira

SA OBLAKA NA ZEMLJU
2011/03/28,17:40

Popodne.

Izašla sam malo na svež vazduh.Samo da me malo vetar umije.Samo da se osvestim i shvatim da ne sanjam.Da sam direktno sa oblaka luplila o staru ,dobro mi poznatu ,zemlju.

Pre nekoliko sati sam razgovarala sa advokatom,medjutim upravo tih nekoliko sati prođoše mi u nekakvom polu snu.Zamagljeni.Kao da plutam u nekakvoj polu tami.Sivilu.

Čekala sam ja tu tužbu za razvod ali je nisam do sada dobila.Advokatkinja mi kaže da je moj ( još uvek ne zvanično ali iskreno se nadam uskoro ) bivši muž zahtevao da se dete dodeli njemu i da mu ja dajem alimentaciju.Ne mogu da verujem.Ne mogu.Da li u ovoj zemlji svako i sve  može?Pa i onaj koji je napustio porodicu da tuži i optužuje? Onak koji za dete mesecima dinar dao nije?

Ruka u kojoj mi je telefon mi podrhtava.Baš kao i čitavo moje telo.Odakle njemu pravo...ja da mu plaćam alimentaciju od plate na bolovanju...ne ne,ovo se ne deševa.

Advokatkinja  mi kaže da se smirim.Da je uporedo sa tužbom pročitala i izveštaj socijalne radnice u kojem ona naglašava da je procenila da dete ide kod majke.Kaže mi da je slučaj dobijen.Da ima hiljadu istih slučajeva i da će dete kod mene biti.

Nije to problem,znate.Ja to veoma dobro znam.Niti jednog trenutka posumnjala nisam.Problem je što tek sada shvatam sa kim sam živela.

Kada se samo setim da je on baš bio taj koji je insistirao na našoj veridbi.On taj koji me je kao spetljao ( što se priznajem retko dešava jer sama volim da odaberem prva) .On taj koji me je molio kad god posvađao oko nečega da mu oprostim.

Zovem sestru i pitam je za savet.Mudar je kao i uvek.Moraš biti smirena do suda.Ovo je ipak Srbija ,kaže mi.

Nije to problem.Biću ja smirena.Nikada nisam bila ni agresivna uz sve pretnje koje sam dobila.Problem je što ne mora baš sve tako.Može nešto i normalnije u životu da se mome odigra.

Razmišljam kako mi žene sve premeravamo,odmeravamo,oblikujemo se prema muškarcima.Da li je previše da ga dva puta u toku dana zovem?

Da li će misliti da sam napadna ako ovo ili ako ono?

Zaprvo sve mi tražimo samo grame pažnje i normalno ponašanje.Ništa više.Gramima pažnje se hranim,od njih mogu da živim.

Insistiram na njima.Ne dam ih ni za živu glavu i od njih ne odustajem.Sa njima odlazim i ja.

Odlazim ponosno i dostojanstveno.

Što se oblaka tiče,za sekund šetnje po njima čitav bih život dala i nikada zbog toga požalila ne bih.Ne bojim se da poletim.Ne bojim se ni naglog lupanja o zemlju.

Već sam lupila i preživela.Lupam svakodnevno.Oblaci me živom održavaju.Bez njih ne bih postojala ni ja.

Ponovo slušam advokata kako mi smireno govori da s ne brinem.Da je sve to rutinski.Da dete pripada majci.

Znam to i sama.Samo se pitam sa kakvim sam to čovekom živela.

Ne osuđujem ga.Ne bacam kamenice.Ne proklinjem.

On je otac moga deteta poBogu.

Samo...samo sam ga tek sada upoznala.

Hitro koračam ,gazeći štiklama po betonu i pitam se šta će mi sutra doneti.

Povetarac se u vetar pretvorio i mrsi mi kosu.


Hvala vam što ste tu.Izvinjavam se na pomalo agresivnom postu,koji se nikako u moj stil ne uklapa.Nadam se i sama da takvih biti više neće.

Vilo sa duplim krilima sestrice posvećujem ti ovaj posti.Znam da će se pronaći u njemu.Ponosna sam što si mi sestra.

 

SETNJA PO OBLACIMA
2011/03/28,10:54

Jutro.

Budi me Andjeo.Otvara oci i odmah skace na  noge.Odlazi do mojih cizama ,i sva tri para puni igrackama ne dajuci mi da se priblizim dok ne zavrsi posao.

Gledam svoj odraz u ogledalu i shvatam da imam jos vece podocnjake nego predhodnog dana.

U zelji da se ulepsam i to ucinim dok Andjeo spava ostala sam budna do jedan bakcuci se sa kremicama,pilnzima,serumima,maskama i ostalim sitnicama koje zeni dozvoljavaju da se u danasnjem vremenu kao zena oseca.

Nakon sto sam stavila gel za ukljanjanje podocnjaka shvatila sam da sam se probudila sa jos vecim kolutovima oko ociju.

Dok Andjeo predano obavlja svoj posao razmisljam o recenici stepskog koju mi je sinoc uputio.Svako ko odapne strelu treba da zna da ona pogodi neku metu.Tako nekako,stepski ce mi oprostiti ako dobro nisam napisala.

Da li je u danasnjem svetu priznanje ludost ili mudrost? pitam se.Priznanje nekome ,pa i nama samima.Mozda je najbolje da jednostvno cutimo.Da svoja osecanja potisnemo.Da zivimo bez priznanja i ispovesti.Da idemo kroz zivot polagano.

Neznam,sta i koga zaprvo pogodi strela koju odapnemo kada priznajemo? pitam ja Vas.

Da li druge ili nas same?

Jasno je meni da treba da cutim ,da bih mozda trebalo da pisem o necemu drugom a ne o ljubavi.Janakis je u pravu.Ljubav je toliko velicanstvena da se obezvredjuje ako se o njoj pise.

Opet,ljubav je najcarobnija.Toliko je pesama o njoj spevano,stihova napisano,prica ispricano.Ona je jednostavno  nepresusni izvor energije i inspiracije.

Vratimo se mi na moju danasnju dilemu priznati ili ne priznati i sebi i ostalima,pitam ja vas?

Ako mene pitate priznanje i ispovedanje cisti dusu.S vremena na vreme ga treba praktikovati zbog nas samih.Tako lakse idemo dalje.Barem ja.

Imala sam nekoliko zamerki na svoju iskrenost ovde na blogu i to uvazavam.Bilo je i onih koji tvrde da sam sve namerno izmislila da bi privukla paznju.Te ljude pozdravljam.

Volela bih da je tako.Volela bih da sam umela tako nesto da ucinim.

Odapinjanjem strele priznanja najcesce pogodimo nas same.

Ja sam vidite  malo drugacija.

Nagla.

Brzopleta.

Inpulsivna.

Radim onako kako mi srce diktira.

Umem da budem cesto ranjena.Ali iz blata se podizem potpuno cista i nastavljam stazom da koracam jaca i ponosna.

Lekcije obicno ne naucim.Sto nije dobro priznajem.Oni koji idu za svojim srcem to nikeda ne umeju.

Srce je neumoljivo.Ono diktira nemilosrdno.Trazi.Ocekuje.

U isto vreme spremno je da potpuno preskoci sve prepreke i vine vas u oblake.

Sa oblaka se i pada,direkt na zemlju.Ljosak je toliki da preti da ce isto to srce koje Vas je vodilo da Vam polomi u paranparcad.To je istina.

Ali da ga niste slusali ne bi ni saznali sta znaci setnja po oblacima.

Ponekada,ona je vrednija od citavog zivota.

Moj Andjeo sada kaze da mora da doruckuje i Sv Petka cija je ikona smestena na stolu pokraj velike vaze.Kaze da nije u redu da samo jedemo mi a ona nista.

Smesim se i grlim je.

Ona je nesto najvrednije sto sam ikada imala i sto cu ikada imati.

Sto se priznanja tice,nisam se pokajala,neke stvari je najbolje priznati najpre sebi samima.

Citav zivot ili jedan dan setnje po oblacima?

I nepitajuci me ,moje srce uvek bira drugu varijantu.


Stepski vuce i Janakis,hvala Vam sto ste mi prijatelji.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu